Natrag

Postdemokratija

Tender za predsednika

Predsednički izbori se moraju dogoditi već za tri meseca, negde u aprilu, ali biće raspisani tek kad Vučić objavi tender za šefa države, a ta javna nabavka predsednika države biće objavljena tek kad premijer svojeručno nacrta kroki budućeg predsednika. Sva je prilika da će taj fotorobot biti pola čovek-pola Vučić. Sa druge strane, opozicija je iznenađena i uvređena time što nema svog kandidata. Pošto nije u stanju da iz svojih redova iznedri čestitog i konkurentnog kandidata, prinuđena je da se opredeljuje između nekoliko njih koji su se sami proglasili i predstavili kao takvi, ali ne žele da stanu pod partijske zastave. To je kraj ovih i ovakvih opozicionih stranaka, koje su sasvim izgubile smisao svog postojanja i najbolje bi bilo da se ugase, što će se većini i dogoditi ako zajedno sa predsedničkim budu organizovani i parlamentarni izbori. A onda sve ispočetka, od 5.oktobra, piše kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Odmah na početku da kažem da ne očekujem velika iznenađenja niti neizvesnosti na predstojećim predsedničkim izborima. Naprotiv i dalje sam uveren da će se, posle svih prenemaganja i zamajavanja javnosti, Aleksandar Vučić ipak lično kandidovati i ubedljivo pobediti. Ali, baš to celu stvar čini zanimljivom jer otvara nekolika važna pitanja: kako će to izvesti i koliko će ga koštati?

Hoće li iznemogla opozicija to preživeti? I konačno, hoće li sve to isprovocirati i stvoriti uslove za pojavu nekih novih ideja i snaga na paralizovanoj političkoj sceni Srbije, kojoj je neophodno potpuno resetovanje. Od petog oktobra Srbija je krenula putem demokratije na pogrešan način, nije izgrađena pravna država i nije ustanovljena podela vlasti, tako da na tim temeljima nije bilo moguće izgraditi institucije koje će obezbediti funkcionalan i pravičan sistem. Povratak na vlast prerušenih radikala i socijalista, prirodna je posledica tog nakaradnog početka, na koji su se samo nakalemili. Da bi se to promenilo neophodno je sve početi iznova, od temelja.

Da bi se izvela tako temeljna rekonstrukcija sistema, pre svega to treba da se obavi u takozvanim građanskim demokratskim strankama koje su potpuno izgubile kompas i u kojima dominiraju priučeni karijeristi, bez ideje i vizije. Umesto što uspaničeno pokušavaju da pronađu pristojnog kandidata kojeg će makar podržati da bi ipak učestvovale na predsedničkim izborima, postojeće opozicione stranke, koje već predugo samo statiraju na političkoj sceni Srbije, trebalo bi da razmisle o razlozima svog postojanja. Fingirajući nekakvu opoziciju privatne partije umišljenih političkih lidera samo zauzimaju mesto nekim novim političkim akterima koji bi nešto i da urade, a ne samo da preživljavaju provlačeći se kroz iglene uši izbornog cenzusa, samo zato da bi njih nekoliko sebi obezbedilo sinekuru u Narodnoj Skupštini.

Činjenica da ni jedna nema ozbiljnog kandidata za predsednika države, dakle bar jednog časnog čoveka od ugleda i autoriteta, najbolje svedoči o negativnoj kadrovskoj selekciji koja ih je svela na nevladino udruženje građana zaposlenih u politici.

Nije da nisu probali da se za zajedničke kandidate preporuče i Tadić i Šutanovac i Čeda, ali niko ih nije hteo, a sami nisu u stanju ni cenzus da pređu. Odustali su samo zato što su razumeli da bi to bio kraj njihove političke karijere, ali ne pada im ne pamet da predlože nekog drugog ko bi bio opšteprihvatljiv i možda mogao da nešto napravi.

Ako ništa drugo, bar da povrati izvesno poverenje u političke partije demokratske orijentacije. Pošto bi to bilo priznanje sopstvene nemoći i neutemeljenosti, radije će podržati nekog samozvanog, vanstranačkog ili nadstranačkog kandidata, ne shvatajući da time i sami priznaju da im stranka ne vredi ni pišljiva boba. Naravno, nemam ništa protiv nestranačkih kandidata, ali takvih ima dve vrste, onih koji se sami preporučuju i onih koje bi trebalo zamoliti. Više sam sklon da verujem u one koje bi trebalo ubeđivati da se prihvate kandidature i koji bi razumeli da je, uprkos distanci prema politici, to njihova obaveza u ovom trenutku. Nekog kao što je profesor Miodrag Zec, recimo.

Činjenica da opozicione stranke nisu u stanju da iznedre opšte prihvatljivog kandidata, kao i činjenica da nijedan ozbiljan kandidat ne želi da bude njihov kandidat, dovoljni su razlozi da se većina stranaka opozicije raspusti. Ako to ne učine same, to će im se i dogoditi uskoro. Možda već sutra, ako se zajedno sa predsedničkim izborima raspišu ponovo i parlamentarni, što bi bio korak bliže ostvarenju Vučićevog sna o jednoj partiji i jednom vođi.

Naopaka je i opasna to namera, ali zaista čemu služe privatne partije Borisa Tadića, Čede Jovanovića, Zorana Živkovića, Nenada Čanka, svih onih Petrovića, Veselinovića i ostalih otpadaka Demokratske stranke. I čemu služi sama Demokratska stranka, koja uredno već dve decenije jede svoju decu, a bogami i roditelje. Šta ta partija može da ponudi građanima kad nije u stanju ni svojim pristojnim i principijelnim članovima da garantuje čast i dostojanstvo, naročito posle silaska sa neke funkcije? Partija koja nema poštovanja ni prema svojim bivšim liderima kao što su Mićunović, Koštunica, Vuksanović, Tadić, Đilas, ni sama ne zaslužuje uvažavanje. Koštunica je, da podsetim, ispraćen najružnijim pogrdama iz DS, koja je posle bila prinuđena da ga podrži kao predsednika države i vlade, a onda nastavila da ga besomučno ogovara i pljuje.

Za obično članstvo je posebno poučan primer čestite Nede Arnerić, čiju je poslaničku legitimaciju zloupotrebio Bojan Pajtić za krađu glasova u Skupštini. Neda je razočarana napustila stranku kojoj je želela da pomogne ništa ne očekujući za uzvrat, dok je Pajtić kažnjen izborom za šefa partije, da bi nakon toga bio odbačen kao šugavo prase. Kome je potrebna stranka koja povodom predsedničkih izbora ne može da dobaci dalje od komada sirovine koji je sama sebi izabrala za predsednika, a kad taj ne biva prihvaćen ni od koga, ne zna šta bi, pa joj se lako može dogoditi da mora da podrži najbezličnijeg od sopstvenih otpadnika, Vuka Jeremića. Koga i kuda to udruženje dvoličnih karijerista spremnih na svaku vrstu nepočinstva može da povede. A moglo bi biti drugačije samo kada bi bilo pameti i poštenja da se istaknu kandidati koji zaslužuju svako poštovanje, bez obzira na neke nesporazume, kao što su, na primer, Mićunović ili Đilas.

Dragoljub Mićunović je čovek koji najbolje u ovoj zemlji zna šta je demokratija i kako se za nju mora boriti, koje su njene najveće vrednosti koje treba afirmisati i slabosti kojih se treba čuvati. Pošto predsednik ove države ni nema neke naročite nadležnosti Mićun bi, kao staratelj nedorasle demokratije, bio idealan da se pobrine da oni koji imaju ovlašćenja ne prekorače i ne zloupotrebe svoje prerogative. Ako su im problem njegove godine, neka se osvrnu po evropskim državama pa će videti da su mnoge mesto predsednika poverile upravo mudrosti njegovih ispisnika. Mada verovatno ne bi pobedio, bar bi povratio dostojanstvo partiji koja bi time pokazala da zna šta hoće, makar to trenutno ne bilo profitabilno. Ako baš ne mogu da progutaju činjenicu da nisu ni dostigli, a kamoli prevazišli svog učitelja, onda bi mogli lepo da zamole Đilasa, koji je bio uspešan, daleko uspešniji od svih njih zajedno, u svemu čega se latio, kao biznismen, gradonačelnik ili predsednik košarkaške nacije. Možda ni sa njima ne bi pobedili na predsedničkim izborima ali bi pobedili besmislenost svog postojanja.

U tom smislu poučan je primer DSS, koja je i u velikoj krizi odlučila da ostane dosledna vrednostima do kojih drži i koje je sama stvorila, time što je za svog kandidata imenovala Aleksandra Popovića. O njegovom političkom ubeđenju može da misli šta ko hoće, ali o tom gospodinu, kao čoveku i kao stručnjaku, niko ne može da kaže ni jednu ružnu reč. Uvažavan i od političkih neistomišljenika ovaj nekadašnji vrhunski sportista, redovni profesor Univerziteta koji perfektno govori engleski i ruski jezik, ministar bez afera, komotno bi mogao biti kandidat svih stranaka iz takozvanog centra. Jedina sporna tačka bio bi njegov izraziti evroskepticizam, ali to nije na dnevnom redu na ovim izborima. Proći će i ovaj i još jedan predsednički mandat dok mi eventualno ne dođemo u situaciju da uđemo u EU, a dotle ko živ, ko mrtav. Mislim tu i na Srbiju i na EU, a naročito na građane ove napaćene zemlje, koja baš nije odviše bogata tako vrednim ličnosti, da bi ih previđala.

Na kraju o onima o kojima se najviše govori ovih dana, Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću. Na žalost, često se njih dvojica trpaju u isti koš, jer predstavljaju novi talas mladih lavova u politici, a razlika je ogromna. Jankovića ne poznajem i ne znam kako je došao na mesto Zaštitnika građana, ali to sad nije ni važno jer se radeći taj posao pošteno,stručno, hrabro i odgovorno, predstavio kao principijelan čovek od digniteta, kojem se može verovati i od kojeg se može mnogo očekivati. Moja jedina dilemama je da nije možda za njega suviše rano da se posveti tom u osnovi počasnom poslu.

Sa druge strane, Vuk Jeremić upravo tako nešto traži od početka političke karijere, koju je gradio isključivo preko veze, da se uglavi u neku fotelju, bilo koju, i izigrava počasnog građanina. Njega dobro poznajem, kao izuzetno poniznog i servilnog prema nadređenima i krajnje beskrupuloznog prema potčinjenima. A, znam i koliko je upleten u neke nečasne, pa i kriminalne radnje, kao što je pljačka od dvadesetak miliona dolara u aferi Satelit.

I konačno o onima koji odlučuju i od kojih sve zavisi, Tomi Nikoliću i naravno Vučiću. Za njih je došao dan D, kada se moraju razići, pitanje je samo kako će to izvesti, mirno trgovinom ili sukobom. Vučić jednostavno ne sme da ga ostavi na tom mestu, jer ovaj nema nameru da ga podrži u trenutku odluke, koji se sasvim približio. Treba da se definitivno odrekne Kosova i distancira od Rusije, na šta Toma ne pristaje. Ako umesto njega istakne nekog drugog svog kandidata, sasvim je moguće da se ovaj uzjoguni i sam kandiduje, čime bi se naprednjački glasovi podelili, što bi povećalo šanse nekom trećem kandidatu. Jedini argument koji bi Nikolića nevoljno ali ipak odgovorio od kandidature je da iz nekog razloga mora on, Vučić, lično da uđe u izbornu trku. Slično obrazloženje, iskonstruisano za tu priliku, daće i voljenom narodu kojem se više puta zaklinjao da se neće kandidovati.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane