Natrag

Francuska

Ko je gradonačelnica Pariza, levičarka koja tone sa prestonicom kao kapetan na Titaniku

Sve zamke, Anke Parižanke

"Gori li Pariz", naslov je čuvene knjige Dominka Lapiera et Larija Kolinsa iz 1966. godine, po kome je snimljen i film, a mogao bi da se uzme i za opis današnjeg Pariza. Naravno, Pariz ne gori, ali ključa u predizbornoj atmosferi, s jedne strane, dok se po ulicama grada sve više puši i guši u sopstvenoj zagađenosti, sa druge. Pariz više nije grad ljubavi i mode već je sve više Meka nezaposlenosti, centar razvratnog snobizma, zona nesigurnosti i skupoće života, ali je ujedno i grad auto-sporosti po zagušenim bulevarima koji su poprište otvorenog rata protiv automobilista. Pored svega ekološkog ima i dosta ekonomskog u strogosti same gradonačelnice Ane i poslušnosti njene policije, bar kad je u pitanju uterivanje kaznenog harača u gradski budžet. O tome izveštava Mile Urošević, naš dopisnik iz grada svetlosti

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

Iako je ovih dana živa ispod nule, sve plamti i ključa od opšteg nezadovoljstva i neke tmurne atmosfere pune opasnosti od atentata, od gubitka posla i velikih novčanih kazni za sve vrste prekršaja, pa do rekordne zagađenosti vazduha i totalnog kolapsa u saobraćaju. Uz to se nadovezuje nemoć naspram nepoželjnog talasa migracije, kojoj ne samo da se ne staje na put, već joj se iz gradskog budžeta zidaju gnezda i prebivališta uz obilnu socijalnu pomoć iz džepova francuskih poreskih obveznika na račun poskupljenja svega i svačega! I kako niko ne voli skupoću ni zavlačenje tuđe šape u sopstveni džep, tako je i sam grad svetlosti sve više zamračen rasismom i netolerantnošću. Povrh svega država ulazi u top sezonu predizborne lagarije pa se sada zbog nepoželjnih stranaca i sami domorodci međusobno ne trpe i otvoreno prepucavaju. Ko je kriv za propast Pariza, ako ne prvi čovek grada, u ovom slučaju to je jedna žena.

I to ne bilo koja žena, već misteriozna Španjolka iz San Fernanda, dona Ana Mara Hidalgo Aleu, koja je se naturalizovala 2003 a već od 2014. postala kraljica Pariza kao Ana Hidalgo. I to nije sve ! Od kako je u avgusta ove godine postala i direktorka lobi grupe Cities Climate Leadership Group, CO40, ušla je i na top listu 30 najuticajnijih žena sveta.

U Francuskoj su nominacije pofrancuženih stranaca normalne pojave. Sarkozi je bio naturalizovani Mađar, premijer Vals je Španac a ima i mnogih drugih primera gde su novopečeni Francuzi sa duplim državljanstvom na važnim mestima, od kapitena fudbalske reprezentacije do predsedničke fotelje. I u principu nema frke zbog njihovog porekla! Francuska je nacija nastala od desetine raznih naroda i uz veliko ućešće stranaca iz svojih kolonija. Problem nastaje tek kad udari kriza po razmaženom javnom mnjenju a nema više kolonija pa se na nepopularnost izabranih nakaleme; rasizam potčinjenih i sve veća netrpeljivost udomaćene raje prema gologuzim strancima, i sve to po sred zemlje slobode i ljudskih prava. Nema tu mnogo logike, ali ima puno malih razloga za veliku mržnju vlastima i posebnu odbojnost prema gradonačelnici Hidalgo, zakoreloj anti-dizelašici, pogotovo među automobilistima, kojima se sve više zabranjuje pristup centru grada, smanjuje brzina vožnje i povećavaju kazne za prekršaje. Poslednji veliki pronalazak de Maire de Paris, odnosno majke Pariza, (kako je doslovan prevod za gradonačelnika na francuskom) su video kazne, za prekršaje koji se mogu konstatovati i putem kamera za nadgledanje pa čak i cinkarenjem komšija bez formalnih dokaza.

Sve se može kad se hoće a nema nikog da se suprotstavi otvorenoj pljački koja se folira kao mera sigurnosti građana. Budžet od naplaćenih kazni se planira unapred, mnogo pre samih prekršaja pa na pandurima ostaje da zamišljenu lovu uteraju u realne kase, i to kako znaju i umeju, tvrde članovi auto saveza ali i neki policajci pod anomimom.

Gradonačelnica grada svetlosti je jedna mračna osoba koja nervira Parižne do ludila, i to ne samo svojom fiks idejom da zabrani sve dizelaše, već i svojom arogantnom politikom prema svemu što nije u socijalističkom i mondijalističkom trendu. Prepucavanja sa Valerijom Pekres, koja je kao desničarka izabrana za predsednicu celokupnog pariskog predgrađa, je na nivou dve ženske alapače. Pravi matrijahatni rat dve Amazonke, gde se 10 miliona prigradskih duša bori za ulazak u skoro zabranjeni grad od 2 miliona privilegovanih Aninih Parižana.

Gradonačelnica širi trotoare po gradu i sužava kolovoze, pogotovo na istočnim delovima grada odakle navire najveći broj, uglavnom nepoželjnih stranaca na radu u inostranstvu i francuske srednje klase. Ponekada treba i dva sata gurkanja po zakrčenim ulicama da bi se stiglo u centar Pariza i isto toliko vremena da se iz njega izađe. Ali kako ni to nije dovoljno da se ljudima ogadi volan i kumplung pedala, Anka Parižanka povećava broj pešačkih ulica i pretvara bulevare duž reke Sene u piste po kojima je dozvolila da se voze samo rolšue i trotineti. Omiljena zabava Parižana koji uz skoro besplatne bicikle imaju i električne automobile na raspolaganju i relativno malu pretplatu za iznajmljivanje.

Za to vreme zakrčenost po ulicama i vožnja u mestu su naduvali u parisku atmosferu otrovne dizel čestice i na tone azotnog dioksida, zbog čega se povremeno zabranjuje vožnja parnim ili neparnim tablicama i smišljaju kojekakve markice da se iz daleka vidi ko sme a ko ne bi smeo da se vozi. Već duže vreme stari automobili od pre 2001. godine nemaju pristup gradu a uskoro će zabrana da kači i sve druge, dizelaše od kamiona do autobusa.

One koji hrane grad i dovode mu turiste na pelješenje. Suluda perspektiva obzirom da su pre samo nekoliko godina zabranjivali benzince i davali popust za dizel automobile koji su sada u velikoj većini. Ali ni to nije sve. Po autoputu od tri trake oko Pariza brzina je smanjena na 70 km h a ponekada i na 50, i opet pod izgovorom sigurnosti i dobrog zdravlja.

Lako je Parižanima koji imaju metro i sve im je blizu a za milione stanovnika predgrađa, koje se prostire na 1.500 km2, skoro da nema nikakav zgodan prevoz od mesta do radnog mesta a uostalom i oni hoće da se vozaju, ne samo kada idu na posao, već i kad se kupuje, izlazi ili posećuju prijatelji i rodbina. Iako se zna da Francuzu možeš lakše da dirneš u ženu nego u auto, kako onda da se bezbolno reši problem automobilske prenaseljenosti jednog velegrada koji svakog jutra broji nekoliko stotina kilometara zakrčenja?

Nakon samita COP 21 koji je održan u Parizu 2015. ekologija je postala politički adut broj jedan i velika prilika da se ugrabe dobra mesta, limuzina sa šoferom i velike plate za tako odgovoran posao.

Od avgusta prošle godine Ana (inače penzionerka od svoje 50 te godine) i ujedno gradonačelnica je dobila još jedno radno mesto u svetskoj klimatološkoj organizaciji CO40 koja broji 80 velikih gradova iz 50 zemalja sa preko 600 miliona stanovnika i 25% svetskog dohotka kao i 70% svetske zagađenosti vazduha.

Na tom mestu su pre Parižanke bili Gradonačelnici Londona, Njujorka, Toronta i Rio de Žaneira. Na pitanje kako da se kreću građani po Parizu ona je odgovorila da je nelogično da se svako vozi sam u kolima i da treba da se organizuje autostop na moderan način, preko Interneta ili da se kupe električni automobili a tu su i bicikle ili gradski prevoz. Naravno, ona ima svog šofera i društveni auto, pa može da savetuje.

Politika koju ova dama gura ne silu je samoubilačka verzija mondijalističkih ideja socijalne nasilne mešavine različitosti da bi se uspostavio jedan koktel na principu bratstva i jedinstva onih koji se ne podnose. Gospođa Hidalgo kao poslednji socijalista koji ima neku sigurnu vlast u ime ideologije, tone kao kapetan Titanika i sa sobom gura pod led ceo grad koji bi trebalo da brani a ne da uništava, tvrdi opozicija. Htela je da izigrava nekog saobraćajca a ispala je piromanka koja je zapalila požar čiji dim sada guši Parižane. Osim što je auto-mrzac ona je i migrano-ljubimica jer za svoje prijatelje migrante i ostalu sirotinju povećava za 30 % broj novih stanova za njihovo udomljenje iako su Parižani sve veći konzervativci i rasisti od kako im se kvartovi pretvaraju u kaleidoskop etničkih i socijalnih mešavina u doba nezaposlenosti i krize.

Rezultati Anke levičarke su katastrofalni pa su i najmirniji i skupi delovi grada su pretvoreni u arapski suk gde se diluje droga, prosi i napadaju prolaznici, tvrde oni koji tamo žive. Jedan članak u listu "Atlantico" je još u martu objavio katastrofalni bilans dame kojoj je ideoligija važnija od ekonomije. Ne samo da troši nemilice na sebe i svoju sigurnost, blidirana stakla i slično, jer se smatra kao idealna meta islamista, već sve više ulaže narodne pare u nove kampove po gradu, kako bi bila u normama UN o pravima migranata, baš onako kao to žele neke masonske organizacije koje rade na zaveri zamene stanovništva, u Francuskoj i celoj Evropi.

OK, neko će reći da zavere ne postoje a drugi opet da zavera postoji bar u Parizu i da joj ime Ana Španjolka, Olandova bivša tajna ljubavnica sa kojom ima isto tako jedno tajno dete. Iako sve ovo nikada nije dokazano, nemoguće je da se narodu izbije iz glave jer su zavere kao neke bajke za odrasle. Odlične za uspavljivanje i salonska naglabanja i kruže, kruže...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane