Natrag

Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (18)

Demoni Srbije u životu i knjigama

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Satira „Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima", izlazila je u zavereničkom Novom pokretu tokom 1906. godine. U uvodu u satiru Radoje Domanović jetko primećuje da u Evropi nije bilo države kakva je Aleksandrova Srbija i da bi mnogi stranci želeli da budu njeni podanici, ali sva udvorička mesta su zauzeta. „...Zamislite kako je strancima koji žive u bednim neuređenim zemljama, kao što je Engleska, Francuska, Švajcarska i ostale koje ne imadoše tu retku sreću da u njima vladar bude mudri i pametni Aleksandar!" Dalje sarkastično kaže: „...I zaista beše zlatno doba naše zemlje pod tim mudrim i poštenim kraljem!"

U prvom delu satire vidimo ubijene kralja i kraljicu na nebu, gde čekaju da im se sudi. Domanović je ispričao šta su sve radili kralj i kraljica na zemlji, to je sadržano u njegovim ranijim satirama. (Ukidanje ustava, lažna trudnoća, udvorički pokoni, progon neistomišljenika.) Ali, došlo je vreme, kakvo je predviđao još Viktor Igo, „da iz crnih oblaka nepravde i nasilja, što su se bili navukli nad zemljom Srbijom, pukne grom pravde božije. I taj grom je pukao i pogodio Aleksandra."

U srpskom odeljenju na nebu Aleksandar sreće duše Srba koje je progonio, Domanović posebno ističe Ranka Tajsića. Aleksandar primećuje da se odavno nisu videli. Ranko odgovara: „...Ti gaziš po kadivi i dvoru, a ja po blatu dragačevskom; ti sa svojom besnom gospodom praviš igranke, a ja po apsama."

Ovi Srbi ga dočekuju kao zlotvora. Tu je jedan seljak koji je dopao robije samo zato što je hteo da zna ko je otac kralja Milana! Anđeo objašnjava seljaku genezu Obrenovića. Milan Obrenović, prvi srpski kralj posle Kosova, nije Srbin nego je Rumun! On je sin vlaškog (rumunskog) bojara Raznovana i Vlahinje Marije Katardži. Posle smrti Raznovanove, Marija je postala dvorska dama i milosnica rumunskog kneza Kuze. Ona je krila od svog ljubavnika da ima sina iz braka sa bojarom Raznovanom. Njegovo ime je bilo Emil. Kad je to otkriveno, Kuza je udao Mariju za svog ađutanta Miloša Obrenovića, koji je bio bolestan i ogrezao u alkoholu. Miloš je bio sin Jevrema, brata knjaza Miloša Obrenovića. On je prihvatio dečaka Emila i dao mu ime Milan. Po Miloševoj smrti knez Mihailo, koji nije imao dece, usvojio je Milana i dao ga na vaspitavanje u Pariz kod grofa Tijeta. Kad je Milan postao srpski knez, oženio se Ruskinjom Natalijom Krško, iz kog se braka rodio Aleksandar. Dakle, knez Aleksandar nije Srbin, pa ga arhanđel Gavrilo šalje u rumunsko odeljenje.

Zanimljivo je da je Domanović ove podatke preuzeo iz brošure „Demon Srbije", koja je ilegalno kružila Srbijom za vreme kralja Milana. Brošura je nastala u vreme totalne diktature Obrenovića i štampana je u inostranstvu u ogromnom tiražu od 50.000 primeraka i ilegalno ubačena u Srbiju.

To je bio pamflet protiv eks kralja Milana, koji je dobio od Srbije novac da trajno napusti zemlju, ali koji se vratio čim je taj novac prokockao. Pošto je Domanović imao satiru pod naslovom Demon, isprva se mislilo da je on autor pamfleta. U pamfletu je objavljeno jedno Milanovo pismo kraljici Nataliji, koje je u svemu bilo antisrpsko. Kralj traži od kraljice da sina Aleksandra valja od malena učiti da ne veruje Srbima! Inače, Milan je dat u sasvim negativnom svetlu, prikazan je kao „ljudsko ništavilo i moralna propalica". Tek posle obaranja Obrenovića pročulo se da je autor brošure mladi beogradski advokat Ljuba Živković, koji je postao vođa samostalnih radikala, otcepljenih od Nikole Pašića.

U satiri „Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima" Domanović kritikuje Srbe kao narod koji je u stalnoj neslozi. „...Svaki narod ima svoje: neki unapređuju zemlju privredno i kulturno, neki se odali na to da im se zemlja proširi, neki brinu o prosveti, neki o vojnoj snazi, a mi smo izabrali za svoj glavni posao svađu i inat."

Na saslušanju kod Svetog Petra Aleksandar jako loše prolazi. „Aleksandre" - reče kralju Sveti Petar kad je došao red na njega - „...ti si veliki grešnik. Malo je vladara koji su te u grehovima svojim nadmašili. Ti si grešio i kao čovek i kao vladar. Za lične tvoje grehove odgovaraćeš sam, sam ćeš iskusiti svu pravednu kaznu. Ali grehovi tvoji kao vladara, nisu samo grehovi tvoji; te grehove činio si zato što je bilo vrlo mnogo grešnika, koji su ti u zlu pomogli, te grehove bez tih pomagača, ti ne bi mogao učiniti, zato će kazna velika i preteška za te tvoje grehove biti razdeljena na sve koji su ti bili saučesnici. Tu ćeš kaznu podneti zajedno s njima".

Sveti Petar određuje Aleksandru prelaznu kaznu od deset godina, da bude na nebu vladar onim Srbima koje su Milan i on „mučili, kao pravednike okivali, hapsili i ubijali". Ali nema žandara, nema kapetana, načelnika, mora da vlada po ustavu. Domanović pominje žrtve Obrenovića: Adam Bogosavljević, Svetozar Marković, Ljuba Didić, Knežević, pop Marinko i svi ostali streljani i gonjeni na Kraljevici; onda Jevrem Marković, Kosta Taušanović, Ranko Tajsić... Kraljicu odmah šalje u pakao (gde je najveći procenat Srba), gde vlada Mefistofel, a kralja stavlja na iskušenje.

Domanović se pravda čitaocima što mora o svemu ovome da piše. „...Jesam li ja kriv što moram da opisujem ludosti moje rođene zemlje, ili je kriva moja zemlja i sve njene ludosti?"

Da ga još više unizi, Sveti Petar šalje Aleksandra u Srbiju da vidi kako se živi posle njega. Tu Domanović idealizuje novu vlast, koja je došla posle „onako veličanstvene i radosne noći za ceo srpski narod". Na sve strane se proslavlja sloboda, ljudi su zadovoljni, kafane pune, narod na ulicama. „...U Beogradu se vije crvena zastava, ta strašna crvena zastava, koju Aleksandar nije voleo ni sanjati, slušajući strašila o kragujevačkom crvenom barjačetu."

Aleksandar naleti na demonstracije, koje policija ne guši, gde se viče: „Dole birokratija, živela socijalna revolucija, živela republika!" Kad se obrati jednom iz naroda, ovaj mu objasni: „...Danas u Srbiji vlada parlamentarni režim, vladaju radikali, njihovo ministarstvo sastavljeno iz skupštinske većine". Drugi se nadoveže: „...Danas pod radikalima caruje sloboda. Ta sloboda je bila progonjena, mučena, davljena, pritiskivana, pa čak i u grob živa sahranjena pod poslednjim Obrenovićem, i sada je sa nje skinuta teška grobna ploča."

Aleksandra je pogotovo pogodilo kad je jedan seljak okrivio Dragu za sve ono što se dešavalo u Srbiji. „I kralj Aleksandar je secovao na suknju, pa je i glavu izgubio!" Aleksandru je došlo da se razdere na masu, da je psuje taljigaškim jezikom (isto kako je psovao dok je bio na vlasti), da naredi da se puca u meso. Ali niko ga nije prepoznavao, morao je da shvati da se desila velika razlika od onog doba kad je on prestao biti kralj u Srbiji. „Čak je i masa ulična pod novim demokratskim režimom postala neka vrsta veličastva."

Verovatno shvativši da je ovakva konstrukcija neodrživa, Domanović je prekinuo satiru i ostavio je nedovršenom. Od oštrog kritičara starog režima postao je nespretni branilac novog. Prošao je kao Gogolj kad je napisao nove „Mrtve duše" negirajući stare, zbog čega ga je Bjelinski odbacio.

Poslednji Domanovićev nastup pred javnošću bio je govor (čitan) na Glišićevom večeru u Narodnom pozorištu, 4. marta 1908. godine.

Novi pokret nije sastavio ni godinu dana, nove vlasti su žrtvovale zaverenike, samim tim i njihovo glasilo. Radoje Domanović se ponovo našao usamljen. Njegov najbolji biograf Todor Popović je zapisao: „Razočaran, on je sve više tonuo u alkoholizam, izbegavao i prezirao nekadašnje saborce i kretao se u društvu malih ljudi, nezadovoljnih i razočaranih, kao što je bio i on". Najčešće se viđao u društvu nekog Dobre, s kim je ispijao čokanjčiće, koji mu se nametao kao kritičar svega što postoji.

„...Godina 1907, to je bolovanje od zapalenja pluća u Jarušicama i planovi, nikad ostvareni, o jednoj novoj 'Stradiji', gorkoj i istinitoj. 1908, opet bolovanje, snovi o odmoru u Aranđelovcu ili Vrnjcima, Domanovićevo veče koje su priredili njegovi prijatelji i jedna vruća, neiskazana želja za selom, svojim, rođenim selom iz koga je nikao i uz koje je ostao privezan".

Todor Popović je zabeležio kako je izgledao njegov poslednji susret s Radojem.

,,...Ostao sam tada dugo kod njega. Razgovarali smo najviše o svojim rodnim mestima: 'Blago tebi!' rekao mi je tada: '...Tebi je otac živ!" Video sam da je voleo više da ode svojoj kući u selo nego u Vrnjce. Činilo mu se da bi se tamo najbolje i najbrže i odmorio... Bio je strašno ,,zakamačio" s bratom (rođenim i jedinim), odnosno sa snahom, pa čak i s majkom. ,,Blago tebi! Tebi je otac živ!" ponovio mi je to nekoliko puta.

Dođe vreme da se rastanemo. Za dvadeset punih dana, jer sam, kao što već rekoh, toliko odsustva imao. A možda i više, pošto on u Vrnjcima može ostati i dva meseca. Samo ako vidi da mu je tamo dobro.

Uvek dotle, pošto mi je ispričao jednu Dobrinu priču, kad bih odlazio od njega, dobacili bi jedan drugome u smehu: ,,Pa budi hrabar! Nemoj da plačeš!" - ,,Ja ne mogu biti hrabar! Ja moram da plačem".

Sad, kad se uhvatih za kvaku od vrata, ja mu i pored sve neskladnosti sa turobnošću, koja se podmuklo i bezdušno beše tu uvukla, i ovom prilikom, kao i pre toga, dobacih: ,,Ja ću da budem hrabar!" i čak se nasmejah. On, kako se beše oslonio leđima na jastuk, samo klimnu glavom, i umorno se osmehnu. ,,I nemoj da plačeš!"

"I to tada, možda po sekunde, pre nego što i pritisnuh kvaku od vrata, kad se pogledasmo, krupan, još uvek topao pogled njegovih krupnih, dubokih crnih očiju, i nešto kao malo žalostivo u tom pogledu, bilo je naše poslednje viđenje."

Radoje Domanović je umro 4. avgusta 1908. godine. Miroslav Krleža ga je 1924. godine nazvao Karlom Krausom, po najpoznatijem nemačkom satiričaru tog vremena.

Radoje Domanović je prethodnik Kafke i Orvela. Znam da ovo zvuči neprimereno, izvesno je da Franc i Džordž nisu čitali a verovatno nisu ni čuli za Radoja. Ali Domanovićev Vođa (u istoimenoj satiri) bi mogao biti prototip Jozefa K. u „Procesu" ili Velikog brata u „1984.". Sva tri pisca su bila protiv totalitarizma, protiv diktature, protiv autokratije. Kafka je predvideo fašizam, Orvel komunizam. Kad čitamo njihove romane, vidimo Hitlera i Staljina u njima! I ine autokratske diktatore. Domanovićev Vođa, maksimalno redukovan i ekstraktan, takođe je simbol totalitarizma, koji će se ovaplotiti kao čedo Dvadesetog veka. I desnog, i levog! (Negde sam pročitao da je slično pisao i Milo Dor, nemački pisac srpskog porekla.)

Svet Bore Stankovića, oživljen u poluturskom Vranju, veoma nalikuje na Foknerovu Joknapatafu. Naravno, Fokner nije znao za Stankovića. Ali Borini degenerici (pogotovo iz „Nečiste krvi") srodni su Foknerovim idiotima iz „Buke i besa" ili „Svetlosti u avgustu". I Borini i Foknerovi junaci nose u sebi greh predaka, isto kao Orest u Eshilovoj „Orestiji" ili Edip u Sofoklovom „Kralju Edipu". Prokletstvo ljudskog roda. Borina Sofka u „Nečistoj krvi" srodna je Foknerovoj Templi Drejk u „Svetilištu" ili „Rekvijumu za iskušenicu".

Već ova analogija daje okvir za izučavanje naša Tri pisca kao deo svetske književnosti. A to što ih izumitelji moje katedre na Filološkom fakultetu u Beogradu nisu uvrstili u program Svetske književnosti (kao ni Njegoša!) rezultat je našeg balkanskog kompleksa niže vrednosti. A ja kao student te Katedre nisam imao dovoljno kuraži da to uradim u Nišu kao predavač na katedri, koja mi je omogućila da ovo kažem. Ako nisam to učinio kao profesor, moram književnik, pa Čitalac treba da čita ove redove u tom ključu.

Držim da je najveće umeće za jednog pisca da stvori takvu književnost koja može da bude simbol čovekovog gostovanja u životu. (Takav simbol vidim u pesmi Laze Kostića „Santa Marija dela salute".) U prozi to je umetnost stvaranja književnih junaka, kao simbola ljudskog postojanja, kakvi su Odisej u Homerovoj „Odiseji" ili Don Kihot u Servantesovom „Veleumnom plemiću Don Kihotu od Manče".

Sva naša Tri pisca su stvorila takve junake: Stevan Sremac Kalču, Bora Stanković Mitku, Radoje Domanović Vođu. Ova konstatacija traži analizu.

Iako na prvi pogled deluje kao običan veseljak i lažov, Kalča je u suštini složena ličnost. Njemu je dato da u svakom društvu vodi glavnu reč. Superioran tip! - rekli bismo danas. Na Ivkovoj slavi (Sremac izvanredno parodira čaršijsko društvo Niša, razne načelnike, kaznačeje, trgovce, službenike... (sa ženama), koje se skuplja kod Ivka i vodi ubistveno banalne razgovore, sve dok se ne pojavi Kalča sa svojim kardašima (Kurjak i Smuk, niške zanatlije, „esnaf čoveci") i jednim Nepoznatim (izvanredno naslikan lik) da preuzme reč i vodi je do kraja.

Sremac je u Kalči dao duhovitog i mudrijaškog južnjaka, naslikao jedinstven lik u srpskoj književnosti. On ne priča nego slika, svaku stvar izvrće na njenu smešnu stranu. Kad ga gospođe pitaju ide li lekaru, odgovara im da ne ide, jer „na tri sam ekimina (lekara) poručaja pilav, a men mi neje jošte nijedan". Kalča je zanatlija-kujundžija, ali mu kardaši kažu da je više dugmetar, jer ga posao malo zanima, koliko da živi, jer je pre svega strastan lovac. Razume se kao lovac i lažov voli da priča lovačke priče u kojima sve preuveličava, ali on ne laže! On se u svoju priču toliko unosi da u nju veruje. Ističe svog kera Čapu, koga je dobio na poklon od Ibiš-age kad se ovaj selio iz Niša, za koga kaže da je antika-pceto, kakvog nema sve do Stambola. Da bi Čapu predstavio Ivkovim gostima, „gospođe iskaju da se poznadu sas njeg", Kalča ga dovodi na Ivkovu slavu.

Vrhunac Kalčine uverljive laži predstavlja priča kako je kralj Milan lično došao kod njega da ga zamoli da mu pozajmi Čapu za lov! Pošto Čapa bez Kalče neće „ni da ruča, a ni da pije", i majstor je dobio poziv za lov. Koliko je Čapa značajan najbolje se vidi po tome što ga je „kraljsko pceto puštilo da ide desno od njeg"! „Čapa, ete jedan ako iskoči u naš vek"!

Inače, Sremac je Kalču prikazao kao patriota. „...U turcko vreme gazešem u zimsko doba Moravu studenu do pupak, te donosiv iz Srbiju srpski bukvari i knjige za čkolju sas Taska onoga Blagojinog (Tasko Uzunović) i Bata Kolu Rašinog (Nikola Kole Rašić)."

Zašto se ne može uzeti da je Kalča lažov (lažov je drugi lovac koga Kalča u svojoj priči karikira, Mile Sojtarija)? Zato što je Kalčina lovačka priča u stvari njegova životna filozofija, koja se toliko razlikuje od ćiftinskog poimanja života.

Kad je Kalča stupio na zanat (a još kao dete doveli su ga u Niš negde sa juga, iz Maćedonije, pa se on oseća „asli Nišlijom"), njegov majstor Mita Kaltagdžija navraćao ga je na materijalnu stranu života. „...More, Kalčo, postar sam odi tebe, dete si, adžamija si, Kalčo, men me poslušaj; zbiraj si pare dokle možeš, zbori si Kaltagdžija, bez pare ič nema živenje."

Ali Kalča tu nauku ne usvaja. „Pare! Što mi trebaju pare?! Serafin (blagajnik) li sam, eli Čifut (Cincar), te da gi brojim i proturam po ruke!" Kad Kalčini kardaš-đuveci stanu na Mitinu stranu (majstor je savetovao Kalču da „batali i lovenje, i idenje sa slave na slavu, iz kafane u kafanu", da ostavi „i pojenje i pijenje, i ćemaneta, i dahire, i čočeci, gočevi, pesme"), Kalča im gordo i prezrivo uzvraća da to za njega ne bi bio život. Njegova životna filozofija je drugačija, on u životu uživa, danas bismo rekli da je njegovo poimanje života hedonističko.

„Batali tija rečovi, čorbadži-Mitko", zborešem si ja na Kaltagdžiju; „teb' ti iska duša pare, a men' mi iska pa ovoj... Kad si nastane i stigne prolet, a ja si nakrivim fesče na desno, a frlim gunjče na levo rame, a plosku sas rakiju anasonliju za pojas a tamburu pod mišku, pa si iskočim na teferič sam do Agušov kovanl'k, pa si sednem pod ševteliju, pa si sal gledam i slušam. Gledam behar i kako procavtelo sve i ozelenelo; slušam devojčiki kako poju tam, odgorke iz lojze, i slavej pile kako poje rop' na ševteliju, pa mi dolazi milo. Uznem si plosku pa sipnem u čašku, pa ha da gu popijnem, a slavej sa ševteliju otkine cvet, pa si i on zapoje, a cvet odi ševteliju padne u čašku u anasonliju, a ja si tag popijem i rakiju i cvet odi ševteliju (kako mezel'k), pa si i ja zapojem, čuknem sas terzijan u tamburu, pa si zapojem:

Sadila nana bosiljak..."

„Takav beja jošte od vreme, takav ću si i ostanem dor me ne ponesete tam gor' pod Goricu."

Nema sumnje da je Stevan Sremac u „Ivkovoj slavi" naslikao smešnu stranu Južne Srbije, njenu komediju. Postavljam pitanje: Nije li Sremac kroz svog Kalču predstavio sebe, duhovitog, neobičnog, superiornog... slikara Niša, u koji je došao da svedoči njegovom preobražaju iz turske palanke u evropski grad? I da to uradi na humorističan, panonski, lalinski, ironičan način?

Već sam rekao u Nišu da Sremac i Domanović predstavljaju suprotnost, antipodne pisce, koje je „potraga za kruhom" odvela na jug Srbije. Politički pripadnici suprotstavljenih stranaka, različitog temperamenta (Sremac tipičan flegmatik, Domanović tipičan sangvinik i kolerik), Sremac je srpski jug doživeo kao pozornicu za komediju, a Domanović za satiru. To što se ta dva pisca dodiruju, to je stoga što ih je život približio i odveo ih na teren koji nije bio njihov. Sremac je u Nišu našao sebe (postao gimnazijski profesor), a Domanović u Leskovcu izgubio sebe (ostao bez posla).

Držim da je Domanovićeva satira „Vođa" jedna od najmoćnijih priča celokupne svetske književnosti i da spada u krug koji čine priče poput Čehovljeve „Smrt činovnika", Gogoljeve „Šinjel", Kafkine „Preoražaj", Foknerove „Ruža za Emiliju"... „Vođa" je jedna savršena priča a Vođa je lik za pamćenje, za sva vremena.

Nema jednostavnije a složenije priče u srpskoj književnosti. Slepi vođa je srećno nađeni simbol, u istoriji utemeljen. Domanovićev Vođa je književni junak za sva vremena. Kao Don Kihot! Problem je, međutim, u tome što su izučavaoci Domanovića u Vođi gledali konkretan lik Nikole Pašića....

Jaša Prodanović, Domanovićev politički mentor još od Pirota, ovako je ocrtao lik Nikole Pašića: „...Kao što, nije imao potrebnih državničkih znanja, Pašić se takođe nije odlikovao ni besedničkim talentom. U njega nije bilo ni rasipljivih reči, ni snažne logike, ni jake dijalektike, ni sjajnih književnih izraza. Bilo je prostih ljudi iz naroda koji su govorili lepše, rečitije, razložnije i ubedljivije. Nije imao ni zanosa ni patosa, ali ni ironije ni humora. Govorio je negramatično i nesistematično, često nelogično, i njegova tvrđenja mnogo puta bila su netačna, nepouzdana i neiskrena. U njegovoj prirodi nije bilo ničega ni apostolskog, ni propovedničkog, ni boračkog, ni viteškog..."

(Kraj u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag