Natrag

Razaranje

Zakonom o vraćanju imovine oduzete žrtvama Holokausta, država diskriminisala najveći deo svojih građana

Dva lika u pljački slika

Kako je država sebi dala autogol, ko je i kako neobavezujuću Terezinsku deklaraciju proglasio obavezujućom, kako je prekršen Ustav Srbije, ko je sve i kako od silne želje za razvlačenjem umetnina pomešao Narodni Muzej sa leglom koker-španijela, ko su sve podrivači koji priželjkuju otimanje i prodaju zbirke Šlomović, kakva je međusobna veza filmskog producenta Miodraga Ćertića, zbirke Šlomović i piratskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja i šta je sve Ćertićeva ekipa laprdala u inostranstvu? Kako su ambasador i kćerka istovremeno predstavljali i tužili državu, ko je i kako pobrkao babe i žabe i sam sebi skočio u usta, ko je koga u trenucima ludidnosti isterao iz Narodnog Muzeja? Na ova pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid

Stanislav Živkov

Sudeći po onome što je 2009. godine uradila tadašnja vlast, predvođena sada nepostojećom demokratskom strankom, a zbog čega danas neverovatne stvari stižu na naplatu, čini se da su i Tadić i njegove slugeranje te godine mnogo što šta radili po inerciji ne misleći svojom glavom. U njoj, verovatno, nije bilo mozga, pa su tadićevci mrtvi-hladni naknadno potpisali takozvanu Terezinsku deklaraciju sa konferencije u Terezinu da bi se ove godine na brzinu progurao skandalozan Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtava Holokausta koje nemaju živih naslednika kojim je direktno diskriminisan najveći deo građana Srbije. O tome kako je sve rađeno, najbolje govori i činjenica da je Predsednica radne grupe za izradu nacrta Zakona Gordana Stamenić pored ostalog navela kako se za donošenje Zakona o vraćanju imovine oduzete žrtvama Holokausta i drugim žrtvama fašizma, Srbija obavezala 2009. godine Terezinskom deklaracijom usvojenom u nekadašnjem logoru za Jevreje u Češkoj. Ali, tom prlikom je vešto prećutala da se u samoj deklaraciji na dnu prve strane jasno navodi sledeće: "...uzimajući u obzir zakonski neobavezujuću prirodu ove Deklaracije i moralne obaveze koje iz nje proističu, a bez prejudiciranja važećeg međunarodnog prava i međunarodnih obaveza..."

Uglavnom, donošenjem ovog zakona direktno je prekršen član 21 Ustava koji kaže da su Pred Ustavom i zakonom svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. A sve to iz prostog razloga jer su svim drugim nacionalnim zajednicama koje žive u Srbiji uskraćena odgovarajuća prava koja bi trebala biti definisana nikada donetim Zakonom o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtava komunističkog terora ili Zakonom o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtava nacističkog terora koje nemaju naslednike, tako da je najveći deo stanovništva Srbije sada pretvoren u građane drugog reda.

Posebna je priča što je država sistematski pod izgovorom nepostojanja reciprociteta uskratila restituciju zakonskim naslednicima stranim državljanima! Ima u tom zakonu još dosta jakih stvari što nije tema ovog teksta ali je zato sasvim jasno da su mnogi unapred računali na donošenje Zakona o vraćanju imovine oduzete žrtvama Holokausta što se pokazalo tokom ove godine kada je čitava serija raznoraznih podrivača preko svih mogućih medija započela besomučnu kampanju sa ciljem kako bi se u javnosti pripremio teren da se jednog dana nekakva Nušićeva Ožalošćena porodica pojavi sa spiskom zahteva kako bi se iz umetničke zbirke Narodnog Muzeja, koju očito smatraju leglom koker španijela iz koga sada svako treba uzeti po ujednog psića, odnosno po svaku cenu oteti vredne umetničke eksponate i to beogradski deo Šlomovićeve zbirke te deo umetnina koje su u Narodni Muzej došle nakon II svetskog rata kao deo ratnih reparacija!

Prodaja magle, bez stručnog mišljenja

Sve u svemu, ovaj najnoviji skandal oko ratnih reparacija nastao je kao poslednja faza višedecenijskog naklapanja, te je stoga potrebno vratiti se na sam početak a to je period nakon II svetskog rata kada je FNR Jugoslavija pokušavala da izvrši restituciju makar jednog dela umetnina i ostalih dragocenosti koje su sa sobom odvukle nemačke i druge okupatorske vojske. Naime, iako je formalno bilo podneto preko 1.700 zahteva za restituciju opljačkanih umetnina prvih godina apsolutno ništa nije napravljeno zahvaljujući opstrukciji i nepotpunoj dokumentaciji sa kojom su podnošeni zahtevi, a osim toga, u početku je tek nekoliko naših stručnjaka primljeno u okupacione zone, i to uz velike teškoće i ograničavanje kretanja. Tamo gde su na osnovi manjkavih restitucionih zahteva trebali pronaći i jugoslovensko kulturno blago, ono je već manje-više bilo probrano i raspodeljeno među drugim zemljama saveznicama. Uprkos intenzivnim potragama pronađen je tek neznatan deo bibliotečkog fonda odnetog iz Jugoslavije, a prof. Milan Prelog, čije je delovanje bilo ograničeno na francusku i britansku zonu, a gde mu se ono na sve načine onemogućavalo, praktično nije uspeo da pronađe ništa od traženih umetnina. Uviđajući da je takvo traženje umetnina zapravo jalov posao i da ih nikad nećemo naći, Prelog je na temelju nekih naših zahteva u kojima se spominju imena umetnika pa i naslikana tema sastavio popis umetnina iz nemačkog poseda koje bi se mogle tražiti kao kompenzacija za naša nepronađena umetnička dela.

Kako je bilo jasno da je rad na sistematskoj restituciji naših kulturnih i umetničkih dobara u Nemačkoj počeo prekasno iako je bilo podneto preko 1.700 zahteva za povraćaj umetnina, a tim zahtevima bilo je pokriveno više hiljada pojedinačnih predmeta a Jugoslavija nije uspela vratiti umetnine koje je tražila, za pomoć u rešavanju problema restitucije umetničkih dela odnetih iz Jugoslavije angažovan je Ante Topić Mimara (1898. -1987.) - kolekcionar umetnina, slikar i istoričar umetnosti koji je nakon II svetskog rata bio savetnik pri jugoslovenskoj vojnoj misiji u Berlinu i Minhenu, gde je već radio na povratu opljačkanih količina borskog bakra, srebra, zlata, platine i iridijuma, te desetina tona srebrnjaka iz trezora Narodne Banke, koji je zaigrao na kartu činjenice da provere, kako je vreme odmicalo, više nisu bile toliko rigorozne kao prvih godina kad se svaki zahtev proveravao na nekoliko adresa.

Vrlo brzo nakon preuzimanja ovog posla, Mimara je uspeo da pribavi potrebne dokumente i za samo dva meseca ispostavio je sedam lista s bitno razrađenijim detaljima tako da je od svih tih zahteva vrlo brzo rešeno 166. Umetnine dobijene kao ratna reparacija spakovane su u poseban zapečaćeni vagon i poslate u Beograd redovnim maršutnim vozom.

Odlukom na najvišem nivou, slike koje su dobijene na osnovu ratnih reparacija dodeljene su Narodnom Muzeju u Beogradu što nikome doskora ni najmanje nije zasmetalo, sve dok se nije pojavila čitava bulumenta raznoraznih bizarnih likova sveznadara, i kojekoga sve još ne, koja je počela da bombarduje javnost svojim „stručnim" mišljenjima, poluistinama, podmetanjima, senzacijama a sve kako bi se šira javnost po svaku cenu impregnirala mišljenjem da Narodni muzej čuva otetu imovinu Jevreja i slike ukradene za vreme II svetskog rata u Italiji pa da je sada nakon donošenja spornog zakona sazrelo vreme da se Muzej odrekne svojih umetnina. Što se otete imovine Jevreja tiče, čitav „slučaj" započeo je pre jedno 30 godina nakon otvaranja zamandaljenog sefa u jednoj pariskoj banci u kome se ispostavilo da se nalazi deo umetničke zbirke Erika Šlomovića, nakon čega su se naprasno pojavili „najbliži" naslednici od devete tete dete koje su nakon međusobnog tužakanja uspele da se dogovore, zatim nakon sudske presude, preuzmu pronađene umetnine a sve zbog velikog pijeteta za u ratu stradalim Šlomovićem, lepo sve rasprodaju i verovatno takođe iz pijeteta brzo spičkaju pare, tako da im je ubrzo zafalio keš, da bi potom opet iz pijeteta prema Šlomoviću, započela serija raznoraznih tužakanja jer su prvu tužbu protiv potencijalnih naslednika Eriha Šlomovića i Republike Srbije podneli naslednici izvesnog Luisa Sebastijana iz Pariza koje zastupa izvesna advokatica Mara Janković jer po njima kolekcija nije ni pripadala Šlomoviću već Ambroazu Volaru, čiji su oni, kako tvrde, takođe naslednici.

Drugu tužbu protiv Srbije pokrenuli su izvesna Ana Mari Pijament i Jaron Bloh iz Izraela tražeći da se prizna sudska odluka izraelskog suda kojom je proglašena za naslednika preminulog Eriha Šlomovića da bi se sve završilo odbijanjem tužbe Šlomovićevih „naslednika" da bi nastavak usledio pet godina kasnije kada su naslednici Ambroaza Volara podneli skandaloznu tužbu protiv države Srbije za navodno nezakonito držanje dela njegove zbirke slika u Narodnom muzeju u Beogradu jer je po njima jugoslovenska vlada rekvirirala pomenuta umetnička dela i stavila ih u Narodni muzej koji je dozvolio izlaganje u inostranstvu nekih od ovih umetnina, itekako svestan njihove sporne prošlosti zaboravljajući samo da objasne kakva je to po njima sporna prošlost ako su slike u Muzej dospele sasvim legalno i to po dogovoru poslednje zakonite vlasnice Šlomovićeve majke i predsednika skupštine dr Ivana Ribara. Inače sa Šlomovićevim naslednicima je godinama vođen spor u Beogradu, koji je rešen u korist države Srbije još 2005. godine a važno je napomenuti i da je još 1968. godine bilo oglašeno da se jave naslednici, ali se u zakonskom roku niko nije javio.

Nakon što je donet Zakon o vraćanju imovine oduzete žrtvama Holokausta pokazalo se da je donošenje ovog zakona direktno povezano sa atakom na Narodni Muzej što se sistematski vrši preko svih mogućih medija pa se tako desilo da se na stranicama Politike u više navrata oglasio izvesni Miodrag Ćertić, filmski reditelj, autor filmskih uradaka o Šlomovićevoj zbirci i Anti Topiću Mimari, a očito i autodidakt u pogledu muzeologije pošto je na web sajtu pored ostalog napisao (u slobodnom prevodu) i sledeće: sakriveno u utrobi Narodnog muzeja a upravo doneti zakon o obeštećenu jevreja može da uništi zaostavštinu žrtve holokausta pošto bi donošenjem ovog zakona Srbija bila prinuđena da proda umetnine (iz Šlomovićeve zbirke).

Kako je po novom zakonu predviđeno da svaki od 2.000 Jevreja u Srbiji dobije jednak deo imovine bez naslednika, stručnjaci iz Beograda su složni u tome da će Šlomovićeva zbirka verovatno biti prodata kako bi se ispunili zahtevi restitucije što u prevodu znači da bi, po miščjenju Ćertića, činjenica da je Narodni Muzej zatvoren, bila idealan izgovor za predaju Šlomovićeve zbirke Jevrejskoj zajednici. No, Ćertić ni na jednom jedinom mestu nije naveo koji su to vajni stručnjaci na čije se navodno mišljenje poziva kada prodaje maglu.

Propao pokušaj obmane

Postavlja se pitanje da među njima slučajno nije i izvesni Dušan Mrđenović izdavač i navodni stručnjak za pravo koji se čak poziva na svoje obimne poslovne odnose sa Narodnim Muzejem zaboravljajući pri tome da mu je svojevremeno glavni takav „poslovni odnos" bilo objavljivanje piratskog izdanja Miroslavljevog Jevanđelja čije rasturanje je zabranila tadašnja ministarka kulture dr Nada Popović Perišić, a sada isti taj Mrđenović navodi da je nezamislivo da će Srbija pronaći gotovinu da isplati ova potraživanja.

U tekstu se pojavljuje još jedan u nizu lešinara okupljenih oko Šlomovićeve zbirke i to advokatica Mara Janković inače kćerka bivšeg ambasadora u Londonu i pri Svetoj stolici, Vladete Jankovića, (kome kao diplomati ni najmanje nije zasmetala činjenica to što on kao otac zastupa interese države a kćerka mu vodi sporove protiv nje) koja očekuje da će Šlomovićeva zbirka neće biti proglašena za napuštenu imovinu jer po njoj ima zakonite naslednike i presuda u korist njenih klijenata će svakako izuzeti zbirku iz primene novog zakona da bi na kraju sam Ćertić konstatovao da je sve manje moguće da Šlomovićeva zbirka ikada bude izložena u Narodnom Muzeju ili bilo gde drugde te da bi rasturanje jedne umetničke zbirke izgledalo kao mala nepravda u odnosu na pozadinu velikih užasa Nacizma. Naravno Ćertiću i njegovoj porodičnoj manufakturi čitavo ovo laprdanje poslužilo je kao idealan povod da sve ove nebuloze pretoči u film Tajanstveni gospodin Šlomović o kome se na sajtu o filmu navodi da je u pitanju priča o mladom ljubitelju umetnosti progonjenom od strane Nacista, ubijenom u Holokaustu u Jugoslaviji čija umetnička kolekcija sada leži skrivena od javnosti u podrumu Muzeja, dok se vlade i takozvani naslednici prepucavaju oko vlasništva, a Ćertić, i ko zna ko, očito zdušno navijaju da se zbirka, koju oni očito smatraju napuštenom, proda i time namiri Jevrejska zajednica u Srbiji.

Naravno, ovde se postavlja osnovno pitanje: šta će njima umetnička zbirka a odgovor je vrlo jasan: verovatno uz svesrdnu Ćertićevu pomoć zbirku bi hitno trebalo prodati najboljem ponuđaču a o tome da je kod nas apsolutno sve na prodaju najbolje govori slučaj iz 1955. godine, kada je tadašnja Jevrejska zajednica Jugoslavije mrtva-hladna, umesto da monumentalnu secesijsku zgradu Sinagoge pokloni gradu Pančevu, koji je već imao pripremljen projekat obnove i adaptacije u Koncertnu dvoranu, lepo prodala Sinagogu pozorišnom šminkeru i frizeru koji su samo prodajom gvozdenih traverzi iz krovne konstrukcije isplatili i kupovinu sinagoge, i rušenje i zidanje kuća na temeljima Sinagoge.

Paralelno sa ovom pričicom krenulo je medijsko pumpanje nepostojeće afere „Tintoreto" koja je započeta pre otprilike godinu dana kada se opet po medijima pojavila vest o tome da je tužilaštvo u Bolonji tražilo privremenu zaplenu osam slika iz zbirke strane umetnosti Narodnog Muzeja u Beogradu. Na žalost, tada se nije uopšte moglo doći do bilo kakve zvanične informacije, niti ustanoviti odakle je zapravo potekla čitava pričica. Nedavno se opet krenulo sa plasiranjem iste priče pri čemu je Politika saznala kako su italijanske vlasti još pre godinu dana tražile privremenu zaplenu, pa se dalje navodio sadržaj nekakve zamolnice pristigle u Viši sud u Beogradu još novembra 2015., u kojoj se navodno tvrdilo kako su slike potencijalni predmet malverzacija nakon II svetskog rata, te da se u Italiji vodi istraga protiv dvoje srpskih državljana i više Italijana...

Kao kruna svega, iznosi se tvrdnja da slike nisu došle kao ratna reparacija već kao rezultat prevare kontroverznog antikvara Ante Topića Mimare!

Iako je od tada prošla godina dana nikada niko iz Tužilaštva nije kontaktirao Narodni Muzej kao stranu u postupku, a da je čitava stvar kompletna svinjarija i ozakonjenje idiotizma, najbolje govori činjenica da postoji kompletna dokumentacija vezana za ratne reparacije, te da je čitava hronologija postupka ratnih reparacija objavljena u knjizi još pre 30 godina. Naravno, nikome od autora nepostojećeg skandala nije bilo u interesu da objavi i činjenicu da su te slike objavljene još 2004. godine u okviru kataloga Zbirke strane umetnosti, uporedo na srpskom i italijanskom jeziku, te da su iste te slike dva puta gostovale na izložbama u Italiji 2005. godine i to u Bariju pa u Bolonji, te da je u katalogu dveju italijanskih izložbi je pisalo i da je slike od zapadnih saveznika kao ratnu odštetu dobila Komisija za reparaciju pri Vladi FNRJ. Naravno i ovde se našao neko da dodatno rovari a taj neko je izvesni Želimir „Jerry" Bojović inače nekadašnji novinar čačanskog Radio Ozona i Joker radija, dopisnik iz Čačka za Radio B92 i ANEM zatim sve samih štihova poput Radija Deutsche Welle, Radio Slobodne Evrope, Al Jazeere te Londonskog instituta za izveštavanje o ratu i miru, (IWPR) i Balkanske istraživačke mreže (BIRN), da bi nedavno osvanuo kao brand menadžer iako je već 3 godine vlasnik preduzetničke radnje Ottinger & River na adresi Podujevska 23. Beograd.

Nasime, Bojović je započeo svoju podrivačku kampanju u Njusviku od 7. jula prošle godine, kada je u bombastično naslovljenom tekstu "Ukradeno blago u Narodnom muzeju: kako su slike koje su ukrali nacisti završile kod nas", ustvrdio ono što očito talijansko tužilaštvo još nije znalo, pa se tako dalje u tekstu sistematski difamiraju i država i Narodni Muzej, jer Bojović u uvodnim pasusima laprda kako će Muzej "ponovo otvoriti svoja vrata za posetioce 10. maja sledeće godine".

Ali niko iz ove grupe turista zapravo i ne zna da se u toj prelepoj građevini iz ranog XX veka kriju umetnine koje tom muzeju i ne pripadaju. Na desetine predmeta sada je u fundusima tog, za srpsku kulturu veoma važnog zdanja i niko o tome ne želi da govori. Posebno ne zvaničnici iz samog muzeja. A, umetnine pripadaju onima koji su u ratu najviše patili, Jevrejima od kojih mnogi više nemaju nijednog naslednika, pa se o njihovoj sudbini danas brine još jedino Nacionalna arhiva u Vašingtonu. Zapravo, reč je o umetničkim predmetima koje su nacisti tokom Drugog svetskog rata oduzimali od pojedinaca i institucija, prisvajajući ih kao sopstveni plen. Pri kraju rata, mnogi od tih predmeta su pronađeni i vraćeni svojim pravim vlasnicima, ali deo tog blaga je, svakojakim prevarama i malverzacijama, završio u rukama onih koji na njega ne polažu nikakvo pravo.

Najozbiljniju istragu o ovim umetninama pre skoro 15 godina sproveo je Konstantin Akinša, koji je u to vreme radio kao jedan od urednika Artnjuza, ali i kao zamenik direktora saveta američkog predsednika za umetnine oduzete u Holokaustu. U razgovoru za Njuzvik Akinša je vrlo direktan:„...Nema nikakve tajne da se mnoge od ukradenih slika nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu. Pa, oni neke od slika i ne kriju, već ih javno izlažu i šalju na turneje po drugim zemljama."

Naravno, i ovde su pomešane babe i žabe što se vidi iz činjenice da ova dva genijalca u isti koš trpaju slike koje je Herman Gering legalno u više navrata kupio od raznih trgovaca ili kolekcionara u Francuskoj i Italiji, te slike koje potiču iz Francuske, a ne zna se čije su bile vlasništvo, zatim nekadašnje vlasništvo Martina Bormana te kao veliko finale dve slike koje navodno potiču iz zbirke Rotšild u Parizu ali ni Bojović ni Akinša nigde ne kažu da li su slike prodate ili otete a ovde se postavlja i pitanje ako su slike odavno poznate u stručnoj javnosti, zašto ih onda sam Rotšild za poslednjih 66 godina nikada nije potraživao već se time bakću kapitalci poput Akinše I Bojovića?

O tome dokle su Akinša i Bojović bili u stanju da difamiraju Narodni Muzej govori sam Bojović navodeći kako je Akinša komentarisao web-stranu Narodnog muzeja i rekao: "...Sve je to Mimara pokrao i te su slike sada u Beogradu, čak ih i ne skrivaju, već ih javno izlažu", da bi na kraju teksta Bojović pokazao zavidna svojstva baba Vange navodeći kako Konstantin Akinša veruje da bi Srbija i bez otvaranja tajnih dosijea već sad mogla mnogo toga da učini evidentirajući sve te umetnine, umesto što sakriva istinu. On veruje da će uprkos svemu budućnost otetih slika uskoro biti rasvetljena pa kaže: "...Verujem da će potražioci slika zakucati na vrata Narodnog muzeja. Još preciznije, oni na ta vrata već kucaju."

Naravno, čitava stvar je fabrikovana da bi se po svaku cenu dokazalo da su sve slike koje su legalno dobijene na ime ratnih reparacija, navodno nelegalno dobijene, iako postoji kompletna dokumentacija o ratnim reparacijama. Ne postoji nikakvo zvanično potraživanje, ni zahtev italijanskog tužilaštva, niti bilo koga drugog, a čitava Bojovićeva priča o remek-delima koja se, navodno, nelegalno nalaze u Narodnom Muzeju sklepana je bez ikakvih pravnih utemeljenja ili utemeljenja u realnosti jer je reč o delima koja nemaju razloga da budu predmet bilo kakvog spora. Ipak, Bojović je još na početku skaradnog članka u Njusviku sam sebi skočio u usta navodeći kako umetnine pripadaju onima koji su u ratu najviše patili, Jevrejima od kojih mnogi više nemaju nijednog naslednika, što mu ni najmanje nije zasmetalo da kasnije u tekstu prenese Akinšinu izjavu u kojoj se detaljno navodi poreklo umetnina pre dolaska u sabirne centre iz čega se vidi da su umetnine legalno kupljene!

Ovde postaje jasno da celo ovo zamešateljstvo ne bi bilo moguće bez insajderskih informacija pa bi bilo jako zanimljivo saznati šta je po depoima Narodnog muzeja svojevremeno radio izvesni David Laufer koga je jedno ranije Ministarstvo kulture dovuklo u Beograd radi rekonstrukcije Narodnog Muzeja? Odgovor je ipak u retkim trenucima lucidnosti pružila bivša direktorka Muzeja dr Tatjana Cvetičanin i to tako što je odmah po preuzimanju direktorske funkcije isterala Laufera iz Muzeja. U svakom slučaju, jedna stvar je sigurna: ako se neko pojavi da pleni slike Narodnom Muzeju, narod će toljagama braniti muzej!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane