Natrag

Kontranapad

Olimpijski komitet Srbije na novom i neizvesnom početku nastavlja tradiciju neregularnosti u izbornom postupku

Ko bojkotom koga je(b)de?

Od kada smo u demokratiji neoliberalnog kapitalizma, ni olimpijski pokret ne miče od tranzicionog početka. Periodično, on je uvek na početku. Ali svaki novi početak u Olimpijskoj kući je započinjao neregularno ili nezakonitom procedurom izbora, konstituisanja novih organa i nosilaca odgovornih funkcija. Da je to nepisano pravilo, potvrdili su aktuelni događaji oko održavanja sednice Olimpijskog komiteta Srbije, zakazane za 28 decembar 2016., na kojoj je planiran izbor novog predsednika Olimpijskog komiteta Srbije. Detaljnije o ovoj temi piše Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

Javnost je bila pripremljena da će košarkaškog velikana Vlade Divca, na mestu predsednika, naslediti sportista manjeg formata, ali zato prevejani sportski i državni funkcioner, nekadašnji džudista, a danas predsednik Džudo saveza Srbije i zamenik direktora BIA, Ivan Todorov. Međutim, pokazalo se da krovna institucija olimpijskog sporta nije sposobna sebe da „servisira". Dogodio se bojkot članica, čiji delegati se nisu odazvali blagovremeno zakazanoj sednici Skupštine. Od 56 delegata, na sednicu je došlo svega četrnaestoro poslanika Olimpijskog Parlamenta. Ovakav presedan ne pamti istorija olimpizma u Srbiji.

Da li je bojkot spontan ili „spontan", kome ide na ruku i čemu služi? Ako je on reakcija razumne svesti kakva je rezultirala nedavno u Odbojkaškom savezu Srbije, pa je diktatorski kandidat ubedljivo poražen od samoorganizovanih odbojkaških autoriteta, onda bi to mogao biti kvalitet u olimpijskom pokretu. Ali, da li je to u pitanju?

Neko je želeo po svaku cenu da favorizuje Ivana Todorova, koji je već osam godina potpredsednik Olimpijskog komiteta Srbije. Takav zaključak se nameće zbog tvrdokorne odbrane postojećih kriterijuma koji su statutarno definisani, a koji su u suštini diskriminatorski, tvrđi od kriterijuma za predsednika Države ili predsednika Vlade. Podsetimo, u pitanju su uslovi među kojima su: 15 godina bavljenja olimpijskim sportom i učešće na Igrama, te više od 10 godina rada u nacionalnim sportskim savezima ili OKS...

Umesto da se organi pozabave inicijativama za izmenu kriterijuma, Vlade Divac koji više od godinu dana ne obavlja dužnost predsednika, a nije podneo ostavku na funkciju predsednika kada se odlučio za odlazak iz Srbije i povratak u SAD, je bio odlučan i istrajan da se ne mogu dirati postojeći kriterijumi. Po njihovom mišljenju, ni on ne bi imao uslove da se ponovo kandiduje, a da ne pominjemo neke druge vedete našeg trofejnog sporta. Njegov saradnik Đorđe Višacki se ne čuje od kada je još 2012. godine osumnjičen kao „tapkaroš" karata za olimpijski program. Tada ga je „pokrio" Patrik Hiki, predsednik Evropskog Olimpijskog komiteta, koji je, gle čuda uhapšen na početku igara u Riju 2016 zbog grehova kakvi su išli na teret Višackom! Umesto da i on podnese ostavku, Višacki se šlepao u OKS svih ovih godina i nije čudo što je ostao nem i u vreme u kome su zahtevani liberalniji kriterijumi za kandidaturu na predsedničko mesto.

Zato je najveća odgovornost nosilaca funkcija što su zatvorili mogućnost za demokratske izbore. Ona je i u lošim pripremama za održavanje Skupštine, a kruna svega je što se po svaku cenu išlo samo sa jednim predlogom za predsednika. Todorov ne zaslužuje takvu privilegiju. Zbog toga što nije omiljen ni u svom Džudo savezu u kome je tvrde izvori, autokrata, apsolutista koji zloupotrebljava svoju poziciju kada god je u njegovom interesu. Uz to, on je visoki funkcioner BIA koji se u javnosti sumnjiči za razne zloupotrebe i krivične radnje o kojima je Magazin Tabloid pisao u svojim tekstovima, a koji su raskrinkavali ovu instituciju kao leglo kriminala i mafijaške povezanosti značajnih državnih institucija i nosilaca odgovornosti u njima. I po tome je neprihvatljivo da u „zemlji šampiona", kontraverzni bezbednjak bude na čelu Olimpijskog komiteta, a trka se „sam sa sobom"! Javnost je zaključila da je i u ovom slučaju Država (Aleksandar Vučić) umešala prste. Konačno, logična je pretpostavka da je Koordinator bezbednosnih službi bio taj koji je gurao svog podređenog da kontroliše i ovaj segment društva.

Neuspela Skupština je pokazala i drugu stranu „osposobljenosti" kadrova bezbednosnih službi. Na primer, kako je moguće da zamenik direktora BIA nije imao procenu i informacije da je na sceni bojkot izborne Skupštine na kojoj je on trebao da preuzme rukovođenje OKS? Šta se to desilo da nakon saglasnosti tridesetak saveza koji su podržali Todorova, nije održana Skupština? Mada to nije zadatak BIA, Todorov i saradnici su mogli makar fakultativno, ako ne profesionalno da naprave procenu mogućeg scenarija. To je logična mera nakon zahteva nekoliko saveza predvođenih Fudbalskim savezom Srbije, da se odloži izbor i pomeri vreme zasedanja Skupštine.

Tu dolazimo do novog apsurda i mogućeg odgovora na pitanje neuspeha zasedanja Skupštine OKS. Inicijativu za promenu kriterijuma za izbor predsednika dao je FSS, koji se u proteklom periodu nije interesovao za prilike u olimpijskom sportu. Ljubitelji fudbala se sećaju kakve je sve probleme imao selektor Miroslav Đukić uoči početka Igara u Pekingu 2008, na kojima je Srbija bila poslednja u grupi iza Argentine, Obale Slonovače i Australije. Neki igrači Partizana nisu bili u konkurenciji zbog klupskih kvalifikacionih utakmica u evro kupovima, a FSS nije zaštitio svoj nacionalni olimpijski tim.

Od tada, a posebno odlaska Ivana Ćurkovića sa funkcije predsednika OKS, za FSS olimpijski pokret kao da nije postojao.

Vodeća uloga FSS u aktuelnim zbivanjima u vezi Skupštine OKS nudi zaključak da je Diktator Vučić preko svog bliskog prijatelja Slaviše Kokeze, instaliranog na predsedničku funkciju po njegovoj direktivi, zaustavio Todorova i napravio prostor za izbor naprednjaka Božidara Maljkovića. U tom pogledu, naručilac je ponudio sigurno prihvatljivije rešenje. Boža Maljković je legendarni košarkaški trener, ali i dobar menadžer sa velikim poznanstvima i ugledom u svetu sporta. Senku baca da on nije izbor sportskih struktura već stranačkih potreba i volje Diktatora.

Kada se sve sabere, sve je moglo bez bojkota Skupštine i nove mrlje u istoriji Olimpijskog pokreta. Da je bilo ozbiljnosti, pameti, odgovornosti... Ovako, ostaće da lebdi pitanje: Ko tu koga je(b)de? Olimpijski komitet samog sebe ili Diktator sve nas redom!

Nekada u složenoj državnoj zajednici kakva je bila jugoslovenska, postojala su pravila, red i redosled usaglašenih stvari, principa i kriterijuma u čijim okvirima je Skupština Olimpijskog komiteta bila visoki dom nacionalnog sporta. Sednice Skupštine su predstavljale događaj. Na njima su sumirani rezultati ostvareni u olimpijskom ciklusu i trasirana politika nacionalnog sporta. Kandidati koji su nominovani za nosioce funkcija i rukovodstvo Olimpijskog komiteta su bili kredibilni i uspešni društveni i sportski radnici sa ugledom i respektom kakav su uživali veliki autoriteti tog vremena.

Sećam se kada je nekadašnja država bila domaćin Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984., sa kakvom ozbiljnošću i odgovornošću su rukovodeći ljudi sporta organizovali prve zimske igre održane u jednoj socijalističkoj zemlji u istoriji igara. Te iste 1984. godine su održane i letnje igre u Los Anđelesu na kojima su jugoslovenski sportisti osvojili rekordan broj, 18 medalja (7 zlatnih, 4 srebrne i 7 bronzanih). Tadašnji predsednik Jugoslovenskog Olimpijskog komiteta, novosađanin Zdravko Mutin mi je svedočio u dokumentarnoj seriji Bogovi Olimpa, koju sam 2012. snimio u povodu igara u Londonu, da je na početku olimpijskog ciklusa projektovano osvajanje devetnaest medalja! „Podbačaj" je bio za jednu medalju! To govori o analitičnosti, strategiji, planskom radu i odgovornosti sportskih i društvenih radnika koji su upravljali jugoslovenskim sportom.

I u ponirućim devedesetim godinama Jugoslovenski olimpijski komitet je bio ugledna institucija velikog autoriteta. Na čelu je bio ozbiljan političar i diplomata Aleksandar Bakočević (1989 - 1996). Njega je nasledio košarkaški genije Dragan Kićanović (1996 - 2005). U kandidaturi 2005 godine u kojoj su bili i Filip Cepter, Slobodan Kačar i prof. Dušan Perić, Dragan Kićanović (31 glas) je morao da prizna izborni poraz od, u tom periodu kontraverznog Filipa Ceptera (38 glasova). Sa ovom sednicom Skupštine počela je nova era skupštinarenja. „Demokratska". Lobiranja, podmetanja, kompromitovanje, intrigarenje je dobilo prednost u poređenju sa organizovanošću, dobrim pripremama, svečarskom atmosferom izbora...

Ipak, jedna od vrednosti takvog skupštinarenja jesu izbori sa više kandidata. Sve se stavljalo u drugi plan u odnosu na pobedu kandidata za predsedničku fotelju!

Ali „demokratski" izbori u Srbiji su na površinu izbacili mnogo toga neprimerenog u ponašanjima učesnika. Postali su verna kopija podmukle parlamentarne demokratije u kojoj planovi i programi prilikom izbora nisu opredeljujući kriterijum, već se pozicija kandidata za funkciju definisala u centru koji pod velom demokratije funkcioniše autokratski. Pokazalo se to već nakon tri meseca kada je predsednik OK SCG Filip Cepter nasilno smenjen uz obilatu podršku tadašnjeg ministra prosvete i sporta Slobodana Vuksanovića (živ li je taj i šta je sa čovekom?) i Snežane Lakićević Stojačić (Pokrajinski sekretar za sport i omladinu APV). Izabran je kao vršioc dužnosti Ivan Ćurković, koji je tu dužnost obavljao do 2009 godine. Uzalud je bila borba Filipa Ceptera da pravnim sredstvima u bespravnoj državi doće do „pravice".

Ni dve pravosnažne presude Vrhovnog suda Srbije 2009 i Apelacionog suda u Beogradu 2013 da mu se prizna i upiše predsednički mandat od 2005 - 2009 nisu pomogle da dobije satisfakciju.

Kako je došao na funkciju predsednika Olimpijskog komiteta, Ivan Ćurković je tako i otišao. Na Izbornoj sednici Skupštine 2009 nakon što je pročitao svoj program, iz protesta je povukao svoju kandidaturu. Nezadovoljan kršenjem Statuta po kome je utvrđeno tajno glasanje o kandidatima, a Divčeva lobistička većina je nametnula odluku da se javno glasa, Ćurković je odustao od izbora. Tako je jedini kandidat za predsednika ostao Vlade Divac. Izabran je aklamacijom sa 76 glasova. Dakle, izabran je u protivstatutarnoj proceduri glasanja! Bilo je to doba kada su odluke i ovakve prirode donošene u kabinetu Borisa Tadića i kada su dominirali kadrovi iz crno belog tabora, pa su čak i oni bili suprotstavljeni kao u slučaju Partizanovih legendi Ćurkovića i Divca! Vreme novog diktatora Aleksandra Vučića, nije donelo kvalitet. Ušminkano je novom garniturom tupoglavih i beskrupuloznih kretena koji jašu po nama, zaglupljuju nas, lažu i varaju, urnišu ljudsku intelegenciju. Džiberi, protuve, siledžije, klipani su elita, a razuman svet je šutnut na marginu društvenih procesa. I još nešto - u sportu je u modi novi dizajn. Umesto crno bele, sada se traži po svaku cenu crveno bela boja!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane