Natrag

Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (17)

Čuda iz Sremčevog kovčega

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Došljak u Niš, Stevan Sremac, u potpunosti se identifikovao sa gradom, u njegovo vreme poluturskom varoši, i „izvezao" ga u Beograd, samim tim u celokupno Srpstvo. „Niš je bio mesto Sremčevog književnog nadahnuća". Jovan Skerlić, glavni književni arbitar toga vremena, ovako je video Sremca u Nišu (u „Istoriji nove srpske književnosti", objavljene 1914. godine, malo vremena pre njegove iznenadne smrti): „Romantičar po svome duhu, ne mareći za 'hladni, bezdušni Zapad', kako je sam pisao, u Nišu, odmah posle oslobođenja, naišao je na komad živopisnog, egzotičnog Istoka, gde su se stari život, stare ideje sačuvale u svoj svojoj snazi".

Ja bih danas rekao da je Sremcu uspelo ono što nije kralju Milanu: od Niša je načinio prestonicu Srbije! Razume se, književnu! Zahvaljujući Stevanu, književna publika (beogradska i vojvođanska) o Nišu je više znala nego o Beogradu, koji u to vreme nije imao svog velikog pisca.

Stevan Sremac nije postao piscem u Nišu, u kojem je proveo najplodnije godine svog života. Mislim da je razlog bio u tome što se ovaj profesor istorije trošio na pisanje „istorijskog gradiva", „poetski prepričavao narodnu prošlost" (ciklus od desetak istoriskih priča „Iz knjiga starostavnih"). „...On u prozi opeva i veliča herojsku prošlost, staru slavu i viteštvo srpsko. Suve podatke iz grčkih hroničara i srpskih letopisaca i starih biografa on je ogrnuo u veo poezije, i u lirskom tonu, ritmičnim i kitnjastim rečenicama, gotovo u 'slobodnom stihu', opevao stare junake" (Skerlić).

Sremac je u tom poslu imao uspeha, pogotovo među Srbima u Austriji, ali po tome ne bi ušao u istoriju srpske književnosti. Skerlić s pravom primećuje da ta Sremčeva proza za „istoriju nije bila dovoljno tačna, a za književnost nedovoljno umetnička". Što je, po Skerliću, bilo najgore, u „dvoboju izmeđe dve istorijske škole, stare, romantične, 'patriotske' Pante Srećkovića i nove, naučne, 'nerodoljubive', Ilariona Ruvarca". Sremac se opredelio za prvu, „odlučno i prkosno" bio na strani starih. Suprotno od Skerlića, dabome.

Došavši u Beograd 1892. godine, svakako zasićen niškom provincijom, već četrdesetogodišnjak, Sremac se verovatno osećao provincijalcem. Istina, imao je partijske drugove oko ujaka, kao i profesore iz niške Gimnazije koji su se dohvatili Beograda pre njega, ali nedostajao mu je Niš. U Beograd je došao sa dva kofera knjiga u kojima su bile i kafanske beležnice i nastanio se u kući Mileta Pavlovića Krpe s kojim je radio u beogradskoj Trećoj gimnaziji, s kojim je još u Nišu drugovao, ali koji mu je bio politički protivnik (radikal). Mile je za Stevana napisao da se „...Još kao mlad čovek našao u krugu ljudi koji su se u politici držali tradicija; u krugu ljudi koji su mnogo učinili za oslobođenje Srbije i njen svestrani napredak, pa je tu i ostao - a vazda je bio politički amater, partijski privrženik, ali nikad zagrižen partizan, koji je svoje protivnike mrzeo i ganjao."

Onda se desio srećan slučaj, Stevan Sremac je izvadio iz kofera one beležnice u kojima je zapisivao „smešne događaje" iz niške sredine i odlučio da se oproba u humoru. Za taj posao se još u Nišu pripremao, ali nije imao poverenja u sebe. Tako je za jednu noć napisao smešni spev „Bal u Elemiru", ali nije se usudio da ga ikom pokaže, pa je ovaj rad štampan tek posle Sremčeve smrti. Ja mogu da kažem da je „Bal u Elemiru", uz Zmajevu pesmu „Ciganin hvali svoga konja", sam vrh srpske humorističke poezije. (U to vreme humor se veoma cenio, danas se izlizao i sveo na novinsku zabavu.)

Sremčeve beležnice bile su pravi rudnik događaja iz niškog života. Mile Pavlović je nagovorio Stevu da taj rudnik eksploatiše, pa je tako nastala prva Sremčeva humoristička stvar „Božićna pečenica", koju je Mile Krpa objavio u svom listu Glasnik za zabavu i razonodu, koji je izlazio kratko vreme 1893. godine. Priča se beogradskim intelektualnim krugovima dopala, ali nije imala naročitog odjeka kod šire čitalačke publike. Iste godine su izašle još dve stvari Sremčeve, istog žanra: „Maksim" u Zimzelenu Pere Todorovića i prva redakcija „Limunacije u selu" u dnevnom listu Novosti, koji je uređivao Stevan Radosavljević. Problem je bio u tome što su to bili mali listovi koje je slabo ko čitao, pa su Sremčeve priče ostale neprimećene od velike publike.

Pravi bum u Sremčevoj književnoj karijeri dogodio se 1895. godine kad je njegov školski drug iz gimnazije Ljubomir Nedić pokrenuo Srpski pregled.

Oko ovog lista se okupila beogradska elita, pa je Nedić zatražio i od Sremca prilog, ako može nešto kao „Božićna pečenica". Stevan je imao napisanu „Ivkovu slavu". Pavle Popović piše kako je Sremac imao pravu tremu dajuću rukopis. „Bilo mu je četrdeset godina a bojao se kao dete. Nekoliko dana nije smeo da navrati Nediću. Međutim, Nedić uzme rukopis da čita; smeši se najpre, pa se smeje, pa se trese od smeha."

Tek nekoliko dana kasnije Sremac se osmelio da poseti urednika. Nedić je Sremca dočekao kao Bjelinski Dostojevskog kad mu je dao na čitanje „Bele noći". A „Ivkova slava" zapalila je beogradsku čitalačku publiku, koja kao da je samo takvu književnost očekivala. Publika je bila zasićena prenaglašenim patriotizmom istorijskih romana, kakve su pisali Vukićević, Gavrilović i Pera Todorović, ali i sentimentalno-idiličnom seoskom pripovetkom kakvu je pisao Janko Veselinović. Skerlić je napisao u svojoj „Istoriji nove srpske književnosti": „...Sremčev smeh i podsmeh odgovarao je prirodi srbijanskog sveta, koji rado gleda stvari sa komične strane i toliko voli podsmehnuti se. Niški život izgledao je beogradskoj publici originalan i zanimljiv, bio je to nov svet u srpskoj književnosti."

Srpski pregled je „Ivkovu slavu" štampao kao posebnu knjigu iste godine. Zanimljivo je da je Sremac ovu „pripovetku" (tako je nazvao pisac) posvetio svom partijskom drugu Stojanu Ribarcu, jednom od čelnika Liberalne stranke, vođe nacionalnog krila. Inače, Sremac u stranci nije imao nikakvih funkcija, ali je u Nišu bio opštinski odbornik (priča „Očigledna nastava u turskoj školi"), a bio je i član popisnih komisija, kao i zastupnik Liberalne stranke na izborima u Vlasotincu, gde je dobio inspiraciju za priču „Putujuće društvo".

Stvarne ličnosti, junaci pripovetke

Motiv za „Ivkovu slavu" Stevan Sremac je uzeo iz života. Svi junaci ove pripovetke u životu su stvarno postojali i u pripoveci su im samo izmenjena imena. Tako je Ivko, u čijoj kući se odvija ova lakrdija, u životu je bio Živko Mijalković, jorgandžija, kod koga je Stevan jedno vreme stanovao. Glavni junak priče, Kalča, danas simbol Niša, kujundžija, u životu je bio Mikal Nikolić (Mikal - Mikalča - Kalča) u čiju je radnju Steva sa beležnicom često navraćao i beležio Kalčine priče. Kalčini đuveč-kardaši (drugovi), takođe su stvarno postojali (Smuk - Jovan Đorđević bravar, Kurjak - Ljubomir Knežević obućar). Zanimljivo je da je predsednik opštine, koji srećno razrešava Ivkovu nevolju, Vladislav Stojanović, bio Sremčev partijski drug. I onaj Nepoznati, Svetislav, oko koga se dosta toga u komadu vrti, bio je stvarna ličnost, Joca Patlidžan, glumac amater, otpušteni pisar niške Opštine.

Danas je Kalča najpoznatiji književni junak Niša. Najveća robna kuća u gradu nosi njegovo ime. Po tvorcu Kalče nazvana je Gimnazija. Stevanu Sremcu je još u Kraljevini Jugoslaviji, 1939. godine, postavljena bista u holu niškog Narodnog pozorišta, kao i glumcu Dobrici Milutinoviću, uz Čiča Iliju Stanojevića najboljem Kalči, a biste je otkrio tadašnji predsednik jugoslovenske Vlade Dragiša Cvetković. Godine 1955. otkriven je spomenik (takođe bista) piscu „Ivkove slave" na trgu ispred Pozorišta (gde će kasnije doći i Branko Miljković), ali ja sad ne znam ko je autor.

Ukazao bih vam na jedan originalni spomenik na ulazu u Kazandžijsko sokače, kakav nema nijedan drugi grad, za mene remek-delo. Tu, gde se nekad Stevan hranio, za stolom sedi Kalča i priča Sremcu svoje lovačke doživljaje, a to sluša i kuče Čapa. Saznao sam da je njegov autor niški vajar po imenu Ivan Felker i da je predavao u gimnaziji Stevan Sremac.

Stvar je u tome što je Kalča rođeni pripovedač. Njegova lovačka priča, na ivici laži, nije značajna ali je lepa. Kalča ne priča nego slika! Sremac je uhvatio tog niškog pripovedača i načinio ga jednim od najupečatljivijih likova srpske književnosti (pandan će mu biti Mitka iz Borine „Koštane"). A to je mogao samo veliki pripovedač, kakav je bio bez sumnje Stevan Sremac. „Sremac je bio čovek od duha, prirodna i neusiljena duha, imao onu retku vis comica, pravi humoristički talenat. I jačinom svoga humora on zauzima prvo mesto u srpskoj književnosti" (Skerlić).

Međutim, vodeći srpski kritičar toga vremena dovodi u sumnju Sremčevu pripovednu umetnost, jer je smatra površnom. „Sremac nije u stanju da vidi i postavi kakav problem, niti može da da književnu sintezu, bilo jedne sredine ili jedne ljudske prirode. On ima oko za ono što je spoljno, lepo ume da ispriča anegdotu i da ocrta zanimljiv tip, da zadrži pažnju čitaoca i da ga nasmeje, ali to je bez dubine i bez širine, tek radi smeha i zabave. Smejući se on klizi po površini života i nije u stanju da uđe u suštinu njegovu."

Ne želim ovde da se postavljam kao Sremčev advokat, ali ova Skerlićeva konstatacija jednostavno nije tačna, a ako jeste, može se samo odnosizi na „Ivkovu slavu". Uostalom, to je i sam Sremac rekao u pripoveci: „...Pisac samo htede ovom pripovetkom da očuva jednu priču iz veselih i bezbrižnih dana staroga Niša; jednu sliku starih i dobrih Nišlija onih dana koje je mutna Nišava šumom svojim odnela u Moravu, a Morava u Dunav, a Dunav bestraga negde; iščezlu sliku onih dana koji se nigda više neće vratiti kao ni mladost naša." Bar dva Sremčeva dela iz niškog ciklusa su ozbiljna društvena literatura, iako i ona imaju formu veselih komada: pripovetka „Ibiš-aga" i roman „Zona Zamfirova".

Šta se dopalo "parizlijama" iz uredništva

Sremac je „Ibiš-agu" napisao godine 1898. u vreme kad je skicirao „Zonu Zamfirovu". Ova pripovetka se razlikuje od svih drugih u srpskoj književnosti, jer predstavlja pohvalu neprijatelju! Ibiš-aga jeste musliman, čiji su se preci doselili u Niš u tursko vreme, ali nije neprijatelj hrišćanima. Sremac ga prikazuje pre svega kao dobrog čoveka, koji se svojom humanošću diže iznad vere i nacije. Ko bi tako nešto očekivao od jednog srpskog nacionaliste! Pošto je Niš pripao Srbiji, Ibiš je prinuđen, kao i svi drugi muhamedanci, da se seli u Tursku. „Gde se ne sudi po Kuranu, tamo muhamedanac nerado ostaje. Neće evropsku pravicu (...) ne trpi da mu evropski žagor nartušava orijentalski njegov dremež i tišinu."

Svi viđeniji muslimani su se iselili, Ibiš ostaje poslednji. Iako je on zavoleo Niš svim svojim bićem, mora i on za njima, jer se „etnografska i politička karta Evrope menjala". I Ibiš rasprodaje svoju imovinu. Njegov prvi komšija je Srbin Stavrija, ćurčija, zanatlija koga je novo doba takođe pogodilo. Jer, novo doba je odbacilo šubare a donelo šešire, čime je njegov zanat postao izlišan. („Tvoja te vera bije", kaže mu Ibiš-aga.) Ibiš je bogat čovek (Arnautin) kome Srbija nije oduzela imovinu. Stavrija to ovako slika: „Beše vaše carstvo pa ti Ibiš - aga, a ja Stavrija - ćurčija; zastupi Srbija i naše carstvo, pa ti ostade aga, a ja ćurčija".

Ali Ibiš shvata da i bogat čovek ne može „kako ska, veće kako mora". „Ako pljune gore - će pljune na mustaći, a dol da pljune - će mu padne na bradu!" Život je, dakle, iznad bogatstva, a biti čovek važnije je nego biti bogataš. I tako Turčin odlučuje da svoju kuću, koja je na najlepšem mestu u Nišu, gotovo pokloni Stavriji! Beograđanin Nastas, novi gazda, nudi Turčinu za kuću lepe pare, ali Ibiš odlučuje da je da komšiji upola cene. (Ne voli Stevan nove bogataše!)

Zanimljivo je da Ibiš-aga najpre poklanja svog nadaleko čuvenog lovačkog psa Čapu nikome drugome do Kalči! „Davaše mi čoveci za njega petnaes dukata, a ja ne teja da si uznem dukate, veće ga dado, Čapu mojega, za džabe ga dado na mojega pobratima Kalču kujundžiju! Ete toj napraji! Dukate ću poarčim, ama Kalča će me spominje do smrt za taj peškeš, pa šta mi veće treba!" (U „Ivkovoj slavi" Čapu iznajmljuje za lov lično kralj Milan!).

Dok Stevan Sremac muslimana Ibiš-agu veliča, jer je dobar i duševan čovek, (cela Niška mahala je zažalila Ibišov odlazak), dotle Srbina advokata Jevđu Mićovića, dopisnika novina, urniše i prikazuje ga kao grabljivog skorojevića, koji novo vreme koristi da se uzdiže na tuđ račun. Sremac ga karikira i prikazuje kao grebatora koji skoliće Ibiš-agu i pije na njegov račun da ga turi u novine, jer je njegovo dobročinstvo jedinstveno. Ibiš mu plaća duplo piće samo da ga ne stavi u novine, jer on čini dobro iz duše a ne zbog publiciteta (moderan izraz, Sremac ga nije upotrebio). Karakteristično je da je taj Jevđo dinarac (govori ijekavski) i pripada istom etnosu kome i Sreten iz „Limunacije u selu" i Vukadin u „Vukadinu".

Bez obzira što je Skerlić u Sremcu video okorelog nacionalistu, u ovoj priči Sremac usvaja Monteskijeovu maksimu: Prvo sam čovek, pa sam posle Francuz! Gotovo da je rekao Skerliću: Prvo sam čovek, pa sam posle Srbin!

„Zona Zamfirova" je pre svega društveni roman. U njemu je Stevan Sremac sociolog koji analizira niško društvo na međi između Turske i Evrope. Fabula tu nije bitna, iako ona čini roman dinamičnim i zanimljivim. Sam Sremac je rekao da je anegdotu o otmici devojke, na kojoj je izgradio pripovetku (Sremac ne upotrebljava odrednicu roman) čuo od Branislava Nušića negde 1895. godine, kad je Nušić bio prokonzul u Prištini. Događaj je bio stvaran a desio se u Prištini, u porodici uglednog i bogatog tamošnjeg trgovca Zamfira Kijametovića. Lažna otmica se odnosila na njegovu ćerku Jefrosimu, koju su zvali Zona. U Prištini se samo o tome govorilo, a Nušić nije hteo da iskoristi priču, jer je bio u dobrim odnosima sa Zamfirom. Sremac ju je pribeležio, a aktuelizovao je 1898. godine ponudivši je Letopisu Matice srpske. Moguće je da je tad pisao, ali ju je objavio pet godina kasnije, 1903. u Srpskom književnom glasniku. Parizlije iz uredništva (Bogdan Popović) su je odmah prihvatile.

Dva sveta u Sremčevom Nišu

Spolja gledano, „Zona Zamfirova" je priča o neprikladnoj ljubavi između devojke iz bogatog trgovačkog društvenog sloja Niša, čorbadžijskog staleža, i mladića iz zanatlijskog sloja, siromašnog esnafskog staleža. Iako su se mladi kao najbolji predstavnici svog staleža zagledali jedno u drugo, brak između njih ne biva, jer ih dele nepremostive socijalne razlike.

Da predstavimo ta dva staleža. (Iako je Svetozar Marković uveo pojam klase, Sremčev Niš još nije došao do ove marksističke podele!)

Nosilac bogataškog staleža je hadži Zamfir, najbogatiji Nišlija. On se digao u tursko vreme i bio je uz pašu i vladiku najmoćniji žitelj Niša. Pred pašu je izlazio kad je hteo, a ovaj bez njega nije mogao da donese nijednu važnu odluku. Sremac ga predstavlja kao humanog čoveka koji zastupa srpski interes pred turskom upravom. Paša ga je uvažavao, jer je znao da on ima uporište u samom Stambolu. „A ta sila dolazila je od silnog bogatstva Zamfirovog. Njegovi vinogradi i čifluci mnogoborjni su. Njegov konak, njegovi dvori, viši su i lepši od pašinih." Sremac ga daje kao patrijarhalnog gospodara, koji je ponosit i silan u čaršiji i među Turcima i među Srbima i blag prema svojim ukućanima. Tri paše je promenio! „Vladao se potpuno gospodski i bilo mu je u konacima sve asli pašinski."

Njegova najmlađa ćerka Zona tipičan je izdanak svog staleža. Bila je lepotica: „imala je oči kao kadifa, kosu kao svila, usne kao merdžan, zube kao biser, struk kao fidan". Niš joj se divio kad je o njenoj lepoti ispevao pesmu koja se pevala po čartšiji i sokacima, Sinoćke te vido, lele mori Zone, de se premenjuvaš. Svesna svoje lepote i bogatstva, Zona se tako ponašala, Stevan kaže „bila je razmažena, pusta, nemilosrdna, gotovo reći demonska". Sva čaršija je gledala za njom kad se pojavi u gradu. Otac ju je dao u školu, ali je izvadio kad je čuo kako se neka pismena Nišlijka dopisuje sa nekim Nemcem, Evropejcem.

Na drugoj strani je Manasija, Manča, Mane, predstavnik siromašnijeg zanatskog staleža. Živeo je sa majkom Jevdokijom Jevdom, pošto mu je otac Đorđija rano umro. A Đorđija je bio ugledan Nišlija: „jahao je dobra hata, nosio lepo odelo; nije se bojao Turaka, i važio je kao srećan i drzak krijumčar; prenosio je so, barut, knjige i druge poverljive stvari iz Srbije". Ako se za Zamfira može reći da je bio uz turske upravljače, za Đorđiju se može kazati da je bio poverenik Srbije (kao Kole Rašić).

Manča je bio najpoznatiji niški momak, čapkun Mane (danas bismo rekli mangup), bekrija, lovdžija, kolovođa. Zona čorbadžijska ćerka, lepotica. Po prirodi stvari, između ovo dvoje vodećih niških mladenaca razvila se potajna ljubav. Kako se ljubav ne da sakriti, o tome Niš počinje da šapuće i da ispreda priče. Razume se da se u to uključuju obe familije i obe su protiv. Mančina majka Jevda zna da njen sin ne može da uđe u čorbadžijsku kuću, a Zonini na Manču gledaju kao na siromaha, fukaru. Glavna Zonina tetka Taska radi da utuvi Zoni u glavu da Manča nije njena prilika i da ona mora da se uda za čorbadžijskog sina, kakav je Manulać. Sremac Manulaća karikira, prikazuje ga kao pilećera, jajaru, koji samo gleda da njihova kokoška ne snese jaje u komšiluku, jer o svemu mora da se vodi računa, „sag su pare skupe, sag je oskudacija". Dugo se nije znalo da li je Manulać muško ili žensko, danas bismo rekli da li je gej. Taska na sva usta hvali Manulaća a kudi Manu. Zna li Zona čiji je Mane sin, da je „njegov tatko Đorđija bio krijumčar, ubojica, noćnik i veseljak". A kakav je bio Đorđija, takav mu je i sin Mane, a to se „pomalo moglo verovati, jer Mane je dosta često jutrom bio predmet razgovora sa svojih noćnih podviga". I Zona podleže ovom psihološkom pritisku, počinje da gleda na mana očima svojih tetaka.

Na drugoj strani, uticajni Jevdin brat Tasko razuverava Mana da ne misli na Zonu. „Baška su Zamfirovi, baška pa Đorđijini". Ali tome se suprotstavlja Manina najmlađa tetka Doka. Ona stavlja Manine lične vrednosti iznad čorbadžijskog staleža. „Čorbadžijske kuće mnogo su, a naš Mane - jedan si je pomeđu momci i trgovci i čaršilije!" Sremac prikazuje Doku kao slobodnu ženu koja ne drži do staleža, spremnu da svakom kaže u oči šta misli, sklonu alkoholu, pušenju, pa i tuči. „Će se tepamo!" U čaršiji je zovu „luda Doka", ali piščeve simpatije su na njenoj strani.

I Doka odlučuje da na svoju ruku prosi Zonu za Maneta! Odlazi u Zamfirovu kuću i zatiče Zonine tetke kako „žmiju kako mačke ispod nakladeno kube". Pri tom zatvara vrata leđima, što je običaj samo pri proševini. Doka traži Zonu za svog Manču. „U sav grad ima li pomomak od Manču? Ima si dućan... Ima si zanat, zlatne ruke: pri vladiku iskača u pol dan, u pol noć - tolko si ima čes u varoš. (...) Stade prvi kujundžija od Beograd do Peć i do Prizren." Doki se suprotstavlja Taska: „Tvoj Manča neje sproti trgovačku i čorbadžijsku kuću. Činovnik, ete, iska činovničku, oficer oficersku priliku; esnaf sproti esnafa i trgovac sproti trgovca iska priliku... Toj si je red u ovaj svet!"

Dokina proševina se završila neuspehom i svađom. Umalo se tetke nisu pobile! Silna larma je probudila starog Zamfira, koji je posle ručka po običaju odmarao. Zamfir se ne bi umešao u raspravu da Doka nije dirnula u njegov stalež. Doka koristi priliku da starom Zamfiru održi lekciju iz sociologije! „I čorbadžijsko neje do veka..." Zna ona kako se Zamfir obogatio. Deda mu je bio koritar, a pradeda vrtivagan (čergar, skitnica). „Zapamti, hadžijo" - Doka tumači filozofiju istorije - „svet je ovaj kao kakav merdiven - jedan se kači, a drugi pa slazi - ta i s vas čorbadžije takoj si je. Zar malo li gi ima od vaši što si beše prvi trgovci - a sad su zvonari i klisari, pa pale prangije kad slavi Pantelejska crkva...Mori, ti silaziš niz merdiven, a moj Manča se toprv kači..."

Pisac koji je ovo rekao kroz usta žene iz naroda, kakva je Doka, ne može biti konzervativac, nego autentični tumač toka ljudske istorije. Skerlić je to morao da prizna kad je zaključio da je „Stevan Sremac ne samo naš najbolji humorist no i jedan od najboljih i najtipičnijih realista".

Stari Zamfir je odgovorio Doki iz svog staleža, videći u Manči skorojevića i došljaka. „Videlo se kuče u čašire, pa se fatilo u oro!" U daljem toku radnje to „kuče u čašire" će se teško osvetiti najbogatijem niškom čorbadžiji, na taj način što će improvizovati otmicu Zone i učiniti da je Niš proglasi pobeguljom. A to je najveća sramota za jednu patricijsku porodicu, što je plebejski Niš iskoristio da seiri i da se sveti dotad nedodirivom Zamfiru. I sad se sve preokreće, prvi gazda Niša mora da se ponizi pred zanatlijom i da ga moli da uzme njegovu oreziljenu ćerku.

Sremčeva priča ima srećan završetak, danas bismo rekli hepi end, jer Sremac je u prirodi svojoj više humorist nego satiričar, više komičar nego tragičar. Niški Romeo i Julija se venčavaju, ali ja ne stavljam naglasak na tome, nego na sukobu dva staleža. Stevan Sremac je u Nišu video sukob dva sveta, orijentalnog koji silazi i evropskog koji se penje, i to je ispričao kroz ovu lepu ljubavnu priču.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane