Natrag

Zločin bez kazne

Vučićevo belo roblje: ko je i kako radnike u Srbiji doveo do dna i oduzeo im sva prava

Narode radni, goli i gladni

Punih pet godina Vlada Srbije i njen zloćudni premijer Aleksandar Vučić bave se podvođenjem radno sposobnih, koje nudi besplatno ili za robovsku nadnicu stranim kompanijama i domaćim tajkunskim korporacijama. Vučić kao najglasniji u tom podvođenju, nikad ništa u životu nije radio, osim mešetarenja, plasiranja laži, podmetanja, političkog kurvanja i podsticanja verske i nacionalne mržnje i progona svih koji ne misle kao on. Takav zlotvor javno (pa čak i pred stranim diplomatama) izlaže poruzi čitav srpski narod, nazivajući ga kukavičkim i nesposobnim da sam nešto privredi i da zaradi. Umesto adekvatnog odgovora, radnici u Srbiji imaju robovske uslove na poslu. Trpe i ćute. Ali, život i vreme za nama, pokazali su da ničije ćutanje nije dugog veka.

Nikola Vlahović

U poslednjih pet godina, od kako Srbijom suvereno upravlja jedan čovek, zavedeno je najcrnje robovlasništvo kakvo nije u Evropi ni na ovom delu Balkana viđeno još od Rimskog carstva i prvih otomanskih osvajača.

Vučić i njegovi "investitori" zgazili su svako ljudsko dostojanstvo, izbrisali iz zakona elementarna radna prava, stečena još na početku prošlog veka. Tri četvrtine raspoložive radne snage u Srbiji radi za prosečnu dnevnicu od 1.000 dinara, što nije dovoljno ni da se podmiri prevoz od posla do kuće i nazad, komunalni računi i jedan "tanki" doručak (za jednu osobu). Sa druge strane, Vučić je u ime Vlade Srbije (i, mimo zakona, u svoje lično ime), sklopio više desetina "neposrednih pogodbi" sa stranim kompanijama, gde se ne zna ni šta je predmet ugovora ni šta u njemu piše. Poznati su i rezultati ovih kriminalnih poslova: došlo je do toga da najmlađa i najproduktivnija radna snaga danas u Srbiji radi samo da bi od zarađene mizerije obezbedila svoj goli biološki opstanak.

Pre dve godine (krajem 2014), na američkoj TV mreži CNN, Vučić se javno hvalio kako "Srbija nudi" najškolovaniju i najjeftiniju radnu snagu, te da je on lično spreman da na svaku ponudu zemalja regiona, odgovori još boljim uslovima za strane kompanije. Pokazalo se da je ovaj patološki lažov, tom prilikom rekao suštu istinu! Naime, Srbija nudi strancima najveće subvencije i najjeftiniju radnu snagu. Tako reći robove, spremne da rade i besplatno samo da imaju kakvo-takvo socijalno osiguranje i radni staž.

Treba se samo setiti šta je Vučić spremno ponudio kompaniji "Ikea" (protiv koje je Evropska komisija pokrenula istragu zbog milijardu evra utajenog poreza 2014. godine), kao i italijanskom "Benetonu" (koji je među tri najsurovije svetske kompanije kad je reč o izrabljivanju radnika), koji su sve dobili besplatno: i prostor za rad i infrastrukturu i skoro besplatne radnike i tržište. Ne treba zaboraviti ni holandsku firmu "Vahali" koja se u Srbiji bavi brodogradnjom i koja ne plaća nikakve dadžbine, a dobila je sve što je tražila.

Italijanski "Beneton" je kupio niški „Niteks" sa 680 radnika za samo tri miliona evra, uz obećanje da će zaposliti 2.700 novih radnika. Prema tadašnjim medijskim izveštajima, „Beneton" je za ovaj svoj "poslovni plan" odmah dobio iz budžeta Srbije 10 miliona evra subvencija! Uz novac, italijanski gigant je tada dobio i zemljište vredno 24 miliona evra, kao i poslovno-proizvodno-magacinski prostor od 65.000 kvadratnih metara, čija je tržišna vrednost preko 40 miliona evra! Ali, umesto obećanog zapošljavanja novih 2.700 radnika, nekadašnji „Niteks", sada „Benetton", odmah je otpustio 250 radnika.

U međuvremenu je italijanski poslodavac, koji je u svetskim razmerama sinonim za kršenje radničkih prava, nastavio sa masovnim otpuštanjem, u čemu ga je podstrekivao i Aleksandar Vučić. Nastupile su vidljive posledice. Naime, prema podacima Agencije za privredne registre, pogon u Nišu je pre dve godine zapošljavao samo 99 radnika, danas još manje. O platama ne treba ni govoriti, jer ko hrani jednu porodicu sa njom, može odmah da se obesi. Uzgred, pogon "Benetona" u Nišu, dobio je, samo u jednoj godini, subvenciju od Vučićevog režima (zavlačenjem ruke u budžet), od milion i po evra! Istovremeno, robovi koji rade u ovoj kompaniji nisu uspeli ni do današnjeg dana da prime platu veću od one koju prosečan radnik zaradi u Albaniji.

Vučićeve priče o tome kako su u jednoj godini direktne strane investicije iznosile 1,6 milijardi evra, odmah padaju u vodu, ako se zna da su u isto vreme, građani srpskog porekla iz dijaspore, svojim ovdašnjim rođacima poslali preko dve i po milijardi evra! Jasno je samo iz ovog poređenja ko izdržava srpsku sirotinju a ko je gura u još dublje beznađe.

Koliko je radnik u Srbiji sveden na običnog roba i plaćen ispod svakog minimuma egzistencije, potvrđuje podatak da na sat zaradi svega jedan evro, ili četiri puta manje od bugarskog radnika čiji poslodavci inače plaćaju najmanje od svih u državama Evropske unije. Prostim poređenjem radnih sati i zarade u Srbiji i ostalim zemljama na evropskom kontinentu, lako je doći do poražavajuće istine: radnik u Srbiji najduže radi za najmanju platu. Prosečna radna nedelja u Srbiji je 42,7, a u evropskim državama 40 sati.

Brutalnost i licemerje Vučićevih ministara najbolje je pokazao ministar rada Aleksandar Vulin koji je, odgovarajući na pitanje kad će doći do pravog vrednovanja rada u Srbiji, odgovorio u stilu uličnih šibicara: „...Sve dok na tržištu rada radna snaga ne bude skuplja".

Zahvaljujući takvoj banditskoj "filozofiji", Srbija se nuđenjem radnika kao robova koji će raditi džabe, našla u položaju istočnoazijskih zemalja, poput Vijetnama (mada je i tamo dnevnica blizu tome da pređe vrednost dnevnice u Srbiji). I one poštene poslodavce, koji se trude da radnicima obezbede pristojnu i redovnu zaradu, Vučićev režim ih teroriše i na svaki način im zagorča život, te dolazi do masovnog zatvaranja malih i srednjih preduzeća koja ne mogu da izdrže u borbi sa nasiljem vladajuće stranke.

Vučić uporno reklamira Srbiju kao državu jeftine radne snage, što stvara potpuno suprotan efekat: niko ozbiljan više ne želi da dođe i radi u zemlji koja ne poštuje ni osnovna ljudska prava. U Srbiju dolaze samo beskrupulozni mešetari, spremni da na krvi i znoju ovdašnjih robova zarade ekstraprofit za svoje imperije. Ali, i pored toga, strana kompanija neće doći u Srbiju samo zato što su radnici skoro besplatni, već traži i infrastrukturu, poštovanje pravnih propisa, zaštitu kapitala, i, naravno, debele subvencije.

Teror korporacija uz pomoć inspekcije rada

Jedan od zakonom odobrenih načina besplatne eksploatacije radnika i dovođenja u robovski položaj je i neplaćeni probni rad. Takozvano volontiranje u stranim i dobrom broju domaćih kompanija, je redovna pojava.

Uzimanje radnika na besplatan probni rad, za koje se unapred zna da neće biti primljeni, kojima se nakon najduže šest meseci, usmeno ili pismeno saopšti da "nisu zadovoljili kriterijume", teče u Srbiji regularno, po zakonu! Dakle, nije kažnjivo!

Kad jednu grupu tako primljenih radnika izigraju, kreću sa drugom i tako u krug. Zarade na ovim neplaćenim poslovima su ogromne, a strane kompanija za njih dobijaju i visoke subvencije, čak i ako ih samo prime "na probu" bez plate. Prema Vučićevom i Vulinovom Zakonu o radu, poslodavac mora sklopiti ugovor o radu, sa stavkom o probnom radu koji može trajati najduže šest meseci. Radnik koji danas tako robovski radi, nema nikakve nade da će na tom mestu ikada primiti platu i nema nikakva prava da je zakonski traži. Tako se ostvaruje monstruozan plan o umnožavanju socijalnih slučajeva. Mada niko ne bi trebalo da pristane na ovakvu vrstu robovskog rada, nezaposlenost je teško pogodila najmanje dva miliona ljudi, i spremni su da rade bilo šta, samo da ne ostanu u kući, zatvoreni i socijalno izolovani. Dakle, dno je dotaknuto, dublje od ovoga može biti.

Zvanična, dakle, režimska priča o ovome izgleda drukčije, pa tako Vučićeva propaganda tvrdi da je od 1. januara do 31. jula 2016. godine, inspekcija rada obavila je 32.695 inspekcijskih nadzora i zatekla 10.174 osobe na radu na crno. Nakon toga je, kažu njegovi bilteni, 8.460 osoba zasnovalo radni odnos, a protiv poslodavca kod koga je zatečen radnik bez ugovora, podnete su prekršajne prijave. Nigde ne piše koliko njih je od te brojke i zaista ostalo zaposleno, jer je poznato da se u ovakvim slučajevima radniku ponudi privremenu ugovor o radu, koji poslodavac, prema novom Zakonu o radu, može odmah i da raskine, bez obrazloženja.

Prema podacima Zavoda za statistiku, oko 700.000 ljudi u Srbiji radi na crno. U realnosti, preko milion i po. Najveći broj neprijavljenih radnika je u građevinarstvu, turizmu, ugostiteljstvu i u zanatskim radnjama. Potrebe za radnicima ima tokom radne sezone (turističke, građevinske...). Ali, niko nema potrebe da ih prijavljuje, niti da im plate isplaćuje preko računa i time sebe dovodi u situaciju da mu Vučićev režim uzme još jednu platu za doprinose i sve druge zamislive i nezamislive globe i skidanje kože sa leđa. Zna se ko je žrtva u tom ratu: radnik koji nema nikakva prava i ne uživa ničiju zaštitu.

Inspektorat za rad u Vučićevom režimu štiti isključivo poslodavca, i to uglavnom onoga koji je platio reket njegovom režimu ili mu je naklonjen na neki drugi način. Poznat je slučaj kad je inspekcija rada sve učinila da umiri srpsku javnost hitnim slanjem inspektora da ispitaju incident sa video-snimkom na kom se vide radnici južnokorejske kompanije Jura u Leskovcu, kako doslovno kleče pred šefovima. Da bi bilo jasnije kakva je sprega ovih eksploatatora sa Vučićevom vladom, dovoljno je reći da su inspekciji rada, neposredno pred njihov (najavljeni!) dolazak, poklonili dva automobila. Da im se nađe.

Kršenje zakona i loš položaj radnika u stranim kompanijama koje rade u Srbiji, svakodnevna su pojava. Ali, uprkos tome, Vučić, ne pitajući za cenu, vuče strance za rukav samo da bi napravio lažnu predstavu o tome kako zapošljava ljude, redovno preuveličavajući njihov broj.

O psihičkom i fizičkom zlostavljanju zaposlenih u stranim kompanijama ne postoji nijedan jedini pisani trag u Inspekciji rada. Postoji samo jedan blagi ukor iz Ministarstva rada da su nakon 24 obavljene kontrole utvrdili da ugovori o radu nisu imali visinu osnovne zarade, da nema rasporeda radnog vremena u radnoj nedelji, niti odluke o korišćenju pauze, ali i da radnicama na porodiljskom nisu uručeni obračuni naknade zarade, niti se evidencija tih zarada vodi, te da se "to mora dovesti u red".

Sindikat radnika zaposlenih u stranim kompanijama koji deluje, tako reći, u ilegali utvrdio je više slučajeva fizičkog, psihičkog pa i seksualnog zlostavljanja na poslu! I to od strane stranih šefova, poslodavaca, nadređenih u proizvodnji i slično. Radnici su šamarani tokom obuke, na poslu udarani štanglama, a žene koje su od visokih temperatura padale u nesvest vraćane su da rade čim bi došle sebi.

U italijanskom Geoksu u Vranju, prema rečima bivše radnice Gordane Krstić, izvesna Ticijana Ćesoni radnike je nazivala „ciganima". Objašnjavano im je i kako da koriste pelene da ne bi išli u toalet. U nemačko-srpskom preduzeću Meler, kako je objavljeno, radnici su primoravani na prekovremeni rad i stavljeno im je do znanja da ako odbiju ne mogu računati na radno mesto i slično.

Nedavno je Samostalni sindikat trgovine Srbije zbog svega ovoga zahtevao od Vlade i Parlamenta izmenu Zakona o radu. Između ostalog, jedan od zahteva bio je i da se svim zaposlenima u trgovini odredi nedelja kao neradni dan (kao u Nemačkoj i drugim zemljame EU, gde nedeljom rade samo specijalizovane radnje koje su otvorene 24 sata). To, naravno, nije ni stiglo dalje od Vučićevog "Informera" i javne sprdnje sa tim predlogom. Važan je podatak da od 200.000 zaposlenih u trgovinskim lancima širom Srbije, čak 80 odsto čine žene, čija prosečna plata ne prelazi 27.000 dinara i koje su, veoma često, jedine zaposlene osobe u porodici. Kako te porodice žive, od čega žive i da li su uopšte žive, ne zanima nijednu režimsku instituciju. A, ove žene, koje su nečije majke i sestre, rade kao najcrnje roblje, bez ikakve nade da će ostati na tom radnom mestu. Jer, na ulazu svakog od objekata trgovinskih lanaca, postoji kutija u koju svaki mučenik može da ubaci svoju "ponudu za posao". Što više njih dođe "na probu", to veća zarada ovim zelenaškim kompanijama.

Radnici "na lizing"

Jedan ogorčeni komentator ovakve situacije, ispravno je rekao: u Srbiji je normalno zapošljavanje izumrlo! Svi koji imaju tu sreću da negde počnu da rade angažovani su preko takozvanih Agencija za zapošljavanje. Ima primera da su takve agencije uglavnom registrovane u garaži ili šupi vlasnika, i sa kojom taj radnik nema nikakvih kontakata. Dakle, radnik odlazi svakodnevno na posao u firmu u kojoj obavlja i radi iste poslove, na istim mašinama, u istim uslovima rada, kao i njegov kolega koji je tu odranije, i stalno zaposlen. Za obavljanje apsolutno istog posla plaćen je, najčešće, duplo manje od tog kolege...Plaća ga vlasnik fabrike u kojoj radi, indirektno preko vlasnika agencije koja ga je angažovala, a čiji se vlasnik najčešće nikada i ne pojavljuje u fabrici u kojoj su mu ljudi angažovani, niti ima ikakvog pojma šta i koliko oni rade...Tako se prikriva činjenice da se radi o ljudima koji su iznajmljeni kao sredstva rada (mašine, vozila, konji, magarci...). Poslodavac, vlasnik fabrike u kojoj su ovakvi radnici uposleni je prezadovoljan. Došao je do robovske radne snage prema kojoj nema nikakvih obaveza - radno vreme je „klizno", a pitanja prevoza, ishrane, bolovanja, odmora, jednostavno ne postoje. "Rentiranje" ljudi, uzimanje živog bića "na lizing" kao da je automobil (pa koliko pređe!), postalo je uobičajena praksa u zločinačkom Vučićevom režimu, koji očito ima cilj da istrebi Srbiju od sposobnih i čestitih ljudi.

Radnici u Srbiji su nalik robovima na plantažama pamuka pre oko dva veka! Dok mogu da rade, dobri su, kad ne mogu, niko nema prema njima obavezu i često se dešava da se razbole ili umru bez ikakvog traga o "minulom radu". O stotinama slučajeva povređivanja, pa čak i pogibija radnika koji su u ugovornom odnosu sa gazdama, nema nigde ni slova u Vučićevim medijima. Na hiljade ljudi angažovanih na poljoprivrednim dobrima rade bez ikakvih ugovora, često u potpuno neljudskim uslovima. Neretko se „gazde" prema njima odnose ne kao prema robovima, nego kao prema stoci!

Vučićev Zakon o radu je takav da samo oni retki poslodavci, koji iz ljudskih i moralnih razloga poštuju svoje zaposlene i tako se prema njima i odnose, daju više od onoga na šta ih zakon obavezuje. Ovakvim poslodavcima u ovakvoj državi svako bi trebao da se pokloni.

Angažovanje radnika na domaćim plantažama, najčešće voćnjacima u sezoni, održava u životu mnoge porodice, mada se radi "bez papira" i "na reč". Ljudima kojima država ni na jedan način ne pomaže, od onog da gledaju u nebo da li će grad da im potuče rod, do potcenjivačke i ucenjivačke otkupne cene za njihove proizvode, ne može se prigovoriti ništa. Na žalost često se gazde prema beračima odnose kao prema ljudima najniže vrste. Onaj koji danas samostalno upravlja Srbijom i svakodnevno javno ruži i ponižava građane, nazivajući ih neradnicima, lenjivcima, lezilebovićima i najgorim talogom koji hoće "hleba bez motike", glavni je krivac za ovakvo stanje. Pravo je čudo da u režimu sa kriminalnim zakonskim odredbama, do sada nije izbio ozbiljan građanski, pa čak i klasni rat. Takvo nešto nije nemoguće. Golih proletera ima sve više, a treba se setiti i one čuvene misli Fridriha Engelsa, da "proleter nema šta da izgubi osim sopstvenih lanaca".

A 1. Ko neće besplatno, neće moći nikako!

Takozvana Nacionalna služba za zapošljavanje, postala je najcrnji servis Vučićevog režima, koji ucenjuje nezaposlene, između ostalog i tako što im ne dozvoljava da ostanu prijavljeni i čekaju posao u struci, nego ih šalje da volontiraju u firmama koje su "mile" vladajućem režimu (najčešće su to strane kompanije. Zakonom je propisano (zaprećeno!): ko odbije, bolje da ga nije! Momentalno će biti izbrisan iz registra nezaposlenih i prema njemu ova služba neće imati više nikakvih obaveza! I na taj način je stvorena još jedna "baza" besplatne radne snage, kojom se Vučić toliko hvali kad god se sastane sa stranim zelenašima i eksploatatorima.

A 2. Otimaju sirotinji pa daju pevaljkama

Početkom ove godine, radniku "Kruševac puta" smanjena je plata za 10 odsto jer se nije javio direktorki preduzeća kada ju je sreo na ulazu u poslovnu zgradu. U rešenju koje je potpisala direktorka Zorica Stanković, piše da je radnik "povredio radnu disciplinu". Odmazda je ekspresno obavljena nad sirotim radnikom, mada Zakon o radu ne prepoznaje ovakav "prekršaj" zaposlenog kao nešto za šta bi mogao da bude kažnjen i to novčano. Mada je situacija u firmi "Kruševac put" katastrofalna i to preduzeće neredovno isplaćuje plate radnicima, direktorka je ipak našla pola miliona dinara za koncert Svetlane Cece Ražnjatović u Kruševcu! I ova slika kriminalno-estradnog karaktera Vučićeve vladavine, rečito govori da on sa nasiljem neće stati dok ne ustanu i radnici i seljaci i nezaposleni i svi koji su brutalno zgaženi, svedeni na robove i svakodnevno izloženi ponižavanjima.

A 3. Protivzakonita eksploatacija maloletnika

U Srbiji je, zakonom zabranjen rad mlađima od 15, a između 15 i 19 mogu da rade pod striktno propisanim uslovima. Ali, uprkos zakonu, Vučić se bestidno hvali kako su u stranim fabrikama i maloletnici "ponosno" obukli radna odela!

U "naprednoj" Srbiji, na početku trećeg milenijuma, deca od 15 godina zbog siromaštva ne mogu da se školuju i traže bilo kakav posao. Na birou je tako trenutno registrovana 18.551 osoba od 15 do 19 godina. Većina ima završenu srednju školu, ali 6.183 je bez ikakvog zanimanja. Samo u Beogradu je registrovano 1.858 maloletnika u potrazi za hlebom. Samo dobri Bog zna kakvi su njihovi životi, čemu se nadaju i šta ih u budućnosti u ovoj zemlji čeka, dok Vučićeve kurve, starlete i gejevi haraju državnim institucijama.

Glosa

Radnik u Srbiji za osam sati zaradi osam evra, u Bugarskoj minimalac 30, a u Danskoj 42 evra, pokazuje istraživanje nemačke agencije Destatis. U Nemačkoj je najmanja dnevnica 31,80 evro. U Rumuniji je sat rada 4,8 evra, Litvaniji 6,6, Letoniji sedam, a Mađarskoj 7,8 evra. U Srbiji cena rada stagnira, dok je u Bugarskoj povećana za 2,8 odsto.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane