Natrag

Nemačka

Nemačka je postala ekonomski lider u Evropi, a onda su došli imigranti i Tramp

Angelino samoubistvo Nemačke

Od 1,2 miliona imigranata koji su ušli u Nemačku tokom 2014. i 2015. samo je 34.000 njih pronašlo posao. Kada je nemačka kancelarka odlučila da otvori vrata za stotine hiljada muslimanskih imigranta sa Bliskog istoka i udaljenijih zemalja, ona je verovala da će se ponoviti nemačko ekonomsko čudo, zahvaljujući prilivu nove radne snage i stvaranju još većeg tržišta. Ona je takođe morala da zna da su džihadisti prikriveni u moru izbeglica. Verovatno je smatrala da je to manji broj radikalizovanih i nikakav problem za stabilnu zemlju kao što je njena. Ali je Merkelova trebalo da zna da nemačka policija ne može da kontroliše milion pridošlica koji su nagrnuli preko granica i da će biti pretrpana gomilom posla. Kockala se i odlučila da krene sa mogućim pozitivnim efektima novopridošlog stanovništva. Uzela je u obzir da je Nemačka superiorna ekonomska sila i da sve može da asimilira. Morala je da sebi prizna da Nemačka ipak nije ekonomski džin. I sve je krenulo naopako...piše Milan Balinda, urednik Magazina Tabloid i dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Nemačka ekonomija je i dalje jaka, ali gubi na snazi. Investicije su manje isplative, ljudski kapital opada jer pridošlice nemaju znanja i umeća nemačko-školovanih radnika. Nezaposlenost je niska, ali i to ukazuje na nedostatak radne snage. Danas 61 odsto Nemaca imaju između 20 i 64 godina starosti, a procenjuje se da će ih sredinom veka biti samo 41 odsto.

Mnogi ekonomski pokazatelji govore da je nemačka ekonomija bolešljiva. Kašljuca i posustaje, stagnira.Od ekonomske krize iz 2008. godine rast joj je bio 3,1 odsto, što nije tako loše kao što je slučaj ostatka evro-zone, ali manji od britanskog rasta i samo pola švedskog, švajcarskog i američkog. Ranije, kada je lansiran evro, 1999. Nemačka se cenila kao "bolesna jedinka Evrope". Ekonomija nije napredovala i bilo je četiri miliona nezaposlenih. Nemački mit je da je zahvaljujući Gerhardu Šrederu reformisano tržište radne snage i da je zemlja postala olimpijski šampion. Istina je da se nezaposlenost srozala jer su se otvorila mnoga slabo plaćena radna mesta, "mali poslići". Ostatak ekonomije nije se znatno popravio. Nemačka nije postala dinamičnija, jednostavno su smanjeni troškovi. Investicije s krajem prošlog veka iznosile su 22,3 odsto BND a u 2013. bile su samo 17 odsto. Niže nego što je to bilo čak i u Italiji.

Nemačka ima proporcionalno broju stanovnika manje diplomaca, 29 odsto, od Grčke, 34 odsto. Najbolje ocenjeni nemački univerziteti kotiraju se u svetu na 49. mestu. Započeti biznis u Nemačkoj je noćna mora i zemlja po tom pitanju globalno zauzima 114. mesto. To bi bilo ispod, na primer, Pakistana i Lesota. Interesantno je da su 50.000 nemačkih preduzetnika emigriralo u Silikonsku dolinu u Kaliforniji. Najveće nemačke korporacije su stare i zabarikadirane. Nemački SAP, nešto kao nemački Gugl, osnovan je još 1972. godine, a tako se ne može u IT razvoj. Regulacija profesionalnih usluga je veoma rigidna. Vlasnici farmacija, primera radi, mogu da budu samo diplomirani farmaceuti, a i oni ne mogu da imaju više od četiri apoteke. Druge radnje ne mogu da prodaju ni lekove koji se izdaju bez recepta. Sve skupa dovelo je do porasta produktivnosti od 0,9 odsto u poslednjoj deceniji, a to je manje nego u Portugalu. A nemački radnici su platili cenu ovako slabog učinka. Dnevnice se veštački drže niske. I dok je produktivnost nemačkih radnika napredovala 17 odsto tokom poslednjih 15 godina, plate su pale kad se računa inflacija. Sve je to bila ideja da Nemačka poveća konkurentnost. Ali država nije kompanija.

U biznisu vlasnik možda i hoće da minimalizuje plate, za društvo u celini plate nisu trošak da bi se minimizovale, već beneficije koje bi trebalo maksimizovati, uvek i kada je to opravdano produktivnošću. Mala primanja prave štetu ekonomiji na duge staze jer, između ostalog, smanjuju želju radnika da poboljšaju svoje umeće i biznise da proizvode skuplje proizvode. Stagnirajuće nadnice su kočile domaću potražnju, te je Nemačka morala da se orijentiše na izvoz da bi joj ekonomija rasla.

A izvoz se duplirao od 2000. godine zahvaljujući mnogobrojnim faktorima. Međutim, sa Južnom Evropom sada u teškim problemima, i padom potražnje iz Kine, nemačka izvozna mašina je počela da posustaje. Osim toga, kako automobili i drugi proizvodi „made in Germany" sadrže mnoge delove koji se proizvode u drugim zemljama, pre svega u Centralnoj i Istočnoj Evropi, nemački deo dobiti se smanjuje. Opsesija izvozom je dovela do toga da zemlja ima višak krajem 2014. od 289,6 milijardi dolara, više nego Kina sa svojih od 206 milijardi, a te činjenice, ističu neki, ukazuju na nemačku konkurentnost. A zašto ukoliko je Nemačka konkurentna više biznisa ne investiraju tamo? Zato, kažu drugi, jer toliki višak ukazuje na bolesnu ekonomiju.

Stojeće plate povećale su višak korporacijama, ali su smanjile potrošnju, zakočile tržište usluga, zaustavile otvaranje novih biznisa, tako da ostvareni višak u kompanijama obično završi negde drugde po svetu. Nemačka je izgubila stotine milijardi evra u investicijama zbog politike štednje. Zaleđivanje dnevnica da bi se pomoglo izvozu je loše za Nemačku i katastrofalno za ostatak evro-zone. Daleko od toga, kažu mnogo eksperata, da bude sidro stabilnosti, Nemačka širi nestabilnost.

Nemačke banke su neodgovorno davale kredite zemljama evropskog juga, finansirale mehure nekretnina u Irskoj i Španiji, napravile potrošački bum u Portugalu i dobacile grčkoj vladi konopac o koji mogu da se obese. A onda kada su ti mehuri prsli, Nemačka je počela da izvozi deflaciju. Nemačka nije ni „lokomotiva rasta" evro-zone, naprotiv, slaba domaća potražnja usporava rast svugde drugde i to vodi ka neminovnom-nemačke banke i svi koji plaćaju porez morače da pretrpe štetu od nenaplativih kredita koji su dati zemljama evropskog juga. Nemačka ima jaku konkurenciju od strane proizvođača iz Turske i Kine i rešenje za takvu situaciju nije proizvodnja istih starih proizvoda koje prave radnici sa zaleđenim dnevnicama, već inovacija, novi proizvodi za koje se isplaćuju veće plate. A efekat najnovijih imigranata na nemačku ekonomiju još nije ni najmanje primetan. Za sada država plaća troškove pridošlicama.

Dodatni problem preti nemačkoj ekonomiji. Naime, MMF kaže da će Bregzit negativno uticani na nemački rast i da bi trebalo revidirati ekonomske planove. Britanija je važan ekonomski partner Nemačke i izlaskom iz Evropske Unije druge po veličini evropske ekonomije može samo da nanese štetu Nemačkoj. Vrhunski ekonomisti tvrde da će izlaskom Britanije nemačka ekonomija rasti 0,2 odsto manje ove godine nego što je predviđano i celih 0,5 sledeće. Međutim, takođe tvrde da ako bi nemačka vlada povećala potrošnju, što najverovatnije hoće jer ovo je izborna godina, onda bi se gubici zbog Bregzita donekle kompenzirali.

MMF tvrdi da će se ekonomski rast Nemačke usporiti i da će biti 1,5 odsto sledeće godine, umesto 1,7. MMF je najavio novu prognozu za nemačku ekonomiju sredinom jula meseca. Istovremeno, nemačke partije levog centra kažu da će one podrediti kratkoročne ekonomske interese u korist „evropskog jedinstva". Sudeći po nacrtu rezolucije koji je dobio britanski dnevnik Gardian, nemačka Socijaldemokratska partija (SDP) stala je na stanovište da ako Britanija hoće da bude član jedinstvenog tržišta, onda mora da prihvati slobodno kretanje ljudi kao odluke Evropskog suda pravde. U ovom trenutku SDP se nalazi u ispitivanjima javnog mnenja odmah iza nemačkih Demohrišćana (CDU), što ukazuje da će nova vlada nakon izbora u septembru opet biti koalicija te dve partije.

Bilo kako bilo, ti izbori već su naterali nemačke političare da manje ili više promene svoje stavove.

Kancelarka Angela Merkel je svojim poslanicima rekla da je deportacija izbeglica koji se nisu kvalifikovali za azil „najvažniji posao tokom sledećih meseci". To isto je ponovila na konferenciji sindikata državnih službenika. Činjenica da je napad na novogodišnjem vašaru u Berlinu 19. decembra izveo jedan terorista koji nije dobio azil i koga nemačka nije uspela da deportuje. Druga je stvar što je napad u Berlino mogao da se predvidi i mnogi tvrde da je nemačka kancelarka stvorila uslove da bi taj napad uopšte dogodio. Kada je ona odlučila da otvori nemačka vrata stotinama hiljada muslimanskih izbeglica, stvari su očekivano krenule da se pokreću u pravcu teških nevolja. Nemački vicekancelar iz Socijaldemokratske partije, Zigmar Gabrijel, tvrdi da se zalaže za "nultu toleranciju" kada je militantni islam u pitanju dodajući da "džamije salafista moraju biti zabranjene, njihova udruženja razbijena, a propovednici proterani". U praksi su takođe vidljivi izvesni pomeri u cilju kontrole ko sve ulazi u Nemačku. Skoro 20.000 imigranata vraćeno je sa nemačkih granica, a dodatnih 55.000 izabralo je da dobrovoljno odu.

Dobar deo imigranata koji dobrovoljno napuštaju Nemačku stigli su tamo iz zemalja Zapadnog Balkana, a najveći broj od 15.000 njih do novembra prošle godine vratio se u Albaniju. Potom slede po nekih 5.000 iz Srbije, Kosova i Iraka. Izbeglice sa Balkana imaju slabe mogućnosti da dobiju stalnu rezidenciju u Nemačkoj i zato dobrovoljno napuštaju tu zemlju da ih ne bi deportovali i zabranili im budući ulazak. Mnogi takođe kvalifikuju za novčanu pomoć. Jedna familija imigranata iz Avganistana, na primer, dobila je 4.200 evra, a uz to i besplatan let, putne dnevnice i druge beneficije koja mogu da dostignu između hiljadu i 3.000 evra po osobi.

Veliki deo onih koji su zaustavljeni na granici dolazili su iz Avganistana, Sirije, Iraka i Nigerije. Međutim, kontrola granica dogovorena je samo sa Austrijom i skoro 75 odsto zaustavljanja i vraćanja dogodio se na toj granici. Mnogi imigranti stigli su u Nemačku bez dokumenata i to ili zato što ih nemaju ili zato što su ih namerno uništili da bi usporili deportaciju. Napadač na Berlinskom vašaru bio je Tunižanin Anis Amri koji je koristio nekoliko imena da bi izbegao deportaciju i nije imao dokumenta. Ni ličnu kartu, ni pasoš. Nemačka vlada ponovo je ustanovila kontrolu na granicama tokom kulminacije imigrantske krize u septembru 2015. godine. Veruje se da je berlinski masakr mogao biti izbegnut da je policija bila u stanju da kontroliše imigrante kojima je odbijen zahtev za azil.

U svakom slučaju, broj imigranata koji su stigli do Nemačke tokom poslednje godine spao je za dve trećine od broja iz 2015. Bilo ih je oko 280.000, znatno manje od 890.000. Ali broj onih koji su po prvi put zatražili azil popeo se na 745.500. U taj broj su uključeni i oni koji su stigli još 2015. ali nisu do prošle godina zatražili azil. Vlada je već odlučila o sudbini nekih 700.000 novopridošlih. Oko 62 odsto imigranata dobilo je azil. Na prvom mestu za azil i dalje se nalaze Sirijci, slede Avganistanci, Iračani, Iranci i Eritrejci. Drastično je smanjen broj tražilaca azila iz zemalja Balkana, pre svega iz Albanije i sa Kosova. Nemačka vlada im je dala na znanje da najverovatnije se neće kvalifikovati. Sve skupa, smanjeni broj imigranata može da pomogne Angeli Merkel na izborima u septembru jer je jasno da je Nemcima imigranata preko glave. Osim terorističkog akta u Berlinu i sličnih napada koji privlače svetsku pažnju, u Nemačkoj se svakodnevno događaju i drugi kriminalni napadi. Pre svega silovanja, ponekad sa ubistvom, krađe i otimačine. Merkelova, kandidujući se po četvrti put za mesto kancelara, počela je da menja priču o imigrantima i novim muslimanima uopšte.

Za očekivanje je da kako se izbori približavaju, tako će se retorika pojačavati, a najverovatnije i konkretne akcije nemačke vlade.

Obećanje Angele Merkel je da "Nemačka bude Nemačka koju volimo". Međutim, niti je Nemačka ono što je bila, niti je Evropska Unija ista. Evropske integracije se raspadaju, nemačkoj privredi su potrebne promene, Evropi su potrebne promene, a Merkelova je političar koji zagovara kontinuitet. Vreme kontinuiteta je prošlo toliko da čak i Nemci hoće promene. Možda su čak i Nemci shvatili, ili makar značajan broj njih, da je Angela Merkel veoma ambiciozan političar i da joj je zaista važno da postavi nemački rekord ostajanja na vlasti.

Nije doktorka Merkel toliko skromna osoba koliko ona želi da se kao takva predstavi. Voli vlast, voli da se pita i ne napušta joj se kormilo broda. Istini za volju, Nemačka nije brod koji tone, ali je brod kojem je potrebno više od novog sloja farbe. Dosta toga u mašinskom odeljenju mora da se menja. Dosta toga na nemačkim mostovima i putevima mora da se popravlja i novo da se gradi. Merkelova politika je konzervativna, politika štednje, a preterana štednja, kada je društvo u pitanju, može da bude isto toliko opasno koliko i rasipanje. Problem je što više niko u Evropi neće da se raspravlja sa muti Angelom jer razgovor sa njom skoro je isto kao pričati nekom zidu. Istini za volju, ona će možda odrešiti kesu i početi sa investicijama u zemlji. Možda ona lično i nije za preteranu štednju, ali kao svaka dobra nemačka majka misli da Nemci to jesu.

Angela Merkel, njena partija, a i ostatak Nemačke, kao i Evrope možda ima i dodatni problem koji nije zanemarljiv. To je odbrana. Naime, pobedom Donalda Trampa u Americi, čijoj se pobedi Angela Merkel rugala, na jedan uljudan način, ali se ipak rugala, pozicija odbrane Evrope od strane SAD dovedeno je u pitanje. Tramp je rekao da Evropa mora mnogo više da odvaja za svoje vojne snage i da Amerika možda neće da priskače u pomoć ako neka evropska zemlja bude napadnuta. Merkelova je pozvala države članice Evropske Unije da povećaju nivo bezbednosti jer "ne postoji garancija večnosti u odnosima sa Amerikom".

Mada nije direktno pomenula ime novog američkog predsednika, Merkelova je mislila na njegovu izjavu tokom predsedničke kampanje da će on razmotriti odnos prema NATO. U svakom slučaju je jasno da Evropa neće dobiti nikakvu američku pomoć u rešavanju imigrantske krize i Merkelova je pozvala članice EU da se ozbiljno pozabave i tom temom. I Joška Fišer, vođa nemačkih Zelenih, u jednom autorskom članku podržao je istu ideju. Rekao je da novi američki predsednik ne veruje u evropske integracije. Takođe je napisao da ćemo "...uskoro saznati šta će biti sa NATO, ali dosta štete je već napravljeno. Sigurnosne garancije nisu samo pitanje vojne opreme. Garant takođe mora da pokazuje istinsku želju i poruku da je spreman da odbrani svoje saveznike kad god je to potrebno".

Fišer je rekao da je Evropa bazirana na mekoj moći i nije dizajnirana da garantuje evropsku sigurnost. Dodao je da će dve najveće i ekonomski najrazvijenije zemlje, Francuska i Nemačka, morati biti osnova evropske bezbednosti. U svakom slučaju, nastupajući parlamentarni izbori u Francuskoj, Nemačkoj i Holandiji, a verovatno i u Italiji, će odlučiti da li će se Evropska Unija održati kao celina. Što se Nemačke tiče, Merkelovi Demohrišćani će najverovatnije bita deo buduće vlade, ali isto tako veoma moguće kao manji partner. To može, ali ne mora da znači da će Angela Merkel ostati bez kancelarske fotelje.

A 1. Evropska desnica se drobi

Znaci da se evropski desničarski populisti tope vide se na sve strane. Jedan od udarnih primera je porodična svađa francuskog kandidata za predsednika Marin Le Pen. Njen otac, koga je ona isključila iz partije, i njena sestrična Marion Marasal-Le Pen stala je na stranu svog dede Žana-Mari Le Pen. Ipak, sumnja se da on ima neku značajnu podršku, kako u Francuskoj, tako i u ostatku Evrope. Ali su ti porodični sukobi donekle okrunili politički ugled Marin Le Pen.

Možda familija Le Pen nije ni blizu ekscentričnosti italijanskog populiste koji pliva sa levice na desnicu i nazad, Bepea Grila. Grilo, bivši komičar, vođa je političke grupe Pokret 5 zvezda koja se uzdigla do samog vrha popularnosti italijanske političke scene zahvaljujući pre svega akcijama „Odjebi dan" i stavovima protiv Evropske Unije. Pokret 5 zvezda se talasa između levice i desnice preskačući ogradu između liberalnih i konzervativnih ideala.

Kada je italijanski premijer Mateo Renci izgubio na referendumu od 4. decembra, Grilo je bio među prvima koji su zahtevali vanredne izbore. U tom trenutku imao je dobre šanse i da na njima pobedi. Već tada nije insistirao na izlasku iz Unije, ali jeste na napuštanju evro-zone. Njegova partija ušla je 2014. u Evropski parlament sa 17 poslanika. Pridružila se parlamentarnoj grupi koju de fakto vodi Partija za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) na čelu sa Najdželom Faražom. Svojevremeno je partija Pokret 5 zvezda htela da se pridruži Zelenima, ali je bila odbijena.

A onda je u nedelju 8. januara na svom blogu napisao da je došlo vreme da njegov Pokret napusti desničarsku koaliciju u Evropskom parlamentu i da se pridruži grupaciji evroentuzijasta. Pozvao je u tom tekstu na svom blogu da članovi Pokreta glasaju za koju su opciju. Za prekid odnosa sa Faražom bilo je 78,5 odsto od onih koji su glasali. Grilo je poslao zahtev da bude primljen u proevropski blok i istog je dana odbijen. Da je Grilova partija ušla u taj savez, oni bi po brojnosti u Parlamentu bili odmah iza Evropske narodne partije i socijalista levog centra.

Nemački pokret, sada već partija, Pegida izgubila je dosta na popularnosti nakon što su objavljene fotografije njihovog lidera u uniformi kako imitira Adolfa Hitlera. Pegida svoju politiku bazira na anti-muslimanskim stavovima. U jednom trenutku imali su veliki broj sledbenika, ali je kasnije to splasnulo.

A 2. O rekordnom broju incidenata sa pucanjem u Americi

Misteriozan rast nasilja

Galina Tuvik (Moskva)

Incident na Floridi u kojem je veteran rata u Iraku otvorio paljbu na građane i ubio nekoliko njih, ponovo je podstakao svetske medije da pišu o problemu američkog nasilja.

Prošle, 2016. godine, SAD je postavio svojevrstan rekord po broju „incidenata sa pucanjem": 2014. godine bilo je 52000 takvih incidenata, 2015 - 53,5 hiljade, a u 2016. godini više od 58 hiljada. Odnosno, broj ovih incidenata povećan je za više od 10% za godinu dana. To se može objasniti i samo poboljšanom metodologijom računanja. Ipak, teško je objasniti takav porast, od 13,5 na 15 hiljada smrtnih slučajeva usled pucnjave, koji je takođe povećan u odnosu na 2015. godinu za više od 10%.

Na sve to, u 2016. godini zabeležen je porast masovnih pucnjava - tj. specifičnih incidenata u kojima broj ranjenih i ubijenih dostiže i do nekoliko desetina ljudi. Ako je 2014. bilo 275 takvih slučajeva, 2015. bilo ih je 333, a prošle godine - 385.

Takav rast nasilja je misteriozan. On ne samo da značajno nadmašuje rast stanovništva, već se nalazi i u očiglednoj suprotnosti sa podacima, npr. o zaposlenosti i blagostanju u porodici - što su pokazatelji koji tradicionalno objašnjavaju visok nivo nasilja u društvu. Nezaposlenost je, prema zvaničnim američkim podacima, pala na veoma nizak nivo, a blagostanje građana raste već nekoliko godina zaredom.

Dve stvari mogu biti u pitanju: ili je reč o tome da je statistika o zaposlenosti i blagostanju pogrešna, ili u savremenom svetu odnos između „građanskog nasilja" i uobičajene „socijalne nesigurnosti" nije više tako direktan.

Zanimljivo je da se u Rusiji, u kojoj se prema podacima Rosstata već oko dve godine beleži pad prihoda građana, to nije odrazilo na povećanje nasilja. Naprotiv: prema podacima za period januar-novembar 2016. godine, nastavlja se trend opadanja broja ubistava, nanošenja „teških telesnih povreda" sa smrtnim ishodom, silovanja, razbojništava, krađa i pljački (uprkos rastu broja stanovnika koji bi 2017, sudeći prema dinamici, mogao dostići 147 miliona).

Ostaje nam da pretpostavimo da Ruska Federacija posle rušilačkih događaja devedesetih godina još uvek sustiže „normalan nivo" svojstven zemljama sa visokim nivoom društvene organizacije. U isto vreme, SAD, napredno društvo, koje je preživelo decenije pada nasilja, očigledno je dostiglo, za svoju socijalnu konfiguraciju, „nasilnički minimum", nakon koga je gomilanje novih problema počelo da pogoršava statistiku o broju izvršenih slučajeva nasilja.

Treba primetiti da siromašni Amerikanci poslednjih godina, ako tako može da se kaže - postaju „bogatiji" - njihov udeo u ukupnom stanovništvu je prastao (na račun siromašenja delova bivše srednje klase). Moguće je da upravo popunjavanje nižih društvenih slojeva novim članovima (tzv. „novi siromasi") daje efekat sveopšte ozlojeđenosti koja se ogleda u rastu incidenata sa pucnjavom.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane