Natrag

Veterani

Kako je majka Srbija postala maćeha vojnim invalidima i učesnicima ratova

Bolna rana ratnih veterana

Pored mnogobrojnih kršenja zakona i uskraćivanja najosnovnijih ljudskih i prava najširem građanstvu, Vlada Republike Srbije sa Aleksandrom Vučićem na čelu, doslovno je zgazila i ratne veterane i invalide rata, na način na koji to nijedna od država u regionu nije uradila. Ali, ni odgovor veterana na ovako brutalan, ignorantski, osion i kriminalan odnos države, nije daleko. A, daleko će se i čuti, tvrdi Željko Vasiljević predsednik Pokreta veterana Srbije

Željko Vasiljević

Životi „malo" vrede

Svu tragiku poslednjeg rata na prostoru nekadašnje Jugoslavije pokazuje i jedan bizaran podatak: naime pesma "Zovi samo zovi, svi će sokolovi, za te život dati", orila se sa svih strana fronta i u srpskim i u hrvatskim rovovima devedesetih. Ovu pesmu, pevali su i junaci sa Košara, u vreme rata protiv celog NATO pakta 1999. godine. Ovu pesmu su pevali su i u smrt odlazili oni koji su Srbiju voleli više od života. Dok su oni branili Srbiju i srpski narod za to vreme su neki drugi punili džepove i što je još gore posle rata odlučivali o sudbini onih koji su ginuli u rovovima i na prvoj liniji fronta.

Nije to samo karakteristično za Srbiju. Slavni režiser Majkl Ćimino, snimio je na tu tragičnu temu i kultni film "Lovac na jelene". Kasnije je Holivud kreirao lik razočaranog vojnika "zelenu beretku", Ramba, u kojem smo videli nerazumevanje društva za povratnike sa vijetnamskog ratišta. Istina ima zemalja koji svoje junake veličaju i nikada ih ne zaboravljaju kao što je Rusija. Srbija na žalost i danas živi u vremenu pripovetke "Sve će to narod pozlatiti" i na žalost još dugo će živeti u takvim vremenima odnosno dok o sudbini heroja odlučuju kukavice, dezerteri i ratni profiteri.

Svi oni koji su se prepoznali u ovim rečima i treba da se prepoznaju jer su ove reči upućene konkretnim ličnostima koje danas kroje našu sudbinu. Na žalost na terenu politike se našlo i nekoliko generala i visokih oficira koji bi trebalo da budu nosioci borbe za bolji položaj boraca, koji su se borili pod njihovom komandom ali oni politiku koriste isključivo za sopstvene interese i lično bogaćenje. Nije ni čudo što smo tako prošli u prethodnim ratovima.

Svakodnevno me zovu članovi udruženja i žale se na težak život, nerazumevanje okoline i na negiranje žrtve koju su dali. Pored materijalne bede u kojoj žive i nerazumevanja društva, najviše ih boli nebriga države koja se ogleda u izostanku adekvatnog lečenja, pa čak i od posledica ranjavanja, nemogućnosti korišćenja usluga ustanova socijalne zaštite i ignorisanja države u primeni više odredaba zakona koje bi značajno olakšale život ovih nesrećnika.

Gotovo svakodnevno pričam sa veteranom, ratnim vojnim invalidom Dušanom Popovićem iz Beograda i pokušavam da mu barem razgovorom pomognem u prevazilaženju kriza koje nastaju upravo zbog nerazumevanja ljudi koji rade u državnom aparatu, nerazumevanju komšija koji pritisnuti svojim problemima, nemaju ni trenutak pažnje za ovog junaka.

Zamolio sam ga da napiše svoju životnu priču, da sa nama podeli viđenje svog života i opštu sliku društva iz ugla nekoga ko je napustio unosan posao i otišo na ratište da brani državu i narod a kada se vratio nigde razumevanja ni od države ni od naroda.

Svoju priču je naslovio rečima "Srbija moja maćeha" a kada pročitate celu ispovest vidite da Dušanovi stavovi imaju veliku težinu i da su sušta istina:

"...Pre rata radio sam u remontnom zavodu IMT u Dobanovcima. Kao radnik na normi plata mi se kretala od 1.800 -7.000 maraka što mi je omogućavalo da živim vrlo lagodnim životom. Ranjen sam u Vukovaru 06.10.1991. godine i od tada počinju moje patnje. Za 3 meseca provedena na ratištu sam dobio od firme 170 maraka. Posle višemesečnog lečenja ranjene noge koje ni danas nije završeno, vratio sam se u firmu i naišao na potpuno ignorisanje od svih od rukovodilaca do kolega. Nisam mogao zbog povrede i bolova koje sam trpeo kontinuirano da obavljam sve poslove pa su me prebacili na drugo radno mesto i odredili mi platu manju od čistačice. Skoro 10 godina sam radio u ovom neljubaznom okruženju uz česte sukobe sa kolegama, sve vreme pokušavajući da odem u invalidsku penziju. Verovatno sam rekorder u broju izlazaka na komisiju na kojoj sam 72 puta pokušao da ostvarim invalidsku penziju. Tek 2002. godine posle žestokog sukoba sa direktorom u kojem sam morao i pištolj da koristim da bi se zaštitio od napada, ostvario sam pravo na invalidsku penziju.

Ta penzija je bila katastrofalno mala jer sam imao malo radnog staža a službenici boračke uprave Novi Beograd su izbegli da mi kažu koja sve prava mogu da koristim a koja su mnogo povoljnija po mene. Zbog toga su moja primanja za tridesetak hiljada dinara mesečno manja nego što su mogla da budu.

Lečenje od posledica ranjavanja je posebna trauma u mom životu. Poslednju operaciju na nozi sam imao 2002. godine za koju bih rekao da je bila iživljavane nada mnom i praktična obuka za mlade hirurge i neurologe. I dan danas moje rane su otvorene, kako na nozi tako i na duši i ne znam koje više bole. Danas odbijaju moje lečenje i teraju me da nađem privatne doktore odnosno da me oni leče na privatnim klinikama uz materijalnu nadoknadu. Moja primanja nisu dovoljna za pokrivanje osnovnih životnih troškova a kamoli za privatne lekare. Voleo bih da Vulin bar jedan dan doživi moje muke, da put od nekoliko stotina metara do prodavnice traje satima jer ne mogu zbog bolova da napravim više od desetak koraka. Retke su komšije koje hoće da mi pomognu već mi se iza leđa smeju i sprdaju se sa situacijom u kojoj se nalazim. Ponekad, kada su bolovi neizdrživi po par dana ne mogu da odem do prodavnice pa jedem bajat hleb kada ga imam.

Više puta sam konkurisao za stan koji mi je pripadao kao RVI ali su uvek prednost imali neki drugi, sa više dece, izbeglice iz BiH i Hrvatske a meni nije ništa drugo preostalo već da ovaj stančić u kome živim otkupim od roditelja i sestre. I danas značajan deo primanja mi odlazi na kredit koji sam uzeo da bih rešio osnovno životno pitanje i zbog toga često ne mogu da kupim neophodne lekove koji bi mi bar malo olakšali nesnosne bolove i skratili neprespavane noći.

Pokušao sam da zbog svoje zdravstvene i porodične situacije, živim sam, da dobijem tuđu pomoć i negu i da tim sredstvima mogu da platim drugu osobu koja bi mi obavljala osnovne kućne poslove i koja bi mi nabavljala hranu i lekove ali komisija me je odbila verovatno da bi više para ostalo u budžetu i za Vulina, Vučića i njihove podrepaše a nas ratnike, ratne vojne invalide doživljavaju kao trošak za državu. Jadna li si, državo, kada si dočekala da tobom upravljaju ljudi koje samo lični interes zanima.

Ova moja ispovest je samo deo jada koje svakodnevno doživljavam i danas kada me pitate da li neko treba da ide u rat i brani svoju zemlju i svoj narod, mislim da je svakome odgovor jasan.

Za mene ne važi ona pesma 'oj Srbijo mati' već ja Srbiju doživljavam kao zlu maćehu...".

Ovo je ispovest samo jednog od brojnih ljudi koji su doživeli tešku traumu, mnogobrojne neprospavane noći od bolova nezalečenih rana i napaćene duše. Brojna samoubistva naših saboraca su dokaz težine lanaca u koje su nas okovale vlasti ove države kojima je lično bogaćenje i privilegije važnije od sudbine, boljih od njih.

Da ne bude da su samo Vučić, Vulin i onaj nesrećni Dragan Popović krivi za našu sudbinu i da su samo oni oličenje nebrige i nepoštovanja boračke populacije a naročito ratnih vojnih invalida i članova porodica poginulih boraca, mada je njihova odgovornost najveća ako ni zbog čega drugog ono zbog "komandne odgovornosti", ni u Skupštini Srbije nije bolja situacija. Pre skoro 2 meseca, u ime tri organizacije koje su organizovale proteste protiv Vlade i ministarstva, obratili smo se na adrese 13 poslaničkih grupa da ih upoznamo sa problemima koje imamo, nepoštovanjem zakona od strane ministarstva i neizdrživim stanjem cele populacije sa tendencijom njegovog pogoršanja.

Jedina poslanička grupa koja je pokazala interes za naš status je poslanička grupa Dveri i koristim ovu priliku da im se zahvalim, mada ni oni nisu postavili poslanička pitanje ministru Vulinu, kada će prestati sa torturom i nezakonitim delovanjem i upoznati javnost sa trenutnom situacijom.

Ostale poslaničke grupe nisu nas udostojile ni odgovora a kamoli da su iskazali bilo kakvu brigu za naš položaj ili želju da nam pomognu. Ne služi im na čast a takvo njihovo ponašanje je odraz apsolutno pogrešnog odnosa društva i države prema svim rodoljubima a naročito onima čije rodoljublje se ne može osporavati jer dokazano u najtežim vremenima i na način koji ne dozvoljava sumnju.

Takođe smo se obratili većem broju ambasada i međunarodnih organizacija koje deluju u Srbiji sa istim ciljem, da ih obavestimo o kršenju osnovnih ljudskih prava jedne grupacije ljudi i nadamo se da će im zaštita ljudskih prava biti važnija od činjenice da smo se u prethodnim ratovima uglavnom borili na suprotnim stranama. Znamo da je donošenje odluka na tom nivou sporo i da se traže mišljenja nadležnih službi u svojim zemljama ili međunarodnim organizacijama ali još uvek gajimo nadu da će se neko usuditi i uzeti nas u zaštitu od države i neodgovornih političara.

Ministar Vulin je pre neki dan primio jednog od trojice predsednika udruženja koja su organizovali proteste protiv njega i njegove politike u oblasti boračko-invalidske zaštite i kao obrazloženje za prijem reče da se raspitao i da je saznao da je dobar i pošten čovek. Ako bi to bio kriterijum za razgovore, gospodine Vulin mi sa vama nikada ne bismo razgovarali niti bi te razgovore tražili. Za vas se ne može reći ni da ste dobar a još manje da ste pošten čovek ali ste voljom Vučićevom postavljeni na tu funkciju da biste rešavali probleme najugroženijih ljudi a voljom sudbine mi smo deo te populacije kojoj na žalost u Srbiji pripada više od 70% svih građana.

Vlada RS pored mnogobrojnih kršenja zakona i uskraćivanja prava uz izgovore o uštedama i suficitu budžeta, svojim odnosom prema nama krši i jednu od osnovnih EU vrednosti a to je poštovanje ljudskog dostojanstva. U vremenima materijalne bede, sunovrata moralnih vrednosti koje su ovaj narod očuvale kroz milenijume, na koje se narod sve više navikava, dostojanstvo je jedna od vrlina koju srpski narod neće dozvoliti da mu je uskratite i zbog nekih vaših viših ciljeva oduzmete. Za očuvanje dostojanstva Srbi su dali milione žrtava, nemojte da zbog vašeg kršenja ove ljudske vrednosti padne ni jedna srpska glava.

Izdali ste i svakim danom izdajete sve više srpskih interesa, uglavnom za rad ličnih interesa i opstanka na vlasti ali morate znati da ste "doterali cara do duvara" i da ste čašu nezadovoljstva napunili do vrha. Pitanje koliko mala može biti kap koju će tu čašu prepuniti i kada će se narodno nezadovoljstvo pokrenuti i pretvoriti u oluju koja će mnoge odneti u bestragiju i zaborav.

Izbor Donalda Trampa, za koga smo svi zdušno navijali, je dokaz jačanja sila nezadovoljstva vladarima i u bogatoj Americi a što je tek u zemljama sirotinje i nepravde kao što je Srbija možete zamisliti. Nemojte računati na istorijsko iskustvo da Srbi mogu da trpe kao mazge jer je prag trpljenja pri kraju.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane