Natrag

Moja (re)konstrukcija

Srpski voz i Kubanska raketna kriza

Živan Haravan

Svet je, u bukvalnom smislu reči, drhtao u vreme takozvane Kubanske raketne krize 1962 godine, a neku godinu i pre. Amerikanci, kao, postavljaju rakete u Turskoj, što je pretnja SSSR-u, a SSSR, kao, instalira rakete na Kubi kao pretnju Americi. Sovjetski ratni brodovi, sa raketnim naoružanjem, približavaju se Kubi. Da li će se zaustaviti ili ne?! Na pomolu je, kao, neizbežan nuklearni rat i uništenje čovečanstva! Da li će razum pobediti, bilo je pitanje na usnama milijarde ljudi. A, život svih, kao, zavisio je od dva čoveka i njihovih odluka: Nikite Hruščova i Džona Kenedija, lidera dveju država. U, kao, zadnjem trenutku jedni, pa, drugi donose odluke da se rakete u Turskoj i na Kubi unište. Svet je odahnuo, sa trajnim traumatičnim posledicama, neizmerno zahvalan Kenediju i Hruščovu što su im sačuvali živote. Hruščov i Kenedi, (komično), uvode "crvene telefone" za buduću direktnu komunikaciju. Sa ove vremenske distance, kao jedan od onih koji su drhtali, sagledavajući vreme, takozvanog, hladnog rata, pitam se da li je to bila stvarna ratna kriza ili u režiji i po scenariju CIA i KGB, "drama", u kojoj su glavne uloge odigrali Hruščov i Kenedi?

Da,upravo tako, danas, mislim! "Hladni rat" je bio izmišljotina dve velesile kako bi Svet držali u stalnom strahu, uz osećaj zahvalnosti što ne započilju međusobni rat dok Amerika hara Vijetnamom, a SSSR, kao kroz puter, ulazi u Čehoslovačku...

U poratnoj raspodeli interesnih sfera među dve najveće svetske sile, zemlje latinske Amerike su, svaka posebno, predstavljale latentnu opasnost da zbog siromaštva i diktatora na vlasti u službi Amerike, dignu revoluciju, pogube diktatora i uvedu socijalizam-komunizam kao novi društveni poredak. Toga se Amerika, opravdano, plašila, jer, bi tako što, imalo tzv. domino-efekat. Zato, po pomenutim autorima režije i scenarija, Amerikanci "dižu ruke" njihovog čoveka Bautiste, kubanskog diktatora, koji, kao, beži pod najezdom šačice "revolucionara" pod vođstvom jezuitskog đaka, verovatno, masona (knjiga Zorana Nenezića o masoneriji, izdanje 1988 g.), američkog čoveka-Fidela Kastra, sina vlasnika plantaže na Kubi od 23000 ari površine. Šta je bio osnovni zadatak Fidela Kastra?

Da na Kubi zavede zastrašujući, nakaradni oblik komunizma, kao strašilo za sve latino-američke narode. Hoćete komunizam? Evo vam ga! Gledajte kako žive Kubanci. Svi u branje šećerne trske, svi na kazan po nešto hrane, može se govoriti potpuno slobodno, ali samo na jednu temu: veličanje "velikog vođe". Danas saznajemo da je bio i seksualni manijak, ako je manijak čovek koji je dnevno morao da ima seks sa dve-tri Kubanke. (Zapitajte se zašto mu Predsednik Putin nije bio na sahrani.) Živeo je i umro u vojničkoj uniformi. Gle, skromnosti! A, šta je sa naivnim i istinskim revolucionarom Če Gevarom? On je shvatio prevaru ali prekasno. Kao izvođač "izvoza" revolucije poslat je u Boliviju gde je uhvaćen i ubijen. Ne treba mnogo pameti da se zaključi ko mu je takav kraj namenio i organizovao. Danas su Amerika i Kuba i zvanično prijatelji, što su, nezvanično, oduvek i bili. Amerikanci su, tobož, hteli "bezbroj" puta da likvidiraju Kastra, ali, eto, nije im uspevalo?! Najpoznatiji "pokušaj" odigrao se, da li slučajno, baš, u zalivu pod nazivom - Zaliv svinja. Nikada se nije saznao identitet te šačice nesrećnika koje su Amerikanci poslali da "svrgnu i ubiju" Kastra, poubijanih od strane Kastrove vojske, baš, u tom zalivu pod imenom - Zaliv svinja!?

Nedavni Srpski voz, koji je sav u ikonama i na 23 jezika ispisanom parolom "Kosovo je Srbija", što me neodoljivo asocira na onaj ratni brod SSSR-a sa raketama ka Kubi, krenuo je prema Kosovskoj Mitrovici. Pompezno je ispraćen, ali sa opravdanom zebnjom svih u Srbiji šta će se dalje dešavati. Voz je krenuo i sva pažnja domaće, i ne malog dela svetske, javnosti bila je usmerena na dalja, moguća, dešavanja. Tenzija je dostigla svoj vrhunac kada se saznalo da su na prugu, pred ulaz na Kosovo i Metohiju, stigle, pod punim naoružanjem, neke fantomske vojne jedinice, sa ciljem da voz zaustave i ko zna šta bi sve dalje moglo da se desi...

No, naš Premijer donosi mudru odluku da se voz zaustavi na stanici kod Raške. Odahnuli su građani Srbije i šire, baš, kao i građani Sveta u vreme tzv. Kubanske raketne krize. Neuporedivo je mala vremenska distanca od drame sa Srpskim vozom u odnosu na "dramu" sa Kubom, da bi se sa većom dozom sigurnosti, već, danas moglo tvrditi da je situacija sa vozom bila, takođe, "drama". Vreme će demantovati ili potvrditi, u ovom slučaju moju hipotezu, da je u režiji i po scenariju Brisela napravljena i odigrana ova "drama" sa odabranim nosiocima glavnih uloga: Premijerom Srbije Vučićem i "Premijerom" takozvane Republike Kosova i Metohije, Tačijem. Ciljani epilog "drame" je bio mirotvorno rešenje, jačanje pozicija u svojim sredinama oba "glumca" i afirmacija Brisela kao jedinog mesta na kome će se u narednih hiljadu godina voditi "dijalog" Beograda i Prištine. U analogiji sa "Kubanskom krizom" Vučic je bio Hruščov, Tači je bio Kenedi, Marko Đurić je bio Fidel Kastro, a Miša Vacić-Če Gevara.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane