Natrag

Amerika

Prezreni koje mori glad nisu naseli medijskim lažima bogatih

Sva predviđanja su bila pogrešna

Veče pre izbora američkog predsednika ogromna većina, skoro svi istraživači javnog mnenja, analitičarski štreberi i politički insajderi tvrdili su da će Hilari Klinton ušetati u Belu kuću. A velike novine, koje su skoro sve podržale Klintonku, opisivale su kako će ona uz taktove valcera graciozno zauzeti Ovalnu kancelariju. Na pragu izbora danas najprepoznatljivija firma za politička statistička istraživanja, Nejt Silverova 538, davala je njoj 72 odsto šansi da pobedi, negde u ponoć pred izbore promenila je mišljenje i na njenom sajtu Tramp je dobijao 84 odsto šansi. U tom trenutku su bili u pravu, ali to više nikome nije služilo. Glasači više na to nisu obraćali pažnju, bili su spremni za izbore. Pobedio je Donald Tramp uprkos svim „naučno obrađenim" statističkim podacima, zaključuje Milan Balinda, urednik u Magazinu Tabloid, nekadašnji novinar američkog dnevnika Majami Herald, i sam lično pogođen debaklom Klintonove, od čijeg se navijanja za nju redakcija ograđivala u opremama tekstova

Milan Balinda

Sve vračare koje melju brojeve su pogrešile u najvažnijem predviđanju - ko će biti novi predsednik. Pogodili su, ruku na srce, ko će imati više popularnih glasova, ali i ne ko će kad se sve sabere pobediti.

Klintonki nije vredeo višak glasova u Njujorku ili Kaliforniji, nakon što je izgubila na Floridi, u Severnoj Karolini i Viskonsinu. Trampov štab je nadmudrio Klintonkin jer je ciljao na mesta koje je Hilari nonšalantno smatrala sigurnim plenom. Neko je danima pre izbora ukazivao na mogućnost postojanja „skrivenih Trampovih glasača" koje je bilo stid čak i da anonimno preko telefona priznaju da su Donaldovi glasači. Ispitivanje javnog mnenja bazira se na ideji da će glasači biti potpuno iskreni sa u potpunosti nepoznatim ljudima, sa ispitivačima. Faktor „...E, baš neću da ti kažem" nije dobro uglavljen u algoritam istraživačkih formula.

Drugi su krenuli da objašnjavaju kako se sve promenilo 11 dana pred izbore kada je direktor FBI objavio da nastavljaju sa ispitivanjima Klintonove elektronske pošte. Pro-Trampovi operativci ukazivali su da kada su neka istraživanja ukazivala na snagu republikanskog kandidata, da je to ignorisano ili objašnjeno pogrešno od strane medija i analitičara. Čak i kada su izveštaji ukazivali da se dva kandidata nalaze veoma blizu, da je trka veoma tesna, Trampu nisu davali šanse da pobedi. Zašto? Zato što nisu mogli da zamisle da se to moglo dogoditi.

Na kraju prognoze su se pokazale tačnim u zbiru svih glasova, Hilari je dobila 0,3 odsto više (negde preko jednog miliona), ali se takođe pokazalo da „stručna i iskusna" Hilari promašila i najverovatnije zato što je oduvek bila arogantna i poprilično bahata. Politički neiskusni Tramp je ispao pametnije jer se usresredio na države koje su mogle da glasaju na jedan ili drugi način i koje su bile presudne. U jednom trenutku tokom kampanje Klintonki su predviđali 206 elektorskih glasova, a Trampu 164. Za pobedu je potrebno 270. Na kraju je Tramp dobio 306 glasova, a Klinton 232. Nije bilo čak ni blizu. Istraživanja ko će dobiti više glasova u svakoj državi su bila različita, ali su sva potcenila podršku republikanskom kandidatu. U šest „ljuljaška država" većina je glasala za Trampa, ali su istraživanja tvrdila da će Klintonka pobediti u tri - Florida, Ohajo i Pensilvanija. Florida je ličila na ivicu žileta koliko su kandidati bili blizu u broju glasova. To je bilo po predviđanjima, a Tramp je tamo dobio, mada s tesnom razlikom. U državi Indijani belci bez fakultetske diplome čine 41,2 odsto stanovništva. Istraživanja su davala Trampu pobedu od 10,7 poena. Pobedio je sa 19,3 poena razlike. U državi Vinskonsin bilo je tesno, ali je Tramp ipak isplivao kao pobednik.

Ipak je važno napomenuti da nisu sve kompanije koje predviđaju pogrešile. Tokom poslednja dva meseca kampanje 10 objavljenih istraživanja firme Rial kliar politiks davala su pobedu Trampu. Devet od tih istraživanja rađena su za LA tajms i jedno za FOX njuz. Ostatak od 83 istraživanja, rađena između 8. septembra i 8. novembra, govorila su da je Klintonka u prednosti. LA tajms je rekao da je jedini razlog što je objavljivao ta istraživanja jer nisu potcenili Trampove šanse i da je sistem na internetu precizniji od telefonskog ispitivanja. Ima i smisla ako se pretpostavi da je ženama preko telefona bilo neprijatno da kažu da podržavaju Trampa, zbog njegovih navodnih ispada u odnosima sa ženama, dok se preko interneta ne zna o kom polu se radi. Ipak, lična ubeđenja, bilo da se radi o LA tajmsu ili Njujork tajmsu, ili kod bilo kog analitičara, imaju veliki uticaj na donošenje zaključaka. Njujork tajms nije mogao da veruje da će Tramp pobediti i kako se mnogo puta radilo o brojevima unutar statističke greške, Njujork tajms, a i većina drugih, odlučili su da zanemare Trampovu prednost. Sve je, na kraju krajeva, u glavi onih koji gledaju i tumače cifre.

Da li su „stidljivi" glasači odlučili ko će biti predsednik? Ključ rešenja na ovo pitanje leži u zahtevima za „promene". Britanski Gardian o tome kaže sledeće: „...Elite, akademici, mudraci, čak i predsednik Obama gledajući u Sjedinjene Države vide dinamičnu zemlju koja se ekonomski i kulturološki uzdiže. Ali Amerika je takođe zemlja duboke nejednakosti i rastuće političke korupcije. Većina ljudi grca sa opadajućim ili stojećim primanjima, dok generalni direktori i milijarderi uzimaju naveći deo dobiti u novcu i bogatstvu. Najviše od svega, ljudi su ljuti jer izgleda da je igra nameštena od strane specijalnih interesa korporacija". Tramp je obećao povratak fabrika u Ameriku, radnici su na to pozitivno reagovali prilikom glasanja, ali ispitivači javnog mnjenja to nisu mogli da vide. Uporno su zvali telefonom i uglavnom su zvali iste ljudi beležeći promene u njihovim odlukama. Nije bilo, čini se, toliko promena, ali nije bilo ni želje da se otkrije šta će zaista da urade, za koga će zaista glasati. Na kraju krajeva, svi su brojevi bili veoma blizu.

Bili su to „izbori promene", ali Klintonka već nije bila ta koja bi te promene donela. Na glasanje je izašlo „razočaravajuće" manji broj Latinoamerikanaca, Afroamerikanaca, neudatih žena i mladih. Klintonka je dobila manje glasova od Obame 2008. i 2012. Ove grupacije su se povukle u poslednjem trenutku i to ispitivači nisu stigli da ubeleže. Crnci su u mnogo manjem broju od onog očekivanog izašli da glasaju u gradovima Milvoki, Filadelfiji i Detroidu, a to je najverovatnije dalo pobede Trampu u Viskonsinu, Pensilvaniji i Mičigenu. Belci bez diplome četvorogodišnjeg fakulteta učinili su svoje. Oni nisu krili da podržavaju Trampa i koncentrisani u ruralnom delu i manjim gradovima još više su konsolidovali svoje redove i izašli da glasaju u rekordnom broju. Kako se za prognoziranje koristi statistika sa ranijih glasanja, oni nisu značajno dominirali u ovogodišnjem računanju. Svi algoritmi bi bili tačni kad bi u bazu korištenih podataka ušli podaci od hiljadu ili nekoliko hiljada predsedničkih izbora, ali ovako sa 10-20, formula nije najbolje funkcionisala. Tu su za Trampa glasale i žene bez fakultetske diplome, a one čine većinu radničke klase među belcima.

Većina velikih američkih novina i drugih medija ima interesantan sastav zaposlenih i vlasnika. Vlasnici su uglavnom konzervativnih pogleda, ali su urednici liberalnih. Na taj se način postiže da novine budu balansirane i to donosi najveću zaradu. Vlasnice se ne mešaju u uređivačku politiku, pa su urednici navijali već za koga su navijali - liberalnog kandidata. U američkim medijima nije zabranjeno navijati za nekoga, ali se mora biti objektivan. Ne mogu da se skrivaju podaci i da se laže, ali može da se neko podrži. Tako su uradili skoro svi. Sve velike novine podržale su u uredničkim člancima jednog kandidata. Od Njujork tajmsa do Sietl tajmsa, a Klintonka je čak dobila podršku i od novina koje nisu nikada podržale bilo kojeg kandidata iz demokratske partije. Opšti utisak je bio da će Tramp gadno izgubiti. Tome bi trebalo dodati i izjave vođa republikanske partije koji su obećavali da neće glasati za svog kandidata. Džordž V. i Laura Buš su čak izjavili da su glasali za Hilari Klinton. Atmosfera je ukazivala da nema sumnje ko će pobediti. U takvoj konsolaciji, istraživaći javnog mnenja su bili samo jedni od onih koji su promašili.

Politika ponekad liči na vremensku prognozu, ali su u suštini dve različite stvari. Jedna se bazira na prirodne zakone, druga na društvene. A ljudi se ipak razlikuju od oblaka i naročito od planeta. Oni mogu da promene svoja mišljenja. Čak mogu i da odluče da neće odavati unapred svoje odluke. Ljudi mogu čak i da lažu. Statističari najverovatnije imaju neku formulicu koja se odnosi na laganje, ali ljudi mogu mnogo da lažu i taj algoritam nije pouzdan.

Pre dosta godina jedna čuvena američka i svetska firma za ispitivanje javnog mnenja, bio je to Galup, gotovo je garantovala da će u Nikaragvi Sandinisti pobediti protivkandidata Violetu Čamoro. U to nije bilo ni malo sumnje. Violeta ih je potukla do nogu. Galup jeste bila ozbiljna i proverena firma, skoro institucija, ali ipak nisu mogli da shvate koliko nikaragvanski glasači mogu da prikrivaju svoje stvarne namere. Neko je to tada nezvanično nazvao „faktor Indijanac". Da su na ovim izborima ispitivači jednostavno rekli „ne znamo" sve bi bilo u savršenom redu, ali su oni hteli da svima objave „koliko su pametni". Nisu pogrešili samo oni iz 538, Njujork tajms je pogrešio, Rojters takođe, NBC njuz i veliki broj ostalih. Svi su oni pokušali da pogode ljudsko ponašanje, a to je teška rabota.

Čitaoci su takođe bili deo tih velikih grešaka. Najverovatnije da nisu hteli da prihvate nešto u stilu „isuviše je komplikovano". Najverovatnije da većina nije htela da ima teže razgovore sa svojim tetkama o vrednosti kandidata, sa tetkama za koje su znali za koga će glasati. Drugim rečima, malo ko je hteo da se razmišljanjem bavi o izborima i tražili su predviđanja na internetu, u novinama i ispred TV ekrana. Nije im mnogo pomoglo jer su brojevi bili pogrešni. Šta je radila lokalna štampa? Najbolje što je mogla - prenosila je iz velikih izvora informacija. Ako je Njujork tajms, na primer, davao Klintonki 85 odsto šansi za pobedu, a to potvrde i mnogi drugi izvori, onda tim malim medijima, i ne samo u Americi, već i širom sveta, ne ostaje ništa drugo već da prenese šta veliki kažu. Tako je išlo sve do samih izbora. Noć pre glasanja, u devet sati uveče, agencije tvrde da Hilari vodi u državama Pensilvaniji, Ohaju, Floridi, Viskonsin i Ajova, sutradan Donald Tramp pobeđuje u svim tim državama. Ipak, ko je najviše pogrešio kada su brojevi u pitanju? Sama Hilari Klinton koja je kao i ogromna većina verovala da je bog brojeva na njenoj strani. I jesu bili, ali samo na nacionalnom nivou. Međutim, u Americi pravila igre su drugačija.

Da li su za pogrešnu prognozu krivi ljudi ili brojevi? Ljudi, oni koji su gledali u brojeve, ali i brojevi, odnosno formule, algoritmi i, sve u svemu, moderna tehnologija koja ne bi smela da sama donosi zaključke. Evo jednog primera koji je naveo i Njujork tajms: Ove godine algoritam Fejsbuka skinuo je fotografiju, koju je postavio norveški autor, jedne devetogodišnje devojčice, gole, koja je bežala ispred napalm bombi. Jednu od najčuvenijih fotografija dvadesetog veka. Ona iz Vijetnama. Softver Fejsbuka zaključio je da ta fotografija krši kod socijalne mreže koji zabranjuje dečju pornografiju. Softer nije video ikonku ratnu fotografiju o ljudskoj patnji. Bilo koji živi čovek to bi procenio lako i jednostavno, ali softver za to nije osposobljen. Takvih primera ima na stotine. Čak i dobronamerni pokušaji da se skupe podaci za neku analizu može da se okrene protiv dobrih namera.

U slučaju ovih predsedničkih izbora požurilo se sa eksploatacijom podataka i nisu se prepoznale granice elektronskih metoda. Moglo je da se dogodi da su oni lojalni republikanski glasači koji su u početku rekli da neće glasati za Trampa na samom mestu glasanja promenili mišljenje. A toga je najverovatnije bilo u mnogim slučajevima.

Tehnologija može biti, a i jeste veoma korisna, ali ona samo ukazuje na mogućnosti šta bi moglo da se dogodi, a ne šta će se dogoditi. Neki stručnjaci su nakon izbora upoređivali prognozu glasanja sa vremenskom prognozom. Čak i sa najboljim modelima nezahvalno je predviđati kakvo će vreme biti više od deset dana unapred, jer male promene uzrokuju velike promene. U matematici to je poznato kao „haos". Ispitivanja u nekim državama bila su u potpunosti pogrešna. Stigli su pogrešni podaci i ispao je pogrešan rezultat. Što se kaže - đubre unutra, đubre napolje. Primer pogrešnih podataka najočigledniji je bio u državi Viskonsin. Predviđali su da će Klintonka pobediti na osnovu pogrešnih ispitivanja mogućih glasača. Ona je tamo izgubila. Nešto slično se dogodilo i u Britaniji gde se predviđalo, na osnovu pogrešno skupljenih podataka, da će ta zemlja izglasati ostanak u Evropskoj Uniji. Inače razgovor sa prodavcem trafike, pa i sa stotinak njih, i procena njihovog mišljenja takođe ne bi dovela do tačnijih podataka. Razgovor sa svim glasačima bi bilo sasvim dovoljno za pravu procenu, ali se taj „razgovor" događa samo na dan izbora, na glasačkim mestima.

Izjava „statistika nije nauka" je u suštini dosta banalna. Nešto kao „nebo je plavo" ili „štenci su ljupki". Statistika je oruđe i kada se koristi na pravi način to je veoma korisno oruđe. Međutim, statistika je veliki lažov ako se koristi na pogrešan način. Svi znaju ono o kupusu i mesu i o sarmi. Količina kupusa i količina mesa je korektna, ali zaključak da svi jedu sarmu - nije. Statistika je nauka, ali ispitivanje javnog mnenja definitivno nije. Kad se s nekim razgovara telefonom, koristeći dobro pripremljena pitanja, nije nauka. Niti je naučnik onaj koji pita, niti onaj koji odgovara. Obe strane, naročito ona koja odgovara, mogu da reaguju kako god požele u tom trenutku. Ispitanik može da odluči da će da „zezne" onoga koji ga je zvao, da će da slaže. To nije nikakav problem, ali ako tako nešto, ili tome slično, odluči dovoljan broj ljudi, onda je to problem. A zašto bi se na tako nešto odlučili? Odgovor na to je isti, ili sličan, odgovoru na pitanje „ko će da pobedi?". Ne zna se. Međutim, mediji ne mogu da kažu da ne znaju. To se čitaocima ne bi dopalo i onda ne bi bilo dobro za medije. Makar ne u Americi. Svi su dobili unapred odgovor na pitanje ko će pobediti i odgovor je bio pogrešan.

Osim pogrešnog prikupljana brojeva, pogrešnog računanja i pogrešne interpretacije, na glasače mediji su uticali i svojim stavovima o oba kandidata. Trampa kao kandidata su potcenjivali svi, makar svi značajni mediji, mada ni Klintonku nisu štedeli. I jedan i drugi glasački blok voleo je da vidi prljav veš protivničkog kandidata, tim pre što ni Hilari, ni Donald, nisu bili mnogo voljeni. Oboje su imali vrlo nisku stopu popularnosti. Bila su to dva najnepopularnija kandidata u skorijoj istoriji američkih predsedničkih izbora. U Klintonku nisu bili „zaljubljeni" ni najliberalniji mediji, a u Trampa ni najkonzervativniji. Na kraju su podelili glasove baš negde pola-pola, gde je Klintonka dobila malčice više, a gde je Tramp bio dovoljno pametniji da gleda gde je najvažnije dobiti glasove. A kada se glasovi na kraju preseku na pola, nema načina da se unapred sazna ko će pobediti. Jedino što niko nije izgovorio one magične reči: Pojma nemamo!

A 1. Kolegijum birača i čemu služi

Sistem „kolegijum birača" (Electoral College) daje fiksirani broj birača svakoj državi, a povezan je sa brojem stanovnika te države. Svaka država dobije broj „elektora" jednak broju njihove delegacije u Senatu (2) i u Predstavničkom broju (od 1 do 52). Totalni broj Kolegijum birača koje dele predsednički kandidati je 538, a 270 je broj koji dobija izbore. Na ovim izborima Tramp je dobio 306 glasa, a Klintonka 232.

Ideja je da ako se radi na ovakav način, da će ljudi koji žive u manjim, često ruralnim državama, biti u ravnopravnom odnosu sa mnogoljudnim državama. Ako bi se Američki izbori bazirali samo na celokupnom popularnom glasu, kandidati bi samo obraćali pažnju na delove zemlje sa velikim brojem stanovnika. To bi uglavnom bile države Kalifornija, Njujork, Teksas i još neke. Baš zbog izbora svakodnevna politika američkog predsednika, i budućih kandidata, usredsredila se samo na regione s velikom populacijom.

Na lošoj strani ovog sistema kreirala se situacija u kojoj kandidati fokusiraju svoju pažnju na uglavnom države koje su „polja bitaka". Odnosno, na države koje sa svojom specifičnom demografijom su neizvesne za koga će glasati. Kalifornija „pripada" demokratama i nije potrebno da se mnogo ubeđuje. Niz država u centralnom delu Amerike glasa za republikance. Klinton nije išla u Viskonsin jer je ta država bila „siguran glas". Izgubila je baš tamo. Florida je država gde se nikad ne zna za koju će partiju većinski glasati.

Tokom 1787. Ustavne konvencije Elektoral koledž je ustanovljen kao kompromis da bi uglavnom Južne države, koje su imale veliku populaciju, ali manji broj glasača, bile u ravnopravnom odnosu. Imali su manji broj glasača jer crnci nisu imali pravo glasa i uglavnom su bili na jugu zemlje. Tada je odlučeno da rob vredi 3/5 osobe i tako se odlučilo koliko kolegijum birača će dobiti svaka država. Neki od „očeva nacije" nisu verovali u „mudrost" glasača i napravljen je sistem gde države ponaosob mogu da „isprave" volju građana. U doba bez današnjih sredstava komunikacija sumnjalo se da će glasači biti dovoljno obavešteni o kandidatima i neće biti sigurni za koga da glasaju. Ovakav sistem je sada dobar samo iz jednog razloga: ukoliko ima sumnje u ishod glasanja, onda ne moraju svi lističi da se broje u celokupnoj zemlji, već samo u državama gde se sumnja na rezultat.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane