Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma'' (11)

Od moćne federacije do labave konfederacije

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Demokratska federativna Jugoslavija, Federativna narodna republika Jugoslavija, u početku i Socijalistička federativna republika Jugoslavija-bila je federativna država, u prvim godinama po oslobođenje, strogo centralizovana država, u svim državnim poslovima i akcijama. Posebno u strogo centralizovanom planu privrednog razvitka , kasnije „preimenovanog"-u društvenom razvitku države i društva.

Tako snažno, prema nekim mišljenjima još i tada nazvanog-krutim planiranjem bilo je, po mome sudu, motivisano i uzrokovano dvama fundamentalnim principima. Prvo, od 1944/5. godine u Jugoslaviji je vladala isključivo Komunistička partija Jugoslavije.

U toj Partiji vladalo je strogo načelo demokratskog centralizma. U istinu: suština je bila u centralizmu. Jer, odluke koje su usvajali, donosili partijski kongresi i Centralni komitet KPJ - donosili su delegati ili članovi CK KPJ, koji su bili pre svega određeni od strane Politbiroa CK KPJ, u krajnjem od generalnog sekretara KPJ, dakle Josipa Broza Tita. Pa po logici stvari i primeru za ugledanje, ako su u SSSR-u takve norme i praksa nazvani staljinizmom, slobodno se paranojom može taj period nazvati-titoizmom.

KPJ, dakle DFJ i FNRJ, pre svega prvih godina vladavine, često smo, kako bi to seljaci rekli: "Trčali ko june pred rudu!" Ne samo da smo kopirali ono kako je propisima i praksom u SSSR-u, nego smo po nečemu težili i ka avangardizmu.

Tako je bila i kreirana sadržina i značaj plana i planiranja u Jugoslaviji. Dakle, iz doktrinarno-političkih i ideoloških razloga, planiranje i plan privrednog i društvenog razvitka bilo je obavezno, strogo regulisano, kontrolisano od vrhovnih vlasti federacije. Nominalno na čelu toga bio je neumorni, vredni Slovenac Boris Kidrič, ali uvek je Titova bila poslednja i odlučujuća.

Postojao je i drugi, realnim okolnostima, motivisani razlog za strogo centralizovanim i strogo kontrolisanom planiranju, tj. Akcijama i ponašanjima.

Posle oslobođenja vladala je totalna nestašica svih roba u Jugoslaviji. Nestašica roba za proizvodnju u industriji, zanatstvu itd. Ali i nestašica artikala za prehranu ljudi i stoke. Nije bilo dovoljno ni uglja, pogotovu nafte, benzina, pa ni drveta za ogrev. Razume se, bila je oskudica i u robama koja bi se mogla izvoziti i na istočno i na zapadno tržište.

Takva situacija nalagala je i strogu racionalizaciju, distribuciju svih roba. Sistem „tačkica i bonova" bio je metod, način racionalnoga raspoređivanja, pre svega za ljudsku i stočnu hranu, za ogrev itd. Najveće rezerve za svekolike potrebe, pre svega za ogrev narasloga stanovništva u gradovima, umnoženim zdravstvenim i rehabilitacionim ustanovama za lečenje i nego brojnih ranjenih i bolesnih boraca NOB, ali i za izvoz-bilo je drvo, šume. Kako po pravilu narodne poslovice: Jedno zlo, jedna nesreća nikada ne idu samo, sama, tako je bilo i s nama u Jugoslaviji. Došlo je do nesporazuma, sukoba između SSSR-a i Jugoslavije, SKP (b) i Staljina i Tita.

Došlo je do rapidnoga pada spoljnotrgovinske razmene između naše zemlje, SSSR-a i drugih istočno-evropskih zemalja. Došlo je do novih, većih nestašica riba i za domaću preradu i neposrednu potrošnju-ishranu ljudi i finalnih industrijskih proizvoda-nema, nema ni poljoprivrednih, ostaje izvoz sirovina, neprerađenih metala, i-drvo.

Dakle, silom prilika drvo je bilo osnovni, jedini značajniji materijal za ogrev u domaćinstvu i vitalnim ustanovama, bilo je drvo i osnovni materijal za preradu u drvnoj industriji, konačno sada, posle rata, biva i važan izvozni artikal.

Da bih podsetio i plastičnije opisao tadašnju situaciju mlađim ljudima, čitaocima ovoga teksta, pomenuću samo par primera.

Nemilice smo sekli šume, osobito one koje su raspolagale drvnom masom podesnom i poželjnom za izvoz. U toj situaciji: bila je naredba-mobilizacija muškoga stanovništva i prinudno slanje na seču šuma! Tada nije bilo „radne snage", danas nema „radnih mesta". Tada je Edvard Kardelj došao na ideju da se zabrani držanje koza, jer one brste, uništavaju šume, šta onda da izvozimo, čime da se grejemo.... I donet je propis o zabrani držanja koza , obavezi imalaca koza da svoje „ljubimice", često i hraniteljice (mleko za decu) unište! Istinit je slučaj: u mome Prokuplju mesarski radnik zvani „Džamba" imao je dve Sanske koze.

Nije želeo da ih pokolje, sakrio ih je na tavanu svoje kuće. Svako jutro na tavanu im je donosio hranu. Jednoga jutra on je tu obavezu zaboravio da ispuni. Koze su se uznemirile , gladne rogovima probiju crep na tavanu i počnu da mekiću. Ne lezi vraže : upravo toga momenta ulicom je prolazio opštinski inspektor, video koze, i odmah naredbu Džambi da koze uništi. Sutradan rano ujutru Džamba odvede koze i na prag zgrade u kojoj je bilo sedište opštinskoga predsednika zakolje obe koze i ostavi ceduljicu sa tekstom sledeće sadržine: „...Druže Tito, zlato naše, Opet gazda konja jaše/ Radnik Džamba kozu ima/I ona mu se oduzima!" Događaj je snažno odjeknuo, ne samo u Prokuplju!

Navešću još dva primera da bih plastičnije savremenim čitaocima dočarao ondašnje prilike, značaj i svemoć centralnoga, centralističkoga planiranja i upravljanja privredom, time velikim delom i životom svih stanovnika Jugoslavije.

Godine 1948. Centralni komitet KPJ osnovao je Visoku novinarsku i diplomatsku školu u Beogradu, školu u rangu fakulteta; bila je u sastavu Beogradskog univerziteta. Polaznike škole odabirale su komisije republičkih centralnih komiteta, konačnu verifikaciju dao je CK PKJ, tačnije tada član Politbiroa CK KPJ i Milovan Đilas, moćni Đido! Polaznici su bili „provereni" drugovi i drugarice. Bio sam jedan od tih polaznika, na tzv. Diplomatskom odseku. Bilo je ukupno 204.polaznika škole te prve 1948.godine. Sedmoro njih bili su članovi SKOJ-a, svi ostali članovi KPJ, mnogi od nas i aktivni učesnici u partizanskim jedinicama.

Među studentima bio je i drug Đuro Laković, Crnogorac, visok 208 centimetara!

U situaciji racioniranoga snabdevanja, svi smo dobili, kao i drugi građani, bon za nabavku obuće, odeće, cipele. Sa tim bonom svi smo odlazili u radnje za obuću i dobijali cipele, razume se, uz minimalnu cenu. Za druga Đuru Lakovića, nažalost-nismo mogli nikako da nabavimo cipele. Cipele su pravljene veličine samo do broja 45, a naš Laković je nosio cipele broj 47. Muke smo imali Velimir Matić, Vlado Arsenijević i moja malenkost Milentije Pešaković, koji smo bili u partijskome rukovodstvu Škole, da nabavimo odgovarajuće cipele za druga Đuru Lakovića! Biće-neće biti...! Na kraju smo morali da uputimo zvanični dopis-molbu Škole sa potpisom dekana Škole, a tada je to bio poznati urednik, novinar „Politike", drug Duda Timotijević i sekretara Škole M. Naumovića, ministarstvu za industriju i zanatstvo Srbije. Tako je i učinjeno, i posle mesec dana stiglo je rešenje-odobrenje da se drugu Đuri Lakoviću u toj i toj radionici obuće može napraviti cipele broj 47. Jer, tako velike cipele zahtevale su veću količinu utrošenog materijala-kože, konca...od propisane planske norme.

Godine 1955. normalizovani su odnosi između Jugoslavije i SSR-a. Rusi su (Hruščev na Kongresu KP SSSR) da je do nesporazuma između naših zemalja došlo prvenstveno Staljinovim manirima itd. I te 1955.godine u Beograd je došla delegacija CK KP SSSR-a i Sovjetske vlade: Hruščov, Bulganjin, Mikojan i drugi. U vidu digresije nekoliko rečenica o događaju koji nije šire poznat o dolasku Sovjetske delegacije u Beograd. Sovjeti su javili našima: „...Dolazimo sa dva aviona". U prvome avionu biće osoblje obezbeđenja, protokola itd., a u drugom avionu biće delegacija CK i Vlada SSSR. Tito, Kardelj, Ranković i svita na beogradskom aerodromu čekaju. Sleće prvi sovjetski avion i na pisti malo dalje staje. Niko iz aviona ne izlazi. Naši rezonuju: pa čekaju da prvo stigne drugi avion i iziđu Hruščov, Bulganjin, Mikoja..., pa će onda osoblje pratnje. Posle nekoliko minuta sleće drugi avion i staje na propisanom odstojanju od YU delegacije koja ih čeka.

Tada se Tito, Kardelj, Ranković i drugi upućuju ka tome drugome avionu na susret Hruščovu, Bulganjinu, Mikojanu...Tada, međutim, iz prvoga aviona izlaze Hruščov, Bulganjin, Mikojan i drugi. Videći to Tito, Kardelj, Ranković i drugi upućuju se ka prvome avionu.

Kasnije su Sovjeti objasnili našima u čemu je bio štos: Nismo isključivali da ćete vi9 pucati u nas kad budemo izlazili iz aviona. Kad smo videli da se vi upućujete ka drugome avionu, bili smo sigurni da nećete , jer niste odmah, pucali na nas. I onda smo mi izašli iz prvoga aviona,a osoblje obezbeđenje, protokola...Tek je kasnije izašlo iz drugoga aviona! Da ste pucali u drugi avion, misleći da je delegacija u njemu, mi bismo sa prvim avionom uzleteli-nebu pod oblake! Vešta varka, kombinacija, zar ne?

Ali i dokaz velikog nepoverenja! Eto između dva najvernija saveznika u ratu i inače!

Da nastavim sa drugim primerom teme koju eksploatišem u ovim redovima svoga teksta. Godine 1956. u posetu YU bila je supruga Nikita Hruščova, drugarica Nina. Vlada republike Srbije donose odluku da iz budžeta rezerve republičkoga budžeta izdvoje 136.000 dinara i u Narodnoj radinosti u Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu, kupe i poklone Hruščovljevoj supruzi Nini komplet garderobe srpske narodne nošnje. Ubrzo su iz saveznih planskih organa i organa za opšte - privredne bilanse zagrmeli! Kako ste mogli i smeli da tako nešto uradite, „probijate finansijske bilanse", narušavate planske proporcije o strukturi potrošnje...Dakle, centralizam „do daske"!

Ali, nema pravila bez izuzetaka. Milovan Đilas mi je detaljnije pričao: "...Tri puta sam ja kao član Politbiroa CK KPJ, u ime Politbiroa, odlazio u Ljubljanu 'u inspekciju', jer su Slovenci trošili novce mimo globalnih planskih proporcija i strukture i nvesticija i opšte potrošnje. Sastanke sam držao sa članovima Politbiroa CK KP Slovenije, sva tri puta u prisutnosti i druga Mihe Marinka, sekretara CK KP Slovenije. Iznosio sam konkretne cifre , podatke...

Na jednom od tih sastanaka Miha Marinko je plakao i u suzama garantovao da tako više neće postupati. Sva tri puta posle moga povratka u Beograd u Sloveniji su nastavili samostalno da se ponašaju, mimo planskih proporcija i normi! Znate, kad je sedište Politbiroa CK KPJ pre rata bilo u Zagrebu, mi smo uvek 'za gušu' držali Hrvate, bili su nam pred očima, sve smo znali šta rade. Slovenija je i tada znala da 'izmigolji'-znali su da mi nemamo svakodnevni uviđaj u njihove postupke. Sada je situacija slična sa Srbijom, kao pre rata sa Hrvatskom: u Beogradu je CK KPJ, uvek sve znamo, možemo brzo da budemo obavešteni... Slovenija je opet daleko, pa po onoj 'daleko od očiju, daleko od srca', i suze i zakletve Mihe Marinka...kao od lanjskoga snega-ništa!"

No, ipak i pored tu i tamo „divljanja" pojedinih organa, centralna planska i privredno-bilansna predviđanja uglavnom su poštovana. O tome su se u to vreme posebno starali u Sekretarijatu SIV-a za opšte privredne poslove i analize na čelu sa Kirom Gligorovim i Nikolom Balogom. Kasnije u Saveznom zavodu za društveno planiranje na čelu sa Vojinom Guzinom i Nikolom Čobelićem. Sva četvorica su bili izvrsni znalci, vrli intelektualci. Ja sam, kao novinar-komentator „Ekonomske politike", imao privilegiju da sa svakim od njih četvorice tesno sarađujem, komentarišem i čitaoce informišem, kako bi se reklo „sa izvora, i iz prve ruke".

Tih godina, posle normalizacije odnosa sa SSSR-om, desila se i jedna srećna, nepredviđena okolnost. Jugoslavija je od 1945. imala visoke godišnje stope porasta društvenoga proizvoda i nacionalnoga dohotka. A onda-delirijum: društveni plan Jugoslavije za period od 1956 do 1961. biva ispunjen za četiri godine. Godišnja stopa porasta društvenoga proizvoda i nacionalnoga dohotka 12%, 13%,14%. Prvi i jedinstveni po tome u svetu! More nam je do kolena!

I odjednom-krah! Petogodišnji plan Jugoslavije za period 1961-1965. nekoliko meseci pošto ga je usvojila Savezna skupština biva napuštena - ne ostvaruje se ni jedna planska proporcija, predviđena dinamika razvitka, ni mnogi važni konkretni objekti, investicije-nema para! Opšta konstatacija: u FNRJ- planiranje ide jednom tračnicom-desno, privredni sistem-raspodela društvenoga proizvoda i nacionalnoga dohotka drugom tračnicom-levo! Oko 500 milijardi dinara nedostaje da se ostvare predviđanja saveznoga plana samo za tzv.kapitalne investicije, glavne energentne i druge objekte...

Godine 1959. Mijalko Todorović, potpredsednik SIV-a, resor:privreda, triumfalno saopštava YU javnosti: oslobodili smo se uvoza pšenice, dovoljno prozvodimo za naše potrebe. Ne leži vraže: 1961. godine sušna, moramo ponovo uvoziti žito!

Radničko, odnosno kasnije društveno samoupravljanje, uključivo i razvoj komunalnoga sistema: Jugoslavija-federacija komuna (ostvarujemo i ideje pariske komune!) imali su za posledicu: čvrsto uverenje YU političkoga vrha, i ne damo njih, da smo stvorili beskonfliktno društvo, nema i neće biti štrajkova, nasilnih zahteva, itd. Radnici su na vlasti-protiv koga bi štrajkovali!?

Odjednom atomska bomba: štrajk rudara u Trbovlju! Sekretar Partije u Sloveniji Miha Marinko silazi noću u jame, stišava, moli rudare...Tito isto veče određuje A. Rankovića da on lično hitno ode u Trbovlje: radničkoga je porekla, uživa ugled skromnog i pravdoljubivoga funkcionera, sa Rankovićem leti i Mijalko Todorović, potpredsednik SIV-a zadužen za privredu. Posle tri dana rudari obustavljaju štrajk, čekaju ispunjenje svojih zahteva...Glavni problem oko ovoga štrajka bio je u tome što je on srušio dogmu, čvrsto uverenje, i Tito, da smo stvorili sistem besklasnoga, beskonfliktnoga društva..

Jednostavno, panika, neznanje jasnih ideja, planova-šta i kako dalje! U toj i takvoj konfuziji Tito zakazuje Proširenu sednicu Izvršnoga komiteta CK SKJ, koja je održana marta 1962. u Beogradu. Trajala je tri dana.

Tito ima uvodni referat-konstatacija „divljanje republika", ne poštuju se odluke federacije, ne poštuju se ni privredni sistem raspodele, ni zadaci Društvenoga plana Jugoslavije za godine 1961-1965. Ranković daje snažnu podršku stavovima iznetim u Titovom referatu. Ostali-ko u klin, ko u ploču! Doneti su zaključci, a Tito 6. maja drži poznati govor u Splitu.

Smenjuju se funkcioneri Saveznoga zavoda za društveno planiranje: Guzina i Čobelić. Miloš Minić, predsednik RIV-a Srbije odlazi za potpredsednika SIV-a, biće predsednik Odbora za plan i i finasije, Boris Krajger, predsednik RIV-a Slovenije ide za potpredsednika SIV-a, biće predsednik Odbora za privredni sistem (raspodelu dohotka), Jakov Blažević, predsednik RIV-a Hrvatske dolazi u Beograd za predsednika Savezne privredne komore. Da ne detaljišem niz drugih odluka u pogledu pravičnije raspodele, veće finansiske discipline na svim sektorima...

Izvršni komitet CK SKJ 3.aprila 1962. upućuje pismo partijskim organizacijama, pismo analize, dokumentacije, upozorenja....Tito 6.maja drži u Splitu čuveni govor-svaka naša republika bila bi niko i ništa, da nismo svi zajedno...Narod sa olakšanjem prima sve to, rađaju se nade u Partiju, rukovodstvo, Tita...Međutim, bitnoga pomaka ka rešenjima prihvatljivim-nema. Mnogi analitičari konstatuju ubrzo da je Tito nekoliko nedelja kasnije, u govoru prilikom otvaranja beogradskoga Sajma, bitno odstupio od onoga šta je i kako govorio u Splitu . Priklonio se realnosti:nije hteo da se suprotstavlja većini u CK SKJ, državi...jer su tendencije dezintegracije Jugoslavije zahvatile široke prostore, ovladale shvatanjima brojnih rukovodećih ljudi, posebno u nekim republikama, pre svega Sloveniji i Hrvatskoj...

Zbog svega ovoga mnogi su, među njima najdetaljnije, jasnije Miodrag Zečević u knjizi-zborniku! Početak kraja Jugoslavije „tim terminima označavaju pomenutu sednicu proširenog Izvršnog komiteta SKJ od 14.-16. marta 1962. Da samo pomenem karakteristične izjave vrhovnih republičkih i YU funkcionera koje su sledećih godina, u raznim prilikama, oni izgovorili, uradili: Kardelj konstatuje da je nacionalni dohodak, koji se stvara na teritoriji jedne republike, svojina te republike, nacije.

Bakarić lansira tezu: federacija treba više da federira, što je značilo: da teži konfederaciji Jugoslavije. Federacija je samo ono o čemu se uvek dogovore sve republike.

Krsta Crvenkovski lupa šakom u sto: „Nismo mi u Jugoslaviji ničija kolonija. Mi smo samostalna makedonska republika, država!" On tako reaguje na ideje nekih, pretežno iz Slovenije i Hrvatske, da federacija mora rigorozno da kontroliše kako nerazvijena područja troše novac koji dobijaju iz Saveznog fonda federacije.

Broj nezaposlenih se povećava. Izlaz se vidi i čini u otvaranju rampi za slobodan odlazak naših državljana na rad u inostranstvo. Dotle policija je strogo kontrolisala svako zuckanje pojedinaca da se sele na rad u inostranstvo. Smanjuje se pritisak na zahteve za zapošljavanjem, ali odlazak stotine hiljada van zemlje ugrožava demografsku strukturu: opada natalitet i broj lica u razvijenim područjima, veliki natalitet, pre svega na Kosovu i Metohiji (prosek u brojnim porodicama petoro dece!)-sve manji broj stanovnika na razvijenim područjima (Slovenija, Hrvatska, Vojvodina, tzv.uža Srbija) treba da izdvajaju sve veća sredstva za razvoj nerazvijenih područja (Fond federacije za nerazvijene), dakle za sve veći broj stanovnika! Kuda sa tom i takvom perspektivom??

Neki zvaničnici iz Slovenije predlažu i sledeće rešenje za ovaj problem: Neka drugovi Albanci na Kosovu i Metohiji upotrebljavaju prezervative! Graknuli su odmah sa Kosova i Metohije: "...To je rasizam, šovinizam, nacionalizam! Jugoslavija je socijalistička zemlja, proklamovan je opšti princip: brži razvoj nerazvijenih radi sustizanja razvijenih (privredno) krajeva!"

Ako se dobro sećam, mislim da je tada Vida Tomšič bila na čelu pokreta u YU-humanog planiranja porodice. To je značilo, a tako se i dejstvovalo, SKJ je bila dužna da ljudima objašnjava svrsishodnost planiranja porodice. Pitao sam tada Ali Šukriju, koji bejaše sekretar Oblasnoga komiteta SKJ -kako i koliko uspešno Partija na Kosovu i Metohiji deluju u tom pravcu? On mi odgovara: „Kako može sekretar Opštinskoga komiteta u Klini da propagira rađanje manje dece kad on ima šestoro dece!?"

Bilo je na Kosovu i Metohiji neskrivene propagande i agitacije i tada: Borba za veliku Albaniju više se ne vodi na bojnom polju, nego akcijom u krevetu! Simpatični i dobrodušni, sve po mom mišljenju i osećanju, Josip Vidmar, predsednik slovenačke Akademije znanosti i umetnosti, podviknu jednom: "...Daćemo za Savezni budžet, opšti investicioni fond i Fond za nerazvijene-toliko koliko se odredi. I više nemojte da se pačate u naše poslove!"

Crnogorci su uglavnom ćutali, malobrojni su, a enormno (tvrdili su sve prema učešću u NOB) su u organima federacije: vojska, diplomatija, policija...I Bosna i Hercegovina nije u toj situaciji glasnije artikulisala svoj stav. Ali su od muslimana (nacionalno neopredeljeni) stvorili šestu naciju u Jugoslaviji. Bošnjaci! Vozi Miško!

Srbija je sva bila okupirana tih vremena nastojanjem da u okviru tzv. Prethodnih investicionih odluka (investicije ne mogu da „pauziraju" dok se ne donose novi petogodišnji plan društvenoga razvoja Jugoslavije)...reši neke svoje vitalne probleme, razvoj stvari od ogromnoga značaja za budućnost. O prethodnim investicionim odlukama, novom ustavu YU 1963. i uvođenju principa rotacije kadrova, funkcionera, svih i na svim nivoima, osim Tita (citiram reči Edvarda Kardelja), u jednom od sledećih nastavaka.

Sada samo konstatujem: u opisanoj situaciji, skoro suspendovanja samostalnosti federacije, sugerira se ideja, koju je jednom i Aleksandar Ranković obrazložio: „...Neka se republike međusobno dogovaraju i sporazumevaju o nizu pitanja, koja su sporna između dva ili više republika, nemojmo sve odmah da dižemo na savezni nivo."

Ako se rešava na saveznom nivou to bi značilo i sledeće: Spor, naprimer, između Srbije i BIH, rešavali bi i ljudi iz Hrvatske u saveznim organima, a to bi moglo da se izrodi i u nacionalističke postupke, a tako nešto se iz nacionalnih razloga, nacionalne samostalnosti-ne želi! I načelno, pa i praktično, prihvaćeno je da se između dve ili tri ....republike praktikuju razgovori, sporazumi o spornim pitanjima, da se time ne opterećuje federacija.

I ubrzo je počela takva praksa. Prvo su održani razgovori između delegacije Srbije i Crne Gore (krajem 1963.), zatim između Srbije i Bosne i Hercegovine (1965.) i Srbije i Makedonije (1965.). Na svim sastancima bio sam prisutan, nekada kao zapisničar, nekada kao poznavalac rešenja iz važećih propisa, ako za tim bude potrebe. O tim razgovorima i sporazumima, zaključcima u sledećem nastavku ove moje serije tekstova u Magazinu Tabloid. Znam, bilo je razgovora i između drugih republika, ali o njima ne znam detalje i ne mogu pisati.

(Nastaviće se)