Natrag

Tuđa zemlja

Privatizacija u agraru: hoće li Srbija ostati bez svog poljoprivrednog zemljišta (1)

Najamnici na svojoj oranici

Od 1. septembra ove godine, stranci će moći bez ograničenja da zakupljuju poljoprivredno zemljište u Srbiji na 30 godina. Očekuje se da će sve one oranice koje još nisu pokupovali Miodrag Kostić, Predrag Matijević, Miroslav Mišković i drugi domaći tajkuni, zakupiti stranci. Tako će srpski poljoprivrednik ostati najamnik na svojoj zemlji. A, sve je počelo siledžijskom, nezakonitom privatizacijom u agraru. Opljačkana je imovina, oteti su ili uništeni svi poljoprivredni kombinati i zadružno zemljište. Za Magazin Tabloid o uništavanju srpskog agrara, piše Branislav Gulan, novinar i publicista, prošlogodišnji dobitnik nagrade za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore

Branislav Gulan

Potpisivanjem takozvanog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, 2008. godine, Srbija je na sebe preuzela obavezu da od 1. septembra 2017. godine državljanima EU omogući zakup poljoprivrednog zemljišta na 30 godina, pod istim uslovima kao i srpskim državljanima. Ako do tog datuma Vlada i parlament zakonom ne odrede drugačije uslove, Srbija će postati prva zemlja koja takvu mogućnost dozvoljava strancima, i pre nego što je postala članica EU!

Naime, na osnovu preuzetih obaveza prema Sporazumu o pridruživanju i stabilizaciji, srpski Zakon o poljoprivrednom zemljištu, u kome i sada postoji zabrana prodaje zemljišta strancima, moraće da bude izmenjen. Izmenama i dopunama tog zakona koji će se uskoro naći u proceduri, ta zabrana se ne ukida, ali se stranim kompanijama omogućava zakup državnog zemljišta na period od 30 godina. Za razliku od ostalih zemalja koje su ispregovarale duge rokove za prodaju zemljišta strancima, Srbija se na to obavezala nevezano od sticanja statusa punopravnog člana EU.

Krivicom vladajućih političkih oligarhija, domaću poljoprivredu dave evropski proizvodi dok je, na primer, u slučaju Poljske, zabrana prodaje zemlje strancima na snazi dvanaest godina od datuma ulaska u EU, a u Hrvatskoj osam, a Mađarska je u tom pogledu otišla najdalje. Posle desetogodišnjeg moratorijuma na prodaju zemljišta strancima, Mađarska je posle referenduma koji je podržalo 87 odsto građana, izmenom Ustava, trajno onemogućila strane državljane da postanu vlasnici njihovih poljoprivrednih parcela. Neke zemlje, poput recimo Slovenije, zakonom su pooštrile uslove za sticanje svojine, i praktično destimulisale interes stranaca da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta.

Taoci svetskih korporacija

Stvaranjem uslova za ulazak stranih investicija u poljoprivredu, što će se dogoditi u septembru mesecu, nagoveštavaju se drastične promene u toj oblasti, sa ozbiljnim posledicama po egzistenciju srpskog seljaka. Na to ukazuje iskustvo zemalja u kojima je došlo do koncentracije vlasništva nad obradivom zemljom i prirodnim resursima u rukama velikih investitora i međunarodnih korporacija. Da bi sačuvali nacionalno blago, potrebno je da država i mali proizvođači ostanu vlasnici zemlje. U Srbiji se proces otimanja poljoprivrednog zemljišta odvija kao sastavni deo privatizacije, koji najpre podrazumeva ukrupnjavanje poseda, a potom prodaju, po visokim cenama, stranim korporacijama.

U prilog tome najbolje svedoči podatak da četvorica srpskih tajkuna poseduju, u proseku, po 25.000 ha oranica, koje su stekli kupovinom poljoprivrednih preduzeća u Vojvodini. Sa ovakvom agrarnom politikom poljoprivreda se sve više posmatra kao provereni recept za sticanje profita male grupe ljudi, a ne kao dobra osnova za prehrambenu sigurnost stanovništva. Podsetićemo na to da su kroz privatizaciju uništeni poljoprivredni kombinati, poput PKB-a, koji su bili zaokružene celine. Na žalost, sada su svi profitabilni delovi PKB-a (Imlek, Pekabeta, Frikom), privatizovani. Prošlo je više od dve godine, od kako je predsednk Vlade Srbije Aleksandar Vučić odlučio da bačku zemlju što proda, što izda Arapima, za iznose niže od onih koje su naši paori bili spremni da plate da im je ta zemlja bila dostupna (a nije), a već se situacija ponavlja sa banatske strane pokrajine. Zašto je građanin Srbije u sopstvenoj državi postao žitelj drugog reda? Zašto ne dajemo prednost malima i domaćima i tako razvijamo privredu konkurencije, umesto što naginjemo kreiranju sistemima na ivici monopolskog?

Doduše to se verbalno saopštava, ali u praksi je drugačija situacija. Zbog čega se koči napredak domaćeg biznisa, a stranom se čine ustupci do mere izrade lex specialisa po meri nečijih interesa? I Vlada Srbije u kojoj je u 2016. godini za ministra izabran Branislav Nedimović, ističe, da je cilj zaštita malih i srednjih proizvođača, jer su oni i najveći vlasnici njiva u Srbiji. Međutim, srpska poljoprivreda ima dve slike. Jedna je kada pričaju članovi Vlade i oni oni koji su na vlasti, a potpuno drugačija, lošija je ona kada govore ljudi iz života, poljoprivrednici i stočari.

To rasparčavanje je dovelo dotle da Salford sada ima monopol na tržištu mleka, a kriza od pre nekoliko godina pokazala nam je kako velika firma diktira uslove otkupa. Otimanje obradivog zemljišta u Srbiji odvijalo se kroz društvenu i svojinsku transformaciju, a krajnji efekat je bio poražavajući. Od 2.284 preduzeća, privatizovanih u periodu od 2001. do 2012. godine, u stečaju je završilo 1.070, dok je u slučaju 664 preduzeća raskinut kupoprodajni ugovor. Tako su i poljoprivredna preduzeća i zemljište u društvenom vlasništvu postali predmet privatizacije, sa lošim ishodom.

U 253 privatizovana poljoprivredna preduzeća evidentirane brojne nezakonitosti jer prethodno nije rešeno pi tanje njihove svojine nad poljoprivred nim zemljištem. Osim toga, otpušteno je blizu 100.000 poljoprivrednih radnika. Znači ostalo je više od 300.000 gladnih usta. Razmere prisvajanja državnog i zadružnog zemljišta, nisu poznate jer su novi vlasnici knjižili ne samo društveni kapital koji su kupili, već i državnu i zadružnu svojinu. PKB bi morao da ostane državno preduzeće. Imali smo privatizaciju u PIK ,,Bečej'', pa je više od 600 ljudi ostalo na ulici. To je oko 2.000 gladnih usta u malom Bečeju.

Rok za rešavanje pitanja prodaje zemlje strancima sve je bliži. Za razliku od dosadašnjih tumačenja stručnjaci Instituta ekonomskih nauka iz Beograda smatraju da Srbija i dalje ima mogućnost da zatraži izmenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), koji stupa na snagu 1. septembra 2017. Stav ovog instituta zasnovan je na nedavno završenoj stručnoj analizi, koja je rađena na zahtev Pregovaračke grupe četiri (sloboda kretanja kapitala), i koja daje kompletnu sliku kakav uticaj bi mogla da ima promena regulative u ovoj oblasti.

Kada je potpisan takozvani Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), optimistički se verovalo da ćemo u narednih deset godina ispuniti sve uslove za ulazak u EU i do tada rešiti pitanje vlasničkih odnosa. Jasno da se to neće dogoditi i da sada treba tražiti novi mehanizme kako da se ovakvi odnosi regulišu sa zemljom koja nije članica - napominju u Institutu, dodajući da bi EU, takođe, morala da zauzme stav da li bi u svim državama članicama i građani Srbije imali ista prava. Do sada se verovalo da bi naša strategija mogla da se zasniva na preuzimanju pojedinih rešenja iz zemalja EU, koje takođe nameću niz ograničenja po pitanju ko i pod kojim uslovima može da stekne pravo svojine nad poljoprivrednim zemljištem. U javnosti su kao najpodesniji za nas pominjani slovenački, poljski i mađarski model. Stav Instituta je da ovo nije do kraja tačno jer je Srbija jedinstven slučaj, tako da ni praksa ne postoji, mada su njihovom studijom obuhvaćena iskustva nekoliko predloženih država poput - Poljske, Rumunije, Hrvatske, Slovenije i Mađarske. Kako napominju, još neke važne pravne pretpostavke nisu ispunjene, restitucija nije do kraja završena - do jula 2016. godine vlasnicima je vraćeno svega 36.000 hektara poljoprivrednog i 3.900 hektara šumskog zemljišta. Postoji veliki broj nerešenih zahteva za povraćaj oko 10.800 hektara zemlje. Čak se ni ove informacije ne mogu uzeti kao potpune jer pojedine opštine ne raspolažu zvaničnim podacima.

Kao potencijalni problem navodi se i to što je u privatizaciji prodato 140 firmi koje su raspolagale poljoprivrednim zemljištem, a u međuvremenu je 40 ugovora raskinuto što je u pojedinim slučajevima dovelo i do međunarodne arbitraže.

Propast počela sa privatizacijom

Državne zemlje ima koliko je ima (tačno se ne zna koliko je ima, sad se pominje brojka od 630.000 i 830.000 hektara) i ne možemo izmisliti neku drugu da je stavimo na raspolaganje domaćim gazdinstvima, nakon što postojeću ustupimo stran cima. Ima je koliko je ima, a to sada znači direktan sukob interesa naših i stranih interesenata. Veliki su rizici za naše ljude. Prihvaćene su izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Jer, potrebno je legalizovati davanje zemlje u za kup na 30 godina, jer je dosadašnji zakon omogućavao dugoročno izdavanje zemlje na maksimalan period od svega 20 godina. Novim se predviđa i prodaja državnog poljo privrednog zemljišta. Koje se namere kriju u paragrafima kojima se zabranju je prodaja državne zemlje na području od 30 kilometara od državnih granica i 10 kilometara od građevinskog zemljišta? Domaći paori bi rado kupili ovu zemlju i pitanje je za koga se ona sklanja iz prometa? Verovatno za strane vlasnike, od kojih se očekuju strane direktne investicije. Ali, po onom kako je išlo do sada, oni nisu bili zainteresovani za ulaganje u agrar. Jer, u protekloj deceniji i po od SDI u agrar se ulagalo samo 0,6 do 1,7 odsto! Tako su kupovali kombinati posrednim putem i menjali im delatnost.

Na žalost, nesreća srpske poljoprivrede počela je sa privatizacijom. Preciznije rečeno, najjveći deo privatizacije poljoprivrednih preduzeća u Srbiji obavljen je na potpuno nezakonit način!

Sporadično se u protekloj deceniji i po ukazivalo na sporne slučajeve, ali očito kod nadležnih nije bilo sluha za dokaze koji su se predočavali. Nekolicina ljudi koji se bave ovom oblašću je upozoravala da se privatizacija sprovodi na pogrešan način. To je međutim, ocenjeno kao ,"jeres'' i oni koji su to govorili bili su verbalno proganjani i napadani zbog takvog mišljenja. Sad se ipak vidi ko je bio u pravu-poništena je svaka treća ili četvrta privatizacija!

Problem je nastao kada je 2005. godine usvojena strategija privatizacije u poljoprivredi, kojom je državno vlasništvo nad zemljom ocenjeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na modelu ishitrene privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljen je kao retrogradni element. Rezultat takve politike je ogroman broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo. Na žalost, u tim propalim privatizacijama (oko 100 u agraru) otuđena je mehanizacija i druga oprema, spašeno je samo zemljište.

Zadatak države bio je da u procesu restrukturisanja oporavi ta agrarna preduzeća, omogući im da opet ,,stanu na noge''. Reč je o firmama koje mogu dobro da rade i što je najvažnije, sposobna su da zapošljavaju radnu snagu, što je Srbiji sad najpotrebnije. To znači PKB i PIK ,,Bečej'' treba da budu javna preduzeća. Ali, ipak je odluka vlasti da se ide u njihovu privatizaciju. PIK ,,Bečej'' je dobio gazdu, a PKB je promenio gazdu. Umesto grada Beograda sad je vlasnik Republika Srbija. Državnu zemlju, ima je oko 830.000 hektara, treba prodati našim seljacima.

Za polovinu bi se dobila cifra, (pominje se cifra od tri milijarde evra) i taj novac uložiti u razvoj domaće poljoprivrede! Mišljenje eksperata je da državno zemljište ostane kod istog vlasnika i da se izdaje u zakup sadašnjoj generaciji domaćih poljoprivrednika i da oni to obrađuju dok imaju interesa...Potom opet da se izdaje drugoj generaciji poljoprivrednika. Uostalom, tako rade u Izraelu, gde je celokupno poljoprivredno zemljište u državnoj svojini ili je paradržavno pa ga izdaju u zakup od 49 godina.

U procesu privatizacije činjeno je niz grešaka. Prema sadašnjoj regulativi promet poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini nije dozvoljen. Agencija za privatizaciju, prodajući kombinate, zapravo je obavljala promet zemljišta nad kojim su oni imali pravo korišćenja, iako za to nije bila nadležna, što je najveći propust! Agencija opet tvrdi suprotno, da nikada nije prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća, to jest celo preduzeće! Tu se i krije zamka, jer se vrednost zemljišta nije nalazila u knjigovodstvenim bilansima, nije ulazila ni u procenu vrednosti firme niti u početnu cenu na licitacijama...Cena se ipak zidala i kroz zemljište koje se dobijalo na korišćenje!

Sa dokazom o kupovini firme novi vlasnici su se, uglavnom bez problema, u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta! To je teško sad ispraviti, pa je u toku i preprodaja zemljišta i čitavih agrobiznisa sa strancima, a potom će se tragovi kapitala od tih prodaja zagubiti na nekom ostvrlju!

Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, Vlade Srbije, pre početka procesa privatizacije, a koji je sproveden u protekloj deceniji i po (od 2000. do 2015. godine), u Srbiji je postojao i uspešno radio 91 poljoprivredni kombinat i 108 poljoprivrednih dobara, od čega u Vojvodini čak 106 dobara i 36 kombinata!

Danas nijedan kombinat, niti poljoprivredno dobro ne radi zbog katastrofalne agrarne politike Vlada Srbije. Na taj način je oko 120.000 hektara završilo u rukama nekoliko pojedinaca, čime je država izgubila desetine miliona evra, a poljoprivredi Srbije je naneta nesaglediva i trajna šteta.

Osim navedenog, direktna posledica privatizacije kombinata je i gašenje oko pola miliona radnih mesta koja su obezbeđivali, uništena je visoko sofisticirana tehnologija, kao i stočni fond. Takođe je ugašena kooperacija desetine hiljada stočara i na taj način je prekinuta ključna karika u lancu poljoprivredne proizvodnje i razvoja srpske ekonomije. Poljoprivrednici nisu imali pravo učešća u privatizaciji, a upravo njihovim radom su podizani i kombinati i prerađivačka industrija. Na taj način su poljoprivredni proizvođači dovedeni u položaj građana drugog reda. A, njihovim radom su podizani i kombinati i prerađivačka industriji, od čega u Vojvodini čak 106 poljoprivrednih dobara i 36 kombinata!

U deceniji protekle privatizacije agroprivrede Srbije bez posla je ostalo više od 500.000 radnika, a to je danas više od 1,5 miliona gladnih usta. Posebno je pitanje ko i kako treba da snosi odgovornost za trećinu ukupno privatizovanih poljoprivrednih preduzeća u Srbiji za koje su ugovori o privatizaciji poništeni, a njihova imovina opljačkana, bez ikakvih posledica po nesavesne kupce i sve u lancu državnih institucija koji su bili dužni da kontrolišu da li novi vlasnici ispunjavaju ugovorne obaveze.

U privatizaciji preduzeća oštećeni su radnici i penzioneri koji su decenijama odvajali deo ostvarene dobiti i umesto raspodele na plate izdvajali za kupovinu zemljišta, mehanizacije, izgradnju objekata...Da su oni postali vlasnici akcija u preduzećima drugačije bi se određivale cene sirovina, jer bi i njive za primarnu proizvodnju bile njihove, ali bi i deo fabrika bio u njihovom vlasništvu.

Veći deo procena kapitala u poništenim ali i u ostalim privatizacijama agrara radilo je nekoliko uglednih profesora. Sad, kada se kritikuju loše urađene privatizacije, koje su oni, između, ostalog vodili, ali to ne kažu, postali su najveći kritičari loše urađenog posla!

Pokidani reprodukcioni lanci

Pokidani su reproduktivni lanci od njive do trpeze. Jer, da su u privatizaciji učestvovali oni koji su ih gradili bili bi i delom vlasnici tih fabrika, šećerana, uljara, prehrambene industrije i ostalog, oni bi uticali na cene sirovina i samim tim finalnih proizvoda. Ovako ni na šta ne utiču...Sad se izmišlja ,,rupa na saksiji'' pa se formiraju klasteri. Ranije su to bile reprodukcione celine. Dakle, sve smo uništili, pa sad pokušavamo da gradimo, samo pod drugim imenom! Zato se i postavlja pitanje čija je naša zemlja?! Ona je danas paorska, državna i tajkunska (domaći i strani tajkuni)! Čija će biti-videćemo!

Rezultat svega toga je da sad imamo 30 do 40 odsto proizvodnje iz 1989. godine!

Dakle, u Srbiji ima 5,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega je obradivo oko 4,2 miliona hektara, na kojima se ekstenzivno proizvodi hrana! Prema poslednjem popisu, obrađuje se ili kako se ističe (koristi se) tek 3.355.859 hektara. Dakle, ne koristi se blizu 850.000 hektara koji se nalaze u parlogu!

Prosečna veličina poseda u Srbiji je 4,5 hektara. Inače, u Srbiji po popisu ima 631.122 poljoprivrednih gazdinstava. Od toga je 628.555 porodičnih domaćinstava i 2.567 (ili 0,4 odsto) gazdinstava pravnih lica i preduzetnika. Istraživanja pokazuju da se poljoprivredom u Srbiji bavi oko dva miliona stanovnika. Od toga stočarstvom se bavi oko 330.000 njih i imaju prosečno u proseku po 1,9 grla u stajama! Na postojećim površinama se uzgaja 908.990 goveda, 3.403.288 svinja, 1.729.278 ovaca, 235.576 koza, 26.627.308 živine i 673.651 pčelinje društvo. Od mehanizacije utvrđeno je da gazdinstva poseduju 408.734 dvoosovinskih traktora i oko 25.000 kombajna. Sve ta mehanizacija je davno bila punoletna, danas u proseku imaju oko 25 godina! Učešće poljoprivrede u bruto domaćem proizvodu je oko 11 odsto, a sa prehrambenom industrijom to je oko 15-16 odsto. U ukupnom izvozu Srbije agrar učestvuje sa 23, a u uvoz sa osam odsto.

Najveći gubitnici srpske privatizacije su radnici, koji su masovno ostali bez posla, a stočni fond je i bukvalno desetkovan. Tek sa 30 odsto učestvuje u bruto domaćem proizvodu poljoprivrede, a trebao bi najmanje sa 60 odsto! On se i dalje godišnje smanjuje za dva do tri odsto! Privatizacija oranica predstavlja osmišljenu pljačku uz pomoć države!

Današnji srpski veleposednici imaju znatno veće posede nego što su ih u Vojvodini imale porodice Dunđerski, Kotek i Fernbah, uoči Drugog svetskog rata! Oni su zajedno posedovali oko 11.200 hektara plodne zemlje (prvi 4.900, druga 3.800 i treća 2.500). Sve to nije ni polovina onoga što danas imaju recimo ,,MK Grupa'', ,,Delta''. ,,Matijević''...

Najviše privatizovanih njiva je u Vojvodini koja zvanično ima oko 1,6 miliona hektara obradivog zemljišta (od čega je oko 1,1 miliona hektara u privatnoj, oko 300.000 hektara u državnoj i oko 130.000 hektara u društvenoj i zadružnoj svojini.

Tajkuni i sumnjivi biznismeni su u poslednjoj deceniji uz mahinacije i ,,štelovanje'' tendera dobili oko 300.000 hektara zadružne i državne zemlje u Vojvodini! Svi oni, posede su platili manje od 500 evra po hektaru! Odnosno, toliko je plaćano samo kombinatima! Sve što je prodavano, procenjivano je ukupno, "od oka". Bez posebnog izdvajanja obradive zemlje!

Danas je cena hektara obradive zemlje u Vojvodini oko 15.000 evra, pa nije teško izračunati koliko su novi vlasnici zaradili samo na razlici u ceni zemljišta koja je u međuvremenu i narasla.

Prema poslednjem popisu u Vojvodini postoji oko 146.000 vlasnika obradive zemlje. U tome 1.285 Vojvođana poseduje oko 210.000 hektara zemlje. Prosečna veličina njihovih gazdinstava je 163 hektara. Uz to, još njih 71 ima posede od 300 do 500, a 25 od 500 do 1.000 hektara. Treba reći i to da je i pre ove poslednje privatizacije zemljište u Srbiji, čak 95 odsto poseda, bilo u privatnom posedu, (seljaka i onih kojima je to bila dodatna delatnost uz redovan posao). Tada su samo veliki kombinati koje smo uništili (osim PKB i PIK ,,Bečej'') bili u državnom vlasništvu. Svi oni daleko su od današnje velike četvorke (Matijević, Kostić, Mišković, Nicović) koja, ukupno obrađuje više od 100.000 hektara u Srbiji, što sopstvenog zemljišta dobijenog kupovinom nekada moćnih kombinata, što državne zemlje koju su, u zakup, dobili u privatizacionom paketu ili je zakupili docnije.

Glosa

U Srbiji se proces otimanja poljoprivrednog zemljišta odvija kao sastavni deo privatizacije

Glosa

Srpska poljoprivreda ima dve slike. Jedna je kada pričaju članovi Vlade i oni oni koji su na vlasti, a potpuno drugačija, kada govore poljoprivrednici i stočari.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane