Natrag

Tabloid istražuje

Vučićev narko-diler, u akciji kriminalnog prisvajanja EPS-a

Tri kralja i Komisija

Na projektu privatizacije Elektroprivrede Srbije okupili su se od ranije poznate ekonomske ubice Srbije. U nešto izmenjenoj grupi, nekada poznatoj pod imenom "Tri kralja", umesto Vojina Lazarevića, bar privremeno nastupa, koji povezuje dva druga člana: Danka Đunića i Aleksandra Vlahovića, Vučićevog savetnika za privatizaciju javnih preduzeća. I posle privatizacije EPS će, kao akcionarsko društvo, ostati čvrsto u rukama pomenute trojke preko Komisije za hartije od vrednosti čije potpuno preuzimanje Gobeljić sprovodi u saradnji sa vrhom SNS-a i Vučićevim kumovima

Milan Malenović

Posle dolaska na vlast DOS je oformio Komisiju za ispitivanje zloupotreba u privredi, kojoj je na čelo došao general Vuk Obradović. U jednom svom intervjuu iz tog vremena Obradović je rekao kako je zapanjen koliko mnogo ima u javnosti potpuno nepoznatih ljudi sa ogromnim bogatstvom, kao i činjenicom da "iza ljudi koji se formalno vode kao kupci nekih preduzeća stoje sasvim druga imena". Upravo je, po tadašnjim rečima generala, bio "jedan od najredovnijih učesnika aukcijskih prodaja".

Pre nego što je stigao da ispita sve kriminalne radnje Gobeljića, Obradović je sklonjen nakon montirane afere, a Komisija je izgubila svaki kredibilitet i ubrzo otišla u istoriju.

U to vreme, je bio direktor beogradske filijale "Vojvođanske banke" iz koje je sebi, svojim rođacima i prijateljima iz podzemlja, obezbedio desetine miliona evra kredita koji nikada nisu bili vraćeni. Od para koje je ukrao iz "Vojvođanske banke", je kupio "Hempro" i fabriku vode "Vrnjci", u Beču je stekao i firmu "Elim", a u Srbiji "Eltim". Ovom spisku treba još dodati i subotičku "Birografiku", "Ekstra pet" (preduzeće za proizvodnju plastične ambalaže), preduzeće „Autosrbija", a zajedno sa bivšim direktorom „JAT-a" Predragom Vujovićem osnovao je „Centaviju", čiji je pun naziv „Central European Aviation d.o.o" (prva srpska privatna, niskobudžetna avio kompanija koja je posle par meseci propala).

U to vreme najspornija privatizacija koju je sproveo Gobeljić bila je kupovina preduzeća "Hempro" iz koje se još u to vreme videlo, ne samo da je Obradović bio u pravu i da je, između ostalog, sklonjen kada je počeo da istražuje ovog nezasitog tajkuna, već i da ima snažnu podršku vlasti - kako ondašnje tako isto, videće se, i ove aktuelne.

U vreme privatizacije, "Hempro" je imao pet značajnih objekata, a najvredniji je bila zgrada na beogradskoj adresi Terazije 8. Po ceni koju je odredio "Ces Mecon", Gobeljić je za pomenuti objekat veličine 2.748 kvadratna metra platio samo 870 evra po kvadratnom metru (tržišna vrednost je tada iznosila preko 2.000 evra po kvadratu). Ostale objekte (poslovna zgrada od 996 kvadrata u Dimitrija Tucovića, magacin od 1.000 kvadrata na autoputu, prodavnicu u Ulici majke Jevrosime i prodajni objekat u Ulici Svetog Save) platio je 274 evra po kvadratu.

Sve ovo je Gobeljića ukupno koštalo samo 162 miliona dinara, a cenu je imao da plati u šest jednakih godišnjih rata!? U to vreme je Radoslav Đorđević, predsednik Kluba manjinskih akcionara "Hempra", tvrdio kako je na ovaj način država oštećena za 15 miliona evra.

Spornu procenu vrednosti kapitala izradio je "Ces Mecon" u kome je direktor tada bio Nikezić, otac Dušana Nikezića, tadašnjeg pomoćnika direktora Agencije za privatizaciju, zaduženog za procenu vrednosti, koji je za ovaj posao angažovao očevu firmu. Iz Agencije su medijima u to vreme tvrdili kako je sve urađeno po zakonu, jer je procena izvršena pre stupanja na snagu Zakona o sprečavanju sukoba interesa.

U zdanje na Terazijama 8, u međuvremenu se uselila jedna druga konsultantska agencija, "Deloitt & Touche", tada u vlasništvu Danka Đunića i Aleksandra Vlahovića, sa kojima je Gobeljić bio izuzetno tesno povezan. Zajedno sa Vojinom Lazarevićem, Đunić i Vlahović su bili deo kriminalne grupe koju su mediji nazivali "Tri kralja". Iz ove trojke prvi se povukao Lazarević, napuštajući zajednički projekat izgradnje zgrade na uglu beogradskih ulica Kralja Milana i Kralja Milutina. Ubrzo su se razišli i Đunić i Vlahović koji su krajem leta 2011. godine, objavili kako se povlače iz svih poslova i iz političkog života.

U podeli imovine koja je nastupila, Đunić je dobio neke zajedničke firme (kao "Ekonomski institut"), dok je Vlahović dobio druge (na primer "EKI Investment"). Novac za raskusuravanje nekadašnjih partnera išao je preko, zaduženog da ga "opere".

Moć "jednostepenog organa"

U to vreme je Đunić još uvek bio predsednik Sportskog društva "Partizan", u okviru koga je radio i Veslački klub na Adi Ciganliji u kome su trenirali njegovi sinovi, a i on sam je u mladosti bio član. Klub je nezvanično bio pod njegovim patronatom. Krajem leta 2011. Gobeljić iznenada uplaćuje Veslačkom klubu 10.000 evra kao navodnu donaciju, ali se u suštini radilo o delu para koje su dotadašnji partneri, Vlahović i Đunić, uplaćivali jedan drugome kao kompenzaciju za prodate udele u nekadašnjim zajedničkim privrednim društvima.

Dok je Đunić održao reč i povukao se kako iz ovdašnjih poslova, tako isto i iz politike, Vlahović se samo pritajio. U međuvremenu je postao predsednik Saveza ekonomista Srbije i lični savetnik predsednika vlade Aleksandra Vučića, zadužen za privatizaciju javnih preduzeća u koje spada i Elektroprivreda Srbije.

Daleko od očiju javnosti Gobeljić je vremenom od Đunića preuzeo "Ekonomski institut" a. d, u kome zajedno sa skoro potpuno nepoznatim Draganom Šagovnovićem (koga je postavio Đunić da mu čuva interese) ima skoro sve akcije, a koji je određen da izvrši procenu imovine EPS-a. Očigledno je da se ponovo okupljaju stari drugovi koji su Srbiju jednom već doveli do prosjačkog štapa.

Ono što Đunić i Vlahović nisu postigli ni u vreme svoje najveće moći, treba za njihov i svoj interes da uradi Gobeljić danas. Njegov sledeći cilj je potpuno preuzimanje kontrole nad Komisijom za hartije od vrednosti.

Nije široko poznato, ali Komisija za hartije od vrednosti jedno je od državnih tela sa ovlašćenjima koja su u nekim slučajevima šira i od policijskih. Zakon o tržištu kapitala daje joj, na primer, pravo uvida u listinge telefonskih razgovora bez sudskog naloga, pravo da po svojoj volji blokira račune i imovinu, ili pravo izricanja astronomskih kazni na osnovu „tumačenja" zakona od strane njenih neukih, ali zato korupciji sklonih funkcionera. Glavno je pri tom da Komisiju zapravo niko ne kontroliše, osim vrhuške vladajuće stranke i njenih tajkuna, tako da tu korupcija cveta.

Nadležnom skupštinskom Odboru za finansije i budžet, u kojem većinu ima SNS, ne pada ni na pamet da kontroliše rad Komisije, dok ona sama tvrdi da nad njenim odlukama niko drugi ne bi trebalo da ima nadležnost. U praksi se uglavnom pokazuje da joj sudovi, zbog svoje sporosti i korumpiranosti, teško mogu stati na put, tako da ona u krajnjoj liniji i deluje kao jednostepeni organ, na čije odluke niko ne može efikasno da se žali. Vladajuća stranka i njeni tajkuni imaju, dakle, u tom telu sa ogromnim ovlašćenjima idealni mehanizam za svoju vlastitu čvrstu kontrolu nad tržištem kapitala, bez obzira na zakon.

Korupcionaške šeme funkcionišu pre svega na bazi Komisijinih ignorisanja očiglednih činjenica i na osnovu njenih nesuvislih tumačenja zakona. Recimo, u slučaju Matijevićevih firmi, Komisija godinama nije mogla da utvrdi da su Petar Matijević, Zora Matijević, „Industrija mesa Matijević" i Matijevićeva firma „Ekolab" povezana lica, i smatrala je sasvim zakonitim da zemljoradnička zadruga „Zlatica" iz Lazareva, odlukom tih povezanih lica navodno za sopstvene potrebe kupi Mercedes „Maibach" i jahtu marke „Azimuth" (da bi plovila Panonskim morem?!), za oko 15 miliona evra. Ovom odlukom su faktički manjinski akcionari naterani da polovinu Matijevićeve jahte (na koju ne smeju ni da privire), isto kao i pola limuzine plate iz sopstvenog džepa.

Kad su manjinski akcionari zatražili da se utvrdi da su kupovinom „Ist point" holdinga novi većinski akcionari posredno stekli i većinski paket akcija „Valjaonice bakra Sevojno", i da su time postali obavezni da malim akcionarima ponude otkup akcija po fer ceni, Komisija je zaključila da kupovina nije kupovina, nego „restrukturiranje unutar holdinga" i podnela protiv malih akcionara krivičnu prijavu zbog „ucene".

Gobeljić zadržao svoj kriminalni plen

Što se tiče manjih tajkuna, Komisija za njih po pravilu ima spremna dva međusobno suprotna tumačenja, a koje će primeniti to, naravno, zavisi od mogućnosti da se zadovolje novčani apetiti članova Komisije. Skupština Srbije još nije potvrdila izbor novog sastava petočlane Komisije za hartije od vrednosti, ali to će biti puka formalnost, jer je sve kandidate, koje je sredinom avgusta za novu dužnost nominovao nadležni skupštinski Odbor za finansije i budžet, predložila Srpska napredna stranka.

Prvobitni predlog koji su naprednjaci dali odboru bio je u znaku kontinuiteta: predsednik komisije opet je trebalo da postane Žarko Milićević, a član Mirjana Ivošević. Za nove članove, SNS je kandidovala profesora bankarske akademije Predraga Dedeića, inspektora komisije Vladislava Stankovića i bivšeg brokera „Meridijan-investa" Marka Jankovića.

Na sednici Odbora, međutim, otkriveno je da najmanje dvoje kandidata, od kojih je jedan aktuelni predsednik, a drugi član tog tela, uopšte ne ispunjavaju opšte uslove predviđene članom 246 Zakona o tržištu kapitala, kao i da je opšte znanje kandidata o domaćem tržištu kapitala koje treba da usmeravaju i regulišu katastrofalno, tako da je SNS bio prinuđen da na samoj sednici Odbora menja svoj predlog, do te mere da je skandal postao svima očigledan.

Pokazalo se, naime, da sadašnji predsednik Žarko Milićević nije pet godina radio relevantne poslove sa hartijama od vrednosti, što je formalni uslov da bi uopšte bio član, a kamo li predsednik tog važnog tela. Osim toga, on je po vlastitom priznanju studirao prava 10 godina, završivši ih s jadnim prosekom, a prema tvrđenju zaposlenih u Komisiji, nema ni položen pravosudni ispit. U Komisiju ga je doveo prethodni predsednik Zoran Ćirović i postavio ga za šefa svog kabineta, što je bila nevažna administrativna funkcija, a onda mu znatno proširio ovlašćenja, da bi ga posle samo tri godine (umesto nužnih pet), proizveo u inspektora, a odmah zatim u glavnog inspektora, što je sve bilo suprotno pravilniku Komisije. Kad je Ćirović prošle godine smenjen posle niza skandala, Milićević je imenovan na njegovo mesto.

Mirjana Ivošević bila je šefica informacionog sistema u Komisiji, a pre toga bankarski službenik bez ikakavog relevantnog znanja o berzi i berzanskoj trgovini, tako da su njena znanja očigledno bila suviše skučena da bi regulisala tržište kapitala. Mali kuriozum je da je u svojoj kandidaturi za člana Komisije za hartije od vrednosti kao važnu stvar navela da je član nekakvog crkvenog odbora, odnosno da sveštenicima pomaže finansijskim savetima?!?

Šta je, dakle, te i takve kandidate preporučilo da budu izabrani za članove Komisije? Naravno, apsolutna poslušnost. Stari recept svih diktatura i autokratija je da na ključne položaje u državi biraju nekompetentne ljude, koji onda svojim gospodarima duguju potpunu poslušnost, ne bi li i dalje uživali u nezasluženim privilegijama. Osim toga, zakon omerte (mafijaški zavet ćutanja) nalaže da gospodar čvrsto drži u šaci poslušnike i detaljnim podacima o njihovom učešću u kriminalu, tako da je ozbiljan kriminalni akt uslov da bi se neko uopšte kandidovao za ključne položaje u takvim državama. A, kad jednom posrnu, onda se od njih traži da to opet učine, i opet, tako da njihova veza s gospodarima postaje sve čvršća.

Milićević je, na primer, svoju karijeru pre svega izgradio na slučaju „Voda Vrnjci", u kojem je Komisija, grubo kršeći zakon o preuzimanju akcionarskih društava, omogućila većinskom akcionaru„Vrnjaca", da zadrži nezakonito stečen plen od nekoliko miliona evra na račun manjinskih akcionara, uključujući inostranog investitora „ZAAB Grupu".

Pritisak na pravosuđe i izigravanje zakona

Kada se u ceo slučaj umešala ruska ambasada tražeći informaciju o istrazi evidentnih Gobeljićevih mahinacija, Komisija je potvrdila da je on prekršio zakon o preuzimanju akcionarskih društava, „zajednički delujući" sa tašna-mašna firmom „Savremena forma", odnosno kupujući akcije preko nje po bagatelnim cenama. Član 41a pomenutog Zakona o preuzimanju u takvim okolnostima nalaže Komisiji da obavezno naredi prekršiocima da objave ponudu za preuzimanje po poštenoj ceni i suspenduje im prava glasa dok to ne učine (što znači da opstali akcionari mogu da smene upravu), i da im član 36 zabranjuje bilo kakav dalji promet spornih akcija dok ne objave zakonitu ponudu. Komisija je, međutim, napravila nezapamćen presedan tako što se pozvala na jednu staru odredbu nevažećeg zakona, u formi dimne zavese, ali nije ni nju primenila, nego je direktno prekršila zakon, jer nije naložila Gobeljiću da objavi ponudu za preuzimanje akcija i omogućila mu je da preseli sporni paket akcija na novu uslužnu firmu. Pri tom ga nije prijavila za nesumnjive manipulacije na tržištu hartija od vrednosti, što je krivično delo kažnjivo zatvorom do osam godina, i prikrila je takozvano zajedničko delovanje i manipulisanje cenom akcija „Vrnjaca" niza drugih lica, koja su se Gobeljiću u tome našla na usluzi, o čemu su joj takođe bili podneti nesumnjivi dokazi.

Žarko Milićević je bio ključna osoba u toj akciji. Prema tvrđenju zaposlenih u Komisiji, on je izašao s planom kako da se izigra zakon, vršio je pritisak na pravnu službu da izmeni svoju prvobitni predlog za preduzimanje mera protiv Gobeljića (koja je na to pristala tek posle tri sednice Komisije na kojima se opirala), pretio je glavnoj inspektorki Ljubinki Vučetić, koja nije htela da potpiše fabrikovani „Izveštaj o nadzoru", i na kraju ju je smenio, zauzevši njeno mesto. Da bi se pokrila, Komisija je protiv Gobeljićeve firme (ali ne i protiv njega) podnela jednu bednu prijavu za privredni prestup, sa mogućom kaznom od samo 100.000 dinara, omogućivši mu pri tom da zadrži opljačkane milione evra!

Postupajući inspektor u tom slučaju bio je Vladislav Stanković, koji se na toj aferi i okalio. Pozvan da svedoči o pomenutom privrednom prestupu, on je na letošnjem ročištu u Privrednom sudu u Beogradu dobio napad amnezije, rekavši iznerviranom sudiji da „zbog protoka vremena ne može ničega da se seti"! Sada ga je SNS tako amneziranog kandidovao za novog člana Komisije.

Uzaptili Komisiju i sproveli "misiju",

Kontinuitet delovanja Komisije SNS je obezbedio tako što većinu u tom petočlanom telu čine „provereni kadrovi": Milićević, Stanković i Mirjana Ivošević. Za novog predsednika (koji je u početku bio predložen za člana) biće izabran Predrag Dedić, profesor prava, koji će biti zadužen za reprezentaciju i kontakte sa inostranstvom, dok je za poslednjeg člana Komisije određen Marko Janković, koji će tom telu davati nužno stručno pokriće, jer se kao broker sa iskustvom u korporativnim finansijama jedini konkretno razume u emitovanje i trgovinu hartijama od vrednosti. Kao što se videlo iz prethodnih primera, skoro svi članovi Komisije su Gobeljićevi ljudi koje je on već dobro iskoristio, a čije imenovanje gura vrh naprednjaka. Na čelu grupe koja pomaže Gobeljiću nalaze se dvojica kumova Aleksandra Vučića: Nikola Petrović i Goran Veselinović.

Veselinovićeva saradnja sa Gobeljićem postala je vidljiva u oktobru 2014. godine, upravo u vreme pomenutog skandala koji je izazvao u „Vodi Vrnjci". Tada je pokrenuta neviđena medijska kampanja protiv „ZAAB Grupe" i njenog predstavnika u Srbiji, Miroslava Bojčića, koju je organizovao Veselinović (u javnosti poznat kao naslednik Dragana Đilasa na tržištu reklama u Srbiji). Novac za kampanju, odnosno podmićivanje novinara i urednika, uplaćivalo je preduzeće „Voda Vrnjci" tako što je beogradskoj advokatici Neveni Veselinović, Goranovoj supruzi, isplaćivalo fiktivne honorare.

Veselinović je najvažnija ličnost preko koje Gobeljić vrši pritisak na naprednjački vrh da se za predsednika i članove Komisije za hartije od vrednosti izaberu ljudi u koje on ima apsolutno poverenje, bez obzira da li kandidati uopšte ispunjavaju zakonom propisane uslove.

Ako Gobeljiću i njegovim saučesnicima, od ranije poznatim ekonomskim ubicama Srbije, pođe za rukom da u potpunosti pod svoju kontrolu stave Komisiju, biće to definitivni kraj srpskog tržišta kapitala. Uz to, EPS po planu vlade (kako bar sada izgleda, mada se isti već često menjao) treba da postane akcionarsko društvo pošto njegovu imovinu procene Gobeljić i Šagovnović, a model privatizacije osmisli Vlahović, i kao takvo će se kotirati na Beogradskoj berzi, čiji rad će kontrolisati isti ti ljudi preko članova Komisije za hartije od vrednosti koje su oktroisali.

A 1. Uzroci sloma Beogradske berze

Generalna šema srpske pljačkaške privatizacije odavno je poznata. Dovođenjem franšiza stranih banaka vraćeno je poverenje stanovništva u bankarski sistem, pa su se milijarde maraka, dolara, švajcaraca i, kasnije, evra iz slamarica preselile u banke. Onda su banke ta sredstva podelile tajkunima u formi kredita, a vlada im je istovremeno omogućila da kupe samo većinske pakete, umesto čitavih firmi.

Kad kupe tih 51 odsto, onda firmu stave u zalogu, pa novim kreditom kupe drugu i tako redom. Nužna posledica bilo je dezinvestiranje (jer su tajkuni preko svake mere muzli i one bedne ostatke likvidnosti iz industrije), svođenje fabrika na obične nekretnine i lančani bankroti.

Komisija za hartije od vrednosti istovremeno je dozvolila tajkunima da falsifikuju bilanse i da izvlače novac iz privatizovanih preduzeća na sve načine, da ih teraju u stečaj, pa ponovo kupuju i slično. Dok je trajala jagma za preduzećima, posebno 2006. i 2007, cene akcija su bujale, ali sa dolaskom svetske ekonomske krize 2008. Beogradska berza se slomila da se nikad više ne oporavi. Ključnu ulogu u sprečavanju oporavka imala je upravo Komisija za hartije od vrednosti, jer je mirno gledala kako tajkuni kupuju sad već potpuno obezvređene akcije od malih akcionara i to ili preko svojih ofšor firmi (oni mudriji) ili direktno, preko povezanih lica (oni sirovi) i dopuštala sve forme tajkunskih zloupotreba, tako da su cene pale na petinu knjigovodstvene vrednosti i niže!

U jednom trenutku, mali akcionari su se dosetili i počeli tužbama da traže otkup svojih akcija po knjigovodstvenim cenama (na šta imaju prava po zakonu), i tako se klinički mrtva Beogradska berza preselila u Palatu pravde. To se nije svidelo Komisiji za hartije od vrednosti, pa je zahtevala promenu zakona, što se i dogodilo.

A 2. Mafijaš sa doktoratom

Pre dva broja Magazin Tabloid je objavio kako ne postoje dokazi da je uopšte diplomirao na Ekonomskom fakultetu Beogradskog univerziteta, kako je ranije tvrdio. U međuvremenu, on je, navodno, ne samo diplomirao, već i doktorirao, ali se ne zna gde. Na zvaničnom sajtu "Ekonomskog instituta" a.d. iz Beograda, navode se sledeće osobe kao "specijalni savetnici": prof. dr Miladin Ševarlić, Marija Drča Ugren, mr. Mirko Todorović, dr Slobodanka Jovanović, prof. dr Jurij Bajec, mr Svetlana Kisić, ?orde Vidović, Miloš Panjković i Symeon Tsomokos. Ko će od njih, uz generalnog direktora "Ekonomskog instituta" Dragana Šagovnovića i direktora za naučnoistraživački razvoj dr Ivana Nikolića učestvovati u proceni imovine EPS-a još nije poznato.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane