Natrag

TRIBUN

Branko Dragaš

Pišem o narodnom tribunu. Danas zaboravljenom društvenom delatniku. Koji je osećao bilo svoga naroda, koji je govorio i radio u interesu naroda, koji se nesebično žrtvovao za narod i koji je zaslužno upisan u večnu Knjigu života. Narodni tribun nije političar. Narodni tribun je vizionar i stvaralac. Delatnik. Vitez. Moralna vertikala. Nepotkupljivi mislilac. Vredni intelektualac.

Narodni tribun svojim životom i radom, ličnim primerom, pokazuje kakvom društvu trebamo da stremimo. Upravo zbog toga što je takav, moralan, čist i uspravan, narodni tribun je stradalnik, jer je neshvaćen od naroda i opasan za politički ološ, koji vlada manipulacijom i prevarom naroda. Narodni tribun je lučonoša novog doba.

Prometej koji otima vatru slobode od političkih bogova i koji pokazuje narodu put spasenja. Svojim životom i svojim delom osvetljava neprosvećenom i uplašenom narodu put kojim mora da idu ka svojoj slobodi i svom pravednom životu. Tribun to ne radi zato što je to u trendu, što je to popularno, što će imati interes iz tog svoj javnog rada, ne radi zato da na političkom tržištu plasira svoju robu, da je dobro proda i da iz dobijenog novca lično profitira. Tribun ne poznaje materijalne kategorije uspeha i nema nikakvu ličnu računicu u svom angažmanu.

Njegova jedina računica je interes naroda. Iskrena i nevina misao o narodnom dobru. U današnjoj potrošačkoj civilizaciji, koja je sve obesmislila svojom vulgarnom materijalizacijom, koja čovečanstvo vodi u propast, jer je uništila smisao i svrhu same zajednice, takvo ponašanje tribuna je neshvatljivo i proglašava se za ludilo. Zato je važno da se vratimo pravom pojmu narodnog tribuna i da podsetimo narod da smo imali takve ljude, velikane i mislioce, koji su svoj život ugradili i stradali za narodno dobro. Jedan od takvih srpskih Prometeja, martira i stardalnika je genijalni krajiški buntovnik i narodni tribun-Petar Kočić.

Pišući o njemu, odgovaram svima onima koji su zaraženi zlokobnim virusom političkog ološa da je politika kurva, prevara, unosan posao, manipulacija, špekulacija,da treba bežati od politike i da politiku treba prepustiti isključivo političkim kriminalcima da nas do kraja opljačkaju i porobe, da ubiju ovaj unesrećeni narod, da prodaju nezavisnost i suverenost države za koju su vekovima krvarili i živote davali naši slavni preci, dok mi, mekušci i slabići, proračunati kalkulanti, papučići, metiljavi poltroni, uplašeni za svoje male živote, treba da gledamo samo sebe i svoje sitne interese. Gledaj sebe! Poklič je porobljenog potrošačkog konzumenta.

Pazi! Ne talasaj! Opominju nas internet konformisti. Ne diži glavu! Savetuju nam gmazovi i mrmoti komercijalnog parazitizma.

Ćuti! Plaše nas malograđanske kukavice. Podvij rep! Laju psi tranzicije.

Zašto? Samo da bi banalno proćardali život koji nam je Bog podario. Život misaonog i kreativnog bića. Život bića koji je najveće savršenstvo prirode. Život koga jedino imamo i koji nema reprizu. Petar Kočić nije hteo da se pokori. Nije pristao da ga potkupe. Nije se povukao i razočarao. Hrabro je nosio svoju sudbinu.

Petar Kočić - PROMETEJ SA ZMIJANJA! Na stogodišnjicu obeležavanja prerane i tragične smrti velikog i genijalnog srpskog, poetičnog pisca, vrcavog i nepokornog Petra Kočića (1877-1916), narodnog tribuna, pobunjenika, otpadnika, aristokrate duha, bosanskog martira, stradalnika i mučenika, koji je za života više proganjan, osuđivan i kažnjavan, više gladan i siromašan bio, nego što je priznanja dobio i osnovnih uslova za život i rad imao, na toj stogodišnjici obeležavanja smrti Prometeja sa Zmijanja okupilo se u SANU jedva stotinak ljudi.Više ljudi je sedelo u obližnjem kafiću. To je dokaz da je naše srpstvo ugroženo. Sami smo krivi za današnju nesreću. Ne smemo nikoga drugoga kriviti osim nas samih. Gde su toga dana bili beogradski studenti?

Šta je toliko bilo važno u univerzitetskom životu beogradskih studenata da se nisu pojavili da odaju počast darovitom i hrabrom piscu, nekadašnjem velikom buntovniku i borcu na barikadama univerziteta u Beču? Gde su bili beogradski univerzitetski profesori? Zašto je našu intelektualnu javnost uhvatila apatija i beznađe?

Gde je ta naše prosvećena elita? Gde su se sakrili ti skorojevići i pompaduri? Gde su da se poklone Petru Kočiću? Narodnom tribunu, angažovanom intelektualcu,nacionalnom borcu za slobodu i pravdu od svake okupacije, čoveku sa neobičnim osećanjem za pravdu i meru, duševnom i dobrom, socijalno utemeljenom i odgovornom, narodnom poslaniku koji je uočio sve loše osobine demokratije, koji piše o lažnom parlamentarizmu, kritikuje birokratizam državnih institucija, zatucanost austrijska administracije, surovost turskog režima, ustaje u odbranu našeg ugnjetenog, porobljenog, ekspaloatisanog i prevarenog malog čoveka, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, piše o velikim porezima, veleizdajničkim parnicama, bošnjakluku bosanskih aga, agrarnom pitanju, slobodi kmetova, bahatom arhimandritu, bedi sarajevskih beledija, rđavim i štetnim običajima u nas, piše o jeziku u zakonskim tekstovima, o radničkom pitanju,o obavezi osnovnog obrazovanja, o šumskom pravu, o činovničkim pitanjima, piše i govori pobunjeni Petar Kočić ne štedeći sebe.

Nikada ne misli na sebe i posledice njegovog otvorenog i kritičnog javnog nastupa. Piše i govori neprestano i uporno, glasno i nametljivo.Krik njegov odzvanja na prelazu vekova kao krik pravednika u pustinji ljudskog duha. Piše i govori ne praveći nikakve kalkulacije i dogovore, odbija da bude potkupljen, umiren i namiren, neće da legne na rudu, neće da bude poslušan i kooperativan, piše i govori iz dubine svoje napaćene krajiške duše i sanja o slobodnom i pravednom društvu u kome neće biti sirotinje, bede, gladi, prosjačenja, ponižavanja, ratova i robovanja, nego će oslobođeni čovek,obrazovan i delatan, uzdići do oslobođene i pravedne društvene zajednice.

O tome i takvom Petru Kočić današnja srpska mladež ništa ne zna, jer ništa ne znaju ni njihovi roditelji, niti roditelji njihovih roditelja. Ništa ne znaju o Prometeju sa Zmijanja koji je prvi upalio vatre slobode u bosanskom tamnom vilajetu, koji se prvi pobunio i podigao iznad svoje ucenje glave upaljene baklje slobode.

Ne govore danas razmaženi srpski intelektualci o Petru Kočiću, jer takvo žrtvovanje za dobrobit svoga naroda više nije u modi. Stide se Kočićeve moralne vertikale, sirotinje i gladovanja, okreću glavu od njega skorojevići i karijeristi, estradni kakademici, lažni parlamentarci, sveštenici u luksuznim automobilima, politički ološ,stide se da progovore o njegovom mučenom životu i posvećenom i predanom radu za narodnu stvar, jer je to opasno, subverzivno, razarajuće i anahrono za totalitarni politički režim u raspadanju, koji se plaši svakog iskrenog, kreativnog i otvorenog mišljenja umnih ljudi, koji nisu pod njihovom strogom kontrolom i nadzorom ili koji nisu plaćeni da rade protiv interesa svoga naroda.

U Beču je student Kočić živeo još siromašnije i teže nego u Sarajevu i Beogradu, tri dana nije "ni krušne mrve probao", gladan, go, bos, s propalim prstima kroz cipele hoda, ali, kaže: "...Ja sam ZADOVOLJAN, jer sam SAMOSTALAN, NE BENDAM NIKOGA, OSIM ONOGA KO POŠTENO MISLI I RADI".

Koliko mu je teško bilo, napisao je pesnički: "u ušima osećam šum gladovanja".

To ga nije omelo da se sukobi, pored stalnog sukoba sa okupatorima i srpskim narodnim neprijateljima, i sa srpskim narodnim vođama koje su, prema njegovom mišljenju, braneći svoje trgovačke interese umesto interesa naroda, ograničile narodni pokret, da su ga podredili isključivo sebi I svojim sebičnim interesima, da su se krili pod imenom narodnih prvaka i govorili o nekoj, navodnoj, narodnoj borbi, dok su, ustvari, bili zastupnici profiterskih interesa srpske čaršije, izbegavali su konfrotaciju sa okupatorima, pa ih je Kočić napadao i optuživao da su izdali narodne interese, da su glavni krivci što se narodni pokret izrodio i kompromitovao.

Napao je nadobudne narodne vođe, što niko pre njega nije smeo, da su „ aršindžije i račundžije" i ponudio je nova rešenja za vođenje narodne borbe za oslobađanje od okupatorske vlasti. Takvim svojim stavom pravedni Kočić se zamerio uobraženim i proračunatim narodnim vođama, ogolio je njihove političke laži i prikazao ih je kao obične mešetare i šibicare, varalice naroda, koji nisu radili u interesu srpskog naroda u Bosni, nego isključivo u svom ličnom interesu. Zbog takvog javnog stava, imao je problema sa narodnim vođama, nije mogao da dobije stipendiju, nije mogao da dobije nikakvu finansijsku pomoć i postao je žrtva svog ispravnog političkog pogleda. Zar vam sve ovo nije poznato? Šta se promenilo do danas? Ništa!

Srpski političari i dalje prodaju srpske nacionalne interese za svoje lične račune. Zalagao se da se uspostave politički PRINCIPI i NAČELA, jer narodne vođe: "...nisu imale ni sposobnosti niti političke čvrstine, nisu bile jasnog i prekaljenog ubeđenja, pa je bilo potpuno razumljivo što su bili vrlo zgodan i podesan materijal za cenjkanje, oportunizam i sklapanje raznih kompromisa sa vlastodršcima, iz kojih je rezultovala grdna šteta za opšte narodne interese".

Apsolvirao je filosofiju u junu 1904.godine i već je u septembru bio u Beogradu, ali njegov život u Srbiji, zemlji njegovih snova, bio je nesnošljiv, jer je njegovo siromaštvo bilo endemsko i njegovi književni prijatelji su bili zabrinuti da patnja, jad, nezgoda i beda ne ugroze život talentovanom srpskom piscu.

Kao profesor u Skoplju, čestiti Kostić je napao tekstom u "Politici"-JEDNA FAMOZNA SVADBA, administratora srpske eparhije u Skoplju, zbog raskošne i skupe svadbe koju je organizovao u Tetovu za udaju svoje kćerke, koja se "udaje za fanatičnog bugarskog pristalicu".

Beogradska čaršija je tražila da se surovo kazni Kočić, zato što je vređao srpsku star i njene zvanične predstavnike. Otpušten je i vraća se u Sarajevo, gde se posvećuje borbi za narodna prava. Paradoksalno je da o nacionalnom angažmanu buntovnog narodnog tribuna više znaju austrijski policijski službenici, koji ga optužuju da priprema pansrpski ustanak u Bosni, nego malograđanska beogradska čaršija, koja ga sa gnušenjem odbacuje.

Proterivan je iz Sarajeva i Banja Luke, njegov list OTADŽBINA je zabranjivana, izvođen je na sudove, hapšen i osuđivan na tešku robiju, pa iz tamnice u Tuzli piše: "...naš narod je ubijen i satrven jadom i nevoljom,pa je NEKO morao ustati i poviknuti protiv silnih zuluma i nepravdi, koje se nad njim neprestalno čine".

Njegov krik, snažne i oštre reči, odlučne, britke i otvorene, odjeknule su sve vreme njegove parlamentarne aktivnosti. Kritikovao je neracionalni birokratski aparat, koji je postao okrutno bezobziran prema narodu, zalagao se za oslobođenje kmetova, za bolje radne uslove zaposlenih, socijalnu zaštitu najsiromašnijih, govorio je o skupoći životnih namirnica, o agrarnim reformama,borbi protiv bogataša,tražio je poštovanje demokratskih principa i demokratske volje naroda, tražio je oslobođenje južnoslovenskih naroda od okupatora, njegov celokupan politički i književni rad na uzdizanju i oslobađanju srpske nacije iz ropstva, sve je to doprinelo da Petar Kočić postane u narodu simbol otpora okupaciji i svetli primer angažovanog srpskog intelektualca, koji je radio isključivo u nacionalnom interesu.U kratkoj i poučnoj polemici BOŠNJAKLUK, obrušio se na sebični i uski bošnjakluk, optužujući ga za parazitizam, izdaju otadžbine i praznoglavlje da uzme sve za sebe i da drugome nikome ništa ne ostavi.

Oboleo je na početku 1913. godine, smešten je u duševnu bolnicu u Beogradu i umro je 27. avgusta 1916. godine u okupiranom Beogradu. Zatvoren je tragičan krug okupacije. Rođen je u siromaštvu i okupaciji, umro je duševno poremećen u okupaciji svete srpske zemlje.

Pokazao je svojim životom da siromaštvo i beda ne mogu da budu prepreka za posvećeni i talentovani društveni rad. Naučili smo od njega da čovek može da bude zadovoljan samo ako je slobodan i samostalan. Narodni tribun može da bude samo posvećeni mislilac i delatnik. Petar Kočić je bio i ostao naša SLATKA DUŠA. Prometej sa Zmijanja. Predao nam je buktinju slobode i mi ne smemo da je ugasimo. Uprkos svemu, njegovo žrtva svetli i obasjava put spasenja kojima moramo da idemo.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane