Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (94)

Veštaci bez duše, sudije bez morala

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? Zašto je za ministra postavljena Nela Kuburović, koja za svoje 34 godine života nije donela nijednu presudu, nije podigla nijednu optužnicu. Očigledno je dizala nešto drugo. O tome piše urednik Magazina Tabloid Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

Dva slučaja koja ćemo opisati potvrđuju zaključak da korumpirane i nemoralne sudije, radi dodvoravanja vlastima, ili zbog lične koristi, a u sprezi sa pojedinim advokatima, surovo se odnose prema onima po koje pravda dolazi.

Zorana Lalovića sudiju Višeg suda u Beogradu Bojan Mišić osudio je 30. novembra prošle godine nakon trogodišnjeg sudskog postupka, na 30 godina zatvora, zbog navodnog ubistva majke. Prvo je krivično veće početkom 2014. godine vratilo optužnicu Višem javnom tužilaštvu na dopunu istrage. Potom je sudija Bojan Mišić odredio veštačenje od strane sudskih veštaka, sudijama omiljenih saradnika. Profesor dr Branimir Aleksandrić je obducent, bio je do penzije dugogodišnji direktor Instituta za sudsku medicinu, a drugi veštak-Branko Mandić, psihijatar zaposlen u Bolnici Okružnog zatvora u Beogradu. Po sistemu dva loša ubiju Miloša. Oba veštaka su davala dopunske izveštaje i nalaze, koji se posebno plaćaju. Nisu iz prvog pokušaja uspeli da podrže lažnu optužnicu.

Gospodin Lalović se obratio pismom redakciji Magazina Tabloid, koje je sudija Mišić zadržao sedam dana, dok nam je pisma prosledio. Prvo je advokat Marina M. Stefanović iz Beograda naterala Lalovića da joj na ime naknade za zastupanje potpiše punomoćje da proda njegov stan. Onda je uspeo da joj otkaže punomoćje, a sudija Bojan Mišić mu za branioca određuje Branka Pavlovića, advokata čija supruga Dragana Boljević je sudija Apelacionog suda u Beogradu, da sve bude pod kontrolom, da mu presuda u Apelacionom sudu bude potvrđena.

Nakon što smo odgovorili gospodinu Laloviću da ćemo ga podržati, sudija Mišić je zabranio Laloviću prepisku!Potpuno ga je izolovao. Kao da ga je i ubio.

Urednik Magazina Tabloid se obratio pismom zameniku Zaštitnika građana Milošu Jankoviću da nas obavesti o razlozima zbog kojih je sudija Mišić zabranio osuđenom Laloviću da mu pomognemo, jer je očigledno u velikoj nevolji. Advokat Branko Pavlović, koji mu je branilac po službenoj dužnosti, jedan je od najgorih mafijaša u srpskoj advokaturi. Zastupao je hiljade malih akcionara, koje je prevario i prodao njihove akcije po veoma niskoj ceni, a sebi stavio nekoliko miliona evra u džep. Njegova supruga Dragana Boljević, predsednica Udruženja sudija Srbije nije reizabrana zbog kriminala svoga muža. Vraćena je u pravosuđe odlukom Ustavnog suda Srbije i odmah je izabrana za sudiju Apelacionog suda u Beogradu i postala je predsednik veća, mada je nivo njenog pravnog znanja manji od pripravnika u sudu. O moralu ove zle žene ne treba ni trošiti reči.

Sudija Bojan Mišić takođe nije reizabran. Zato je i požurio da Laloviću dodeli za branioca Branka Pavlovića, na čije ponašanje se, istina, Lalović u pismima ne pritužuje.

Mišić je među kolegama poznat kao gnjida. Pod zaštitom je opake sudije Mirjane Ilić, koja je osudila na 240 godina zatvora navijače Partizana, pod optužbom da su ubili Francuza Brisa Tatona, bez ijednog dokaza. Apelacioni sud je opruženima smanjio kazne za ukupno 120 godina zatvora! Mirjanaa Ilić je unapređena, prvo za Disciplinskog tužioca Visokog saveta sudstva, a potom za predsednika veća u Odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, a sa sobom je povela i pomenutog Mišića, ali je ovaj zamlata brzo razrešen dužnosti sudije Odeljenja za ratne zločine.

Magazin Tabloid će pisati o ovoj kriminalnoj grupi sve dok ne budu privedeni pravdi. Ne očekujemo ni izveštaj zamenika zaštitnika građana Miloša Jankovića. Angažovali smo advokata koji će posetiti gospodina Lalovića.

Sudski veštaci su rak rana srpskog pravosuđa. Mala grupa njih decenijama daje lažne nalaze, po nalogu tužiioca, ili sudija koji sude u predmetima gde nema dokaza.

Sudski veštak Branimir Aleksandrić je zločinac od formata. Rođen je 1949. godine. Profesor je u penziji. Poznat je kao čovek koji bez da trepne može da napiše poručeni izveštaj.

Naime, ime veštaka prof. Branimira Aleksandrića vezano je za brojne kontraverzne sudske postupke kao što su slučajevi novinarke Dade Vujasinović, pogibije gardista u Topčideru, Alekandra Mitrovića - sina Željka Mitrovića vlasnika Tv Pink, ubistva premijera dr Zorana Đinđića, u postupcima za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana i Zvonimira Plećića Pleće, kao i brojnim drugim slučajevima pred domaćim sudovima u kojima je isti veštačio, a čija su veštačenja osporena. Učesnici u navedenim postupcima u više navrata su u medijima najavljivali krivične prijave protiv veštaka Aleksandrića zbog navodnih krivičnih dela koja je vršio prilikom davanja nalaza i mišljenja, na kojima su zasnivane nezakonite odluke suda.

Sedam članova, sedam doktora.

Familija veštaka sudske medicine Branimira Aleksandrića je mnogobrojna. Njegov otac Vitomir bio je fiziolog i utemeljivač "porodice u belom". Tu je i sestra Vesna koja je anesteziolog, i supruga Jasna Kadenić, lekar opšte prakse. Najstariji sin Srđan je specijalista radiologije, srednji Goran je plastični hirurg, dok je najmlađi Dejan takođe završio medicinu i specijalista je. Sinovi su odmah po završetku studija dobili posao, bez dana čekanja. Otac je to zaslužio svojim uslugama policiji, tužilaštvu i sudu, dajući lažne nalaze. Branimir Aleksandrić živi preko puta Belog dvora.

Kao čoveka koji je spreman da pseći služi sudijama, njega je angažovalo, kao veštaka patologa, sudsko veće Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, koje sudi po predlogu da se prizna presuda suda BiH kojom je osuđen srpski general Novak Đukić, zbog navodnih zločina počinjenih tokom rata u Tuzli.

Masakr na Tuzlanskoj kapiji je bio 25, maja 1995.godine.

Granata je ubila 71 osobu, a 240 ranila.Za ovaj zločin osumnjičen je general Vojske Republike Srpske na osnovu veštačenja čije je veštačenja osporila petorica balističkih sudskih veštaka iz Češke, Izraela i Francuske.

Na suđenju u Sarajevu za utvrđivanje odgovornosti vezano za ovaj događaj su učestvovala dva sudska veštaka. Prvi je Vlada Kostić iz Beograda, a drugi Berko Zečević iz Sarajeva.

Terećenje Vojske Republike Srpske se zasniva na tumačenjima veštaka Berka Zečevića iz Sarajava. Prema mišljenju sudskog vještaka balističara Vlade Kostića koji je analizirao sudu predstavljene dokaze u vezi ovoga incidenta, „nije pronađen nijedan valjan dokaz kojim bi bila potvrđena krivica generala Đukića", odnosno kojim se dokazuje ispaljivanje projektila sa pozicija Vojske RS.

Berko Zečević je tokom suđenja svedočio da se na fotografijama mesta incidenta vidi dokaz da je eksplodirala ispaljena granata, dok Vlada Kostić trvdi da „u kriminalističkoj dokumentaciji nema nijedne fotografije na kojoj se može prepoznati vodeći prsten"

Sudski veštak balističar Vlada Kostić je optužio veštaka Berka Zečevića da za „propust u svom veštačenju može da ima za posledice ozbiljnu zakonsku odgovornost" Presuda suda u Sarajevu je glasila-kriv je general Đukić-kazna 25 godina zatvora.

Pravnosnažna presuda je ukinuta od strane suda u Strazburu, jer je maksimalna kazna na koju je general mogao biti osuđen bila 20 godina zatvora. On je potom pušten i našao se u Srbiji.

Servilne srpske vlasti prihvatile su da priznaju presudu i da je izvrše, jer general Đukić ne može biti izručen Bosni i Hercegovini. Taj posao je poveren drugom veću Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, kojim predsedava sudija Vinka Beraha Nikićević , a članovi veća su sudije Vera Vukotić i Vladimir Duruz.

Srpska ministarka pravde je Nela Kuburović, rođena je u Sarajevu. Eto, i ona duguje svom rodnom gradu. Makar da potvrdi lažnu presudu. Branioci generala Đukića angažovali su eksperte - veštake iz Češke, Izraela i Francuske, koji su na poligonu u Nikicima izvršili rekonstrukciju događaja iz Tuzle i isključili su svaku mogućnost da je Tuzla granatirana sa položaja Vojske RS, več da je granata ispaljena iz Tuzle! Sud iz Sarajeva nije poslao beogradskom sudu spise predmeta, već samo pojedine delove, ni 10 odsto onoga što je tražio. Dovoljno da sudija Vinka Beraha krene u juriš na generala Đukića. Da se ovakav slučaj desio u Hrvatskoj, oglasila bi se predsednica Kolinda, svi članovi Vlade Hrvatske, branitelji...Ali, Srbija je ovo. U veću koje sudi Đukiću, nema nijednog Srbina!

Gospođa Beraha je odredila patologa Branimira Aleksandrića da pregleda generala i da utvrdi da li je sposoban za suđenje, jer njegova je bolest sa lošom prognozom.

Zaista morbidno, da patolog pregleda još uvek živog Đukića. A, Aleksanduć je ko zapeta puška. Treba mu samo reći i dobro platiti i nalaz je tu! Tako je veštak pregledao generala Đukića u njegovom stanu 21. decembra, a dva dana kasnije predao je nalaz sudskom veću sa svojim mišljenjem i troškovnik kojim tražeći više od 100 hiljada za veštačenje od pola sata. Nalaz ovog kriminalca-lekara patologa doslovno citiramo. Valjda će mu neko doći glave, ako ga već nisu izbacili iz spiska veštaka, ako i njegova tri sina, koji su pljunuti otac. I po ponašanju i po moralu.

Patalog je dostavo sudu sledeće

Mišljenje

I. Na osnovu medicinske dokumentcije kao i na osnovu sadašnjeg pregleda, zaključuje se da Đukić Novak boluje od sledećih hroničnih oboljenja:

- degenerativnih promena na vratnom i krsno-slabinskom delu kičmenog stuba, sa posledičnom hroničnom insuficijencijom krvotoka u krvnim sudovima kičmenog stuba i na bazi mozga, te sa hroničnim smetnjama i bolovima u levom ramenom pojasu i duž leve ruke, kao i u krsno-slabinskom predelu i duž leve noge;

- degenerativnih promenama u desnom zglobu kuka i u oba kolena zgloba;- okularnog tipa Miuasteniae gravis sa isključivom simptomaologijom u vidu lakog pada gomjeg kapka na lcvom oku;

- povećanog krvnog pritiska sa lakim proširenjem ushodnog (početnog) dela aorte, praćenog anginoznim bolovima (neslabilna Angina pectoris).

II. Sva navedena oboljenja su apsolutno hroničnog karaktera, i ona niti pojedinačno niti u svom skupnom dejtvu, ne čine Đukić Novaka nesposobnom za svakodnevne životne aktivnosti. Drugim rečima, on je sposoban da prisustvuje sednicama veća, da prati njihov rad, da razume i odgovara na postavljena pitanja.

III. S obzirom da u Đukić Novaka u poslednje vreme (a kako to proizilazi iz spisa i medicinske dokumentacije) uvek na dva-tri dana pre zakazanog glavnog pretresa dođe do pogoršanja zdravstvenog stanja zbog skoka krvnog pritiska, a koji se uz praktično uvek istu datu terapiju stabilizuje, a ista mu je davana i prilikom poslednjeg bolničkog lečenja u trajanju od dva dana - od 21. do 23.XI 2016.g., kao i pri poslednja dva pregleda nakon ovog bolničkog lečenja - 6.XII i 20.XII 2016.g., može se zaključiti da mu do skoka krvnog pritiska dolazi zbog toga što ne uzima redovno prepisanu terapiju za krvni pritisak; to uostalom proizilazi i iz medicinske dokumentacije koja se odnosi na poslednji njegov pregled 20.XII 2016.g., kada je u izveštaju lekar napisao da "nije uzeo terapiju" a ovim pregledom mu je ustanovljeno povećanje krvnog pritiska (TA-180/100 mmHg).

Da bi se sve ovo predupredilo, poželjno je da se Đukić Novak smesti u zatvorsku bolnicu na sedam do deset dana pre glavnog pretresa, kako bi u njoj redovno i uz obavezni nadzor zdravstvenog osoblja, dobijao odgovarajuću terapiju; ovj nadzor podrazumeva da zdravstveno osoblje striktno kontroliše da li je pacijent pored njima progutao dati lek i da se proveri da mu lek nije ostao u ustima. Tada bi mu bilo potrebno davati i lekove za smirenje, jer je sam lekarima prilikom poslednjeg bolničkog lečenja izjavio da "ima stenokardične smetnje koje se javljaju, naročito pri psihičkom stresu"; to iz razloga što svakako da pred svaki glavni pretres koji se vodi protiv njega on oseća stres, što je inače normalno i za očekivati.

IV. Đukić Novaku je zakazan prijem u VMA za 26.1 207.g. Međutim, pošto se ne radi ni o kakvom hitnom prijemu (jer da je hitno on bi već nakon poslednjeg pregleda u VMA 20.XII 2016.g. bio odmah primljen na bolničko lečenje), to ovaj prijem ne sprečava Đukić Novaka da zbog medicinskih razloga ne prisustvuje glavnom pretresu do tada.

U Beogradu, 23.XII 2016.g.

Advokat Milorad Konstantinović iz Beograda, branilac osuđenog Đukić Novaka dostavio je sudskom veću primedbe na ovaj skandalozni nalaz patologa koji veštači još živog čoveka i prepručuje sudu da mu odredi pritvor i nasilno ga leči!

''Uprkos naredbi suda, veštak Aleksandrić je dana 20.12.2016 godine, u stanu osuđenog Novaka Đukića, bez prisustva lekara odgovarajuće specijalnosti-kardiologa, u neadekvatnim uslovima i bez adekvatne opreme neophodne za pregled pacijenata sa kardiološkim tegobama obavio navodni pregled osuđenog, i na njemu zasnovao svoj nalaz i mišljenje.

Prof. Dr. Branimir Aleksandrić je specijalista sudske medicine sa brojem licence 106280 izdate od strane Lekarske komore Srbije. Članom 19. Pravilnika o bližim uslovima za izdavanje obnavljanje ili oduzimanje licence članovima komora zdravstvenih radnika propisano je da se na licenci između ostalog obavezno upisuje i oblast zdravstvene zaštite za koju se licenca izdaje, za lečenje živih pacijenata.

Naime, specijalista sudske medicine nije klinički lekar koji u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti Srbije ima pravo da pregleda i leči žive ljude.

Članom 165. Zakona o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije u stavu 3. je propisano da za vršenje zdravstvene delatnosti zdravstveni radnici, odnosno saradnici moraju za određene poslove imati i odgovarajuću specijalizaciju odnosno užu specijalizaciju, u skladu sa odredbama ovog zakona. Članom 169. istog Zakona u stavu 1. propisano je da zdravstveni radnici obavljaju zdravstvenu delatnost u skladu sa važećom zdravstvenom doktrinom i u skladu sa Kodeksom profesionalne etike, dok je u stavu 2 istog člana propisano da za svoj rad zdravstveni radnici preuzimaju stručnu, etičku, kaznenu i materijalnu odgovornost...Veštak Aleksandrić pored toga što nije imao zakonsko pravo, i dovoljnu stručnost da vrši pregled osuđenog Novaka Đukića, nije imao ni adekvatne uslove i medicinsku opremu za vršenje ovakvih pregleda...

U svom nalazu i mišljenju sudski veštak mimo pravila struke i svojih ingerencija na strani 13 nalaza predlaže sudu da se Đukić Novak smesti u zatvorsku bolnicu na 7 do 10 dana pre glavnog pretresa kako bi u njoj redovno i uz obavezni nadzor zdravstvenog osoblja dobijao odgovarajuću terapiju, a ovaj nadzor podrazumeva da zdravstveno osoblje striktno kontroliše da li je pacijent pred njima progutao lek i da se proveri da mu lek nije ostao u ustima.

Ovakvim navodima sudski veštak se izlazeći iz okvira svoje nadležnosti na najgrublji način meša u rad suda i faktički stavlja procesni predlog da se osuđenom Novaku Đukiću odredi pritvor iako mu je kao licu sa dugogodišnjom praksom sudskog veštaka jako dobro poznato da sudski veštak nije strana u postupku i da se ne sme upuštati u ovakvu vrstu komentara

Sudski veštak na ovaj način ne samo što grubo narušava sopstveni kredibilitet već i na najgrublji način krši elementarna ljudska prava osuđenog lica kao i prava koja su mu zagarantovana Ustavom i zakonima Republike Srbije. Članom 15 Zakona o pravima pacijenta u stavu 2 propisano je da se bez pristanka pacijenta ne sme po pravilu, nad njim preduzeti nikakva medicinska mera, a u stavu 3 istog člana je propisano da se medicinska mera protivno volji pacijenta može preduzeti samo u izuzetnim slučajevima utvrđenim zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom. Članom 17 istog zakona propisano je da pacijent koji je sposoban za rasuđivanje ima pravo da predloženu medicinsku meru odbije čak i u slučaju kad se njome spasava ili održava njegov život.'' navodi se u prigovoru branioca generala Đukića, u kojem se citiraju zakonske odredbe o koje se oglušio patolog u penziji Branimir Aleksandrić

Suđenje generalu Đukiću zakazano je za 12,. januar, na dan kada je ovaj broj pred čitaocima. Nije teško pretpostaviti kakva će biti odluka sudije Vinke Berahe.

A. 1 U izolaciji umesto onih koji su ga izolovali

Osuđeni Rešad Hamzić je na izdržavanju kazne u KPD Niš. On se žalio da je osuđen u lažnom procesu. Tužilac u Novom Pazaru prihvatio je da sprovede istražne radnje koje je Hamzić predložio, kao dokaz da mu je Više tužilaštvo i sudije Višeg suda u Novom Pazaru, uz pomoć lokalne policije namestili. Ali, po nečijem nalogu određeno je da Hamzić bude stavljen u strogu izolaciju, bez prava na telefon, pošte i poštu, kao da se postupak vodi protiv njega, a ne protiv onih koje je on označio da su mu montirali proces.

A 2. U predvorju pakla

Igor Milanović

U novom zatvoru „Nova Skela" ili „Pentagon" (po obliku građevine), u Padinskoj Skeli, u kojem bi kaznu trebalo da služe osuđenici sa najvišim kaznama i oni koji u drugim zatvorima ugrožavaju bezbednost ostalih osuđenika, desila su se prošle godine dva ubistva, koja dokazuju tačnost tvrdnji mnogih osuđenika kako u tom zatvoru vlada pravilo „koliko para, toliko prava", a da oni koji nemaju sredstva za podmićivanje zatvorske uprave moraju da trpe iživljavanja drugih zatvorenika i zaposlenih.

Prvo ubistvo se dogodilo 20. januara prošle godine, kada je osuđenik Zoran Marković na spavanju pertlom zadavio svog cimera Predraga Anovića. Marković je bio na izdržavanju zatvorske kazne zbog ubistva, dok je Anović osuđen zbog razbojništava.

Posle ovog ubistva u „Novoj Skeli" se ništa nije desilo. Niti je ko kažnjen, niti su se promenili uslovi života. Sredinom decembra došlo je i do drugog ubistva, kada je osuđenik Marko Jovanović brijačem na spavanju zaklao cimera Ramiza Šarića. Jovanović je u zatvoru bio zbog dvostrukog ubistva, a Šariću ovo nije bila prva kazna, osuđen je zbog većeg broja krađa. Postoje, očigledno, sličnosti između profila učesnika oba ubistva.

Tek posle drugog ubistva suspendovani su upravnik zatvora Milan Pavlović i zapovednik straže Kristijan Đujić, mada oni nisu jedini krivci za stanje u najstrožem zatvoru u Srbiji.

„Pentagon" je počeo da se zida devedesetih godina i bila je planirana daleko manja zgrada od postojeće, koja je trebalo da ima sasvim drugu namenu.U tadašnjem Krivičnom zakonu postojala je odredba po kojoj je „Centar za procenu ličnosti" (koji nikada nije zaživeo) trebalo da odlučuje o tretmanu i eventualnom uslovnom otpuštanju osuđenika sa visokim kaznama. Bilo je planirano da se Centar, zajedno sa nekim odeljenjima KPD Bolnice u Beogradu (koja se nalazi u istom zdanju u kome je i takozvani Centralni zatvor) prebace u „Novu Skelu" i da osuđenici tu borave najviše do mesec dana.

DOS-ova vlast je posle petooktobarskog puča ukinula odredbe zakona o „Centru za procenu ličnosti", a započetu, a nedovršenu zgradu u Padinskoj Skeli, prenamenila u novi zatvor. Razlog za ukidanje Centra bila je želja vlastodržaca da ne dozvole konkurenciju u inače veoma unosnom poslu trgovine osuđeničkim beneficijama i, posebno, uslovnog otpuštanja iz zatvora.

Upravo je to jedan od najvažnijih razloga zbog kojih u „Pentagonu" sve češće dolazi do ubistava između osuđenika, ali i do drugih sukoba o kojima se u medijima ne izveštava. „Ovo ti nije hotel, da biraš sa kim ćeš u sobu" je rečenica koju je načelnica prevaspitne službe Daliborka Kujačić prenela na svoje potčinjene da je osuđenim licima ponavljaju kao papagaji.

Osuđenik koji stigne u „Novu Skelu", ima dovoljno para i zna kome da se obrati (u principu jedino upravniku Pavloviću, zapovedniku Đujiću ili načelnici Kujačić) može da bira ne samo u kojoj će sobi da bude, već i sa kim. Isti tokom dugogodišnje robije može i da menja cimere. Takvima je sve dozvoljeno, a oni bez para moraju da trpe i ćute.

Osuđenici koji nemaju para moraju da borave u sobama i sa osobama koje im odrede vladarska trojka Pavlović-Đujuć-Kujačić. Po informacijama koje su drugi osuđenici dostavili redakciji, ubijeni Ramiz Šarić je u više navrata tražio premeštaj iz sobe, ili dobijanje drugog cimera. Očigledno najmanje mesec dana pre ubistva odnos između ubijenog i ubice nije bio dobar. Oko čega se konkretno nisu slagali i šta je pravi razlog za ubistvo, zna jedino Jovanović. Uprava snosi odgovornost za ovaj događaj, jer niko nije reagovao kada je Šarić prijavio prve probleme između njega i cimera, jer niko od njih dvojice nije ponudio novac pohlepnoj upravi.

Milan Stevović, direktor Uprave za izvršenje kaznenih sankcija, o stanju u „Novoj Skeli" morao je da zna, ako ništa drugo, a ono zbog redovnog izveštavanja Magazina Tabloid o tome. O tome je trebalo da bude obavešten i od strane zamenika zaštitnika građana zaduženog za prava lica lišenih slobode Miloša Jankovića koji je u više navrata dobijao pritužbe osuđenika iz „Nove Skele". Ali, Jankovićevi saradnici samo su jednom, i to septembra 2015. obišli „Novu Skelu" i razgovarali sa osuđenicima. O toj poseti ne postoji javnosti dostupan izveštaj na sajtu Zaštitnika građana, a skinuti su u međuvremenu i ostali izveštaji.

Nekoliko zatvorenika iz „Nove Skele" je redakciji Magazina Tabloid pisali su osuđenici da zaposleni bez ikakvih skrupula otvoreno od osuđenika traže novac za premeštaj u drugu sobu, promenu cimera i tretmana ili prebacivanje u drugi, blaži zatvor. Kada je počela izgradnja „Pentagona" devedesetih bilo je planirano da se osuđenici tu zadržavaju do mesec dana, projektovane su male sobe koje su u međuvremenu još više smanjene ugradnjom kupatila. U nesnošljivo tesnom prostoru 22 sata dnevno provode dvojica koja se pre toga nikada nisu sreli i koji ne dele ista interesovanja i poglede na svet. Normalno je da vremenom dođe do međusobnih sukoba koje uprava zatvora pokušava da spreči golom represijom.

Da bi se smanjio broj sukoba između osuđenika zapovednik Đujić je bio naredio stražarima da se najsurovije obračunavaju sa svakim ko krši kućni red. Prebijanja zatvorenika, čak i bolesnika smeštenih u zatvorskom stacionaru, postali su za „Pentagon" svakodnevica.U pojedinim slučajevima su stražari preterali u batinanju, pa su zatvorenici dobijali teške telesne povrede zbog kojih su bili prebacivani u KPD Bolnicu u Beogradu, a neki i u civilne bolnice.