Natrag

Razaranje

Kako je u Etnografskom muzeju poslednjih dana do izražaja došla "naša stvar" odnosno Cosa Nostra

Samo da prođe ovo malo bruke...

Kakva je međusobna sličnost Etnografskog muzeja i filma "Kad jaganjci utihnu", kakav je bio monumentalni početak eminentne muzeološke karijere direktorke Mirjane Menković, šta je nadzor Ministarstva propustio da proveri u vezi direktorkine desne ruke pandura Žilovića, ko se i zbog čega kao Lesi vratio u Muzej, kako je Lesi protivpravno doktorirala, ko je to protežirao i ko je poznat kao muzejska Ledi Godiva i kakve su sve neformalne koalicije pravljene u Muzeju? Ko je jedva čekao da Menkovićki vidi leđa, ko je bio njen tajni igrač i kome je Menkovićka objavila „kovčežić", koji su sve prekršaji ustanovljeni u Muzeju, šta je Ministarstvo kulture preduzelo povodom toga i kome bi trebalo postaviti par pitanja? Odgovore na ova i neka druga pitanja, našao je Stanislav Živkov, Tabloidov istraživač.

Stanislav Živkov

Atmosfera u Etnografskom muzeju u Beograds, nakon pojavljivanja izveštaja nadzora Ministarstva kulture, iz dana u dan sve više odgovara klaustrofobičnoj atmosferi popularnog filma Kad jaganjci utihnu. Uglavnom, u muzeju su svi utihnuli, a bleje po malo samo oni koji bleje sa odobrenjem glavne horor junakinje Mirjane Menković.

Javna je tajna da je karijeru otpočela kraduckanjima, besomučnim potragama za žirantim potrebnim za kupovinu na kredit uglavnom kožnjaka kod Mirjane Marić, (mada je bila iz imućnije sredine od dotičnih žiranata jer joj je suprug radio kao farmaceut, radila ona, a očevi i majke doprinosili), da bi posle prešla na uvlačenje ruke u tuđe tašne, a ovo sada je već nivo dostojan Nobelove nagrade za ekonomiju, jer krade budžet u koji svi građani uplaćuju, a niko se ne buni.

Pa neka, može joj se, glasali ste gladujte! Uz veliku podršku Branka Radivojevića,direktora i druga njenog tate, a zaslugom Miroslava Tasića, dotična Mirjana je preko leša koleginice koja je imala jače adute da se zaposli u Etnografskom muzeju, ušla sa svojim čuvenim cerekanjem i dustaban-cipelicama koje su obavezno imale dragulje, a ako njih nije bilo, onda je to bio crni lak...Njeno napredovanje u lopovluku bilo je uvek zavijeno velom ćutanja.

Oni koji su znali sve o njoj, ćutali su pa eto im ga sad. Neki od njih više ne da ne ćute, nego nekih više ni nema...Ženetina koja manipulacijom, terorom i uništavanjem doprinosi radu Soroša na uništavanju etničkih osobenosti, dobila je krunu od ministarstva za zasluge u svemu ovome. Štaviše sva sredstva informisanja dobila su dovoljno para da ne pišu i ne pominju ništa u vezi slučaja jer tako se polako zaboravlja počinjeno nedelo. Dakle, ni reči o njoj. Taktika bubašvabe, proždrljivog insekta, koji, ako se upali svetlo naglo, zauzima poziciju ukočenosti (ako se na vreme nije zavukla pod neki komad nameštaja) jer misli da je niko ne vidi.

Tako je nastala i situacija sa Mirjanom i skandalima vezanim za nju. Ministarstvo se ukočilo i misli da će se duhovi smiriti. Na njihovu žalost, to se ne događa sa svima. Saradnju sa mnogim umetnicima krunisala je pozamašnim svotama novca uz koje je ona bila ta koja uzima, a oni bili ti koji dobijaju milostinju. Tužna izložba Zorana Petrovića koji je pokačio neke slikice po zidu ( čovek je dugo sarađivao najviše sa Danijelkom Radovanović konzervatorkom, a sada penzionerom), jer su oboje, da kažemo, likovne struke. Verovatno su joj neki od umetnika pomogli oko izbora suvenira u PBC prodavnici aule muzeja gde se nalaze ručni radovi dece zaposlenih i naravno samih zaposlenih pored ostalih gluposti. Umesto originalnih predmeta, odlivaka originalnog nakita, i drugih suvenira koje počinju da prodaju svi osim Etnografskog muzeja koji sprema nove suvenire: zimnicu, sir, rakiju i bedno odštampane detalje nekih etno fragmenata na kojekakvim krpama da posetioci kad dođu, naročito deca, mogu da kupe neki poklon jer pojma nemaju više šta u muzeju za čiju keramiku je čuveni Korbizije svojevremeno rekao da je jedna od najlepših koje je video na svetu.

To se odnosilo na kitnjaste bokale stare pirotske grnčarske škole. Umesto takvih stari sada su tu razne vrste drndane i valjane vune, rukavice, i druge ručne radove koje svaka žena pa i muškarac koji voli ovu vrstu ručnog rada može da napravi...To se zove kultura.

Zašto ministarstvo ćuti o svemu sto je revizorska komisija konstatovala? Plaćeni su da odrade posao i radili su dovoljno dugo kako bi se buka oko Mirjaninih kriminalnih radnji slegla i onda sve otišlo u AD ACTA u nečiju fijoku.

Tokom nadzora Ministarstva, niko se nije smilovao da proveri, recimo, po kom kriterijumu je u Etnografskom muzeju osvanuo penzionisani pandur Milan Žilović. Naravno nikome nije palo na pamet da proveri da li je tačna informacija da Žilović ima penzijicu od svega 60.000, plus platicu od preko 30.000, a bog te pita koliki mu je dodatni bonus za zastrašivanje radnika, novinara i špijuniranje, a tu je sigurno i keširana lova za druge prljave poslove.

Naravno, proteklih dana pokazalo se da se u Etnografskom muzeju radi o dobro organizovanom društvancetu okupljenog oko „naše stvari" odnosno Cosa Nostre, a sve naravno uz obaveznu omertu odnosno zavet ćutanja bez obzira na to ima li Menkovićka ili ne partijsku ćagu, baš kao i neki drugi koji su sada pokazali iznenadni napad kolegijalnosti sa sirotom jadnom nedužnom Mirjanicom koja eto, iako zvanično nije u političkoj stranci, ako nije u nekoj sekti, ako nije u gej populaciji, onda je zasigurno u kulturnoj mafiji. Ovo što ona radi je kulminacija kulminacije.

Tako se sada poput Lesija koji se vratio kući, iz naftalina direktno povampirila dr Vesna Marjanović, upravo ona koja je prvo „pobegla" od Menkovićke da sada upravo njoj drži stranu što samo po sebi govori da su se sada preko para slizale jer bi Vesna Marjanović za pare dušu prodala, tako da malo-malo,eto nje da nešto predaje, zatim da predstavlja loša muzejska izdanja u stilu akademika Petra Vlahovića, inače Marjanovićkinog svojevremenog aktivnog obožavatelja, koji je, nakon što je i pored njenog očajnog proseka sa studija zbog čega nikada nije predala kopiju diplome u personalni folder u Muzeju (što je ustanovio i Nadzor Ministarstva) svojevremeno izdao direktivu da se, kako bi Vesna Marjanović postala naučni saradnik (pošto je prethodno protivzakonito urgirao za prihvatanje njenog nenaučnog i jadnog doktorata za šta nije ispunjavala zakonske uslove) da se u jednom od Glasnika Muzeja napiše glorifikacija njenih zasluga!

Potom se ispostavilo da je ona kao gost na jednom jedinom kongresu antropologa primljena za člana (što nije običaj) i dodate su joj zasluge za organizovanje kongresa sto je neistina. Jer su nepostojeće zasluge zapravo bile najobičnije obezbeđivanje kombija za prevoz preko ličnih veza a za pare društva, a organizacioni odbor kongresa koji je održan u muzeju nije imao šta da organizuje. Štaviše po sistemu Živke Ministarke „samo da prođe ovo malo bruke eto mene opet" upravo se našla dr Vesna Marjanović, inače poznata i kao muzejska Ledi Godiva koja je stekla taj nadimak zahvaljujuci neobičnom običaju da se na terenu iz čistog mira svuče do gola plašeći pritom svojom nedepilisanom pojavom sve prisutne, a koja je po štampi ispirala usta Mirjanom Menković, da joj sada ugađa sigurno ne za džabe što znači da je Menkovićka našla način kako i čime da je kupi pa sada i ona zaćutala uz zaposlene jaganjce.

Doduše, znajući Marjanovićkin nezasiti apetit posebno za direktorsku funciju koja joj je što u Muzeju Vojvodine, što u Etnografskom muzeju, do sada izmakla barem deset puta uopšte ne bi čudilo da je u pitanju nagodba sa Menkovićkom koja bi trebala da progura Marjanovićku za direktorku u zamenu za kompletnu aboliciju od strane Marjanovićke!

Doduše ovo nije prvi slučaj njihove neformalne koalicije, dovoljno je prisetiti se čuvene neformalne koalicije napravljene sa specijalnim ciljem skidanja stalne muzejske postavke u kojoj je funkciju Tasićeve žene za prljave poslove na sebe preuzela upravo muzejska savetnica Vesna Marjanović pa je tako na jednom sastanku koji je dotična vodila u Tasićevo ime na kome su svi stručnjaci, konzervatori, kustosi i ostali bukvalno saterani u ćošak od njene strane i te povremene šefice dokumentacije Vesne Dušković koja joj je držala stranu,baš kao i Mirjana Menković!

Naravno zajednički imenitelj za sve ovo je doskorašnji muzejski sultan Miroslav Tasić čije su bivše ljubavnice i doskorašnje najodanije pratilje bile upravo najmanje dve Vesne i jedna Mirjana! Naravno, jedna od tih (tajnih) ljubavi bila je "obrazovana" i doživotna pretendentkinja i samoproglašena kandidatkinja za mesto direktora Muzeja. Reč je o načelnici I odeljenja, Vesni Marjanović, alias Mahidevran, koja kad već nije mogla da bude direktor onda je makar šaputala direktoru šta da radi a uz to je naprasno postala i univerzitetski profesor u Kikindi. Druga pratilja, odnosno Vesna Dušković, alias Hurem, kao zamenica, bila je lišena potpisa, ali sa zadatkom izvršnog organa, te u slučaju odsustva ili smrti direktora niko nije imao tapiju na novac, koji je isključivo trošio Tasić.

Okružen sa dve Vesne Sultanije, Tasić je mislio da je neoboriv što mu se obilo o glavu kada su ove dve javno izigravale nedonoščad a tajno pravile dilove sa Menkovićkom što je izišlo na videlo tek prigodom promocije knjižice „Kovčežić Etnografskog muzeja u Beogradu 1901-2016" muzejske savetnice Vesne Dušković koja je inače najpoznatija pre svega po višedecenijskoj fascinaciji Dr Ivanom Kovačevićem koji je bio i ostao njena neostvarena ljubav , baš kao i status doktorke nauka, odnosno supruge doktora nauka. Elem rečena knjižica na koju je po običaju straćena gomila novca ninašta trebala je da čitaoce upoznaje s bogatim etnografskim nasleđem Srbije, susednih zemalja i Balkana a jedino sa čime je publika upoznata bio je Duškovićkin novogovor zasnovan na beooooooogradskim Keve ti, koji ti je moj ti je i ostalim mudrolijama!

Uglavnom kada je nadzor Ministarstva kulture ustanovio da u Muzeju uopšte ne postoji knjiga ulaza muzejskog materijala Duškovićka je pokušala da se izvadi tako što je za to optužila dr Ljiljanu Gavrilović, nekadašnju načelnicu Dokumentacije i to tako đto je izmislila da je Gavrilovićka, koja je, uzgred budi rečeno, otišla iz muzeja pre 25 godina, kao tadašnja načelnica odeljenja naredila da se sve unosi elektronskim putem pa su upravo zbog te naredbe Duškovićka Miroslav Mitrović i Vesna Omčikus (sa kojom Duškovićka ne govori takođe 25 godina) potpuno batalili knjigu ulaza i sve radili navodno elektronski pa su tako revizori verovatno i Gavrilovićkino ime utefterili iako Ljiljana Gavrilović već više od 25 godina ne radi u Etnografskom kome je dala otkaz.

Naravno, nikome nije palo na pamet da se seti ko je početkom devedesetih uopšte imao kompjutere i ko je izrađivao programe a zna se da je Etnografski muzej svoj program za obradu muzejskih predmeta nabavio tek 2001 godine , a naravno u to vreme nije ni bilo nikakvih direktiva u vezi sa unošenjem elektronskim putem podataka u kompjutere kojih je bilo ukupno u muzeju tek nekoliko? Problem je zapravo u sindromu i frustracijama zle i zavidne žene poput Duškovićke pošto je dr Gavrilovićka bila i ostala veoma cenjena po svom naučnom radu u kome je dala originalan način sagledavanja određenih etnoloških i antropoloških problematika.

Sve u svemu Duškovićka je na veoma prljav način pokušala da blati nekoga ko odavno nema veze sa muzejom. Bilo bi stoga jako zanimljivo što nakon Gavrilovićkinog odlaska iz Muzeja Duškovićka kao načelnik, pa Vesna Omčikus, pa Miroslav Mitrović ništa nikada nisu radili po tom pitanju već su nastavili svoj nerad?

Sve u svemu prekrasno a za razliku od svih navedenih kojima je to zapravo bila tiha patnja dr Ljiljana Gavrilović je i doktor nauka i pored toga i porodičan čovek koja je napravila veliku naučnu karijeru za razliku od Vesne Dušković za koju se ne zna šta je uopšte tokom decenija uradila za Etnografski muzej osim što je menjala ljubavnike i udala se u noći muzeja, dajući primer direktorkinom sinu i snajki, ne bi li tako postala muzejski eksponat Vesna Dušković Barišić-Jeremić, dodajući poslednje prezime na svoje pravo i svoje izmišljeno Barišić, nakon svojevremenog boks meča u Muzeju, kada je muzejski savetnik Ranko Barišić zatekao sultaniju Vesnu Hurem Dušković, kako pretura po kancelariji vd direktorke Vilme Niškanović, na šta ga je ona gađala i rasekla!

On joj se revanširao mlateći je, nakon čega je pozvana policija kojoj se Vesna Hurem Duškovic predstavila kao Vesna Hurem Barišić Dušković, verovatno tako pokazujući svoju podsvesnu želju za vlašću!

Uglavnom, kada je posle jezivog zakona koji je spremala Kori Udovički za odstrel žena iz javnog sektora, Mirjana Menković je sa oduševljenjem spremila još pre donošenja zakona brojne diktatorske mere za zlostavljanje žena koje su napunile 60 godina. Nakon čega su usledili sistematsko maltretiranje, pretnje, podsmevanje i uzrečica sa njenih od bureka masnih usta "prpa bato", baš intelektualno...

Danima i nedeljama na puš pauzi se sakupljalo veće žena predviđenih za odstrel gde je Duškovićka vodila glavnu reč govoreći da će otići iz muzeja tek kada vidi ledja Mirjani Menković. Čvrsto rešila žena da smakne direktorku, ali naravno, njena strategija je bila da to drugi urade, a ona, kao što se to danas vidi, sklopila lepo savez sa dotičnom, a ustvari ne razlikuju se mnogo jedna od druge tridesetak kilograma i boja kose...Tako je Duškovićka sada lepo naplatila ćutanje i cinkarenje...

Ustvari, lažno optužujući druge kustose, ona se podigla na tron i lepo izblatila sve koji Mirjani Menković i onako nisu mili. I dok je njen kolega preko drugarice iz ministarstva štitio njen nerad u Etnografskom muzeju, Duškovićka je spremala zaveru protiv njega kako bi se rešila svih koji znaju ko je i šta je ona. Uz nju, barabar bila je i ko drugi do Marjanovićka koja je podobrano izribala Menkovićku preko sredstava informisanja. Medjutim, pare čine čuda. Sada su naprasno postale najbolje drugarice, a imaju i zajedničku drugaricu BMW Cecu iz pančevačkog muzeja.

Elem,očekuje se uskoro da Mirjana odobri štampanje neke Vesnine glupe knjige jer niko drugi ne želi da štampa ono što Mirjana odobrava! Naravno haosu u dokumentaciji svakako je umnogome doprineo i Miroslav Mitrović predsednik Samostalnog sindikata Muzeja ! Naravno i on je pokazao ko je i šta je još pre konkursa na kome je zahvaljujući akrobacijama izabrana Menkovićka. Naime još pre konkursa samostalni sindikat Muzeja nagovarao je Mitrovića da se javi na konkurs jer bi zasigurno pobedio.

Naravno došlo je do neprincipijelne koalicije jer je Menkovićka odlučila da neprijatelja drži uz sebe i to tako kako se to već radi po tradiciji, krenuvši da ga za nepostojeće zasluge hvali, nagrađuje i slično, a on je postao ulizica i jos mu verovatno samo još palac desne noge viri iz njenog pozamašnog dupeta u koje se debelo uvukao što ni najmanje ne čudi pošto je kao najmanje obrazovan kustos, sa jednom jedinom izložbom i ni jednim jedinim objavljenim naučnim radom, postao kao i svi frustrirani i iskompleksirani ljudi profesionalni mudrac i o svemu ima "jasnu" filozofiju tako da mu se ostarele dame izuzetno dive (misli se na koleginice koje ga obožavaju), ali tu su i neki "mladi" kustosi na određeno vreme koji se pripremaju za totalno uništenje kako muzeja,tako i tradicije. Šta očekivati od njih? S kim si, takav si.

A oni su uz Mirjanu. A o tome šta se i kako inventariše i čuva u muzeju najbolje govori svojevremeni Izveštaj o stanju likovne zbirke Etnografskog muzeja koji je pre neku godinu podnela rukovodilac likovne zbirke Vjera Medić. Uglavnom taj Izveštaj ima ukupno 11 strana i u njemu se Medićeva nada da će se razrešiti problem zajedničkog smeštaja, nekontrolisanog ulaska i nestručne manipulacije osetljivim muzejskim predmetima, ali se istovremeno konstatuje da od ukupno 5137 inventarisanih predmeta nedostaje 301 delo među kojima su i akvareli Nikole Arsenovića Karola Pop de Satmarija, Nikole Zege, Vladislava Titelbaha i mnogih drugih autora, dakle originalna umetnička dela izvedena u raznim umetničkim tehnikama. Svim šefovima dokumentacije nikada na pamet nije palo da se zapitaju zašto recimo ne postoje inventarne knjige umetničkih dela. A, na hipotetično pitanje nadzor Ministarstva kulture dao je vrlo konkretan odgovor: umetnička dela vode se kao ilustrativni materijal, otprilike sa istim statusom kao kutija isečenih fotografija iz Politike Bazar i Ilustrovane politike koje isto tako mogu dobro da posluže za ilustrovanje nekog teksta

Naravno ovakav javašluk ni najmanje ne čudi jer je čitava situacija u Muzeju zapravo svojevrsna posledica primene narodne poslovice Riba smrdi od glave što u prevodu znači da su sve mahinacije rađene u dogovoru ili po nalogu same direktorke Mirjane Menković. Tako se recimo pokazalo da je nadzorni odbor u 2015. godini imao jednu jedinu sednicu nikada nije izveštaj poslao Ministarstvu koje ga je postavilo a Upravni odbor nikada nije usvojio finansijski plan Muzeja. Sve javne nabavke sprovedene su uz nepoštovanje internog akta, neusklađenost propratne dokumentacije i neefikasno izveštavanje.

Nikada do kraja nije izvršen popis imovine i obaveza muzeja što je posledica neusklađenosti internih akata i nepotpunih popisnih lista. U prodavnicama je zatečen pravi haos, odnosno nepotpuni podaci u ugovorima obrascima evidenciji komisione robe uz zastareli softver, sa haotičnim popisom lagera i neobrađenom fiskalnom dokumentacijom!

Ustanovljeno je i neblagovremeno uplaćivanje keša po osnovu primljenog pazara iz prodavnica . Muzej nije poštovao odredbe Zakona o volontiranju, zatim su protivzakonito iz blagajne gotovinski isplaćivane naknade volonterima zaposlenima za dežurstva , vođenje posetioca, rad u popisnim komisijama, čišćenje i obezbeđenje Muzeja; da je protivno statutom Muzeja otvorena prodavnica klope u Manakovoj kući, da muzej protivno Zakonu na kraju godine uopšte nije zaključivao poslovne knjige te da Dnevnik i glavnu knjigu uopšte nisu potpisali ni direktorka Menkovićka ni knjigovođa Ljiljana Ristanović.

Takođe se pokazalo da u muzeju kod službenih putovanja u zemlji uopšte ne postoji adekvatni kontrolni mehanizam sa pratećom dokumentacijom. Pokazalo se da ne postoji specifikacija troškova plaćenih sa ostalih pozicija godišnjeg ugovora o fiansiranju programa kao ni specifikacija troškova ugovorenih kuturnih programa.

Ne postoje ni kontrolni mehanizmi kod obračuna i isplate plata a nikada nije sproveden postupak javne nabavke za usluge advokata, najpre za Miloša Aligrudića pa onda za još jednu kancelariju pošto prva očito nije bila dovoljna. Naravno ustanovljeno je i sklapanje brojnih ugovora sa još brojnijim pravnim licima bez neophodne saglasnosti upravnog odbora i nikom ništa. Ustanovljeno je i plaćanje naknada za bolovanje sa računa sopstvenih prihoda i nikom ništa.

Ustanovljeno je da Muzej uopšte nema internu dostavnu knjigu i nikom ništa. Muzej nikada nije izvrši povraćaj neutrošenih sredstava donatoru, odnosno Unescu i opet nikom ništa! U muzeju ne postoji pravilnik o stručnom osposobljavanju i usavršavanju a jedini kriterijum je lični direktorkov izbor i opet nikom ništa. Pojedine zarade zaposlenih su isplaćene na osnovu nezakonito uvečanih koeficijenata i opet nikom ništa. Sa nekima su istovremeno sklapani i ugovori o volontiranju i ugovori o radu i nikom ništa.

Ne postoji ažurna evidencija dolaska na posao. Zaposlenima su isplaćivane uvećane dnevnice za službena putovanja u zemlji i opet nikom ništa.Muzej nikada nije dostavljao potrebne izveštaje Ministarstvu finansija i opet niko ništa. Takođe su zaključivani ugovori o radu za nepostojeća radna mesta. Muzej je sklopio novi četverogodišnji ugovoro zakupu sa štamparijom Čigoja bez saglasnosti Vlade Srbije i nikom ništa. Na kraju se postavlja pitanje: zašto je onda Ministarstvo kulture donelo gomilu preporuka a nije preduzelo ništa konkretno. Možda bi pomoćnica ministra kulture Aleksandra Fulgosi mogla da odgovori na ovo pitanjce.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane