Natrag

Preko pune linije

Nestajanje Srbije (2)

Loša politika jede državu!

U selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji treba da ima i dostojan život. Srbija se nalazi među demografsko najstarijim zemljama na svetu. Spas Srbije se nalazi u onoj narodnoj uzdaj se u se i u svoje kljuse! Od 1991. do 2012. godine Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istočna Srbija više od 200.000 lkjudi! Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i - Varvarin su najdrastičnieje osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovništva. Sem tri najveća grada (Beograd, Novi Sad i Niš) sa stanovništvom ne kubure mesta sa bošnjačkim stanovništvom, poput Novog Pazara, Tutina i Sjenice, kao i opštine sa albanskim življem na jugu Srbije. Dakle, broj stanovnika je otišao u nepovrat. Sad možemo samo da se bavimo time da se stanovništov ne grupiše u tri tačke, već da bude ravnomerno raspoređeno. Da bi se nešto značajnije promenilo potrebno je da prođe 20 pa i 30 godina! Sve ovo govori da smo odavno izgubili bitku za sela. Sad preostaje borba za varošice koje nestaju...Za Magazin Tabloid nestajanje Srbije opisuje Branislav Gulan, novinar i publicista, ovogodišnji dobitnik nagrade za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore

Piše: Branislav Gulan

Smanjenje broja stanovnika u selima, pokazuju poređenja podatka sve do popisa dramatično se ubrzava u malim sredinama. Brzina kojom se smanjuje broj stanovnika Srbije utrostručena je u odnosu na periodu od 1991. godine do 2002. godine, a udeo stanovnika u tri najveća grada značajno raste. Broj stanovnika u gradovima za deset godina povećao se za 70.000, au selima smanjio za više od 310.000. Svake godine oko 250.000 ljudi promeni adresu - iz jednog u drugo mesto, po pravilu iz manjeg u veće. Srbija je po starosti seoskog stanovništva na prvom mestu u Evropi! Popis iz 2002. godine potvrdio je pad broja stanovnika najviše u opštinama koje su već imale staro stanovništvo, i to uglavnom na istoku Srbije. Poslednji popis pokazao je da se broj praznih kuća drastično povećava u opštinama istoka i jugoistoka Srbije, kao i Banata.

U Stranjanima pod Jadovnikom seoska škola od letos više ne radi. Posle 115 godina rada, katanac je na njenim vratima. Nema đaka u ovim brdima, gde se nekad stotine mališana tiskalo u školskim klupama. Pusta nam ostaju planinska sela po obodu države, zaboravom gašena. A teško je bilo osnovati tu školu 1900. godine, kad je ovaj kraj još bio pod turskom vlašću koja je srpskog gorštaka sputavala da stiče znanje. Ali što su jače bile stege silnika, to je upornije bilo nastojanje naroda da ne ostane neuk. Stranjanci su se u to doba za školu borili i izborili, predvođeni domaćinom Vasom Novoselom, koji je i hapšen zbog osnivanja škole.

Pirotskim okrugom gospodari "bela kuga". U prva dva dana 2016. godine, u porodilištu pirotske Opšte bolnice nije rođena nijedna beba, a 2015. godine bilo je 38 novorođenčadi manje u odnosu na prethodnu. Reč je o pirotskoj, dimitrovgradskoj, belopalanačkoj i babušničkoj opštini živi oko 112.000 stanovnika. Uz konstataciju da je ovo primetan pad nataliteta, pretprošle godine bilo 585 porođaja i da je na svet došlo 589 beba. Istini za volju 2014. je bila jedna od najberićetnijih u poslednjih desetak godina. Naravno da nismo zadovoljni, međutim, treba imati u vidu da je u porodilištima sličnog tipa u Srbiji pad broja novorođene dece daleko veći - kaže dr Sava Rančić, lekar u bolnici u ovom gradu.

Vreme je stalo...

Koritnjak, mesto iznad Niške banje, gde je vreme stalo, je selo u kome je poslednji stanovnik umro 2002. godine,a dečji plač se poslednji put čuo pre više od 60 godina. Selo ne broji više stare ni nove godine, iako je od Koridora 10, od puta i pruge Niš - Sofija udaljeno samo četiri kilometra! Mesto je, kako kažu na istoj visini sa oblacima, nalazi se na severozapadnom ogranku Suve planine ili južnom obodu Niške kotline, a kad je dan ispravan puca pogled na blještavilo Niša i Niške banje. Do centra sela stiže se izrovanim zemljanim putem. Do ulaska u selo, samo ,,virovi tišine'', u centru sela česma bez vode, zarasla u šiblje...

Crna Trava - U polovini crnotravskih sela nema nijedngog deteta. Zato je s radošću primljena vesta da je na kraju 2014. godine u selu Mlačište posle 38 godina rođena prva beba!

Selo Crvena jabuka, kod Babušnice, je jedno od najzabitijih sela u istočnoj Srbiji. Polako ali sigurno nestaje jer je od nekadašnjih više stotina stanovnika ostalo samo dvadesetak gorštaka koji su sa prvim snegovima odsečeni od sveta! Selo nikada nije imalo asflatni put!

Kalenovac - Selo nadomak Jagodine, udaljeno 13 kilometara samo 2 stanovovnika. Zakorovljeno je 200 hektara plodne zemlje, voćnjaci zapušteni. Poslednja generacija osnovaca iz škole je izašla 1964. godine kada je zatvorena i seoska prodavnica.

Rekovac - selo Doboroselica, u kome je poslednja prodavnica zatvorena pre deset godina, a kod lekara putuju čak u Kragujevac. Rastinje je oko kuća. Ostalo je desetak domaćinstava.

Daleko od Novog Pazara, na Goliji, u zabačenom zaseoku Đonlije, živi još samo porodica dečaka Stefana Pendica (12. godina), jedinog učenika osnovne škole u obližnjem selu Pope... Dečak do škole pešači 15 kilometara!

U selu Vlasina Stojkovića, na Vlasinskom jezeru, posle Drugog svetskog rata, postojala je škola sa više stotina đaka. Pre jednu deceniju bilo je devet đaka. Danas nema ni đaka ni škole. Ostala je samo ruševina!

Spomenik selu!

Tačevac: Na seoskom groblju u kuršumlijskom selu Tačevac nedavno je podignut nesvakidašnji spomenik selu koje više ne postoji! Retki su pozitivni primeri...

Iako su retki pozitivni primeri, ima i njih, ali ih je teško pronaći. Primer je selo Tovrljane, u opštini Prokuplje. U ovom selu, podno Radana i Skolovice, škola bi posle dve decenije, ponovo mogla da počne da radi. Porodica Slavoljuba Bojovića, sa troje dece, posle gubitka posla vratila se u rodno selo. Otac decu po dobrom i lošem vremenu vodi u školu udaljenu 20 kilometara. U poslednjih nekoliko decenija, na području opštine Prokuplje, zatvoreno je na desetine seoskih škola, poslednja 2014. godine u selu Tularu.

Iako brdsko, selo Rajno Polje, kod Leskovca, proteklih sedam decenija broji oko 700 stanovnika. Iseljavanja nema. Mladi čak i oni sa fakultetskom diplomom ostaju u Rajnom polju! U 2014. godini rođeno je više dece nego u tri susedna sela! Selo je udaljeno devet kilometara od Leskovca, a ni nalik moravskim selima. Selo ima 170 kuća, 720 žitelja. Iako nema sve što im treba - žive kao u Raju!

Škola sa jednim đakom.

Dok mladi u potrazi za poslom napuštaju sela i odlaze u grad, Bojana Veličković (30) iz Kragujevca napustila je rodni grad da bi u kuršumlijskom selu Merćez radila kao učiteljica u školi bez struje koju pohađa samo jedan učenik! Zatvorene škole u 40 sela! Učionice mnogih osmoletki u unutrašnjosti Srbije ostale su prazne i zakatančene u septembru 2014. godine. U srednjem obrazovanju ugašeno je 189 odelenja. Ključni problemi su mali priraštaj i migracije!

U 2015. godini u 173 škole u Srbiji bio je samo po jedan učenik!

Izgubljena bitka za sela!

Od 1991. do 2012. godine Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istočna Srbija više od 200.000 ljudi! Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i - Varvarin su najdrastičnije osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovništva. Sem tri najveća grada (Beograd, Novi Sad i Niš) sa stanovništvom ne kubure mesta sa bošnjačkim stanovništvom, poput Novog Pazara, Tutina i Sjenice, kao i opštine sa albanskim življem na jugu Srbije. Dakle, broj stanovnika je otišao u nepovrat. Sad možemo samo da se bavimo time da se stanovništvo ne grupiše u tri tačke, već da bude ravnomerno raspoređeno. Da bi se nešto značajnije promenilo potrebno je da prođe 20 pa i 30 godina! Sve ovo govori da smo odavno izgubili bitku za sela. Sad preostaje borba za varošice koje nestaju.

Prevaga broja umrlih nad rođenima daleko je veći krivac za pusta sela, nego same migracije. Smanjenje broja stanovnika u selima, pokazuju poređenja podataka sa dva popisa. Dramatično se ubrzava smanjivanje u malim sredinama. Brzina kojom se smanjuje broj stanovnika Srbije utrostručena je u odnosu na vreme od 1991. do 2002. godine, udeo stanovnika tri najveća grada značajno raste. Broj stanovnika u gradovima za deset godina povećao se za 70.000, a u selima smanjio za više od 310.000. Svake godine oko 250.000 ljudi promeni adresu - iz jednog u drugo mesto, po pravilu iz manjeg u veće. Popis iz 2002. godine potvrdio je pad broja stanovnika najviše u opštinama koje su već imale staro stanovništvo, i to uglavnom na istoku Srbije. Poslednji popis pokazao je da se broj praznih kuća drastično povećava u opštinama istoka i jugoistoka Srbije, kao i Banata.

Sve brže odumiranje

Vojvodina godišnje izgubi i do 25.000 stanovnika, što je grad veličine Bačke Palanke. Oko 14.500 ljudi odseli se svake godine iz Vojvodine, a broj umrlih je za 10.500 veći nego broj rođenih, pokazuju poslednji podaci. Sve više ljudi se odseljava iz Vojvodine zbog ekonomskih razloga, a još brže se odumire jer samo u Vojvodini godišnje više umre nego što se rodi čak 12.000 stanovnika.

Pored toga što više Vojvođana umire nego što se rađa, Vojvodinu sve više pogađa i odseljavanje, uglavnom iz ekonomskih razloga. Jedan od Vojvođana koji namerava da se odseli iz ekonomskih razloga je i Jovan Đaković, diplomirani ekonomista iz Zrenjanina nema posao, pa želi da se odseli u neku od zapadnoevropskih zemalja. Imam 28 godina i nikada nisam bio zaposlen. Probao sam sve, ali nemam dana radnog staža. Za nekoliko meseci ću otići kod rođaka u Austriju ili Švajcarsku i raditi bilo šta - kaže Đaković i dodaje da se neće vraćati ako uspe da ode u inostranstvo. Rezultati popisa stanovništva iz 2002. i 2011. godine pokazuju da je u Vojvodini broj stanovnika smanjen za nešto više od 100.000. Stopa smanjenja broja stanovnika još je uvećana, a ukoliko se ovakav trend nastavi, na sledećem popisu Vojvodina će imati četvrt miliona stanovnika manje. Valentina Sokolovska, sociolog sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, kaže da ljudi pre svega odlaze zbog ekonomske situacije.Većinu ljudi koji odlaze čine obrazovani i radno sposobni, a idu pre svega iz ekonomskih razloga. Ipak, Vojvodina se ne razlikuje mnogo od ostatka Srbije po broju ljudi koji odlaze, kaže Sokolovska. Ona ističe da je u celoj pokrajini jedino Novi Sad beleži rast broja stanovnika.To nije rezultat pozitivnog prirodnog priraštaja, već posledica migracija. U svim ostalim opštinama dolazi do smanjenja broja stanovnika. Jedan od razloga smanjena broja stanovnika u gotovo svakom vojvođanskom selu su, pored ekonomskih faktora, i loši uslovi života. Čak 50 odsto naseljenih mesta u Vojvodini nema kanalizaciju, dok 10 odsto nema ni vodovod, gotovo kao u srednjem veku.

Da bi smanjila odliv stanovništva i negativan prirodni priraštaj, prethodna Pokrajinska vlada je uvela više mera. Porodice koje dobiju treće dete od pokrajine će dobijati 12.000 dinara mesečno, a sufinansiraće se i veštačka oplodnja. Mladim bračnim parovima je i 2016. i prethodne godine dodeljeno na poklon ukupno 116 kuća na selu.

Gase se škole

Nestaju sela i gase se škole u ruralnim područjima. Ali, poslednjih godina nestaju sela i gase se škole u nekada najrazvijenijem delu zemlje Vojvodini. Škola u Zlatici nadomak Zrenjanina nedavno je zatvorena, a uskoro bi moglo da bude zakatančeno još deset. Donedavno smo imali jednog đaka, ali se on sa porodicom preselio u Lazarevo, kažu u školi u Zlatici. U Vojvodini ima više od 300 osnovnih škola, a čak devedeset ima manje od osam odeljenja. U Osnovnoj školi „Jovan Popović" u Suseku nastavu pohađa samo jedan prvak. U selu više nema nijednog deteta tog uzrasta koje bi krenulo u prvi razred osnovne škole. Prošle 2015.godine smo imali dva đaka, ali od ove godine samo jednog.Škola u Svilošu imala je ranije i po 25 učenika, kaže Ilija Pešić, direktor, dodajući da ova škola ima i isturena odeljenja u Lugu, Grabovu i Banoštoru. Ništa bolja situacija nije ni u Grabovu, gde nastavu pohađaju dva učenika. U Grabovu učiteljica drži nastavu za dva učenika. Jedan je treći, a drugi četvrti razred. U Svilošu i Grabovu imamo dve učiteljice i spremačicu, koja je zadužena za oba objekta, objašnjava Pešić. Marinika Tepić, ex pokrajinska sekretarka za sport i omladinu, kaže za javnost, da su najnoviji podaci o broju učenika u Vojvodini pokazatelj svega onog na šta su statističari ukazivali godinama. Kada ugasite školu, nagoveštavate i gašenje tog mesta, kaže Tepić. Milan Trbović, predsednik Sindikata prosvetnih radnika Vojvodine, tvrdi da se nastava u manjim mestima „održava na mišiće". U saradnji sa Ministarstvom prosvete, škole obezbeđuju nastavu i sa manjim brojem učenika od normativa i insistiramo da se u mestima gde će se škole ipak ugasiti organizuje školski autobus za prevoz dece.

Sumorna statistika!

Budućnost srpskog sela nikada nije bila tužnija, a podaci to i nedvosmisleno potvrđuju. Tako je čak 1.200 sela, od ukupno 4.709, u fazi nestajanja, u 1.034 sela živi manje od 100 stanovnika, a u 550 sela manje od 50 ljudi. Još tragičnije je što u čak 73 odsto sela opada broj žitelja. Imajući u vidu navedeno, ne čudi tužni podatak da je u selima čak 50.000 praznih kuća, dok na još 150.000 piše da u njima trenutno niko ne živi. Potpuno je praznih 50 sela, dok 85 sela ima manje od deset stanovnika.

Za pola veka na prostorima nekadašnje SFRJ iz sela u gradove je prešlo osam miliona ljudi! U Evropi je za takav proces trebalo oko 120 godina. Tako su se stari iz sela gotovo neprimetno preselili u gradove. Nekada mladi doseljenici sa sela sada su ili će uskoro postati ostareli penzioneri po gradovima. No, bitka za selo je već izgubljena! Sad je potrebno voditi borbu za opstanak varošica koje nestaju. U Srbiji nisu zapostavljena samo sela, već celo ruralno područje.

U selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je osoba koja bi trebalo da ima život dostojan čoveka. Da društvo zna šta će sa selom, imalo bi valjanu, realnu strategiju, akcioni plan. Međutim, sve dosadašnje vlade kao da nisu razumele potrebu za opstanak sela.

Logično se postavlja pitanje šta nas očekuje u budućnosti? Nažalost, izgleda ništa optimistično. Kreatori agrarne politike kao da su zaboravili da se ruralni razvoj ne odnosi samo na poljoprivredu, već i na sociokulturni razvoj sela i zaštitu životne sredine. Na selo se gledalo iz kabineta, bez realnih terenskih istraživanja. Zbog toga o našem seljaku govorimo kao o nepismenom, konzervativnom, neobrazovanom.

Seljaci su potcenjeni. Jednom ga ubeđuju da „baci što više đubriva", drugi put da izvrši komasaciju, zatim da sadi ovu ili onu sortu. Država seljaku treba da pomaže kontinuirano. Problemi moraju sistemski da se reše, a uredbama samo da se „gasi požar". O agraru i selima u zemlji bavi se više od 25 institucija, ali i pored niza obećanja o boljitku, selu je sve teže, pa svako četvrto nestaje! Za spas sela i Srbije potrebna je hitna akcija. Ne sutra, već danas!

Trećina živi u Beogradu

U svetu danas oko 50 odsto stanovništva živi na selu, dok se u Srbiji u ruralnim područjima nalazi više od 40 odsto žitelja. - U uslovima današnje civilizacije kod nas i u svetu bio bi ogroman rizik ako bi se stanovništvo koncentrisalo samo u gradovima. Dakle, to je slučaj danas u Srbiji, gde nam trećina stanovništva živi u Beogradu, pa je potrebno zaustaviti takav proces.

Prazne kuće i staje!

U Srbiji je sve manje gazdinstava i obradivog zemljišta koje se koristi jer seljaci od svog rada ne mogu pošteno da žive! Nije čudo što nam sela nestaju, kad ne samo da država decenijama ne brine o tome ima li u njima škola, prodavnica, prilaznih puteva i slično, već i umesto da pomaže seljacima, ona im odmaže u bavljenju poljoprivredom. A ako od svog rada ne mogu pošteno da žive, zašto bi ostajali na selu? Zato i ima sve manje gazdinstava i obradivog zemljišta koje se koristi.

Prema poslednjem popisu, u Srbiji ima 631.000 gazdinstava, od kojih oko 500.000 vode aktivni poljoprivrednici. Naša država raspolaže sa 5,2 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, a koristi se samo 3,35 miliona hektara. Iako počiva na agraru, potreban je novi koncept razvoja u toj oblasti, a agrarna politika treba da napuni prazne staje u Srbiji. Jer, osim već praznih staja u većini od 350.000 registrovanih gazdinstava (u kojima postoji samo 15.000 do 20.000 junadi), one su prazne i u 200.000 praznih kuća u Srbiji! Prazne staje neće moći odjednom da se napune, ali boljom i stimulativnom agrarnom politikom, povratkom poverenja i radom iz godine u godinu, to je moguće.

Kako se upozorava, stočarstvo je iz godine u godinu u padu. Govedarstvo Srbije se danas nalazi na nivou iz 1910. godine! Primera radi, oko 330.000 agrarnih gazdinstava u Srbiji bavi se stočarstvom, a u njihovim stajama sad se nalazi samo 920.762 grla. Godišnji pad stočarstva i sad je između dva i tri odsto. Blagi rast, gotovo nezapažen bio je u 2015.godini, i proizvodnja mleka je u padu, što, ironično, nije problem, jer je sve manje onih koji zbog siromaštva mogu sebi da ga priušte u većoj količini. U Srbiji se godišnje proizvode oko 1,5 milijardi litara mleka, dok nam je cilj da to bude dve milijarde litara. Međutim, 2014. godine zabeležen je pad proizvodnje nekadašnje ,,bele reke'' od 10 odsto. To se pak ne oseti na tržištu jer se zbog rasta siromaštva sve manje troši mleko, pa je potrošnja oko 50 litara godišnje po stanovniku, dok je u EU i za tri puta više.

Porazna statistika

Zemljište korporacijama, na štetu farmera

Predstavnici organizacije "Ama Centar" iz Srbije upozorili su da je proces privatizacije u Srbiji doveo do stanja u kome "poljoprivredno zemljište i kombinati prelaze u ruke velikih korporacija na štetu malih poljoprivrednih proizvođača". Predstavnici "Ama Centra" učestvovali su na Forumu "Nileni" o suverenitetu hrane u Klužu (Rumunija), najvećem evropskom skupu organizacija i pojedinaca koji upozoravaju na problem kontrole proizvodnje i di tribucije hrane od strane multinacionalnih korporacija na štetu individualnih farmera.

Na petodnevnom forumu, koji se završio pre dve nedelje, prisustvovalo je oko 600 malih farmera, istraživača i aktivista nevladinih organizacija iz 42, uglavnom evropske zemlje. Sa Foruma je upozoreno da "poljoprivredna proizvodnja, kontrolisana od strane velikih svetskih korporacija, pogubno utiče na globalni sistem proizvodnje hrane". "Taj se proces u Srbiji posebno ubrzao poslednjih godina, naročito od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU 2012. godine. Od 2017. predviđeno je da Srbija liberalizuje prodaju poljoprivrednog zemljišta, iako Ustav Srbije i Zakon o poljoprivrednom zemljištu ne dozvoljava prodaju zemlje stranim korporacijama", podseća Irena Skarep iz "Ama Centra". Predstavnica ove organizacije, ističe da je poslednjih godina u Srbiji restitucijom i privatizacijom zemljišta iz društvenog vlasništva u ruke korporacija i tajkuna prešlo oko 500.000 hektara zemlje u Vojvodini. Ona kaže da su korporacije već preuzele ve like površine poljoprivrednog zemljišta u Srbiji i da je u tom procesu otpušteno 56.000 radnika, a 215 agroindustrijskih kombinata je "uništeno".

Srpski učesnici Foruma su istakli da se od promene Zakona o poljoprivrednom zemljištu u Srbiji, u decembru 2015, još više orijentisalo na velike korporacije umesto na mala i srednja gazdinstva. To je, kako su naveli, dovelo do ukrupnjavanja poljoprivrednog zemljišta. Istaknuto je da ovim procesom dolaze "veliki" investitori koji podižu cenu zemljišta u Vojvodini i centralnoj Srbiji, pa lokalni poljoprivrednici ne mogu učestvovati u zakupu i kupovini obradivog zemljišta. Učesnici Foruma su se složili da je gotovo sve države Evrope imaju sličan problem. Oni su zaključili da u Evropi nisu transparentni podaci o vlasnicima zemljišta, zbog čega je potrebno izraditi bazu podataka, kao i bazu podataka najbolje prakse očuvanja suvereniteta zemljišta, kako bi poljoprivredni proizvođači učili jedni od drugih.

Rast siromaštva

Narod je sve siromašniji i sve manje kupuje. Potrošnja hleba je za 10 godina sa 109 kilograma po stanovniku godišnje opala na 83 kilograma. U svetu kad siromaštvo raste, to prati i veća potrošnja hleba, a mi smo toliko siromašni da pada i potrošnja hleba. Slično je i sa voćem i povrćem, čija je potrošnja pala za 40 odsto u odnosu na pre 10 godina. Pada i potrošnja šećera, a umesto ulja građani sve češće koriste mast. Da u Srbiji raste siromaštvo dokaz je i da se 1990. godine proizvodilo 650.000 tona mesa i trošilo po stanovniku godišnje 65 kilograma. Danas se proizvodi tek nešto više od 400.000 tona i troši oko 35 kilograma.

Srpske svinje ne mogu u Rusiju

Baćuškama ove godine desetkovan jer je zabranjen prevoz mesa životinja vakcinisanih protiv bolesti kuge preko teritorije EU Nesmetan izvoz živih svinja i svežeg mesa u Rusiju nije moguć pre 2020. jer Evropska unija preko svoje teritorije zabranjuje transport životinja vakcinisanih od svinjske kuge. Od prestanka vakcinacije svinja protiv kuge, treba da prođu tri godine da bismo ponovo dobili dozvolu EU za izvoz sveže svinjetine, a kako je Uprava za veterinu najavila da će vakcinacija biti završena u januaru 2017, izvoz će biti moguć tek posle 2020. godine.

Šarena laža

Sve najave izvoza svežeg svinjskog mesa u Rusiju su šarena laža, bar za sada. Izvoza nema jer je nemoguće svinjsko meso transportovati preko teritorije EU, a transport avionom se ne isplati. Preostaje jedino da se meso transportuje brodom, prvo do Luke Bar, a zatim brodom u Rusiju, za šta je potrebno 47 dana. To tako treba da traje sve do 2020. godine, a Srbija će moći da uđe u EU tek kad posle prestanka vakcinacije prođe šest godina.

Brod koji tone Koliko je blokada izvoza sveže svinjetine u Rusiju kopnenim putem pogubna za Srbiju potvrđuju i podaci Republičkog zavoda za statistiku, koji pokazuju da je izvoz svinjetine ove godine manji za 20 miliona evra. Dok je Srbija u 2015. godini u Rusiju izvezla 10.670 tona sveže i zamrznute svinjetine u vrednosti od 21,9 miliona evra, za sedam meseci ove godine u tu zemlju isporučeno je svega 1.311 tona, vrednih 1,9 miliona evra. Rajko Latinović, predsednik Odbora za poljoprivredu u PKS i direktor mesne industrije „Imes", ističe da rokovi o zabrani izvoza sveže svinjetine u EU i preko njene teritorije nisu toliko veliki problem koliko činjenica da Srbija nema mesa za izvoz. Kad smo morali, mi smo zamrznuto meso izvozili morem preko Crne Gore, koje je u Rusiju stizalo za 45 dana, ali to je neisplativo, kaže Latinović.

Činjenice

Smanjena proizvodnja 3,2 miliona svinja ima u Srbi. I 330.000 živih svinja uvezla je Srbija u 2015. 270.000 tona je godišnja proizvodnja svinjskog mesa u Srbiji. 17 do 19 kilograma svinjetine pojede godišnje svaki stanovnik Srbije. 180 dinara košta kilogram svinja žive mere.

Samo prerađevine mogu u izvoz

U Ministarstvu poljoprivrede potvrđuju da je u EU zabranjen izvoz svežeg svinjskog mesa, ali ističu da je dozvoljen izvoz mesnih prerađevina, barenih i kuvanih kobasica i slanine.

- Ne postoje prepreke za transport tih mesnih prerađevina preko teritorije EU. Pitanje plasmana proizvoda isključivo je odluka proizvođača, a uloga Ministarstva poljoprivrede je da otvara nova tržišta za naše proizvođače, ali i da uklanja druge administrativne barijere - kažu u Ministarstvu.

Obmane: nema tova, izvoza ni para!

Za vreme otvorenih vrata ,,Mitrosa'', 3. septembra 2016. godine narod je obmanut sa nekoliko činjenica. Dobro je što je fabrika ponovo počela da radi i da otkupljuje tovljenike od seljaka. Kako je rečeno dnevno se preuzima, kolje i prerađuje čak 800 komada! To će pomoći seljacima da prodaju tovljenike jer do sada nisu imali kome, ili je to bilo znatno ispod cene koštanja! A, u toku ove godine svaki kilogram tova svinja seljaka je koštao oko 170 dinara!

Obmane su sledeće: Odmah je rečeno da je to za izvoz u Rusiju. Narodu nije rečeno da izvoza svinjskog mesa u Rusiju nema, jer nema transporta preko zemalja EU sve dok se svinje vakcinišu protiv bolesti kuge. Pa i kad prestanu da se vakcinišu svinje protiv bolesti kuge, treba da prođe tri godine da bi meso moglo da se prodaje u zemljama EU i da se preko njih transportuje u Rusiju! Dakle, prema saopštenju Ministarstva poljoprivrede - Uprave za veterinu, vakcinacija prestaje na početku 2017. godine.

Treba da se zna, da tek posle tri godine, dakle 2020. godine, ako ne bude novih problema, svinje i sveže svinjsko meso, moći će da se izvozi u EU i da se preko zemalja EU transportuje u Rusiju. To vreme treba dočekati. Ovako je građanima rečeno da je to uspeh Vlade i objašnjeno nepotuno. Rečeno je tako, diplomatski, da pa da oni shvate da to kreće odmah! To nije tačno. U Rusiju izvoza nema jer se ne može svinjsko meso ni transportovati preko EU (Rumunija je odbila da to odobri u transportu plombiranih kamiona), a transport avionom se ne isplati. Preostaje jedino da se to radi i meso transportuje brodom, prvo do luke Bar (pošto Crna Gora još nije u EU), a zatim brodom u Rusiju. Taj transport traje 47 dana! I to tako sve dok posle prestanka vakcinacije od bolesti kuge ne prođu tri godine. I na kraju: u Srbija će moći da uđe u EU, tek kada posle prestanka vakcinacije prođe šest godina!!!

Ministri poljoprivrede Srbije i Bosne i Hercegovine potpisali su sporazum po kome se ukida embargo na izvoz srpske junetine u Bosnu I Hercegovinu. I to je dobro. Međutim, Srbija nema junetine za izvoz. U tovu ima tek 15.000 do 20.000 junadi. To je potrebno za njenu zemlju. Godišnje ilegalnim putevima od toga oko 5.000 junadi od ena Kosovo i u Bosnu i Hercegvoinu, odnosno Republiku Srpsku. Godišnja proizvodnja junećeg mesa u Srbiji je u padu, sad se proizvodi do 80.000 tona godišnje, a troši se po stanovniku tek oko četiri kilograma!

Mali broj goveda utiče i na pad izvoza junetine. Recimo, 1990. godine iz Jugoslavije je u svet izvezeno 50.000 tona bebi bifa. Od toga je iz Srbije bilo 30.000 tona. Posle ukidanja sankcija, Jugoslavija, a posle je to ostalo Srbiji, od 1996. godine dobijen je godišnji kontigent za izvoz bebi bifa u EZ od 8.875 tona. Tom izvozu se nikada nismo ni približili. Jer, izvoz je opadao iz godine u godinu, da bi 2015. godine izvezli samo 315 tona! Od toga nam je polovina vraćena, zbog lošeg kvaliteta. Izvoza nije bilo jer nemamo junadi u tovu! Za 10.000 tona bebi bifa potrebno je najmanje 100.000 junadi. A, Srbija ima mesta za njihov smeštaj i tov, jer je u njoj praznih 200.000 kuća. Ali, nema ni junadi ni onih koji će ih toviti! Dakle, nema šta da se izvozi ni u EU, ni u BiH!

I još jedna obmana je izašla na videlo! Poljoprivrednicima se već nekoliko godina obećava novac od 175 miliona evra iz IPARD programa. Novac je tu samo da se popune formulari, govorilo se u predizbornoj kampanji, da će novac stići već u julu! To su bila lažna obećanja jer je bila predizborna aktivnost, za koju neko treba da snosni odgovornost, jer je to velika šteta za poljoprivredu. A, sad je stigla vest iz Brisela da je odbijen zahtev za akreditaciju. Postoje standardi koji moraju da se ispune, a najvažniji se odnosi na obezbeđivanje stručnjaka koji poznaju evropsko zakonodavstvo, a mi ih nemamo! Za IPARD programe treba i da se raspiše konkurs (za koji se do pre nekoliko dana govorilo da će biti raspisan u oktobru 2016. godine), pa ako sve bude u najboljem redu, novac može da stigne tek posle devet meseci! Sad je na videlo izašlo da nema, ni konkursa ni para! Bar za sada!

Ovo sve važi, dok Vlada Srbije ne pronađe neko drugo istorijsko rešenje uz pomoć svojih prijatelja! To je da sve ovo ne važi! Izvršenje tog obećanja treba da se čeka

Rezultati popisa stanovništva Srbije

2.487,886 domaćinstava; 7.163.034 stanovnika; Van gradskih sredina živi 2.914.990 stanovnika (40,5 odsto); U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi oko 40.000 stanovnika. Od toga je u Vojvodini 12.000! Dakle, nestane po jedna varoš; Ako se tako nastavi Srbija već 2225. godine neće imati svojih žitelja; Na njenom području živeće neki drugi narodi! Za čoveka je to dug period, ali za istoriju nije!

Stanje u naseljima-selima

Od 4.709 naselja, odnosno sela, 1.200 je u fazi nestajanja; U 1.034 naselja je manje od po 100 žitelja; U 550 ima manje od po 50 stanovnika; U 86 odsto naselja opada broj stanovnika; U Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku; U Srbiji je danas oko 50 praznih naselja, dok 85 njih ima manje od po deset stanovnika; U naseljima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi; Poštu nema 2.000 sela; Čak 173 osnovne škole imaju po jednog đaka; Čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom; U 400 sela u Srbiji nema ni prodavnice! Žitelji moraju na put da kupe hranu; U 2.760 sela nema vrtića; U 230 sela nema osnovne škole; Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3);

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane