Natrag

Postdemokratija

Velja je vrh

Velja Ilić je vrh ledenog brega. Ono što se vidi od politike i vlasti. Sve ispod površine je isto samo prikriveno. On štrči jer ima kratak fitilj i slabu kontrolu kad popizdi, ali pritom samo glasno govori ono o čemu drugi političari šapuću, radi javno ono što svi ostali rade tajno. Ne zato što je naivan, naprotiv, namazan je taj srbenda svim mastima, nego ima špiritus za trange-frange politiku. Kad Velja nekome okrene leđa i zalupi vrata taj ubrzano propada, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador u Tel Avivu

Mile Isakov

Tako je bilo sa Vukom i SPO, sa DOS-om i Demokratama, pa sa DSS-om, tako će biti i sa Vučićem i SNS. Nekima se možda čini sramno to što se Velja buni i otkriva neke stvari tek pošto nije dobio obećana javna preduzeća, ali on to ne doživljava tako. Sve što kaže i uradi čini iskreno verujući da je to sasvim normalno jer zna da svi znaju da je politika buvlja pijaca, a vlast podela plena cenkanjem. Ko mu zamera što u tome uopšte učestvuje, već mu je zamerio, sad samo može da mu oda priznanje što to otvoreno priznaje i što time drma takvu vlast.

Velja Ilić je skandal majstor naše politike, ali pravi. Nije folirant kao Šešelj ili Čanak, koji samo glume besnilo. Velja je pravi ludi Srbin, kako iz milja nazivaju čuvenog košarkaškog trenera najboljih NBA timova, Grega Popovića. Kad on nešto kaže ili uradi to uvek odjekne, jer ma koliko ponekad bilo ružno, svi znaju da je to što Velja čini vulgarno i prostački, pravo lice i one ulickane politike koja bira poze i reči. Kakva je, recimo, razlika kad Velja pred kamerama šutne novinara, i kad im se Vučić obraća sa prezirom, ponižava ih i optužuje za sve i svašta? Ili kad im se Gašić onako primitivno ruga? Nema nikakve razlike, osim što Velja to radi u afektu a ovi baš tako misle o medijima i novinarstvu.

Kakva je razlika između Veljinog besa zbog toga što ga je Vučić lagao kad mu je obećao mesto direktora Koridora i Vučićevog odgovora da je i njemu dosta Veljine trange-frange poltike? Obojica, faktički priznaju da su se bavili šibicarskom politikom i obojica se sad žale na to tek kad su iznevereni. Velji je dosta Vučićevih laži i prevara, a Vučiću isto tako Veljinog ucenjivanja, samo što se trudi da bude fin u želji da se distancira od Čaruge sa Morave, koji to ne krije. Postoji, međutim, još jedna očigledna razlika, jer Vučić mora uporno da ponavlja kako sve što radi radi zato što voli Srbiju i srpski narod, najviše na svetu. Velja to nikad ne govori jer to se podrazumeva za čoveka koji je tipičan izdanak tog naroda i koji je, logično, ubeđen da je baš on prava Srbija.

Velja Ilić je poznat kao narodski čovek, pravi srpski domaćin koji je, sve kličući kralju i otadžbini, u politiku uleteo kao kugla među kegle postavljene od komunista, koji su svojevremeno isto tako porušili kegle postavljane od kralja i otadžbine.

Razlika je u tome što je komunistička postavka trajala mnogo duže, više od pola veka, zato što ih je bilo više takvih izvornih i što su mahom ostali takvi, sirovi i surovi. Zato kod njih nije bilo velikih masovnih krađa, samo kraduckanja. A, Velja je bio izuzetak u novokomponovanoj demokratiji. Svi su ga tapšali po ramenu dok im je trebao da krči put i probija blokade, ali kada je tako nastavio i u njihovom sistemu, odjednom im je zasmetalo što je tako robusan i bahat seljak, koji se ponaša po starom narodnom receptu, u se, na se i poda se, a javnosti obraća po pravilu, što na umu to na drumu. Njega je, opet, to posebno nerviralo jer su mu sklonost piću najviše spočitavali oni koji preferiraju drogu, ljubav prema ženama oni koji više vole dečake, a spremnost da se potuče oni koji su bili oslobođeni fizičkog i vojske. Kako bi Velja to srpski rekao, narkomani, pederi i seka perse.

To su dva sveta, dva sistema vrednosti, a bave se istim poslom, na identičan način. Samo što većina to krije ko zmija noge, a Velja ne beži da o tome progovori kad mu zatreba. Zna i on, naravno, da to što se radi i u čemu i sam učestvuje, nije baš po PS-u, ali negde u dubini duše veruje da je ipak u redu, ako je već uobičajeno i svi se uklapaju, a ni narod se ne buni previše. Stari je narodski to rezon, neka muvaju, lažu i kradu, takav im je poso, ali neka ostave nešto i za nas sirotinju.

Pošto ovo pišem u ledenim danima, dok se Velja ljuti što mu nisu povereni Koridori Srbije, našalio sam se na Tviteru da bi mu za utehu trebalo dati mesto direktora koridora koji upravo probijaju mađarski ledolomci na zaleđenom Dunavu. Formalno bi bilo ispunjeno obećanje, a kratko bi trajalo. Ali, šalu na stranu, tvrdim da bi to što četiri ledolomca iz Mađarske rade već više od mesec dana, Velja, sa onim jedinim našim, razvalio za vikend. Takav je, voli konkretan rad i ne ferma okolnosti. Možda bi tu i tamo bacio i koji dinamitčić ili se poslužio nekim drugim ne baš politički korektnim sredstvima, ali bi posao bio obavljen brzo i efikasno. Nisam u stanju da precizno izračunam da li bi šteta zbog nasilničkog rešenja i eventualno pobijene ribe bila veća od dvomesečne blokade Dunava, ali znam da bi taj problem za Velju bio sitna riba i da bi znao to da objasni tako da svakom srpskom domaćinu, koji inače ume tako i da lovi ribu, bude jasno i prihvatljivo.

Svojom izjavom o kraduckanju, Velja je ušao u legendu, kao svojevremeno Tito sa izjavom da se ne treba držati zakona ko pijan plota. Međutim, svi koji mu to spočitavaju koriste je zbog obračuna sa njime jer, eto, on podržava krađu državne, odnosno narodne imovine, baš kao što su i oni koji su pomenutu Titovu izjavu koristili da bi njega prikazali kao diktatora, koji, eto, do zakona drži ko do lanjskog snega. A šta su zakoni, naročito u ovim tranzicionim vremenima, nego lanjski sneg. Menjamo ih ko mobilne telefone, često i pre nego što naučimo da ih koristimo. Da ne govorim o zakonima koji se primenjuju selektivno ili onim koji nikad nisu ni primenjeni, kao recimo zakon o lustraciji ili onaj o ekstra profitu. Može, naravno, Titova izjava da se tumači i tako kako se obično tumači, kao samovolja, ali može bogami i na savremeniji demokratski način. Dakle, mi smo doneli zakone i mi smo vlasni da ih primenjujemo, a možemo i da ih menjamo kad nam ne odgovaraju. Tek, on je tom izjavom dao najprecizniju sliku i priliku tog vremena i sistema, a kad malo bolje razmislimo i današnjeg. Isto tako i Veljine izjave često najbolje ilustruju stanje u politici i zemlji. To njegovo smatranje o kraduckanju može, takođe, da se tumači kao da on to odobrava, čak podstiče, ali može i kao opomena i upozorenje. Doslovce je rekao: "...Ajde što kraduckate..Ali da baš toliko kradete...".

Gotovo sam siguran da je Velja, sa tradicionalno isprekidanim i nedovršenim rečenicama, svojim izvršiteljima zapravo rekao, znam ja da vi kraduckate, to još i mogu da razumem, jer svi to rade, ali ne razumem i ne odobravam da toliko kradete. I nije time rekao ništa novo, ništa nepoznato. Samo je rekao ono što se u modernom, politički korektnom novogovoru ne kazuje. Svi to rade ali o tome se ne govori, naročito ne tako eksplicitno. Njegov najveći greh je najbolji deo te izjave, jer je sa najvišeg, ministarskog mesta obelodanio jednu pogubnu praksu, što je inače prećutni dogovor svih partija i političara, nepisano pravilo političke scene u Srbiji o kojem se ćuti. Razbio je time Omertu (zakon ćutanja) naše političke mafije, čime je i onima koji ga zbog toga žigošu, omogućio da o tome otvoreno govore i pišu.

Imao sam sa Veljom i jedno zajedničko lično iskustvo, tako da sam ga i na taj način bolje upoznao. Naime, posle petog oktobra, kada je trebalo da se formira nova, DOS-ova, vlada, svi šefovi relevantnih partija koje su činile DOS, trebali su da budu u njoj, osim nas nekolicine koji smo bili planirani za neke druge poslove i mesta, Čanak za predsednika Skupštine Vojvodine, Velja za gradonačelnika Čačka, a ja za direktora RTS-a. Kada je Đinđićeva vlada ukinula televizijsku pretplatu, ja sam odbio da vodim RTS tako što ću zavisiti od milostinje koju ću dobiti iz budžeta, ako budem poslušan, pa sam ostao "samo" savezni poslanik, gde sam bio izabran direktno od građana Novog Sada, svojim imenom i prezimenom, kao i Velja u Čačku. Takvi inokosni, najčešće smo kritikovali prve poteze nove vlade, koja nije radila onako kako je pre izbora bilo dogovoreno, pa je na predsedništvu DOS-a, odlučeno da obojica treba da uđemo u tu vladu i preuzmemo odgovornost za njen rad, a ne samo da kritikujemo spolja.

U našim individualnim konsultacijama tim povodom, Velja je u početku više bio za to da uđemo, a ja sam zagovarao stav da ne treba da ulazimo u tim koji je već uigran jer ćemo, kao strano telo, ostati u manjini i nećemo moći ništa da promenimo, a bićemo zajedno sa njima odgovorni za ono što smo već videli da se neće dobro završiti. Na kraju, kada sam ja popustio i rešio da ipak pokušamo, Velja je u poslednji čas odustao i prešao na stranu Koštunice, sa kojim je kasnije zajedno preuzeo vlast. Dok sam ja mudrovao o principima i dogovarao se samo sa njime, on je očigledno obavio šire konsultacije i bolje procenio situaciju. Priključio se Koštunici sa kojim sam ja, inače, imao mnogo korektnije odnose nego Velja, koji ga dotle baš nije voleo. Ali to je ta politika u koju se nikako nisam uklapao, a u kojoj Velja pliva ko riba fiš. Takvo njegovo snalaženje u mutnim političkim vodama prepoznajem i sad, kad je odlučio da napusti koaliciju sa SNS i svom silinom se obruši na Vučića i njegovu kamarilu, mada većini to trenutno ne izgleda kao dobitna kombinacija. Možda se, prek kakav je, malo zaleteo, ali u krajnji ishod ne sumnjam, jer Vučićev rok trajanja ubrzano ističe. Nije isključeno da baš Velja Ilić bude tas na vagi koji će prevagnuti. Ne bi mu bilo prvi put.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane