Natrag

Kontranapad

Odbojkaški savez "upecan" u mreži podanika, marioneta, pučista i sledbenika kulta

Golijanin i gola istina

Niko nije pomislio da je ustoličenjem četvrtvekovnog potpredsednika krovnog Odbojkaškog saveza Nenada Golijanina na predsedničku funkciju nakon (konačnog) povlačenja Aleksandra Boričića, doći do pucanja autokratskog režima „svetog odbojkaškog trojstva". Boričić, Golijanin, Milošević, sa nespornim rezultatima nacionalnih selekcija u vreme njihove vladavine, odavno su nedodirljivi. „Sistem autoriteta" ipak nije izdržao. Golijanin je pao samo nakon polugodišnjeg predsednikovanja, pokazujući da apolitičan sportski radnik ne može biti lider sportske organizacije.

Miroslav Vislavski

Koliko god sportski radnici koristili floskulu da „politika nije sport" te da „sport ne treba mešati sa politikom", slučaj Nenada Golijanina demantuje takve teze. Samog Golijanina je možda otreznio, dokazujući mu kao velikom zagovorniku odvajanja politike od sporta, da nema sporta bez politike, kao ni politike bez sporta. Njegovo objašnjenje razloga zbog kojih je samovoljno, bez konsultacija u OSS bio uzdržan na Kongresu Svetske odbojkaške federacije u Buenos Ajresu prilikom glasanja o prijemu Odbojkaškog saveza Kosova je najobičniji dilentatizam.

Ako je politički slepac, to je već njegov problem i ozbiljan hendikep u želji da rukovodi sportskom organizacijom. Njegov pravi greh je što kao deklarisani Srbin i patriota nije prepoznao nepravdu koja se prijemom takozvane države Kosovo u sastav članica Svetske organizacije u kojoj je naš Savez jedan od lidera, čini upravo prema Odbojkaškom savezu Srbije, srpskom sportu, srpskom narodu i građanima Srbije. Taj problem izvire iz strukture ličnosti Nenada Golijanina, koji za razliku od Aleksandra Boričića nije lukav, nedostaje mu mudrosti, ne poseduje diplomatske manire. On je otvoren, direktan, isključiv, bandoglav, arogantan, nespreman za korekciju svog stava...U svemu tome ume biti drzak, neprijatan, prost...

Zbog toga nije ni shvatio kakav je, po svojim rečima autogol postigao u svojoj odbojkaškoj karijeri. Zbog toga je drsko odbio da podnese ostavku, odbacivši zahtev Odbojkaškog saveza Vojvodine, Odbojkaškog saveza Kosova i Metohije i drugih strukovnih udruženja u sastavu Odbojkaškog saveza Srbije. Nije prihvatio da to učini ni nakon sednice Izvršnog odbora na kome je razmatrana situacija i posledice njegove odluke da se uzdrži od glasanja na Kongresu FIVB u Argentini.

Izdejstvovao je sazivanje Skupštine OSS, gde je očekivao drugi epilog, s obzirom da je predvodnike organizacija koje su tražile njegovu smenu, nazvao pučistima sa ulice.

Na sednici Skupštine je doživeo potpuni fijasko. I dalje odbijajući da je svojim delovanjem na Kongresu FIVB načinio presedan za istoriju apsurda u procesu odvajanja Kosova iz teritorijalnog sastava matične zemlje, Golijanin je doživeo da ga velikom većinom glasova, smenjuju oni koji su ga pre pola godine jednoglasno izabrali za predsednika OSS. Dojučerašnji podanici „svetog odbojkaškog trojstva", brižno odabirane marionete koje su četvrt veka u ime „jedinstva organizacije", priznavali, razvijali i jačali kult Boričića, Golijanina i Miloševića, naprasno su postali revolucionari. Jednim pokretom podignute ruke, odsekli su Telo Troglavoj aždaji. Glava te Nemani je ostala u Evropi, bez jezika, zanemela nakon argumentacije da i „deca sa Kosova treba da igraju odbojku". Program srpskog odbojkaškog vrha sveden na parolu „svi zajedno u interesu odbojke", je pao na ispitu veoma brzo nakon što je Glava otišla sa Terazija. Noge ove Nemani su onemoćale pod bremenom godina i sa narušenom ravnotežom sve su sporije. Da nije tako, Telo Nemani bi i dalje bilo oslonac Glavi i pokretač Nogu. Telo Nemani je tokom četvrtvekovnog života, posebno tokom devedesetih, dok se Glava nije razvila, a Noge ojačale, bilo stabilnost organizma koji je u demokratskoj Srbiji posle oktobarske revolucija prerastao u Neman.

Bez obzira na Golijaninovo slepilo i odbijanje da sam povuče potez, podanici su bili nemilosrdni u obrazlaganju razloga zbog kojih mora da ode sa mesta čelnika u OSS. Pošto sam bio očevidac značajnog perioda Golijaninove odbojkaške misije kao temelja OK Partizan (bez Golijanina, ovaj klub je davno bio na dobrom putu nestanka), zatim funkcionera u OSJ, OSCG i OSS, sa svim primedbama na njegov račun, uključujući skandalozno ponašanje na zasedanju Kongresa FIVB, loših procena u vezi mogućeg povoljnijeg izlaska iz komplikovane situacije, neprimerenih kvalifikacija izrečenih na račun podanika u intervjuu datom u Politici, Nenad Golijanin je zaslužio smenu sa više stila, pa i ako hoćete - poštovanja! Njegov učinak u vođenju organizacije koja je beležila izuzetne rezultate na takmičarskom planu, ali i na drugim poslovima Saveza, je to zaslužio. Dežurni pijuni „lojalni odbojci" (i Aleksandru Boričiću) su dali sebi za pravo da mu drže lekcije o patriotizmu, da ga optuže za potapanje „ogromnih napora i velike borbe Vlade Srbije i njenog premijera u odbrani Kosova"!

A, osioni Golijanin je svojom skandaloznom odlukom uzdržavanja od glasanja, zapravo pojednostavio suštinu stava Vlade Srbije prema jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova! E, zbog toga je morao da istrpi mnogo što šta od nekih koji u odbojci nisu postigli više od vođenja klubova na nižem nivou takmičenja, među njima i onih koji su mu se do juče snishodljivo udvarali, a zapravo se priklanjaju pravcu vetra i menjaju mišljenje kako aktuelni autoriteti kažu.

Nije isključeno da su takvi bili u ulozi šahovskog pešaka koji ide pravo sve dok mu situacija ne namesti da podmetne nogu figuri koja mu se nađe u dijagonali kretanja. Neki među njima su prepoznatljivi kao Trojanski konj u službi Večitog Aleksandra Boričića.

Prvi koji je digao (opravdano) glas i zatražio ostavku Nenada Golijanina, bio je Pera Bogunović, predsednik Odbojkaškog saveza Vojvodine.

Dugo je u odbojkaškom sportu. Bio je čelnik kluba u Kovinu i po tom osnovu je ušao u strukturu vojvođanske odbojkaške organizacije. Pamtim ga iz zajedničke borbe za interese i principe koji su bili u funkciji ravnopravnog položaja Odbojkaškog saveza Vojvodine u sastavu OSS, davne 2004 godine. Na Skupštini OSS, na kojoj je „Troglava aždaja" (Boričić, Golijanin, Milošević) izdejstvovala odluku o istupanju OSS iz Sportskog saveza Srbije (koju nikada nije povukla) i pristupanju fantomskoj, separatističkoj organizaciji Sportska asocijacija Srbije, delegaciji OS Vojvodine je glasovima Podanika onemogućeno pravo na ravnopravan status sa ostalim delovima OSS. Pera Bogunović mi je bio odličan saborac na toj sednici. Ubrzo, izašao sam iz odbojkaške infrastrukture i ovom sportu pripadao kao novinar. U tom svojstvu sam bio na strani i u službi borbe opozicije koja je pritiskala tadašnje rukovodstvo OSV na čelu sa Urošem Timotićem, koji je neprincipijelno paktirao sa „Troglavom aždajom" na štetu interesa vojvođanske odbojke. Pera Bogunović je kao predsednik Udruženja odbojkaških klubova Vojvodine, imao istaknutu ulogu u smenjivanju Uroša Timotića. Sačekao je trenutak kada je okončan mandat Stanku Uzelcu i već kao lojalan politici „Troglave aždaje" sa programom „svi zajedno u interesu odbojke", Pera Bogunović je zauzeo predsedničku funkciju. Odavde je svakodnevno u dogovoru sa nekadašnjim protivnikom Aleksandrom Boričićem, energično branio „interese odbojke" i ignorisao suparnike „Svetog trojstva", sa kojima je u svoje vreme vojevao za interese vojvođanske odbojke i principe ravnopravnosti. Bogunović je i dalje na „vrućoj liniji" sa sedištem CEV (Evropska odbojkaška konfederacija), pa nije iznenađenje kako se našo u sastavu tročlane komisije koja je imenovana da priprema Skupštinu na kojoj će biti izabran novi predsednik OSS.

Zanimljivo je da je prvi potpredsednik, Vladimir Grbić punih dvadeset dana ćutao nakon Golijaninovog „autogola". Onda mu je zatraženo izjašnjenje i preporučeno da se pridruži zahtevu za smenu Nenada Golijanina, ukoliko želi da bude u konkurenciji za mandat budućeg predsednika. Veliki Vladimir na parketu, bio je Mali Vladimir na poslovima rukovođenja ženskim odbojkaškim klubom Klek, zatim sa funkcijom potpredsednika OK Vojvodina i konačno kao prvi potpredsednik OSS.

U odbojkaškoj organizaciji je služio „Troglavoj aždaji" kao zaštitni znak, odbojkaški brend i autoritet kojim je pokrivana začaurenost Nemani pred drugim velikanima odbojkaškog sporta. Na tri - četiri dana uoči sednice Skupštine smogao je snage i poručio javnosti da Golijanina treba smeniti! Na samoj sednici nije govorio niti se izjašnjavao.

Neprihvatljivo je ćutanje Aleksandra Boričića. Nije našao za shodno da prisustvuje sednici Skupštine na kojoj se odlučivalo o daljoj sudbini njegovog sledbenika i dugogodišnjeg zaštitnika. U vreme pre nego je izabran za predsednika CEV, ali zato sa funkcijom prvog potpredsednika CEV, Boričić je "aminovao" prijem Kosova u evropsku odbojkašku porodicu. Objašnjenje je bilo da je to učinjeno po automatizmu nakon prijema Olimpijskog komiteta Kosovo u MOK. Ako je to moralo biti tako, začudo je ipak da Aleksandar Boričić ni tom kao ni prilikom prijema OS Kosova u FIVB ni reč nije prozborio.

Neshvatljivo je da naši visoki zvaničnici u međunarodnim organizacijama ćute kada su na sceni delikatna pitanja poput uključivanja kosovskih organizacija u međunarodne institucije. Čiji su oni zvaničnici? Srbije ili svoji?

Ako im je osnova za dolazak u međunarodne institucije Srbija, onda bi ta gospoda morala da brane srpske interese. Boričić se nikako i nikada nije određivao. Po pravilu je ćutao ili isturao nekog od svojih saradnika. Zar na srpskoj medijskoj, sportskoj pa i političkoj sceni zaista nema nikog da postavi javno pitanje šta taj čovek zamišlja? Ima li on ikakve odgovornosti u slučaju implementacije kosovske odbojke u međunarodne institucije? Da li se sve to dešava mimo njega? Da li ga takve stvari interesuju i šta on misli tim povodom kao najuspešniji kadar iz Srbije na međunarodnoj funkcionerskoj lestvici? Što god on više ćuti, njegov autoritet raste!? Da li je to normalno? Za takvo šugavo ponašanje, ovde mu raste rejting, pa ga već vide kao budućeg predsednika Olimpijskog komiteta Srbije sa sedištem u - Ženevi (prestonica CEV).

Ako je Nenad Golijanin, kako sam ističe samostalno odlučio i javno saopštio zašto je bio uzdržan prilikom glasanja o prijemu OS Kosova u članstvo FIVB, zašto ga Boričić nije barem upozorio na moguće reakcije i posledice koje takva odluka donosi. Jedno je sigurno, a to je da se Boričić pita o svemu i svačemu u srpskoj odbojci. Mnoga bezazlenija pitanja u odnosu na status Kosovske odbojke u svetu prolaze kroz njegov filter. Otuda i sumnja u istinitost Golijaninove izjave o samostalnoj odluci saopštenoj u Argentini. Ako su sumnje u to osnovane, a Golijanin i dalje štiti leđa Boričiću, onda ništa drugo nije zaslužio do da bude smenjen na način kako su to učinili pijuni "Troglave aždaje". U njegovoj poluvekovnoj odbojkaškoj karijeri, najupečatljiviji trenutak na žalost veoma nepravedno, ostaje igra koju je prihvatio ili je u nju uvučen koracima Tango Argentina.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane