Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (15)

Dva lica tuže pisca

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Videli smo da je Bora Stanković imao nevolje sa novom radikalskom vlašću posle državnog udara 1903. godine. Ta vlast ga je gurala u drugi plan kao pisca, a kao činovnika premeštala sa posla na posao. Stoga se Bora, kao i još neki pisci, osećao suvišnim u Srbiji. Takođe smo videli da se Bora obraćao Radoju Domanoviću, tražeći zaštitu od njegovih.

Godine 1907., Bora umalo nije ostao bez posla. Naime, vlasti su ga odredile u komisiju za naseljavanje u novooslobođenim krajevima, čije je sedište bilo u Leskovcu. I dok je on boravio u južnim krajevima, u Ministarstvu finansija ga je zamenjivao službenik koji mu je podmetnuo neke neispravnosti na poslu. Ministarstvo je odmah, čak pre istrage, otpustilo Boru s posla. Na sreću, falsifikat je ubrzo otkriven, pa je pisca uzela u zaštitu radikalska "Pobeda", posle čega je Bora vraćen na posao. Te godine je Bora objavio verovatno svoju najbolju pripovetku „Pokojnikova žena".

U književnim krugovima smatralo se da je Stanković sa „Koštanom" rekao šta je imao i da nema šta više da kaže. Neki su mu govorili u lice da je „već otpevao svoju pesmu". Međutim, upravo tada, 1910. godine, Bora Stanković je objavio „Nečistu krv".

Sa objavljivanjem „jednog od najboljih romana srpske književnosti" nije išlo lako. Naime, Bora je još u Nišu, kad je tamo bio carinik, počeo da objavljuje roman u "Gradini", ali je izlaženje već posle prvog broja prekinuto.

Pisac je roman ponudio Srpskoj književnoj zadruzi, koja je već bila objavila njegovu zbirku pripovedaka „Stari dani". Međutim, do sporazuma nije došlo, pa je pisac ponudio rukopis Letopisu Matice srpske da ga objavljuje u nastavcima, ali i od toga nije bilo ništa. Konačno, Stanković je o svom trošku objavio „Nečistu krv" 1910. godine u Beogradu u štampariji Davidović. Kako nije imao dovoljno novaca da plati štampu, morao je da skrati roman. (Izbacio je u drugom delu romana nekoliko glava, koje su, zajedno sa drugim njegovim rukopisima, propale u Prvom svetskom ratu. Kao i Domanovićev početnički roman „Iz škole u život", koji je pisao u Pirotu".)

I kada se „Nečista krv" najzad našla u rukama čitalaca, svi su (i čitaoci i kritičari) odmah videli kakvo se to delo pojavilo u našoj literaturi. Branko Lazarević je dao svom prikazu naslov „Dole kape, gospodo", a Jovan Skerlić je govorio da je „Nečista krv" „dvostruka dobit za srpsku književnost", a da je Stanković „u prvim, sasvim prvim redovima ne samo onih koji danas pišu no i svih onih koji su do danas pisali na srpskom jeziku", dok je (nepotpisani) recenzent "Dela" isticao da i najpedantniji i najstroži kritičari moraju odati „svoje priznanje i poštovanje" ovom piscu.

Ali, naišli su ratovi koji su književnost bacili u zasenak. (O ovome je dokumentovano pisao Dragoljub Vlatković u pogovoru Borinim Sabranim delima, pa ću ja da koristim njegov tekst u daljem izlaganju...)

Kao referent Crkvenog odeljenja Ministarstva prosvete Stanković je, kako sam kaže, bio „pošteđen vojništva i učestvovanja u ratnim naporima". I to, kako u toku oba balkanska rata, tako i za vreme prvog svetskog rata.

Prvi svetski rat je Boru zatekao v Nišu, gde je, sa čitavom svojom porodicom, prešao (službeno) još pred prvu okupaciju Beograda (1914). A, kada su u oktobru 1915. godine Austro-ugarske trupe i drugi put zauzele Beograd i neprijatelj počeo da nadire u unutrašnjost zemlje, zajedno sa drugima pošao je i Bora Stanković.

U Nišu je Stanković ostavio svoje rukopise (tu mu je propala prvobitna „Tašana") i pošao prema Kraljevu. U gradu na Ibru Bora je ostavio porodicu (koja se vratila u razgrabljenu kuću u Beograd), a on nastavio da beži pred neprijateljem. Sa vojskom i narodom Stanković se povlačio prema Prištini i Peći (Tu je, u Patrijaršiji, ostavio mošti kralja Stevana Prvovenčanog, koje je „službeno" nosio), a odatle krenuo u Crnu Goru nadajući se, kako sam kaže, da postojbina Njegoša „neće biti pokorena ili da će u krajnjem slučaju zaključiti mir". To su mu bili, ističe sam, „najteži dani u životu".

Bora Stanković je došao je u Podgoricu i rešio da u njoj ostane. Tu je dočekao i ulazak Austro-ugarskih trupa početkom januara 1916. godine. Za to vreme išao je i na Cetinje u audijenciju kralju Nikoli. U srpskim izbeglicama koje su se zatekle u Crnoj Gori Austrijanci su gledali neprijatelje i nastojali su da ih što pre pokupe i odvedu u logore. Stanković je tek posle tri meseca zarobljen i odveden na Cetinje, odakle je transportom upućen ka Budimpešti. Zbog pegavog tifusa, koji se među zarobljenicima pojavio, jedan konvoj, u kojem je bio Bora, zadržan je u Derventi.

Kada su meštani ove bosanske kasabe saznali da se u njihovoj sredini, kao zarobljenik, nalazi jedan srpski književnik, potrudili su se da mu olakšaju muke. Najviše su za Stankovića učinila dva derventska lekara, koji su uspeli da ga prebace u bolnicu, gde su smeštaj i ishrana bili mnogo bolji. Kako sam pisac kaže, on je tek ovde „prvi put u životu osetio istinsku nagradu za svoj trud na književnosti" i doživeo takvu pažnju i prijateljske postupke „koje neće nikad zaboraviti".

U to vreme u austrijskom Guvermanu okupiranog Beograda bio je na službi Kosta Herman, nekadašnji urednik sarajevskog lista Nada, u kojem je, na početku svoje književne karijere, sarađivao i Stanković. Bora je iz Dervente napisao pismo Hermanu i zamolio ga da se zauzme za njegovo puštanje na slobodu. Nadajući se skorom oslobođenju i povratku u Srbiju, Stanković se vratio i radu na književnosti. Sasvim u duhu „Božjih ljudi" napisao je crticu „Ludi Rista". Na zauzimanje nekih meštana iz Dervente, ova kratka priča je štampana u Sarajevskom listu, ali kada je urednik saznao da je pisac internirac, odbio je njegovu dalju saradnju.

Ubrzo je Bora Stanković, na zauzimanje Koste Hermana, i jemstvo nekih njegovih prijatelja iz Beograda, pušten iz logora. Polovinom jula 1916, vratio se u Beograd.

"Nečista krv" u Zagrebu

Život u okupiranom Beogradu za vreme Prvog svetskog rata bio je veoma težak. Glad je harala u mnogim kućama; strah je vladao svuda. Čak i neznatna pomoć koja se dobijala od neprijatelja nije svima davana podjednako. Naročito su bile pogođene porodice radikala (a i Stanković je, kako sam kaže, bio „obeležen kao radikal"), koje su Austrijanci smatrali svojim političkim neprijateljima. Stanković je bio ne samo suočen sa teškom bedom i prepušten sam sebi, sa velikom porodicom, već mu je pretila opasnost da bude ponovo interniran. Jednom se, kako opisuje u svojim „Uspomenama", uz intervenciju Koste Hermana, jedva iščupao iz ruku neprijateljskih vojnika.

Da bi se odužio za puštanje iz logora i da bi porodici obezbedio egzistenciju, Bora Stanković je pod okupacijom sarađivao u listu Beogradske novine, koji je izdavao austrijski Guverman. Prvi njegov feljton („Kalemegdan") objavljen je 14. decembra 1916, a poslednji („Iz Beograda"- u stvari prva i jedina štampana priča iz dosad neobjavljene zbirke „Zabušanti") 1. marta 1918. godine. Sve svoje priloge, sem poslednjeg, potpisivao je punim svojim imenom.

Ali, njegova književna saradnja nije se tada ograničila samo na ovaj list. Osim u Sarajevskom listu, Stanković je sarađivao i u zagrebačkom časopisu Savremenik, u kojem je objavio dve „Balkanske crtice"' „Berba" i „Božić" i priču „Zadušnice". Isto tako i u Kalendaru, koji je izdavala štamparija Vojne glavne gubernije, objavio je 1917. godine pripovetku „Mati" (odlomak priče „Tetka Zlata") i „Crveni krst". Osim toga, u Zagrebu je 1917. godine štampana „Nečista krv", s predgovorom hrvatskog književnika dr Milana Ogrizovića, koji je takođe bio austrijski oficir sa službom u okupiranom Beogradu. Zanimljivo je da je za vreme rata, 1918. godine, „Nečista krv" objavljena i u Švajcarskoj.

Pored dvadesetak feljtona (u kojima je pod zajedničkim naslovom „Beogradske šetnje" pisao o svakodnevnom životu u Beogradu), Bora Stanković je u Beogradskim novinama, pod naslovom „Balkanski tipovi", preštampavao i ranija svoja dela, od fragmenata iz „Nečiste krvi" do pripovedaka. To je bila neka vrsta „podvale" redakciji lista, jer je pisac ponekad samo menjao imena i vrlo retko dodavao koji nov pasus. (Zanimljiv je, na primer, dodatak uz "Pevce": "...Da, da, tako je nekad tamo bilo. Možda su još živi. Ali sada, i kod njih besni stihija rata. I kod njih pršti kamenje od olova i železa. Možda, koji je od njih još u životu, sada izbezumljen od ratnih strahota, i pustoši, zabezeknuto i unezvereno šapuće u sebi: 'Bože, čime ti ovoliko sagrešismo!' ").

I za vreme okupacije Stanković se najviše družio sa „sitnim", „običnim" ljudima. I zahvaljujući pomoći baš takvih ljudi, naročito trgovca Voje Vojčeta Živkovića, on je prestao da sarađuje u okupatorskom listu i mogao, kako sam kaže, „slobodnije da diše i da preživi najstrašnije dane u životu".

Za saradnju u Beogradskim novinama Boru Stankovića su počeli optuživati još za vreme rata, a prvi su ga počeli napadati poznanici i „prijatelji", a najviše su ga blatili oni koji su i sami bili blatom umrljani.

Stavljen "...u stanje pokoja, s pravom na penziju"

Posle oslobođenja na Stankovića se sručila bujica napada mnogih, uglavnom lažnih patriota, od kojih većina nije ni bila na Solunskom frontu. Najpre ga je počela napadati tadašnja Politika, čiju je Redakciju, zbog izrečenih uvreda, Bora tužio sudu. Protiv Stankovića je pisao naročito urednik i vlasnik Beogradskog dnevnika Krsta Cicvarić, koji ga je karakterisao kao izdajnika svog naroda. (Interesantno je da će u Drugom svetskom ratu Cicvarić i sam biti na strani okupatora!)

Sledili su zatim napadi Republike, organa Jugoslovenske republikanske stranke, novosadske Zastave, pa su ga čak i posle smrti u Vremenu (zbog knjige „Pod okupacijom") oštro i vulgarno napadali. Među ostalima i oni koji su mu za života držali zdravice na jubilejima, po smrti pisali posmrtna slova, uzdizali njegovo delo.

Posle Prvog svetskog rata, uvređen i sa još svežim ratnim uspomenama, Stanković je nastavio jednostavan, bezličan činovnički život. Ljude je izbegavao, a na službi u Ministarstvu prosvete retko je kad iz svoje kancelarije izlazio. Potpuno se povukao iz javnog života i gotovo prestao da literarno stvara. Živeo je tada kao u nekoj vrsti otkomande čoveka koji stalno strepi da će biti degradiran. Patnje i stradanja ogledali su se i na njegovom licu, koje je izgledalo kao ispucali malter i pokazivalo mnogo surovog razočarenja, suvišnog bola i nepotrebne gorčine.

Odmah posle rata, krajem 1918. ili početkom 1919. godine, Stanković je postavljen za referenta i radio je zajedno sa Ivom Andrićem u Ministarstvu vera. Na toj dužnosti nije dugo ostao. Od 1. aprila 1920. on je referent Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, čiji je osnivač i šef bio Branislav Nušić. A, nešto kasnije, postao je inspektor više nastave. Tada počinju smenjivanja i „silaženja" sa viših na niže dužnosti. Marta 1921. godine postavljen je za administrativnog inspektora, a 22. aprila 1922. godine za šefa Statističkog odseka. Od 31. jula 1924. on je na novoj dužnosti - ponovo je postavljen za referenta u Odeljenju za višu nastavu. Te iste, 1924. godine, prilikom razvrstavanja po novom Zakonu o državnim službenicima, smanjuju mu platu i snižavaju grupu. Ni žalbe Državnom savetu nisu pomogle. I, na kraju, stavljaju ga „u stanje pokoja s pravom na penziju". Penzionisan je ukazom od 29. marta 1927. godine. Ali ova maltretiranja kao da nisu bila dovoljna, Bori je stvorena gadna afera sa junakinjom njegove drame Koštanom. Nešto najprljavije što se moglo uraditi jednom piscu.

"Koštana"-Malika, tuži Boru

Kako je da je za većinu svojih književnih dela (čak i za „Nečistu krv"), Bora Stanković uzimao prototipove iz života, tj. najčešće je opisivao istinite događaje i ličnosti. Tako je u drami „Koštana", pored Mitketa, Hadži-Tome i Arse, koji su istinski postojali, opisao i jednu Ciganku pod popularnim i danas gotovo svima poznatim imenom Koštana. Još u pripoveci „Naš Božić", uzgredno je obrađen, u stvari nagovešten, motiv „Koštane", koji će Stanković kasnije da pretoči u dramu, Skerlić kaže pesmu nad pesmama srpske književnosti. Ali Bora u pripoveci ovu Ciganku ne zove pravim imenom već-Fatimom. Kasnije, kada je od te male epizode stvorio posebno književno delo, on se odlučio za pravo ime junakinje, upravo njen nadimak - Koštana, i ne sluteći kakve će neprijatnosti zbog toga doživeti.

I osnovni zaplet komada - nasilna udaja Koštane - preuzet je iz stvarnog života. Dokaze o tome nalazimo u napisu "Dok se na pozornici prikazuje njena mladost, u Vranjskoj Banji Koštana se bori sa dubokom starošću i teškim životom", objavljenom u Politici od 7. avgusta 1938. godine. U tom članku se kaže i sledeće:

„...Za njen (Koštanin) boravak u Vranju vezana je interesantna epizoda, interesantnija utoliko što je istinita. Voleli su je svi, okupljali se oko njene pesme, prosipali Vranjanci novac i takmičili se ko će pre osvojiti njene simpatije. Mnoge mlade žene bile su zapostavljene i time dovođen i sam brak u pitanje. Stoga su se jednog dana skupile i pošle u srez sa zahtevom da se Koštana silom nekome dadne ili protera iz Vranja. Da li je to njihov uspeh, Koštana neće ni sada da prizna, ali je stvarno to da je ona posle tog slučaja prešla sa roditeljima u Vranjsku Banju. Tamo je pevala, pevala Vranjancima i gostima, pevala starom bogatašu Mitku, koji je bezbroj puta doživljavao krajnju granicu sevdaha".

Pravo, kršteno ime Koštane je-Malika. Dok je bila mlađa nije bila tako lepa, kako je opisao Bora, ali, zbog svog grla i čuvene čočečke igre, uživala je veliku reputaciju, te su je za slave i svadbe pozivali i u najviđenije kuće. Po pričanju savremenika, u Vranju se sa njom najviše provodio Mita Gadža (ne Mitka), sin kafedžije, koji je čak hteo da se oženi njome. Ona se, međutim, udala za Maksuta R. Ajdinovića, banjskog fijakeristu.

U Vranjskoj Banji u jednoj siromašnoj kućici, pokrivenoj ćeramidom i slamom, živela je ova proslavljena pevačica sve do 1945. godine. U prvim godinama braka (imala je dva sina i devetoro unučadi) i sve do Prvog svetskog rata njen život nije bio tako težak, te se nije žalila ni na sudbinu, ni na Boru Stankovića, čije se delo s njenim imenom igralo gotovo na svim pozornicama u Srbiji, pa i van nje. U to vreme nije joj ni padalo na pamet da traži kakvu pomoć ili deo tantijeme od Stankovića. Naprotiv, bila je veoma zadovoljna što su njeno ime i njena slava rasli i širili se. Ali, došla su teška vremena i siromašna starost...

I tada, negde pred smrt Stankovićevu, nagovarana od piščevih neprijatelja, Koštana je počela da traži svoje „pravo", svoj „udeo" u zaradi i da javno grdi i napada Boru Stankovića. Jer, zaboga, zar je pravo da pisac od njenog imena zgrće milione i da od njene slave žive „i glumci i belosvetski muzikanti", a ona da nema ni za hleb. Da bi došla do cilja, nije birala sredstva, a naročito je nastojala da iskoristi jednu posetu samog pisca rodnom kraju.

Sve je počelo nekoliko godina posle Prvog svetskog rata (1921) kad je Bora Stanković letovao s porodicom u Vranjskoj Banji. Sa njim je u Banju došla tada čuvena glumica Draga Spasić. Ova poznata glumica i jedna od naših najboljih Koštana želela je da upozna vranjski ambijent i da od prave Koštane čuje stare vranjanske pesme i vidi kako se igra čoček. Koštana se odazvala njihovoj molbi i pokazala im (Dragi Spasić i Bori) kako je ona nekada igrala i pevala. No, to je bilo dovoljno da Koštana počne sebe smatrati koautorom i pomagačem u stvaranju komada. U naivnoj, ali i lukavoj glavi brzo se rodila pomisao da se ova poseta iskoristi kao „argument" i „dokaz" da je i ona učestvovala u pisanju komada. A biće da su je na to nagovorili novinari koji su Boru proglasili izdajnikom?

Nekako baš u to vreme u jednom beogradskom listu pojavila se senzacionalna vest da zagrebački književnik Milan Begović pregovara s nekim američkim producentima da se „Koštana" otkupi i snimi za film. Najsenzacionalnije u svemu tome bilo je obaveštenje da će Stanković za Koštanu dobiti basnoslovnu sumu - milion (predratnih) dinara.

Ta vest je, svakako, doprla i do ušiju Borine junakinje. Zašto ne bi, pomislila je i rezonovala Koštana tada, i ona dobila jedan deo toga novca? Odmah je uputila žalbu Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Ako dođe do suda, ona će se i zakleti da bez njene pomoći nije mogao nastati ovaj komad koji je stigao i u Ameriku. Budu li potrebni i svedoci, njeni sinovi i komšije će sve njene navode potvrditi. Jedan Stankovićev neprijatelj - a veliki pisac je tada imao dosta neprijatelja - sastavio joj je žalbu (Koštana je bila nepismena). Tako su se rodile jedna žalba i jedna afera - „prototip", „model", traži od pisca deo honorara i zarade!

Koštanina žalba bila je upućena Ministarstvu zvanično, preko vranjskog župana. Uz nju je bilo priloženo i poresko uverenje iz kojeg se moglo videti da je ona siromašnog stanja. U toj žalbi se kaže da je komad „Koštana" pokazao veliki „moralni i materijalni uspeh" koji ide „isključivo na korist kase sviju pozorišta i g. Bore Stankovića, pisca".

Kako je „njena ličnost", a prvenstveno ,,njeno ime", „angažovano shodno njenoj prošlosti" i kako je sadržina komada u stvari „njen lični iskaz", koji je Stanković, zajedno sa Dragom Spasić, samo „zapisivao" i kako je kod nje čak i „nekoliko puta vršena proba", onda je ona „suvlasnik", i pomagač u pisanju. Štaviše, kaže Koštana, da „piscima (Stankoviću i glumici Spasić) nisam izišla u susret i obrazložila tok moga života, tvrdim i podvlačim da taj komad „Koštana" ne bi ni postojao". I kako je ona, „misleći na humanu stvar", „sa posla ostajala više puta", i to u vreme „kada svi rade i zarađuje koru hleba svojim decama", to traži da joj se „srazmerno pomogne od materijalne koristi koje dobivaju pisac i sva pozorišta". Stanković i Draga Spasić obećavali su joj „zlatna brda", da će i ona „kao i oni, dobijati honorar iz pozorišta", ali je sve to ostalo samo „mrtvo slovo na hartiji, vapijući glas u pustinji". I zato se, eto, ona obraća molbom Ministarstvu prosvete da ono reši, te da Koštana dobije „srazmerno svoj deo". „U protivnom", kaže na kraju Koštana, „koristiću se zakonima državnim da bi sebi pribavila svoje pravo".

Žalba je stigla u Umetničko odeljenje Ministarstva prosvete 27. avgusta 1926. godine, ali se Umetničko odeljenje oglasilo nenadležnim za ovaj spor. Žalbu je uputilo Odseku za narodno prosvećivanje Opšteg odeljenja Ministarstva, u kojem je Stanković tada radio. Tamo je Bori Stankoviću Koštanina žalba saopštena i na njoj je, 29. novembra iste godine, napisano: „Primljeno k znanju - u akta". Ostala je, dakle, nerešena i zaboravljena među tolikim drugim aktima, a teško da bi se mogao ko i naći da je „na osnovu zakona" i reši.

Međutim, na tome se nije završilo. Kada je prošlo više od pola godine, Koštana je preduzela nove korake. Na scenu je sada stupio njen muž Maksut, koji je pošao dalje - da preko vlade i parlamenta ostvari Koštanino „pravo". Tek tada je nastala prava afera o kojoj je ondašnja štampa, naročito Politika, podosta pisala.

Početkom marta 1927. godine, Koštanin muž je uputio pismo tadašnjem poslaniku za vranjski okrug Vlajku Kociću, kojim ga moli da ode u Ministarstvo prosvete i vidi zašto se ne rešavaju molbe njegovih birača. Kao i ranije, i u tom pismu se tvrdi da je komad „delo Koštanino, koje je diktirala Bori Stankoviću" i, da Koštana nije ispričala „svoje žitije" piscu, on „ne bi mogao to delo isisati iz svojih prstiju". A da bi žalba uspela i pogurala, uskoro se Maksut lično pojavio u Beogradu, sa drugim Koštaninim pismom i mnotobrojnim uverenjima i dokumentima (između ostalog bilo je uverenje koje su potpisali Maksut Jeminović, Ibrahim Ajdinović i Jerim Demirović kojim se uverava „svaka nadležna vlast" da su Stanković i glumica Draga Spasić „dolazili kod kuće Malike, zvane Koštanke, Ciganke, iz Vranjske Banje, i da su od nje istraživali da im ona ispriča sve njene doživljaje, a koje im je ona na njihov zahtev ispričala što su oni notirali, odnosno na hartiji zapisivali") da je komad „Koštana" „delo Koštanino" i da, prema tome, i njoj treba dati deo zarade...

(Nastavak u sledećem broju)