Natrag

Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma'': razgovori i sporazumi Srbije i Crne Gore i novi nesporazumi u YU (13)

Sa Cetinja do Dedinja

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Na osnovu zaključaka Proširene sednice Izvršnoga komiteta SKJ, održana 14-16 marta 1962. u Beogradu: bilo bi dobro da se ubuduće razni nesporazumi između pojedinih republika, pre svega o privredi, rešavaju međusobnim razgovorima i dogovorima zainteresovanih republika, da se takvi nesporazumi kako je u svojoj reči izgovorio A. Ranković: "...Ne dižu odmah na savezni nivo", 19. decembra 1963. održani su razgovori između delegacije Srbije i delegacije Crne Gore. Ti su razgovori održani u vili Izvršnoga veća Srbije (tzv. Obrenovićeve vile) u blizini Smedereva. U kasnije objavljenim zaključcima stoji da su razgovori održani u Beogradu-tako je napisano iz praktičnih razloga.

U tim razgovorima iz Srbije su učestvovali: Jovan Veselinov, sekretar CK SK Srbije, Dušan Petrović-Šane, predsednik Narodne skupštine Srbije, Slobodan Penezić-predsednik Izvršnog veća Srbije, Rista Antunović, organizacioni sekretar CK SK Srbije, Mihajlo Švabić, predsednik Glavnog odbora Socijalističkog saveza Srbije i Milojko Drulović , član IK CK SK Srbije.

Iz Crne Gore u razgovorima su učestvovali: Đoko Pajković, sekretar CK SK Crne Gore, Andrija Mugoša, predsednik Narodne skupštine Crne Gore, Veselin Đuranović, predsednik Izvršnoga veća Crne Gore, Iko Mirković, organizacioni sekretar CK SK Crne Gore, Drago Stojović, predsednik Glavnoga odbora Socijalističkog saveza Crne Gore i Budislav Šoškić, član Izvršnoga komiteta CK SK Crne Gore.

Sastanak i razgovori u Zaključcima su nazvani kao: "...Zaključci izvršnih komiteta CK SK Srbije i CK SK Crne Gore".

Tim razgovorima nisam prisustvovao, ali sam detaljno bio upoznat sa tokom razgovora, posebno zaključcima. Preslušao sam magnetofonske trake, razgovarao kasnije sa pojedinim učesnicima , i osnovno: Bio sam non-stop na dvodnevnim radnim sastancima Milojka Drulovića i Budislava Šoškića, kada su njih dvojica formulisali zaključke sa tih razgovora, koja su kasnije usvojili izvršni komiteti dvaju centralnih komiteta. Bio sam neposredno involviran kasnije sa nizom okolnosti koje su nastale kao posledica tih razgovora i dogovora, posebno delatnošću Edvarda Kardelja i Josipa Broza-Tita,njihovim kritikama i akcijama. Iz produžetka ovoga teksta plastičnije će se videti o kakvim ocenama, kritikama i akcijama se radilo. Razgovori dveju delegacija uglavnom su se odnosili na stanje i poželjnu saradnju organa dveju republika na: privredu, oblasti prosvete i oblasti kulture.

Pre nego su održani sastanak i razgovori dveju delegacija, Izvršni komiteti oba CK Saveza komunista na svojim sastancima (Crna Gora maja) a Srbija u junu 1963. detaljnije su razmatrali o kojim pitanjima bi trebalo da se razgovara na budućem zajedničkom sastanku. Materijali sa tih sastanaka izmenjali su dva izvršna komiteta. Izvršni komitet Srbije se saglasio sa idejama i predlozima Izvršnog komiteta CK SK Crne Gore da se na zajedničkom sastanku razmotre brojna pitanja i problemi od značaja za obe republike , i onda je ugovorom zajednički sastanak dvaju izvršnih komiteta za 19-ti decembar 1963.godine.

Ovom sastanku, konstatuje se u Zaključcima: "...prethodili su brojni kontakti i sastanci i dogovori između organa uprave jedne i druge republike, između zavoda za planiranje (bilo je to vreme pripreme sedmogodišnjeg plana privrednog i društvenog razvoja za period 1963.-1970. godinu-opaska moja!) privrednih komora, srodnih privrednih organizacija i kulturno-prosvetnih institucija ...."

Podvlači se u zajedničkom saopštenju , zaključcima: "...Svrha i sadržina ovog zajedničkog sastanka bili su opredeljeni naročito sledećim razlozima: potrebom da se što doslednije primenjuju opšte jugoslovenski kurs, koji je formulisan na IV plenumu CK SKJ i govorima druga Tita, a koji teži prirodnom, širem i tešnjem povezivanju privrede u okviru čitave zemlje, kao i stalnoj i življoj saradnji u oblasti prosvete i kulture, a takav kurs podrazumeva određenu konkrertnu aktivnost organizacija i rukovodstava Saveza komunista; veća samostalnost republika u ekonomskom i političkom pogledu, koju fiksira novi Ustav ( misli se na Ustav YU iz 1963.godine-moja napomena) podrazumeva intezivnija integraciona kretanja, koja prelaze granice republika i organski povezuju privredu i kulturu u okviru čitave zemlje; time se povećava uloga subjektivnih faktora u republikama u smislu usaglašavanja mišljenja i pronalaženja sporazumnih, što povoljnijih rešenje za pitanja ekonomskog i društvenog razvoja koja se tiču zainteresovanih organa i naše zajednice u celini..."

Dakle, razgovori i zaključci izvršnih komiteta SK obeju republika polazili su od osnovnih principa i smernica Saveza komunista Jugoslavije i intencija generalnog sekretara Josipa Broza Tita.

Ističem sve ovo, zbog onoga što je usledilo kasnije kao ozbiljna kritika razgovora i zaključaka delegacije Srbije i Crne Gore, upravo od Kardelja i Tita.

Na tome zajedničkome sastanku konstatovano je za oblast privrede: saradnja između privreda dveju republika može da se dalje i brže unapređuje naročito u oblastima :a) proizvodnje; b) prometa, unutrašnje i spoljne trgovine; c) turizma; d) saobraćaja; e) investicija; f) u oblasti razvoja tehničke, stručne i naučne saradnje.

Naročito pažnja bila je posvećena problematici izgradnje pruge Beograd-Bar i luke Bar. Naglašeno je da do tog vremena prikupljena i verifikovana dokumentacija ubedljivo potvrđuje ekonomsku opravdanost izgradnje pruge Beograd-Bar. Dokumentacija i analiza pokazuje da se ne radi samo o pomoći Crnoj Gori i nedovoljno razvijenim područjima Srbije, već o izgradnji saobraćajnice koja ima veliki značaj ekonomski, za čitavu zemlju, za dalji razvoj jugoslovenske privrede, i da se završetak pruge neodložno mora desiti u tekućem sedmogodišnjem planu, tj. do kraja 1970. godine.

Kad budem analizirao prilike u okviru tzv. prethodnih investicionih odluka, detaljnije ću pisati o otporima, naročito u Hrvatskoj, protiv izgradnje pruge Beograd-Bar. Sada samo konstatujem-bio je politički slogan: nikako Srbija na Jadransko more preko Crne Gore! Istina, kasnije , bilo je i uticajnih pojedinaca u Crnoj Gori protiv izgradnje te pruge, iz straha: biće onda tolika cirkulacija stanovnika između Srbije i Crne Gore, da će to potkopati opravdanje postojanje Crne Gore kao samostalne republike, dakle, samostalne države!

Dogovoreno je da se ispita mogućnost zajedničke izgradnje puta Pljevlja-Prijepolje.

Da ne detaljišem sve što je razmatrano i zaključeno u oblasti razvoja privrede, samo da konstatujem: u zaključcima, objavljenim , nije navedeno, inače u razgovorima na sastanku skoro je jedinstveno bilo mišljenje, posebno od delegata iz Crne Gore, da bi dalji rad na predlogu sedmogodišnjeg plana bilo dobro da Republički zavod za društveno planiranje Srbije radi i na planu razvoja privrede Crne Gore skoro totalno je vezana sa privredom Srbije, privreda Crne Gore predstavlja vrlo mali deo privrede te zajedničke celine, povezanosti...Bilo bi, stoga, i ekonomski racionalno i rentabilno da zavod Srbije u Beogradu planira i razvoj privrede u Crnoj Gori.

Ponavljam-ova ideja nije sadržana u Zaključcima koji su objavljeni; verujem samo iz taktičko-političkih razloga, da se ne shvati da to vodi i jedinstvu dve republike, u konačno njihovo spajanje u jednu republiku, jednu državu, što bi moglo da bude u koaliciji sa tzv. Ravnotežom između republika u Jugoslaviji. Toga se posebno plašio, koliko znam, Edvard Kardelj-kako bi onda izgledalo glasanje u parlamentu Jugoslavije!

U oblasti prosvete i kulture razgovori su tangirali mnogo više konkretnih situacija, raznih obrazovnih programa i ustanovama, brojnih delatnika u oblasti kulture, informativnih sredstava, itd. O tome u produžetku, malo konkretnije ali ne i u svim detaljima koji su u razgovorima apostrofirani.

Na kraju teksta o reakcijama, pa i kritikama koje su usledile na ove razgovore i zaključke, i ozbiljnim posledicama tih kritika.

Ipak da pomenem sledeće: Konstatovano je u razgovorima da su se prosvetni organi obeju republika već dogovorili da se u buduće zajednički radi na izdavanju udžbenika za potrebe obe republike. Njih bi izdavao Zavod za izdavanje udžbenika Srbije u Beogradu, dakle Zavod za udžbenike Srbije. U njegovom savetu, konkursnim komisijama i recenzentskim grupama za pregledanje udžbenika bili bi zastupljeni i predstavnici Crne Gore, tj. prosvetnih organa Crne Gore.

Ova odluka , dogovor motivisani su, objašnjavani: finansijskim racionalnostima, ali i tezom: isti smo narod, isti jezik, rečnik, pravopis, istorija, itd.

Kada su zaključke finalizirali Drulović i Šoškić (ja sam na par mesta predložio neke sinonime, tu i tamo stilsko-jezičke korekcije) prekucala je zaključke Drulovićeva sekretarica u par primeraka. Zatim su zaključci predati Jovanu Veselinovu, sekretaru CK SK Srbije da on zatim dogovori sa Đokom Pajkovićem, sekretarom CK SK Crne Gore -kako će dva izvršna komiteta da usvoje zaključke. Tek onda bi se smatralo da su zaključci definitivno završeni.

Desetak dana posle Nove 1964. godine. Dolazi kod mene Slobodan sabljić, zamjenik Glavnog i odgovornog urednika „Komunista", organa CK SKJ. I moli me da ja zamolim Jovana Veselinova da "Komunist" dobije zaključke i odobrenje da ih u jednom sledećem broju objavi. Veselinov nije prihvatio taj predlog, i ja sam Sabljića obavestio. Posle par dana Sabljić ponovo dolazi kod mene i moli i kumi da dobije zaključke, i pri tome se meni obraća kao vatrenom "Hajdukovcu". Tu me je dirnuo u živac, strast "Hajdukovca".

Zamoliću čitaoce za malo pažnje da ispričam ukratko svoju intimu, iz dve oblasti života. Stari Latini su kazali: "Omnis amans amena" (Svaki je zaljubljenik lud!).

Iz svoga iskustva znam da je to puna istina. Prvo sam bio ludi zaljubljenik kao sportski navijač, a zatim i kao zaljubljenik u voljenu devojku, buduću suprugu i majku moja dva deteta.

Pre Drugog svetskog rata, kao gimnazijalac prokupačke gimnazije, strasno sam navijao u fudbalu za "Jugoslaviju" (i protiv BSK-a!). Poslednju paru sam davao za ondašnje sportske listove, posebno Reviju koja je izlazila u koloru. Svakoga ponedeljka ujutru izostajao sam sa prvoga časa u školi, odlazio na železničku stanicu da prvi kupim "Politiku", posebno zbog izveštaja sa utakmica, komentarom Ljubiše Vukadinovića! Bio sam našao jednu obimniju knjigu "Telefonski imenik" za 1938.godinu i na svakoj neparnoj stranici te knjižurine lepio prethodno pažljivo makazicama isečene slike fudbalera, scena sa utakmice,itd. Svako jutro sam listao tu "slikovnicu", sa entuzijazmom!

Jednom se moja sestra Miladija bila naljutila na mene i po sredini, širinom, u dva poteza mi pocepala knjigu. Bio sam očajan! Kasnije sam sa suzama , tankim papirom sa parne strane knjige lepio, gumarabikom, pocepanu stranicu i tako nekako spasio tu svoju slikovnicu, svoju ljubimicu!

Za vreme rata "Jugoslavija" je promenila ime i novi naziv toga tima bio je "SK 1913". Ja sam se tada „ohladio" kao navijač. Ali 1943. ponovo sam počeo „da gorim". Kompletan tim „Hajduka" sa braćom Matošić, Jozom i Franom, odlazi u partizane. Ja kao mladi partizanski borac svim srcem navijam za „Hajduk". I pevam onu: „Marjane, Marjane / Ča barjak ne viješ / Naš barjak crveni / Na kojem se čita / Ime druga Tita / A, na drugoj strani / Naprid partizani!/

Posle rata bio sam „Hajdukov" poverenik za Južnu Srbiju. Učlanjivao u „Hajduk", ispisivao iskaznice. Organizovao posebne vagone u kompoziciji voza za Beograd za stotine navijača „Hajduka" iz Prokuplja, Niša i okoline. Posebno kad je „Hajduk" u Beogradu igrao sa „Crvenom Zvezdom". Sačekivao sam „Hajdukovce" u 3-4 sata ujutru na železničkoj stanici u Nišu kad su putovali za Skoplje na utakmice sa „Vardarom". Igrači su spavali u svojim kabinama , a mene su otvarali vrata drugari iz vođstva puta-susreti su uvek bili unapred dogovorani. Dva puta sam ugovorio utakmice „Hajduka" i niških timova: jednom „Radničkog", jednom „Železničara" kad se „Hajdukovci" budu vraćali iz Skoplja. I da ne dužim, samo još jedan detalj iz te moje navijačke ludosti. Bio sam u redakciji „Ekonomske politike". Prostorije su nam bile u zgradi „Borbe" na petom spratu. Pogledom na budući Trg Marksa i Engelsa, sada Pašićev trg i Dečansku ulicu. Na trgu je bila velika zgrada bivšeg okružnog zatvora, tzv. Glavnjača!

Jednoga dana počelo je rušenje te zgrade, nekoliko traktora, buldožera , lanaca, desetak radnika...I biće „povuci potegni". Ja sam tada kazao: "Čemu ovoliko mučenje. Trebalo je pozvati Franu Matošića da u zgradi opali tri baluna, i svršena stvar".

Glavni urednik „Ekonomske politike" bio je dr. Jaša Davičo, rođeni brat Oskarov, što bi se reklo „krvavi Zvezdaš". Toga trenutka on je mene zagrlio, potapšao i kazao: takvo navijanje za „Hajduk" -pa to je prava ludost, takvi su pravi navijači....

Tri moja rukovodioca, šefa: Jaša Davičo, Slobodan Penezić-Krcun i Jovan Veselinov-Žarko bili su vatreni "Zvezdaši". I svi su uvažavali moje navijačke strasti za "Hajduk". Krcun mi je dva puta u fazama nekih sastanaka kazao: „...Pešak, veoma cenim i poštujem tvoje navijačke strasti za 'Hajduk'. Samo da ti kažem: u predgrađu Splita, u Kninu, moja 'Zvezda' ima više navijača nego tvoj 'Hajduk'!

Na završetku jednoga sastanka, Veselinov reče: „Sve je ovo lepo i dobro! Samo da još u nedelju pobedi 'Zvezda'"! U jednom trenutku kasnije kako sam platio ceh svoga navijačkoga ludovanja.

Samo da podvučem: Sabljić me je dirnuo u "živac" kao „Hajdukovca". On je bio „Hajdukovac", drugar iz Staroga Grada sa Hvara. A ja sam se intezivno, od 1948., kada je počela sa radom Novinarska i diplomatska visoka škola u Beogradu, pa sve do kraja života, družio sa Dalmatincima, Splićanima, „Hajdukovcima": Jugom Grizeljom, Koštjom Vjekoslavom, Brankom Vukušićem, Markom Vojkovićem, Antom Ilićem, Stipetom Ljubičićem!

Sa Splićanima, "Hajdukovcima", dva puta sam zajednički dočekivao novu godinu. Jednom smo Novu godinu u mojoj "gajbi", drugi put u jednoj sobi u studentskom domu „Ivo Lola Ribar", u kojoj su stanovali tri Splićanina (Danas je to Studentski dom kod Vukovog spomenika)

Oni su donosili nekoliko balona od po tri litra Prošeka, i veću količinu raznih vrsta suve ribe. Moja supruga je mesila veću proju sa čvarcima i po desetak hlebčića od pšeničnoga brašna-sve pečeno u šporetu. Ja sam sa Kalenićeve pijace donosio po dva kilograma homoljskoga ovčjega, masnoga, slanoga sira i po kilogram kisele, turšije paprike. Pod dirigentskom palicom Vjekoslava Košte pevušili smo razne partizanske pesme, ali i onu čuvenu na latinskom: Gaudeamus igitur...

Na žalost, svi pomenuti su pomrli, ja sam eto još živ i koristim se ovom prilikom da im kažem: Hvala drugari za nezaboravne trenutke druženja na studijama i kasnije, posebno za zajedničko ludovanje kao "Hajdukovaca".

Ali, snašlo je i mene ono Njegoševo: "Čašu meda još niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči/ smješane najlakše se piju".

Kad je počelo rasturanje SFRJ...jednom sam ležao na kauču i slušam prenos preko radija utakmica u Splitu: „Hajduk" - „Dinamo". U jednom trenutku spiker povišenim glasom saopštava: „Ovoga trenutka na tribinama stadiona zapaljena je jugoslovenska trobojka". Od silnog uzbuđenja srušio sam se sa ležaja na pod. Ležao sam na stomaku, i u trenu naišla su mi nadahnuća, uvek sam pri sebi imao olovku i papir, i tada sam napisao pesmu pod naslovom: „Stop izgorećeš Hroatio!" U toj pesmi, u sredini, su i stihovi: „...Na Poljudu, državni flag/Vatra sažeže i sahrani/Marjane, Marjane/Ča barjak ne odbrani"- komparacija, aluzija na ono iz 1943: "Marjane, Marjane, Ča barjak ne vijaš/Naš barjak crveni/Na kojem se čita/Ime druga Tita/a na drugoj strani/Napred partizani!"

Kompetentni naučnici tvrde:"Protokom vremena sve se zaboravlja, osim snažno doživljenih emocija!"

Dok sam sada opisivao svoju navijačku ludost, svoje emocije iz mladosti , osećao sam lepo raspoloženje, ta sećanja su delovala lekovito, podmlađuju...Hvala majci prirodi što je to tako udesila!

Da se vratim temi ovoga rukopisa. Kazao sam Slobodanu Sabljiću: predložiću drugu Žarku, da te lično primi i pokušaj da ga ubediš da dobiješ zaključke. Tako je i bilo. Žarko je posle par dana primio Sabljića. Što su i kako razgovarali-ne znam. Sabljić je dobio Zaključke i njih je „Komunist" objavio na dve stranice 6. februara 1964. I šta se onda desilo?

Održana je 21. februara te godine sednica Izvršnoga komiteta CK SK Jugoslavije. Na toj sednici glavna stvar je bila diskusija, ocena Zaključaka o razgovorima izvršnih komiteta CK SK Srbije i CK SK Crne Gore. Kardelj je po zaključcima opalio teškom artiljerijom. I zaključio je: da bar te zaključke niste objavili, bilo bi bolje. Čitaoci zaključaka su shvatili kao da se ukidaju republike Srbija i Crna Gora, i ujedinjuju u jednu državu. A to remeti ravnotežu u federaciji. Tito je bio nešto blaži u kritici zaključaka, ali i on je ocenio takve zaključke ne baš dobrim ocenama!

Da li je pokvarenjaštvo, podvala, ili je, pak, državnička mudrost, uspešnost....neka čitaoci ocene, ali bitno je ovo: Slovenac Bogdan Osolnik bio je tada direktor i glavni i odgovorni urednik "Komunista". Kardelj je njemu skoro naredio da po svaku cenu dobije i objavi zaključke. Verujem, da je Sabljić u razgovoru sa Veselinovim kazao i tu istinu: „Drug Kardelj misli da bi te zaključke obavezno trebalo da objavi 'Komunist'". I onda je drug Žarko...kad tako misli drug Bevc...."legao na rudu"! A Bevc je insistirao da se zaključci objave, da bi onda mogao da ih kritikuje, i da kaže: "...Da bar niste zaključke objavili...Čitaoci su shvatili da se dve republike ujedinjuju"

Lično mislim da je centralna stvar bila: dogovor da Zavod za udžbenike u Beogradu objavljuje udžbenike za škole u obe republike...isti jezik,isti rečnik,onda insistiranje na izgradnji pruge Beograd-Bar i stav da će dva izvršna komiteta kasnije redovno informišu i usklađuju svoje akcije. Kada sam kasnije čitao zapisnik IK CK SKJ i Kardeljevu diskusiju, setio sam se i dve sledeće istinite anegdote: prva, kad je "Ford" u SAD, počeo proizvodnju automobila, gromoglasno je lansirao reklamu: „Kupci mogu da poruče kola koja god žele boje, pod uslovom da je crna!" Ford je proizvodio kola samo crne boje. Tako i drug Bevc: "...Republike mogu da se dogovaraju o bilo čemu, pod uslovom da sve to bude u okviru onoga kako je -Bevc-mislim da je na liniji".

Kardelj je neprestano menjao, dograđivao politički i društveno-državni sistem u Jugoslaviji, i uvek sa obrazloženjem: „Daljim spuštanjem vlasti u rukama radnih ljudi, u osnovnim organizacijama udruženoga rada i komunama"...

Duhoviti čiča Janko, Moša Pijade je jednom kliknuo „Drug Kardelj stalno priča o tome da vlast sve više dole, u radnim organizacijama i komunama spušta, ali on uvek u svojim rukama vlast čvrsto drži i nikad je ne ispušta!"

Zaista, Kardelj je u svakom slučaju posebna priča o stvaranju i rasturanju Jugoslavije. I razume se, počele su tu i tamo opstrukcije usvojenih zaključaka, posle kritika Kardeljevih i Titovih. Posle Brionskoga plenuma ceo Izvršni komitet CK SK Crne Gore prosto je razjurena. U sedlu je ostao samo Budislav Šoškić. Sa obrazloženjem: sve su to Rankovićevi ljudi. Ranković je i sastavio takav IK Crne Gore, u biti-navodno-velikosrpski raspoloženih ljudi, na čelu sa Đokom Pajkovićem.

Sledilo je kasnije zabijanje klinova između Srbije i Crne Gore. Pomenuću samo dva: prvo to je ideja o rušenju Njegoševe kapele na Lovćenu, jer ju je sagradio kralj Aleksandar, i drugo, nastojanja da se pravoslavna crkva u Crnoj Gori odvoji od srpske patrijaršije, formira samostalna Pravoslavna crkva Crne Gore umesto mitropolije SPC, na čelu sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem.

Ideja o razdvajanju crkve-nije uspela. Naročita zasluga za takav ishod ima mitropolit Amfilohije, ali i masovno raspoloženje naroda Crne Gore. Bila je žestoka polemika oko ideje o rušenju kapele na Lovćenu. Srpska akademija nauke i srpska patrijaršija bile su jedinstvene da se kapela ne ruši. Naročito je bio u tome pravcu aktivan, argumentovan, profesor istorije umetnosti, dr. Lazar Trifunović. Ali...

Tito je posetio Crnu Goru i „uzgred" podrume u kojima su bili delovi Meštrovićevog spomenika Njegošu. I izrazio mišljenje da će to biti veličanstveno kad se spomenik podigne. I poput one: Roma locuta, cause finita-biće(i bilo je) kako je drug Stari progovorio!

I mic-po mic: tu smo gde smo! Crna Gora okreće leđa Rusiji, zavodi joj sankcije, hoće u članstvo NATO...Srbija sve suprotno, slobodnije kazano: Dosledno tradiciji, istoriji...O, tempora, o mores!

Završiću ovaj tekst rečima moje pokojne majke Stevane, kojima se često služila: „Sine moj, pomenulo se, ne povratilo se. Sačuvaj Bože i sakloni! Gospode Bože, molim!"

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane