Natrag

Evropa

Raspad koji jedino srpska oligarhija ne vidi

Evropa napušta Uniju

Na Skupštini Lige Nacija u Ženevi, 5. septembra 1929, francuski premijer Aristid Brian lansirao je senzacionalnu ideju o Evropskoj federalnoj uniji. Nakon Skupštine svih 26 evropskih delegacija podržalo je taj predlog. O ovoj ideji se retko govori i o njoj zna uži krug specijalizovanih istoričara. U evropskoj kolektivnoj memoriji ne postoje sećanja na taj 5. septembar, a to u neku ruku pokazuje i stanje u EU danas. Brian je svoj govor na toj Skupštini zaključio ovim rečima: „Očigledno je da bi novo evropsko udruženje bilo pre svega ekonomsko, jer je to najhitnije pitanje. Ipak, ubeđen sam da bi politički i socijalno takođe to bilo uradilo koristan posao, bez posledica na suverenitete bilo koje nacije". Jedan rat kasnije Evropa je ostvarila jedinstvo i stvari su počele da idu u priželjkivanom smeru. A onda se dogodila ekonomska kriza, Bregzit i izbeglice s Bliskog istoka, te se Evropa našla pred svojim raspadom. opisuje sadašnje stanje Stare Dame urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Ideja francuskog premijera, iznesena u njegovom Memorandumu, bila je da se Evropska Unija izgradi na temelju moralnosti, što bi bilo potpuna solidarnost među nacijama, jer na drugi način Unija ne bi funkcionisala. I tada, kao i sada, borba između politike i ekonomije svima je bila isuviše dobro poznata. Međutim, danas su retki političari koji se usuđuju da govore o „solidarnosti, odgovornosti i moralu". To navodi na pomisao da postoji veoma slab osećaj i poznavanje evropske prošlosti. Danas svi traže zaklon iza zidova, ili žičanih ograda, tako da je Evropa klinički mrtva. Prošlost ukazuje na gadnu istinu šta se događalo kada je svaka evropska nacija želela da svoje probleme rešava sama. Ukazuje na uspon popularnih političara, na ukidanje demokratije, morala i solidarnosti. Niko ne može da porekne teške posledice takvih politika. I ako Evropska Unija smatra da bi bilo važno da preživi, onda će se morati učiniti krupni koraci napred, ne nazad. U ovom trenutku ne postoje jasne inicijative da se ti koraci učine i, to nema nikakve sumnje, Unija će se raspasti, pre skorije nego kasnije.

Zapadne politike smatraju da kad se jednom ukoreni liberalna demokratija uz pomoć izgrađenih institucija, onda nema povratka nazad. To uverenje svojim istraživanjima donekle je uzdrmao Jaša Munk koji tvrdi da demokratija nije „nedodirljiv" sistem. Njegova istraživanja pokazuju da se širom sveta demokratija nalazi u ozbiljnom riziku opadanja. On je 2014. objavio knjigu „Stranac u sopstvenoj zemlji" koja je započela kao memoari njegovog iskustva odrastanja kao Jevrejin u Nemačkoj, ali se kasnije pretvorila u šira istraživanja o tome kako se savremene evropske nacije bore da izgrade novi, multikulturalni nacionalni identitet. Sve se slagalo kao kockice: mnoge latinoameričke zemlje prešle su iz vojnih diktatura u demokratiju, a nakon pada Berlinskog zida to isto se dogodilo i sa zemljama Istočne Evrope. Ali, od 2005. indeks Fridom hausa ukazuje pad globalnih sloboda. Da li je to statistička anomalija uzrokovana iznenadnim događajima u kratkom vremenskom periodu, ili je to ustanovljeni šablon, još nije jasno. Gospodin Munk uz saradnju sa Robertom Foeom razvio je formulu koja bi pokazivala na rane znake slabljenja demokratskih sistema.

U svakom slučaju, Poljska bi možda bila dobar uzorak. Ta zemlja se pridružila Evropskoj Uniji 2004. godine i bila je jak primer postkomunističke zemlje koja je solidno razvijala demokratiju. Ipak, polako ali sigurno, koristeći svoju formulu, Munk i saradnici ukazuju na prevlast autoritativnog sistema u toj zemlji. Sva ta ispitivanja biće bleda slika onoga što Evropu možda očekuje sledeće godine nakon izbora u Francuskoj. Ukoliko pobedi ekstremna desnica, neće biti potrebno primenjivati nikakve suptilne formula da bi se shvatilo kuda je Francuska krenula i kuda za sobom vuče ostatak Evrope. Mogućno je da Mari Le Pen neće pobediti, mada je najverovatnije izvesno da će biti na čelu u prvom krugu glasanja. Neće pobediti jer će i socijalisti i desni-centar u drugom krugu glasati zajedno protiv nje. U Francuskoj će na vlast doći desnica, ali ne krajnja desnica. To su prognoze, ali još se niko ne usuđuje da prognozira šta će biti na izborima nakon ovih izbora. Nije mnogo komplikovano: ako desnica omane, ekstremna će pobediti. To je pre svega jer umerena levica, socijaldemokratije, u poslednje vreme gubi na svim frontovima.

Osim što će se izbori održati sledeće godine u Francuskoj i Nemačkoj, na proleće će se glasati i u Holandiji. Tamo je Partija slobode, atniislamske i antievropske orijentacije, pozvala na „Evropsko patriotsko proleće" i obećava da će Holandija „opet biti velika". Neka predviđanja tvrde da oni mogu i da pobede. Kako se za francuske izbore predviđa da će pobediti kandidat republikanske partije, Fransoa Fion, a u Nemačkoj predstavnik demohrišćana, Angela Merkel, sve ukazuje da će situacija biti u „okviru normalnog", osim... Osim što se francuske ideje Evropske Unije i one nemačke svakim danom sve više razilaze. Kako Britanija de fakto nije više član Unije, razlaz Francuske i Nemačke, nove osovine Evrope, značio bi raspad te Unije onakvu kakvu je danas poznajemo. Jedno je sigurno - politika renacionalizacije, globalizacije i međunarodne saradnje svakim danom gubi u širokim narodnim masama. Noam Čomski, iz svog ugla, tvrdi da EU preti raspad zbog kraha neoliberalne politike. Čomski tvrdi da su katastrofalni rezultati neoliberalne politike razlog zašto su ljudi gnevni, razočarani i sa srušenim nadama za bolju budućnost.

Britanski filozofski pisac pakistanskog porekla Tarik Ali insistira da „Evropa mora da prekine sa ovakvim kapitalizmom". Tarik Ali, u nedavnom intervjuu za jedne beogradske dnevne novine, tvrdi da se evropske partije levog i desnog centra „razlikuju praktično jedva u nekim nebitnim detaljima". Obe ideologije su saglasne da društvo treba da bude uređeno „po striktnim, tvrdim kapitalističkim pravilima, da sve treba da bude privatizovano". Ali tvrdi da je od ekstremne levice, za koju kaže da više ne postoji, i od ekstremne desnice, koja očigledno postoji, najgori „ekstremni centar". Taj „ekstremni centar" je najopasnija pretnja evropskoj demokratiji, tvrdi Ali, i da je „svuda na delu nezajažljiv napad kapitalističkog sistema na obične građane". A o Evropskoj Uniji kaže da je potreban novi dokument, novi Ustav, koji bi raskinuo sa neoliberalnim kapitalizmom. On predviđa i preporučuje jedan socialdemokratski model za Evropu. Podvlači da je EU moćna birokratija kojom dominira nemačka elita. U tom intervjuu je takođe predvideo da će sledeća ekonomska kriza biti mnogo gora nego ova poslednja iz 2008. godine. Tvrdi da bi takva kriza mogla da uništi Uniju ukoliko ona prethodno ne uradi odgovarajuće i ključne reforme.

Standardne ekonomije pretpostavljaju da se društvo pokreće jer samostalni pojedinci trguju na tržištu, i da se njihovi izbori uzdižu na efikasno stanje preko „nevidljive ruke". To najverovatnije nije tačno jer su modeli koji ekonomisti slede promenljivi i često predviđaju pogrešno. Tržišta nagrađuju bogate i uspešne, a neke političke filozofije, socijalna demokratija na primer, leže na principima jednakosti. Tržište nema princip jednakosti i samo ljudsko delovanje može stvoriti stabilno društvo. U Evropi je na snazi bio „socijalni ugovor", ali on gubi tlo pred naletom neoliberalnih politika. Ukoliko se ne zahteva novi socijalni ugovor, Evropa će i dalje postojati, mada Unija možda neće, ali to će biti mnogo manje prijatno mesto za život. U Grčkoj je socijaldemokratija doživela poraz i na vlast je stupila „ekstremna levica", samo što ta ekstremna levica niti je bila levica, niti ekstremna. Aleksis Cipras je sada najmanje voljen grčki političar, u samoj Grčkoj. Opet će morati na izbore, a izbor im ne izgleda sjajno. Pod pretpostavkom da ekstremna desnica neće pobediti, šta im ostaje? Slabo toga. Neka vrsta koalicije koja će stalno morati da ponovo i nanovo raspisuje izbore.

Možda će na kraju balade Grčka morati da izađe iz evro-zone. To ne bi bilo dobro čak ni za Veliku Britaniju koji proizvodi stvari za koje Grci, a i mnogi drugi, neće imati novac da plate. A kome će Nemačka prodati svoje proizvode koji su uglavnom orijentisani za izvoz? Grcima, Italijanima, koji u nekim kombinacijama takođe izlaze iz evro-zone, Portugalcima, Špancima... njima ne bi bilo pametno davati više kredita. Nemačkoj ne odgovara da ima siromašne susede, ali neoliberalizam je takav da o tome neće unapred da razmišlja jer „posle njih potop". A kako će Unija izgledati nakon Merkelove? Sledeće godine nakon federalnih izbora Bundestag će proglasiti novog kancelara. Bez obzira da li će to biti Angela Merkel ili ne, u ovom trenutku stvari ne izgledaju dobro za demohrišćane. Jedno je sigurno - nemački kancelar neće više biti kancelar Evrope, jer se Unija menja u ovom trenutku. Za vreme kancelara Helmuta Kola uveden je evro kao zajednička moneta. Taj koncept je mogao da umre toliko puta od tada, ali Kol to nije dozvolio. Procenjeno je 1994. da su samo pet zemalja, a među njima nije bila Italija, spremna za zajedničku valutu, ali je Kol insistirao da se tu nađe i Italija.

Nakon globalne ekonomke recesije iz 2008, krize koja je pokazala na slabosti strukture monetarne unije, na Grčka je isplivala na vrh zemalja čija je vlada prezadužena i pred bankrotom. Već u martu 2010. bilo je jasno da se grčka kriza neće rešiti samo od sebe i Merkelova je polako, ali sigurno, preuzimala uzde u svoje ruke. Merkelova je igrala ulogu evropskog kancelara, ali je uvek držala jedno oko na nemački interes. Shvatila je da Nemci neće da se njihovi porezi troše na pokrivanje evropskih gubitaka i mnogo manje na vađenje Grčke iz bankrota. Dakle, Merkel je učinila najmanje što je bilo moguće, dovoljno da izbegne totalni krah, ali nedovoljno da bi se Grčka mogla izvući iz problema. Kao rezultat toga, kriza se nastavlja i uzima nove forme. Bankarski sektor u Italiji napukao je kao pred sam katastrofalni zemljotres. Krajem 2011. Merkelova je uspela da promeni izabrane vlade u Italiji i Grčkoj i da umesto njih postavi tehnokratske. Ali, na grčkim izborima je pobedila Siriza koja je napravila strahovitu „revolucionarnu buku" da se na kraju ništa ne bi dogodilo. Što je u neku ruku dobro, ali što ostavlja na površini i u dubini istu krizu koja je postojala. Potom je italijanski premijer pokrenuo referendum i kao jednu od mogućnosti rezultata tog referenduma doveo evro na ivicu provalije.

I u nedelju, prošlog 4. decembra, dva glasanja, jedno u Italiji i drugo u Austriji, takođe su rešavali sudbinu Evropske Unije u ovom formatu kako je danas poznajemo. Pred drugi krug predsedničkih izbora, a prvi se odigrao pre pola godine, u Austriji je vladala neizvesnost. Bili su izjednačeni Norbert Hofer, krajnji desničar iz Slobodarske partije Austrije (FPO) i nezavisni političar koji je izašao na izbore ispred Zelenih, Aleksander van der Belen. Činilo se da je odlaganje drugog kruga koji je trebalo da se odigra početkom oktobra ide u korist Norberta Hofera. U svakom slučaju, Hofer je pobedio u prvom krugu, a onda su se otkrile bizarne greške na glasačkim listićima i desničarski kandidat ostao je bez predsedničkog trofeja. Na drugom krugu izašlo je mnogo više Austrijanaca, a to je bilo dobro za Belena. Glatko je pobedio i Hofer mu je na samom početku brojanja priznao pobedu. U nedelju uveče oglašeno je da je pobednik dobio nekih 53,3 odsto glasova, a Hofer 46,7.

Da je Hofer postao predsednik Austrije, stvari bi se u toj zemlji donekle promenile iako austrijski predsednk nema veliku moć. U svakom slučaju, Hofer je govorio da će raspisati referendum, na šta predsednik ima pravo, sa pitanjem da li su Austrijanci za izlazak iz Evropske Unije. Kasnije je taj stav ublažio rekavši da će se to dogoditi ukoliko Turska bude primljena. Svi znaju da Turska neće ući u EU „tokom naših života", ispada da su ti njegovi stavovi bili ništa više od retoričkog dela predizborne kampanje. Bez sumnje, pobedom desničara u Austriji osokolilo bi krajnje desnice širom Evrope. Ali, da je Hofer pobedio, najverovatnije da bi bili raspisani vanredni parlamentarni izbori na kojim bi najviše šansi imala baš njegova Slobodarska stranka čiji je osnivač Jerg Hajder, političar koji je pokrenuo dugi marš ekstremne desnice od političke periferije do vladajućih institucija.

Ipak se odigralo nešto istorijski, na ovim austrijskim predsedničkim izborima po prvi put u finalnu rundu su ušli da kandidata koji nisu predstavljali ni jednu od oko centra postavljenih stranaka. Ni sa levice, ni sa desnice. Ovo takođe ukazuje na očigledno neraspoloženje Evropejaca sa establiranim partijama. I ukoliko se Evropska Unija izvukla iz problema koji su je mogli snaći pobedom krajnjeg desničara u trci za predsednika Austrije, nije dobro prošla sa referendumom u Italiji. Prvi rezultati italijanskog referenduma, koji su se objavili pred ponoć 4. decembra, oglasili su odlučnu odluku Italijana da ne podrže ustavne reforme i samim tim premijera zemlje, Matea Rencia.

Pobedilo je „Ne". Televizije Rai i La7 tvrdile su da je protiv reformi glasalo 54 odsto ljudi, a za samo 46 odsto. Prvobitna procena bila je da je na referendum izašlo preko 70 odsto glasača. Premijer Renci odmah podnosi ostavku i to je trenutak kada počinju problemi, kako za Italiju, tako i za Evropsku Uniju. Mateo Remci je hteo da smanji moć Senata u korist Donjeg doma, kao i da smanji uticaj italijanskih regiona na odluke vlade. Naime, bilo koja italijanska vlada teško da je mogla doneti neke značajne odluke jer su joj ruke bile vezane veoma komplikovanim sistemom vladanja u Italiji. Inače, taj ustav je donet odmah nakon Drugog svetskog rata, a napravljen je na način kako je napravljen da bi se izbegla mogućnost da na vlast dođe neki novi Musolini.

Predsednik Italije može da imenuje tehničku vladu, a takvoj vladi je Remci bio premijer, i da se posao nastavi po starom. Ili, što se mora dogoditi pre ili kasnije, da se raspišu novi, prevremeni izbori. Kada su preliminarni rezultati objavljeni, evro je automatski pao u vrednosti prema američkom dolaru, a to može biti samo početak jer favorit na sledećim italijanskim izborima je populistički Pokret pet zvezda (M5S) na čelu sa komičarem Bepeom Grilom.

Grilo u svom političkom programu ne tvrdi da bi Italija trebalo da istupi iz Evropske Unije, ali kaže da bi ta zemlja trebalo da napusti evro zonu. Inače, sa Grilom ili bez Grila, čak i sa Rencijem ili bez njega, italijanski bankarski sistem puca po šavovima jer poseduje mnogo menica koje ne može da naplati. Davali su loše kredite i to ih je sustiglo, kao što to obično biva. Banke su znale da daju nenaplative kredite, ali draž špekulacije i jeste u toj igri gde na kraju očekuješ da će država da te izvadi iz bule jer si „mnogo velik da bi propao". Procenjuje se da su mnogi podržali Rencija jer su hteli da neka vlada istraje u vladanju već kako je u poslednjih 70 godina Italija imala 63 vlade. Mnogi ne cene ni Rencia ni njegovu partiju sa levog centra, ali im se Grilo čini isuviše vulgaran da bi predstavljao zemlju.

Na kraju kad se sve sabere, Italijani su na referendum izašli veoma ljuti. Neki jer su mali investitori koji su izgubili po sto ili više hiljada evra zbog bankarskih špekulacija i bankrota. Drugi jer nemaju zaposlenje. Treći iako smatraju da je potrebna promena Ustava, takođe misle da Remci to pokušava zbog lične političke koristi. A možda je najviše strepnje izazvala mogućnost da država proigra pet milijardi evra pokušavajući da iz problema izvuče najveću italijansku banku, Banka Monte dei Paći di Siena koja je procenjena prošlog jula kao evropska banka sa najvećim rizikom. Pred sam referendum, i izborna tišina je počela još 18. novembra, celih 20 odsto glasača bilo je neodlučna da li će glasati „da" ili „ne". Tako visoka brojka nije neko iznenađenje jer izabrati između dva zla spada u najteže odluke. Inače, M5S je u ovom trenutku druga stranka po veličini u parlamentu. Mnogi Italijani kažu da bi glasali za tu partiju iako im nije baš po ukusu, ali kako misle da niko nije do sada uradio bilo šta korisno - „zašto njima ne dati šansu!?".

Ukoliko bi M5S došla na vlast bio bi skoro izvestan referendum o ostanku u evro zoni. Dakle, budućnost evropske monete, a Italija je bez Britanije treće ekonomska sila Unije, zavisi šta će Italijani odlučiti. Ipak, kada bi se raspisali prevremeni izbor i kada bi M5S došla na vlast i raspisala referendum, to još ne bi značilo da bi Italijani glasali protiv evra, ali pitanje novca, pa i ekonomije, je pitanje poverenja. Da li Evropljani gube poverenje u Evropski sistem i da li je dobrom delu njih svega već preko glave?

A 1. Da li su islamisti ubili Šarlija?

Čini se da proslavljeni i kontraverzni satirični francuski magazin Šarli ebdo više nije ono što je bio. Neki tvrde da se „artistički i urednički guši". Nakon što su teroristi ubili novinare Šarli ebdoa, istrčali su na ulicu vičući: „Osvetili smo Muhameda. Ubili smo Šarli ebdoa!" Dve godine kasnije izgleda da su bili u pravu, Šarli više ne crta Muhameda i Šarli se više ne kači sa islamistima.

Prvi koji je kapitulirao u Šarliu bio je čuveni karikaturista „Luz". Predao se uz reči - „Neću više da crtam Muhameda". Bilo je sedmoro karikaturista u Šarli ebdou. Petorica je ubijeno 7. januara 2015. godine. Dvojica preostalih, Luz i Peluks, podnelo je ostavke nakon masakra. Šta se dogodilo sa Šarliem koji je nesumnjivo izgubio oštricu? Odgovor je jednostavan - terorističke pretnje postigle su efekat.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane