Natrag

Amerika

Amerika imati protiv Amerike nemati

Cena nejednakosti

„U ovoj zemlji ili možemo imati demokratiju ili veliku koncentraciju bogatstava u rukama nekolicine; ne možemo imati obe stvari", rekao je pre više od pola veka američki sudija Vrhovnog suda Luis Brandajs. Rekao je to u vreme jednog perioda istaknute socijalne nejednakosti u Americi. Povremeno reputacija Amerike kao „zemlje mogućnosti" dovodi se pod sumnju. Poslednji globalni ekonomski krah iz 2008. godine, pri kome je država narodnim parama spasla bankare Volstrita i ostavila obične građane u blatu, u kome se još koprcaju, samo je dodatan dokaz nepravde fiskalne nejednakosti. Svet se pobunio tokom pokreta iz 2011. Okupiraj Volstrit i tokom nekoliko političkih kampanja, ali se nepravda još nije suštinski promenila. Potom su nastupili američki predsednički izbori iz prošle godine na kojima su najviše pažnje privukli dvojica kandidata sa žestokim populističkim porukama. Berni Sander na levici i Donald Tramp na desnici. Pobedio je Tramp i sada ostaje da se vidi da li je on lučonoša finansijske pravde, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Kad se sve sabere i oduzme, Amerikanci su bogatiji danas više nego što su ikada bili. Problem je što blagostanje nije ravnomerno raspoređeno. Primera radi, 1970. giodine, deset odsto na vrhu zarađivalo je trećinu celokupnog nacionalnog prihoda, a 2012. već su prisvajali polovinu. Po nekim istraživanjima nejednakost primanja rekordno je porasla nakon recesije iz 2008. Između 2009. i 2012. prihodi onih koji čine jedan odsto stanovnika porasli su za više od 30 odsto. Istovremeno, ostatak od 99 odsto građana osetio je povišicu manju od pola odsto. Ovi podaci, da ne bude zabune, ne pokazuju da „avet gladi šeta američkim ulicama". Mora se uzeti u obzir činjenica da su svi Amerikanci u mnogo boljoj situacije nego što su bili pre sto godina, ili što su bili pre samo do pre nekoliko decenija. Ljudi na nižim stepenicama društva imaju danas bolji životni standard od onih koji su se pre par generacija nalazili pri vrhu. Tehnologija je najviše doprinela takvoj situaciji, ali i opšte bogatstvo zemlje kojoj bi bilo potrebno mnogo vremena da sasvim propadne. Danas je normalno imati tekuću vodu u kući, grejanje, automobil, mobilni telefon, televizor s velikim ekranom, laptop, kompjuter...

Međutim, cilj nije samo u fizičkom preživljavanju, već i u osećanju pravde. Još je Adam Smit objašnjavao razliku između apsolutnog i relativnog kvaliteta. Apsolutni kvalitet cipela, kao primer, nije promenjen, ali relativni jeste. Neko može da ima dobar par cipela, ali kad komšija ima cipele koje su deset puta skuplje, onda par običnih dobrih cipela ne predstavljaju finansijsku jednakost. Isto važi i za sasvim dobru školu, ako je u blizini jedna još bolja. Mnoga naučno potkovana istraživanja tvrde da je „relativno" oni što je presudno. Kvalitet života ljudi nije apstrakcija, meri se samo u poređenju s drugim ljudima. U siromašnim zemljama polugladni narod se ne buni mnogo, jer im je i komšija gladan. Inače, širom Amerike ljudi ne shvataju stepen finansijske nejednakosti. Neka istraživanja iz 2011. ukazuju na činjenicu da ljudi generalno veruju da sam vrh bogatih poseduje 59 odsto bogatstva. Podatak je da to nije tačno, oni su u posedu svih 94 odsto. Amerika se nalazi na samom vrhu ekonomske nejednakosti među razvijenim zemljama, ali to Amerikancima nije generalno poznato. To što postoje bezbroj istraživanja na tu temu, ne dopire do običnih građana.

Amerika se takođe nalazi pri samom vrhu ekonomske „ne-mobilnosti". Ekonomska mobilnost je mogućnost da se iz siromašnog sloja društva pojedinac svojim radom preseli u bogatiji sloj. Amerikanci se kunu da to svako može da uradi, ukoliko radi i uči naporno, i to verovanje je jedan od razloga zašto prosečan Amerikanac nije za veću jednakost. Veruje da će baš on da se probije. Podaci govore suprotno, toliko da čak i Kanada ima veću mogućnost vertikalne mobilnosti. To verovanje je deo američke kulture. U pričama, filmovima i predanjima, siromašan uvek izbije na vrh. Ne postoji kultni junak koji je krenuo od vrha, ali i književnost i filmska industrija uvek favorizuje one najsiromašnije. Zato Amerikanci uvek navijaju za slabije. Popularna kultura prepuna je likova koji uprkos slabim šansama stižu na sam vrh. To se ne događa veoma često u životu, ali kad se zaista i dogodi, onda se preuveličava. Na jednog Bil Gejtsa i Stiv Džoba, milioni nisu daleko dogurali. Postoje i primeri u politici: Kenedi i Džordž Buš su bili bogati, ali Nikson, Klinton i Obama nisu.

Podaci su neumoljivi: pametno siromašno dete ima manje šansi da danas završi fakultet od nekog priglupog bogatog deteta. To nije zbog škole, nego zbog prednosti koje stoje na raspolaganju bogatoj deci. Kad bogata deca završe škole, oni dobijaju bolja radna mesta i uopšte imaju veći uticaj u društvu. Kako u privredi, tako i u politici. A novac je takođe korumpirao čitav američki politički proces. Političari, zbog novca za kampanju, obraćaju pažnju isključivo na tanki sloj bogatih sugrađana. Na prošlim izborima, a nije se samo radilo o predsedničkom mestu, 158 familija dalo je polovinu novca potrebnog za kampanje. To podseća, kako je već neko primetio, na „demokratiju neke banana republike".

Amerika se poslednjih decenija deli na pobednike i gubitnike, s tim što gubitnici nemaju krivicu za svoj gubitnički položaj. Umesto da kreira fer i izjednačeni prostor za sve, vlada i institucije su postali agenti moćnih i privilegovanih. Zakoni, regulacije i javne institucije, kao i norme, ideje i verovanja, trebalo je da u Sjedinjenim Američkim Državama stvori jaku srednju klasu - a ta klasa svakim danom sve više bledi. Robert Solov, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, sumirao je nastalu situaciju: „Distribucija bogatstva u korist bogatih i moći u korist moćnih". Bogatstvo stečeno u kapitalističkom sistemu nije samo po sebi neprijatelj demokratije, ali bogatstvo naoružano političkom moći to jeste. U preambuli američkog Ustava razlog za postojanje Sjedinjenih Američkih Država je „opšte blagostanje".

Džejms Medison i Tomas Džeferson su u svoje vreme upozorili Amerikance da budu oprezni prema ambiciji upravljačke klase. Takvo razmišljanje danas pripadnici bogate elite nazivaju „poziv na klasnu borbu". U ono vreme takvo razmišljanje doveli su i jednog i drugog na predsedničku poziciju. Teodor Ruzvelt, Republikanac, pre jednog veka suprotstavio se moćnicima, kombinaciji bogatstva i moći, optužujući ih da kupuju američku vladu. Pozvao je građane da se pridruže njegovim naporima jer se nije radilo o „partijskom ili političkom problemu" već da je on pre svega „pitanje morala". Ukazao je Amerikancima da se ne radi samo o njihovom političkom sistemu već o opasnosti da „sama civilizacija neće moći da preživi". A ko čini taj jedan odsto super-bogatih? Ko čini taj 0,1 odsto, znači svaki hiljaditi građanin koji zarađuje neverovatnu sumu novca? Da li su to preduzetnici koji kreiraju radna mesta? Nisu! Taj 0,1 odsto su uglavnom generalni direktori kompanija, korporacija koje su ili u finansijskoj sferi, ili se bave nekretninama ili su multinacionalne. Među njima malo je onih genijalaca kao što je bio tvorac Ejpl kompjutera, Stiv Džobs, ili kao što je to Bil Gejts iz Majkrosofta. Ne, to su direktori ili advokati koji uglavnom ne kreiraju radna mesta i koji nisu još izmislili bog-zna-šta. Jednom rečju - nisu doprineli razvoju Amerike, a još manje čovečanstva. Većina njih, ne svi, ali nekih 70 odsto od tih 0,1 odsto, su ljudi koji isključivo znaju kako da naprave velike sume za sebe.

Tokom prvih šezdesetak godina prošlog veka znalo se ko pripada američkoj finansijskoj eliti. Bili su poznati po imenu i prezimenu. Bili su vlasnici firmi koje su dominirale na Volstritu. Početkom šezdesetih godina ta je elita počela da bledi. Liberalne interesne grupe preuzele su kontrolu Demokratske ekonomske politike. Konzervativci su preuzeli Republikansku stranu ekonomsko-političkog spektra društva. Potom su u osamdesetim godinama prošlog veka lideri korporacija krenuli u ofanzivu protiv „stare biznis elite". Pojavili su se ekonomisti, „matematički moljci", koji su konstruisali finansijske instrumente koje nisu mogli da razumeju ni oni na čelu korporacija. Oni koji su shvatili suštinu novog finansijskog sistema - obogatili su se. Na sreću ne zavisi sve od njih, indeks njujorške berze Dau Džons može da raste, a i da pada. Ponekad, u trenucima ekonomske i finansijske krize, može opasno da se sroza. Međutim, mnogo manji broj Amerikanaca radi u kompanijama koji deluju na toj berzi od onih koji su zaposleni u malim preduzećima. Amerika se drži na malim kompanijama. Na „tatinim i maminim" radionicama, fabričicama, kafićima, rančevima, vinogradima...

Veliki faktor u američkoj ekonomiji je razvijena tehnologija, razvijeno školstvo (najbolji svetski univerziteti), preduzimački duh... Nema te vlade u Vašingtonu, nema te korporacije, nema tog bogataša koji može da zaustavi odlučnog građanina da preuzme preduzimački poduhvat. Da tako Amerika nije izgrađena, odavno bi propala.

Takođe, globalizacija američke ekonomije dovela je do pada broja zaposlenih u manufakturi što se odražava na povećan broj osiromašenih iz redova ranije dobro stojeće radničke klase. Neki podaci ukazuju na činjenice da mnogi radnici bele rase prolaze kroz ekonomske teškoće u najmanje jednom vremenskom periodu pre nego što napune 60 godina života. S druge strane, jaz između onih vrlo bogatih i poprilično siromašnih svakim danom je sve dublji.

Broj brakova se smanjuje među svim rasama, a broj belkinja samohranih majki postao je nivo koje su imale samohrane majke crne rase. Više od 19 miliona belaca spali su ispod linije siromaštva koja iznosi 23.000 dolara godišnje za porodicu od četiri člana. Belci koji uglavnom žive na periferijama velikih gradova ili u manjim mestima, sada već čine 60 odsto među siromašnima. Ukoliko se sadašnji trend razlike u primanjima bogatih i radničke klase nastavi, do 2030. godine 85 odsto svih odraslih sposobnih da rade doživeće neku vrstu ekonomske nesigurnosti i lične nemaštine.

Američki Biro za popis definiše „zonu siromaštva" one delova, ili celine, ljudskih naselja u kome žive najmanje 20 odsto siromašnih. Po jednom njihovom izveštaju najizgledniji da žive u tim zonama su crnci, Indijanci i domorodci sa Aljaske, kao i pojedinci iz „neke druge rase". Porast siromaštva, a i pad „opšteg blagostanja", započelo je u Sjedinjenim Državama, tvrde mnogi analitičari, od onog trenutka kada je Amerika proglašena pobednikom Hladnog rata. Više nisu imali potrebu da bilo kome pokažu i dokažu superiornost njihovog kapitalističkog sistema. Nešto slično se događa i sa američkom demokratijom i ličnim slobodama.

U svakom slučaju, 90 odsto američkih radnika osećaju da njihove nadnice stoje u mestu dok troškovi života rastu. Neumoljiva statistika, poslednji podaci su iz 2013, pokazuje da se prosečna primanja u domaćinstvu nalaze na nivou iz 1989, uračunat je faktor inflacije. To nije napredak iako zemlja u celini stoji mnogo bolje nego pre četvrt veka. Novac je napravljen, ali nije pravedno raspoređen.

Zahvaljujući finansijskoj nejednakosti, Amerikanci se ipak, možda polako, ali sigurno, kreću ka zemlji koju nisu poznavali - svetu dve Amerike. Sasvim ekonomski podeljenoj Americi. Americi-imati i Americi-nemati. A, dosta veliki broj stručnjaka tvrdi da je naivno misliti da federalna vlada, da vladina politika, može išta da promeni u smeru u kome se ekonomija kreće. Da ne postoje zakoni, tvrde, koji bi mogli bilo šta značajno da promene, a čak i kad bi neki zakoni to mogli da urade, njih niko ne bi mogao da izglasa. Niko ne može da natera biznise da tretiraju poreze kao mogućnost za novi profit. Umesto da traže rupe u zakonu, pomoću kojih bi profitirali, biznisi bi trebalo da investiraju i na taj način ojačaju ekonomiju. Međutim, to se neće dogoditi i ne postoji zakon koji bi takvo ponašanje promenio.

Mnogi cenjeni ekonomisti tvrde da ekonomiji nije potrebna nejednakost da bi rasla. Nasuprot, skoro sasvim obrnuto je istina. U skorijoj američkoj istoriji produženi ekonomski rast usko je povezan sa relativnom stanjem ekonomske jednakosti. Relativno jednaka distribucija ekonomskih dobitaka. Čak se i MMF slaže sa takvim tvrdnjama. Ekonomska nejednakost stvara političku nejednakost čiji je najveći cilj da napravi ekonomsku nejednakost što veću.

Već duže vreme postoji ideološka podela unutar američke politike. U toj podeli liberali vide proizvodnju i zaštitu javnih dobara kao „urođeno pravo", mada ne u potpunosti, funkcije vlade. Konzervativni su protiv mešanja u slobodu privatnog tržišta. Ta razlika stvara tenzije, koje nisu uvek loša stvar, još od kraja Drugog svetskog rata pa negde do 1980. Pojavom politike neoliberalizma stvari su se dosta promenile-sve je manje brige o javnim dobrima. Možda je dobar primer konzervativna tendencija koja zahteva vraćanje federalnih nacionalnih parkova državama u kojima se nalaze. Opravdava se da bi federalna zemlja morala da se „vrati ljudima". Kojim ljudima? Samim tim što je pod federalnom zaštitom, već pripada svima i niko ne može da te teritorije ekonomski eksploatiše. Jedino bi bilo opravdano ukoliko bi se nacionalni parkovi vratili Indijancima, ali se to neće dogoditi.

Inače, ceo svet prati američke predsedničke izbore i čitava Amerika očekuje velike promene od trenutka kad u Belu Kuću stupi novi stanar. Ali se ništa značajno ni tada ne dogodi. Američki predsednici provedu u Beloj Kući četiri ili osam godina, a potom odlaze iz Vašingtona.

Vašingtonska elita odavno je shvatila da su predsednici u njihovom gradu samo privremeno i da čitavu predstavu vode oni. To što među njima većina nije izabrana ni na jednim izborima, već se u krugovima vlasti nalaze zbog svoje ekonomske moći, ne sprečava ih da pokušavaju da vode zemlju u pravcu koji njima odgovara, ili za koji misle da im odgovara.

Obećanja i napori bilo kog predsednika da ta obećanja ispune, ni malo ne obavezuje američke moćnike. Još manje ukoliko se radi o izabranom predsedniku koji je obećao narodu da će biti bolje. Sjedinjene Države imaju najveću i tehnološki najrazvijeniju ekonomiju na svetu. Ta ekonomija stvara oko 50.000 dolara godišnje po glavi stanovnika. U toj tržištu orjentisanoj ekonomiji privatnici donose najveći broj odluka, a federalna i državne vlade pre svega kupuju dobra i usluge na toj pijaci. Američke firme su na svetskom čelu naprednih tehnologija, naročito kada su u pitanju kompjuteri, medicina, avijacija i vojna industrija. I mada su nakon Drugog svetskog rata mnoge razvijene zemlje smanjile taj tehnološki jaz u odnosu na Ameriku, Sjedinjene Države su i dalje ubedljivo na vrhu.

Ipak, Amerika ima svoje dodatne troškove, kao što su izdaci za ratove. Sudeći po zvaničnim podacima, do kraja 2011. godine Sjedinjene Države su potrošile na poslednje ratove skoro 900 milijardi dolara. Istovremeno je godišnji budžetski deficit postigao cifru od devet odsto Bruto nacionalnog dohotka. Prihodi od poreza su procentualno niži od prihoda mnogih drugih zemalja. Problemi na duže staze biće stagnacija prihoda siromašnijih familija, neodgovarajuće investicije i propadanje infrastrukture, galopirajuće cene medicinskih i penzionih troškova u naciji koja ima sve više ostarele populacije, nedovoljno sopstvene energije i, naravno, budžetski deficit. Ipak, dug u obveznicama je važan ali, kako tvrde stručnjaci, nije i najvažniji problem.

Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Džozef Stiglic poziva da se napusti Kapitalistička crkva ličnog interesa. Stiglic u svojoj knjizi Cena nejednakosti tvrdi da se produbljuje jaz između onih koji vide Ameriku kao kolektiv i onih koji to ne prihvataju. Za takvu situaciju on krivi zakone i odredbe koje beneficiraju bogate na štetu američke srednje klase. Zakonske odredbe o porezima prave razliku u društvima kao što je švedsko i američko. Ideja da je ljudskom biću bolje ako je samoživo, tvrdi Stiglic, bila bi smešna Šekspiru, anatema Isusu, apsurdna Darvinu i poremećena Frojdu. Najverovatnije da bi se i sam Adam Smit, otac kapitalizma, ogradio od filozofije samoživlja koju pripovedaju neki od američkih političara i analitičara.

Profesor Džozef Stiglic u već pomenutoj knjizi tvrdi da današnji kapitalizam pretvara Ameriku od zemlje mogućnosti u zemlju uništenih snova. U jednom intervjuu kaže i sledeće: „...Jedan od mitova koji pokušavam da uništim je mit da ako učinimo bilo šta u vezi nejednakosti to će oslabiti našu ekonomiju. I zato je naslov moje knjige Cena nejednakosti. Šta tvrdim-da ako napadnemo te izvore nejednakosti, imali bi smo jaču ekonomiju. Plaćamo visoku cenu toj nejednakosti. Sada, jedna od pogrešnih karakterizacija nas koji hoćemo jednakije i poštenije društvo je da hoćemo potpunu jednakost, a to bi značilo da ne bi više bilo motivacije. Ne radi se o tome. Pitanje je da li možemo poboljšati neke od nejednakosti-smanjiti neku nejednakost, na primer, obuzdavanjem monopolne moći, obuzdavanjem zelenaških kredita, obuzdavanjem zloupotreba kreditnih kartica, zaustavljanjem zloupotreba plaćanja generalnih direktora korporacija. Sve su to stvari koje iskrivljuju i uništavaju našu ekonomiju...".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane