Natrag

Preko pune linije

Loša politika jede državu: najkraći put do uništenja, izumiranjem sela i uništavanjem agrara

Nestajanje Srbije

U selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji treba da ima i dostojan život. Srbija se nalazi među demografsko najstarijim zemljama na svetu. Spas Srbije se nalazi u onoj narodnoj uzdaj se use i u svoje kljuse! Od 1991. do 2012. godine Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istična Srbija više od 200.000 ljudi! Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i - Varvarin su najdrastičnije osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovništva. Sem tri najveća grada (Beograd, Novi Sad i Niš) sa stanovništvom ne kubure mesta sa bošnjačkim stanovništvom, poput Novog Pazara, Tutina i Sjenice, kao i opštine sa albanskim življem na jugu Srbije. Dakle, broj stanovnika je otišao u nepovrat. Sad možemo samo da se bavimo time da se stanovništov ne grupiše u tri tačke, već da bude ravnomerno raspoređeno. Da bi se nešto značajnije promenilo potrebno je da prođe 20 pa i 30 godina! Sve ovo govori da smo odavno izgubili bitku za sela. Sad preostaje borba za varošice koje nestaju...Za Magazin Tabloid nestajanje Srbije opisuje Branislav Gulan, novinar i publicista, ovogodišnji dobitnik nagrade za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore

Piše: Branislav Gulan

U Srbiji nisu zapostavljena samo sela, nego celo njeno ruralno područje. U selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je osoba koja bi trebalo da ima život dostojan čoveka. Da društvo zna šta će sa selom, imalo bi valjanu, realnu strategiju, odnosno akcioni plan. Međutim, sve dosadašnje vlade kao da nisu razumele potrebu za opstanak sela. U strategijama su bili netačni, nerealni i neostvarivi programi i želje. To je pokazala i njihova realizacija. Umesto planiranog fizičkog rasta agrarne proizvodnje u 2015. godini od devet odsto, imali smo pad od osam odsto! To su bila samo neostvariva obećanja za 631.000 seljačkih gazdinstava. Stočarstvom se bavi njih oko 330.000, koji imaju u stajama oko 436.000 krava.

Kreatori agrarne politike kao da su zaboravili da se ruralni razvoj ne odnosi samo na poljoprivredu, već i na socio-kulturni razvoj sela i zaštitu životne sredine.

Na selo se gledalo iz kabineta, bez realnih terenskih istraživanja. Seljaka jednom ubeđuju da „baci što više đubriva", drugi put da izvrši komasaciju, zatim da sadi ovu ili onu sortu. Država seljaku treba da pomaže kontinuirano. Problemi moraju sistemski da se reše, a uredbama samo da se „gasi požar". Agrarom i selima u Srbiji bavi se više od 25 institucija, ali i pored niza obećanja o boljitku, selu je sve teže, a svako četvrto nestaje! Tako danas u selima nema ko da radi, a u gadovima nema šta da se radi!

,,...Za pola veka na prostorima nekadašnje SFRJ iz sela u gradove je prešlo osam miliona ljudi! U Evropi je za takav proces trebalo oko 120 godina. Tako su se stari iz sela gotovo neprimetno preselili u gradove: nekad mladi doseljenici sa sela sada su ostareli penzioneri po gradovima. Drugim rečima, potpuno je normalno da se broj, razmeštaj i struktura seoskih naselja prilagode savremenim uslovima organizacije privrede i društva, što podrazumeva i gašenje i dislociranje naseobina nastalih u otomansko vreme po principu „uteći u što veći krš i zabit" radi opstanka'', navodi prof. dr Svetozar Livada.

,,Na žalost, proizlazi da je poslednji ozbiljan prostorni planer u Srbiji bio knez Miloš, jer se još od tog vremena do danas gašenje ili premeštanje sela doživljava kao najveći udarac na „tradiciju". Tako se i dolazi do same suštine demografskog problema odsečenosti sela od gradova. Za spasavanje sela i Srbije potrebna je reindustrijalizacija i kombinovanje tradicionalnog i modernog. No, bitka za sela (naselja) već je izgubljena i sad je potrebno voditi borbu za opstanak varošica koje nestaju! Ističemo sela, iako ona ne postoje u ustavu, gde ih nazivaju naseljenim mestima. Jer, u Srbiji godišnje umre čak 40.000 žitelja više nego što se rodi'', navodi Đura Stevanović, direktor Zavoda za sociologiju sela.

Šta nas očekuje u budućnosti?

U svetu danas oko 50 odsto ukupnog broja stanovnika živi na selu. U Srbiji, u ruralnim područjima se nalazi više od 40 odsto žitelja. U uslovima današnje civilizacije, kod nas i u svetu, bio bi ogroman rizik ako bi se stanovništvo koncentrisalo samo u gradovima. A, to je slučaj danas u Srbiji, gde nam trećina stanovništva živi u Beogradu i okolini, pa je potrebno zaustaviti takav proces.

Rezultati popisa stanovništva Srbije: 2.487,886 domaćinstava, 7.163.034 stanovnika...Van gradskih sredina živi 2.914.990 stanovnika (40,5 odsto). U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi oko 40.000 stanovnika. Od toga je u Vojvodini 12.000! Dakle, nestane po jedna varoš. Ako se tako nastavi Srbija već 2225. godine neće imati svojih žitelja. Na njenom području živeće neki drugi narodi! Za čoveka je to dug period, ali za istoriju nije!

Stanje u naseljima-selima

Od 4.709 naselja, odnosno sela, 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.034 naselja je manje od po 100 žitelja. U 550 ima manje od po 50 stanovnika. U 86 odsto naselja opada broj stanovnika. U Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku. U Srbiji je danas oko 50 praznih naselja, dok 85 njih ima manje od po deset stanovnika. U naseljima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi. Poštu nema 2.000 sela. Čak 173 osnovne škole imaju po jednog đaka, a 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom! U 400 sela u Srbiji nema ni prodavnice! Žitelji moraju na put da kupe hranu. U 2.760 sela nema vrtića. U 230 sela nema osnovne škole. Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3). U dve trećine sela nema ambulante. Danas u Srbiji ima više od 200 sela bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlji živi na selu. U celoj Srbiji ima oko 631.000 gazdinstava (stočarstvom se bavi 330.000 njih).

Takođe, Republika Srbija raspolaže sa 5.097.000 hektara poljoprivredne površine ili 0,59 hektara po stanovniku. Od toga 4.224.000 hektara su obradive površine ili 0,47 hektara po stanovniku. U okviru poljoprivrednih gazdinstava, prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, obrađuje se, odnosno u upotrebi je 3.355.859 hektara zemljišta. To znači da značajan deo poseda, od oko 860.000 hektara ostaje neobrađeno!

Prosečna veličina poseda iznosi 4,5 hektara, a učešće stočarstva u ukupnoj agrarnoj proizvodnji je oko 30 odsto (u svetu je to više od 60 odsto) čemu teži Srbija. U Srbiji se uzgaja 908.990 goveda, 3,4 miliona svinja, 1,783 miliona ovaca, 235.576 koza, 26,6 miliona živine i postoji 673.651 pčelinje društvo. Popisom je utvrđeno da gazdinstva u Srbiji poseduju 408.734 traktora i oko 25.000 kombajna. Sva ta mehanizacija u proseku je stara oko dve i po decenije!

Vodni režim je takođe povoljan, ali nedovoljno iskorišćen. Kanal Dunav-Tisa - Dunav (sa 960 kilometara kanalske mreže) najveći je i jedinstven hidrosistem u svetu. Veoma malo se koristi. Od ukupno obradivih površina, navodnjava se oko tri odsto ili blizu 100.000 hektara! Istovremeno, u svetu se navodnjava 17 odsto površina!

Poslednjih godina i poplave ugrožavaju sela. Što se tiče agrara osigurava se samo osam odsto površina i imanja! Penzioni fond uplaćuje 155.720 poljoprivrednika (u Srbiji 114.564, Vojvodini 41.137, i u Kosovskoj Mitrovici njih 19). Na početku 2000. godine u fond je novac uplaćivalo njih 500.000! Prosečna penzija je 10.800 dinara (manje od 100 evra). Svega 68 zemljoradnika u Srbiji prima mesečno 62.380 dinara (pre umanjenja koje je uvela Vlada premijera Aleksandra Vučića).

U selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi! Od 1950. do 2000. godine iz sela u gradove je prešlo osam miliona stanovnika (podaci za SFRJ). U razvijenim zemljama za takav proces je trebalo 90 - 120 godina;

Postavlja se pitanje šta nas očekuje u budućnosti? Na osnovu agroekonomskih i ruralno socioloških istraživanja i predviđanja međunarodnih institucija, evropsku poljoprivredu u narednom periodu očekuju: promene u veličini i broju farmi, zemljišne reforme bazirane na ukrupnjavanju poseda i poboljšanju kvaliteta zemljišta, veće korišćenje biološke, informatičke i komunikacione tehnologije, povećanje multifunkcionalnosti, ravnomerniji regionalni razvoj i redistribucija novca, podizanje kontrole kvaliteta i standarda prehrambene bezbednosti...

Sledeći stadijum je izumiranje

U Srbiji danas gotovo da nema empirijskih seoskih istraživanja. Ako se neka nevladina organizacija ili neki institit odluče za empirijsko istraživanje, oni to rade po metodologiji nametnutoj iz inostranstva, a ne iz prakse dosadašnjeg domaćeg istraživanja našeg sela. Zvanično, brigu o selu i njegovom razoju vodi više od 30 institucija na republičkom nivou. Rezultat je bolji da ne vode brigu. Jer, selo nam nestaje, a sa njim i - Srbija. Njihova ,,briga'' o razvoju sela, donela je njegovo odumiranje. Za takav rad nema odgovornosti, niti ocenjivanja učinjenog već se pišu radovi i u njima ocenjuju doprinosi o razvoju sela. Kao da se zaboravlja da bez razvijene poljoprivrede nema ni napredovanja, nema željenog rasta bruto domaćeg proizvoda. Kada se govori o razvoju sela, u njemu prvo treba napuniti prazne kuće i staje. U njima mora biti i svinja i goveda. Jer, takvo selo smo imali pa je ono spasilo Srbiju od ratova, od sankcija, od prirodnih katastrofa. Međutim, još uvek držimo se teze u gradu živi, a selo hvali! Dakle, ukoliko Srbija ne zasutavi odumiranje sela, što bi bilo i njeno spašavanje, nema šta da traži kroz strane direktne investicije. Njen spas se nalazi uzdaj se uzdaj se i u svoje kljuse. Otuda i toliko površnosti u zaključivanjima šta bi trebalo učiniti da bi se sela u Srbiji obnavljala i razvijala.

Dakle, ako Vlada Srbije ne obezbedi uslove da srpski seljak, stočar, ima veću koristi od proizvodnje mleka nego srpski ,,biznismeni'' koji uvoze mleko u prahu, onda mi zaista nemamo nikakvu šansu. Do danas su se svi ministri, pa i njih 13, od demokratskih promena 2000. godine oglušivali o zahteve da litar mleka (proizvodi se oko 1,4 milijarde litara, treba da košta više od litra mineralne vode. Dok je god to tako, srpski seljački proizvod neće biti konkurentan na tržištu, ni domaćem, ni svetskom. Umesto rasta (od šest, odnosno devet odsto, koji predviđaju srpski eksperti, njih 200 koji su pisali i kreirali Strategiju razvoja poljoprivrede do 2024.godine), imaćemo pad proizvodnje koji je bio već u prvoj godini njene primene. Čitajući strategiju stiče se samo jedan zaključak: cilj njenog pisanja je bio da se kreatori udvaraju premijeru, pa su se takmičili ko će napisati veći rast proizvodnje u agraru! Na taj način je očekivao i da će dobiti veći ugled i bolje mesto u vladajućoj oligarhiji.

Netačno, nerealno i neostvarivo!

Strategija (Vučićeva Strategiju razvoja poljoprivrede do 2024. godine), pisana je nerealno, netačno i neostvarivo, navodi bivši savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije dr Koviljko Lovre. On, kaže: autori Strategije koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede je potpuno nelogična i besmislena.

Izvedene projekcije pokazuju da će se poljoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što autori Strategije projektuju još ni jedna država nije uspela da ostvari. Šta više, bilo bi porazno za našu privredu da se ostvare. Na žalost takvu, Strategiju o razvoju srpske poljoprivrede usvojila je Vlada Srbije 21. jula 2014. godine. Po njoj se radi i takvi se rezultati i ostvaruju. Validna strategija bi bila i obavezivala sve ministre da je stigla u Skupštinu Srbije te da je usvojio Parlament. Tada bi obavezivala i sve naredne vlade i ministre. Ovako svaki ministar radi po svom i po toj strategiji i po svom ćefu. Nije ni upućena u Parlament. Ali po njoj se radi, pa proizvodnja opada (u 2015. godini je njena vrednost bila 4,75 milijardi dolara), iako je vlast i njeni predstavnici na zvaničnim skupovima govorila da je to 6,6 milijardi dolara? To je bila njihova želja, ali i prevara naroda i laž o povećanju roda, kako bi oni bili uspešniji sa svojom politikom, kada je agrar u pitanju čak za 50 odsto!

,,...Naime, autori projektuju da udeo poljoprivrede u BDP privrede treba da se poveća do kraja perioda na 15 do 20 odsto. U varijanti da udeo poljoprivrede poraste na 15 odsto znači da poljoprivreda do 2023. treba da se razvija po stopi od 6,1 odsto prosečno godišnje, a nepoljoprivredni deo privrede da u istom periodu opada po prosečnoj godišnjoj stopi od -0,76 odsto. U varijanti da bi poljoprivreda ostvarila rast udela u BDP od 20 odsto trebala bi da se razvija po stopi od 9,19 odsto prosečno godišnje, uz istovremeni pad nepoljoprivrednog sektora od -1,36 odsto prosečno godišnje. Kakve su implikacije i besmisao ovako projektovanih veličina ne treba ni naglašavati...'', navodi Lovre.

Takođe, autori projektuju rast bruto investicija u poljoprivredi od 10-15 odsto godišnje u nominalnom iznosu. I to je nerealno, ako se zna da poljoprivreda u Srbiji predstavlja neatraktivnu delatnost za strane direktne investicije. Jer, za poslednjih deceniju i po, kada je agrar u pitanju učestvuju samo sa 0,6 do 1,7 odsto. Dakle, beznačajne pare od ukupnih SDI su se izdvajale za poljoprivredu. Toliko je agrar interesovao vlast!

Seobe iz sela u grad...

Za poslednjih pola veka na prostorima nekadašnje SFRJ iz sela u gradove se preselilo gotovo osam miliona ljudi. U Evropi je za takav proces trebalo oko 120 godina. Tako su se stari iz sela gotovo neprimetno, preselili u gradove. To je naša demografska realnost. Nekada mladi doseljenici sa sela sada su ili će uskoro postati ostareli penzioneri po gradovima. Tako su nam sela odavno ostarela, gradovi sad nam brže stare od sela. Ne zato što se proces starenja nije usporio, već zato što ona ne mogu biti starija nego što jesu. Sledeći stadijum je izumiranje. Izumrla sela su registrovana na popisima stanovništva od 2011. godine. Ipak, nije problem sam po sebi što se sela u Srbiji populaciono gase, jer je dobar deo njih izgubio svoj istorijski razlog nastanka mnogo pre socijalističke industrijalizacije. Drugim rečima, potpuno je normalno da se broj, razmeštaj i struktura seoskih naselja prilagode savremenim uslovima organizacije privrede i društva, što podrazumeva i gašenje i dislociranje naseobina, nastalih u otomansko vreme po principu ,,uteći u što veći krš i zabit'' radi opstanka, ali i optimizaciju populacionih kapaciteta perspektivnih seoskih područja. Nažalost, proizilazi da je poslednji ozbiljan prostorni planer u Srbiji bio knez Miloš, jer se još od tog vremena do danas gašenje ili premeštanje naselja u Srbiji doživljava kao najveći udarac na ,,tradiciju''. Kao da pre ,,vekovnih ognjišta'' nije bilo ,,vekovnih'' sojenica, zemunica, nomada, lovaca i sakupljača i kao da se posle sela ne može živeti u vekovnim gradovima, a posle njih u novim adekvatnim vidovima društvenog bitisanja. Tako i dolazimo do same suštine današnjeg demografskog problema "odsečenosti sela od gradova'', ističe dr Milovan Mitrović, potpredsednik Akademskog odbora za selo SANU.

''...Istina je da su dugoročne nepovoljne demografske tendencije u Srbiji presudno određene praksom prema kojoj u poslednjih skoro 60 godina svaka generacija roditelja iza sebe ostavlja generaciju potomaka manju od sopstvene. To nas jeste izbacilo u orbitu demgorafski najstarijijh zemalja u svetu, ali svakako nije prevashodno uticalo na populaciono izumiranje aktuelnih seoskih naselja Srbije, kao što se najvešće apostrofira u javnosti. Najlakše je reći, nedovoljno se rađamo, zato starimo i gase nam se sela, pa stoga mladi treba što pre da se vrate iz gradova u sela. Zaboravlja se da u Srbiji godišnje više umre nego što se rodi 40.000 žitelja! Pored toga u svet svake godine ode 30.000 ljudi. Odu zato što nemaju posla i od čega ovde da žive. Postavlja se pitanje šta bi bilo kada bi bili izjednačeni mortilitet i natalitet. U tom slučaju hrane ne bi imali dovoljno ni za sebe, a da se ne govori o hvalospevima izvoza sirovina u sve...'', dodaje dr Srđan Šljukić, sa novosadskog Filozofskog fakulteta.

U svetu danas oko 50 odsto ukupnog broja stanovništva živi na selu (ima sedam milijardi stanovnika). U Srbiji, u ruralnim područjima se nalazi više od 40 odsto stanovništva. U uslovima savremene tehnološke civilizacije i kod nas i u svetu, bio bi ogroman rizik ako bi se stanovništvo koncentrisalo samo u gradovima. Dakle, to je slučaj danas u Srbiji gde trećina stanovništva živi u Beogradu, pa je potrebno zaustaviti takav proces. Jer, selo obezbeđuje socijalnu kontrolu nad teritorijama i rešava geopolitičke zadatke (posebno u pograničnim područjima). Odlučujuća je uloga sela u obezbeđivanju hrane. Selo je čuvar etno-kulturalnosti društva i značajna mu je uloga u ekološkom prosperitetu zemlje. Selo je važan faktor u rešavanju pitanja kvaltiteta života, reprodukcije i čuvar je ljudskog kapitala. Selo je kičma nacije!

U ekonomski razvijenim zemljama, uključujući i SAD, uprkos zahtevima tržišne privrede, država štiti agrarni sektor od spoljašnje konkurencije i pruža mu sistemsku finansijsku pomoć.

Slovenačko iskustvo takođe pokazuje da su disperzovali industriju u seoska područja i smanjili pritisak nas gradove, pa sada nemaju problem ,,prirodnog odumiranja sela'' kao kod nas. U Hrvatskoj je situacija u toj oblasti nepovoljna, a i u Nemačkoj imaju problem kako razviti i obnoviti sela...U Srbiji sela se, posebno u pograničnom planinskom regionu, naglo prazne, što ima nesagledive i dugoročne posledice. Reč je o višedecenijskom zanemarivanju tih područja na državnom i lokalnom nivou. Ovde vlada, namerna ili nenamerna ,,idologija poseljačenja''. Prema poslednjem popisu iz 2011. godine od 4.709 sela u Srbiji čak 1.200 je u fazi nestajanja. Dakle, za deceniju i po će nestati svako četvrto selo!

Selo nije samo poljoprivreda. Prioritetni ciljevi evropskih zemalja u razvoju seoskog planinskog područja usmereni su na održvanje naseljenosti tih područja, očuvanje prirodno bogatstva i civilizacijskih tekovina na planinskom području, očuvanje zdrave sredine, čiste vode i vazduha, nezagađenog zemljišta, zdravstveno bezbedne hrane, kvalitetnog podmlatka uz stočarstvu...

U državama EU pridaje se izuzetno veliki, nacionalni značaj u ostvarivanju ovakvih ciljeva. Da bi se to postiglo organizovan je dugoročan pristup i ulažu se podsticajna sredstva, pre svega, budžetska Za uslove Srbije bilo bi korisno da se odvoje posebna sredstva za podsticaj i ostvarenje ciljeva na planinskom području u okviru Agrarnog budžeta Republike Srbije.

Na čemu bi trebalo da temeljimo rešavanje problema?

Kod nas se proces napuštanja i propadanja sela odvijao brže nego u drugim zemljama. Propadanju sela doprinelo je i napuštanje mita o domaćinstvu, dobrostojećem domaćinu seljaku i poljoprivrednom gazdinstvu, a nasuprot njemu razvijen je mit o gradu. Ali, ne možemo svi živeti u gradovima poput Beograda, Novog Sada, Niša... Selo mora i može biti ozdravljeno i obnovljeno ne samo po arhtektonsko-pejzažnom izgledu nego i po razvoju kao obliku društvenog života, saglasno starim i novim potrebama njegovih stanovnika. Selo ima prošlost, ali njegova budućnost zavisi od volje njegovih stanovnika. Za obnovu sela je neophodna strpljivost misionara i optimizam brodolomnika. Samoorganizovanje seoskih zajednica uslovno može da spase sela od odumiranja, ali to nije dovoljno i društvo mora da pomogne promenom sopstvenog stava o selu. Samorganizovanje je jedan od neophodnih uslova za opstanak, razvoj i obnovu tamo gde ima šta da se obnavlja.

Gotovo svi oblici seoskog samoorganizovanja su uspešni. Uspešniji su oni koji se ne odnose direktno na proizvodnju, već na kulturno-umetničke i sportske aktivnosti, na slobodno vreme, neformalnu saradnju, kao što je komšijska pomoć. Jedan od oblika samoorganizovanja sela su i zadruge koje su 2000. godine proglašene za prevaziđenu formu organizovanja iz doba socijalizma. Možda su zadruge ukinute i zbog mode. To je bila čista politička odluka. Nažalost, pogrešna!

Jer, zadruga tradicionalno predstavlja oblik udruživanja u socijalizmu i kapitalizmu (u svetu ima od 800 miliona do milijardu zadrugara i 750.000 zadruga). Sada je teška situacija u oblasti zadrugarstva i seljaci teško plasiraju svoje proizvode. Neki nadobudni intelektualci i stručnjaci tako ,,pomažu'' seljacima da je njima sve teže. Svako se razume u poljoprivredu i selo i svi dele lekcije seljacima. Ali, seljaci nisu neuki, konzervativni i nazadni. Savremeno selo zapljusnuto je civilizacijskim talasom, radikalnim promenama u načinu rada i sistema vrednosti.

U finansijskoj situaciji u kojoj se država trenutno nalazi, seoske regije se u znatnoj meri oslanjaju na sopstvene snage i iskorišćenost sopstvenih potencijala. Otuda se aktiviranje seoske privrede mora oslanjati na sve lokalne snage koje mogu doprineti njenom razvoju. No, sam privredni oporavak neće rešiti sve probleme sela. Važni su opšti uslovi života, društveni i kulturni. Aktiviranje seoske privrede tako postaje integralni, odnosno interdisciplinrani zadatak.

Da bi se kvalitet seoskog stanovništva približio nivou gradskog, neophodna je modernizacija i izgradnja nove društveno-ekonomske strukture na selu, što bi ubrzalo razvoj nepoljoprivednih delatnosti na seoskim prostorima. Rezultat bi bio i povećanje zaposlenosti i atraktivnosti sela kao mesta za život i rad stanovništva.

Karakteristike najrazvijenijih!

U demografskoj budućnosti Srbije teško je očekivati pozitivne promene pa će u centralnoj Srbiji i Vojvodini prema procenama do 2060. živeti oko pet miliona stanovnika. Dakle, centralna Srbija i Vojvodina 2060. će imati dva miliona stanovnika manje nego danas, jer je niska stopa rađanja posledica loše ekonomske situacije u zemlji. Karakteristično je i da se nekada najrazvijeniji deo Jugoslavije, Vojvodina gasi, bar kada je u pitanju stanovništvo i sela. Za vreme raspada Jugoslavije u protekle dve i po decenije ona je iz drugih delova nekadašnje zemlje dobila oko 200.000 novih žitelja, pa se sa brojem stanovnika približila brojci od dva miliona. Međutim, ona svakim danom sve više ekonomski zaostaje. Nije li najbolji primer da se ugasilo selo Obornjača. Ono se nalazilo pored Bačke Topole, gde je plodna zemlja i ugledna mesna industrija. U njemu više nema ni jednog stanovnika! U Vojvodini je danas niz mesta gde ima samo po nekoliko stanovnika.

Današnji biznismeni u Vojvodini za 100.000 evra mogu da kupe celo selo (sa 30 kuća i okućnicama). Taj novac je za današnje smrtnike velik, ali za nove biznismene - nije!

Država može promeniti demografsku budućnost Srba tako što će stvoriti povoljne uslove za život omladine, a da bi se stvorili povoljni uslovi za rađanje neophodno je smanjenje stope nezaposlenost mladih! Srbiji je neophodna "dugoročna, ozbiljna" populaciona politika i poboljšanje ekonomske situacije. Većini zaposlenih žena u reproduktivnom periodu teško je da rađaju decu zbog straha da će izgubiti posao po povratku sa porodiljskog. Neće ona dobiti otkaz kad se vrati sa porodiljskog, jer to nije u skladu sa zakonom, nego joj poslodavac neće produžiti ugovor. Stanovništvo Srbije je "staro" i to je posledica dugogodišnjeg smanjenja broja rođenih.

Potrebe

Za poboljšanje demografske budućnosti neophodno je da se u porodicama u Srbiji rađa troje ili četvoro dece. Dok se početkom '50. tih godina 20. veka u Srbiji rađalo oko 160.000 dece, danas se godišnje rodi manje od 65.000! Sredinom prošlog veka žena u Srbiji rađala je više od troje dece.

Primeri

Od 1991. godine do 2002. godine samo Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000. a južna i istočna Srbija više od 200.000 ljudi! Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i Varvarin, su najdrastičnije osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovnika!

Šabac se za poslednje dve decenije smanjio za gotovo 10.000 ljudi, Priboj je izgubio 6.000 stanovnika, a Crna Trava se prepolovila, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Beograd, Novi Sad i Niš jedini u Srbiji ne moraju da brinu hoće li ostati bez stanovništva.

Novi, uglavnom mladi stanovnici pristižu svake godine, a varošice iz kojih dolaze su desetkovane. Sela su opustela, a više od migracija, za zakatančena domaćinstva kriv je prirodni priraštaj. Osim tri najveća grada, sa stanovništvom ne kubure mesta sa bošnjačkim stanovništvom, poput Novog Pazara, Tutina i Sjenice, kao i opštine sa albanskim življem na jugu Srbije.

Broj stanovnika je otišao u nepovrat. Tu spasa više nema. Možemo samo da se bavimo kvalitetom, to jest da se kao država potrudimo da se stanovništvo ne grupiše u tri tačke, Beogradu, Novom Sadu, i Nišu, već da bude ravnomerno rspoređeno. Ali, kako se rezultati populacione politike ne mogu videti u kratkom roku, političarima to nije važna tema. Nema efekata u mandatu, nego mora da se čeka po 20, 30 godina! Po sadašnjem, stanju u Srbiji je bitka za sela davno izgubljena i sad se mora voditi borba da bi se sačuvale varošice koje nestaju. Prevaga broja umrlih nad rođenima je daleko veći krivac za pusta sela, nego same migracije.

Smanjenje broja stanovnika u selima, pokazuju poređenja podatka sve do popisa dramatično se ubrzava u malim sredinama. Brzina kojom se smanjuje broj stanovnika Srbije utrostručena je u odnosu na period od 1991. godine do 2002. godine, a udeo stanovnika u tri najveća grada značajno raste. Broj stanovnika u gradovima za deset godina povećao se za 70.000, a u selima smanjio za više od 310.000. Svake godine oko 250.000 ljudi promeni adresu - iz jednog u drugo mesto, po pravilu iz manjeg u veće. Popis iz 2002. godine potvrdio je pad broja stanovnika najviše u opštinama koje su već imale staro stanovništvo, i to uglavnom na istoku Srbije. Poslednji popis pokazao je da se broj praznih kuća drastično povećava u opštinama istoka i jugoistoka Srbije, kao i Banata. Beograd je decenijama unazad glavna destinacija za migrante iz Srbije. U poslednje vreme najveću ekspanziju ima Novi Sad. A, više ni Niš nije zanimljiv, on samo održava postojeći broj stanovnika. Novi Sad se mnogo više doživljava kao regionalni centar, dobio je na značaju i povećao broj stanovnika. Ako želimo ravnomerniju naseljenost i da ne ostane pola Srbijo prazno, država mora da primeni dugoročne mere. Bilo bi dobro i da se privuku i vrate ljudi koji su otišli u inostranstvo. Ali, kada je država siromašna, kao što je Srbija, za to nema šanse.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane