Natrag

Kontranapad

U senci miniranja izbora u Olimpijskom komitetu Srbije, stvaranju kulta od ljudi sa moralnog dna i druge nevolje

Moralne grdobe ponizile sportsku inteligenciju

Kada ološ zavlada, sve su vrednosti pogažene. Javno ili prećutno se poništava sve što je bilo. Doba bez parlamentarne demokratije i „demokratije" kao da nije postojalo zbog čega bi današnji džabaši da obrišu istoriju. Sramna dešavanja u predizbornim radnjama i neuspelom održavanju izborne Skupštine Olimpijskog komiteta Srbije krajem prošle godine očigledno nikome ništa ne znače. Kao da se nisu dogodila. To je model ponašanja i funkcionisanja koji se preslikava sa najvišeg državno političkog nivoa Srbije, konstatuje Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

Nikakve zloupotrebe, promašaji, propusti, štete i posledice takvih radnji ne podležu odgovornosti. Afere i skandali koji već godinama potresaju političku scenu, smenjuju se svakodnevno, a da niko i ni za šta ne odgovara. Aferaški život je matrica po kojoj fukcionišu sve političke boje takozvane demoktratije u Srbiji. Zašto bi onda neuspelo održavanje Skupštine Olimpijskog komiteta Srbije bio problem? Sa otkazivanjem sednice zbog organizovanog bojkota većeg broja olimpijskih parlamentaraca, zatvorena je jedna stranica u kojoj mešetari i manipulanti, likovi skromnog sportskog pedigrea nisu uspeli da ostvare svoje namere i uspostave svoju vladavinu. S jedne strane, mogli bi reći da je to dobro! Ali, kada se otvori sledeća stranica, dolazimo do odgovora da su loše osujetili gori i opasniji od njih. Predvođeni su Onim, za koga nikada nije povučena ili demantovana optužba iz sedišta organizacije koju je osvojio u nedemokratskoj izbornoj kampanji da je kriminalac, narko diler, podvodač prostitutki... Takav profil od poverenja je podmetnut „sa vrha" da morališe, sprovodi „pravdu", deli lekcije o koječemu pa i demokratskoj proceduri izbora u sportu. On je slika drugih koji su Kum, Brat, Slina, Vulini i slični proizvodi kriterijuma Diktatorovog kadrovskog okruženja u politici i javnim sistemima.

Slaviša Kokeza, od sveg fudbalskog iskustva, kao sponzor i predsednik FK Brodarac, koje ga je preporučilo uz Vučićev blagoslov predsedničkoj funkciji u Fudbalskom savezu Srbije, pokazao se kao „veliki poznavalac i pobornik" olimpizma. „Zabrinut" za budućnost olimpijskog pokreta na čelu sa, po njegovom mišljenju nedoraslim za taj posao Ivanom Todorovim, organizovao je bojkot granskih saveza i minirao Skupštinu OKS. To se zaključuje iz saopštenja FSS uoči održavanja zakazane sednice Skupštine OKS 28 decembra 2016 godine, koje je on potpisao. Ustvrdivši da je zasedanje Skupštine zakazano na osnovu statutarnih odredbi koje nisu dobile verifikaciju MOK - a, potpisnik saopštenja ocenjuje da bi izbori bili nelegalni i nelegitimni. Potom pita aktuelnog predsednika (Vlade Divac) da li je prilikom svog izbora, on ispunjavao uslove koji se traže od kandidata u ovim izborima. Ujedno tvrdi da su izbori u OKS u kontinuitetu nelegalni i nelegitimni i to ilustruje sudskim presudama u korist nelegalno smenjenog Filipa Ceptera. Vrh cinizma su optužbe o „diskriminatorskim uslovima" i sprovođenju „sile nad pravom" uz brižno pitanje koje postavlja: „Zbog čega se ne pruža prilika za izbor sa više kandidata i pobedu onog koji bi dobio najviše glasova".

Onaj svet za koji se u Srbiji može reći da je normalan i potisnut na margine društvenih zbivanja bi se u celosti složio sa sadržinom ocena i postavljenih pitanja u Saopštenju FSS. Ali, taj isti svet bi zatražio od protagoniste bojkota Skupštine OKS da položi račune za nedemokratske izbore u svojoj organizaciji, u Fudbalskom savezu Srbije.

Delegati Skupštine OKS su dužni da objasne šta se to promenilo u kratkom vremenu da je Todorov prvo dobio njihovu podršku, da bi se vrlo brzo predomislili. Ko su i kakvi su to ljudi koji odlučuju o srpskom elitnom sportu? Da li su podržali Todorova zato što im je neko „šapnuo" da tako treba, a potom je isti taj neko nakon noćnih mora, posredstvom svog čauša promenio mišljenje jer mu se u snu „javio" Boža Maljković?

I lično sam bio kritičar događanja u Olimpijskom komitetu u vreme izbora i smene Filipa Ceptera, pa zatim Vlade Divca. Ali, čemu danas pozivi na presude koje su donošene u sudu povodom nasilne smene Filipa Ceptera i zahtevi da se ponište odluke donete u OKS od tada do danas? Presude mogu biti samo lična satisfakcija Milanu Jankoviću. Ništa više. Indirektna plediranja organizatora bojkota na poništavanju decenijskog perioda, samo sluđuju javnost. Urađeno i učinjeno ostaje zauvek u istoriji. U tome su i dobra rešenja do kojih se došlo u periodu „nelegalnog i neligitimnog rukovodstva". Uspostavljeni sistem finansiranja granskih saveza na kojima počiva olimpijski sport u Srbiji, status i prava osvajača medalja na evropskim i svetskim šampionatima i olimpijadama, neki investicioni poduhvati od značaja za nacionalni sport koje je rešavala i donosila Država na osnovu inicijativa i odluka organa Olimpijskog komiteta Srbije su vredna tekovina.

Sa druge strane, bilans osvojenih medalja na olimpijadama koji mogu da pripišu sebi „nelegalni i nelegitimni" organi OKS od razlaza sa Crnom Gorom kada smo osvojili svega dve srebrne medalje u Grčkoj 2006 je bio stalno u porastu. U Pekingu 2008 Srbija je osvojila tri medalje, u Londonu 2012 četiri, a u Riju 2016 osam medalja. Da li bi se i to brisalo ako bi se poništio period vladavine onih koji su birani mimo statutarnih odredbi?

„Poništavanje" perioda nakon smene Filipa Ceptera je besmislica. To bi bilo isto kao kada bi rekli da je rušenje SFRJ bilo protivustavno, što je takođe tačno, te da vreme nakon toga treba poništiti. Ili, kada bi priznali da su izbori sa Slobodanom Miloševićem kada je pobedio ili izgubio, bili pokradeni, što je takođe tačno. Jednako kao što su Vučić i Nikolić tvrdili da su izbori 2012 pokradeni. Dokazivali su to pražnjenjem džakova sa glasačkim listićima koji su „negde" pronađeni...Doduše, oni bi mogli i danas da „isteraju" krivičnu prijavu koju su podneli protiv NN lica, ali im se to ne isplati. Sve dok jašu u sedlima. Uostalom i oni se optužuju da su pokrali poslednje izbore.

Dakle, nema poništavanja istorije. Njen točak se okreće i svedoči samo kakva je ona bila - časna ili nečasna. Na žalost, srpska novija istorija je prepuna besčašća koju simbolizuju moralne nakarade i ništavila, infiltrirana u svaki deo državnog sistema i društvenih pora. To znači da ni u sportu, srpskom olimpizmu nema menjanja istorije. Ona je takva, kakva je.

Ali može nešto drugo da se postigne, a to je suočavanje sa današnjicom i praksom koja vređa ljudsku inteligenciju. Zar nije uvreda ljudskog dostojanstva kada se oglašava Slaviša Kokeza u ime FSS koji je na juriš osvojio fudbalski presto? „Demokratski", s obzirom da je bio jedini kandidat za predsednika u čitavoj izbornoj proceduri? Svi znaju, ali zbog straha ćute da je to postigao po diktatu, lidera vladajuće stranke, inače svog kompanjona, poznatog prevrtljivca, lažova, prevaranta, kameleona, manipulatora, diktatora. I sada Kokeza morališe, zagovara demokratske uslove sa više kandidata, diže glas „protiv diskriminatorskih uslova" i optužuje da je na sceni „sila nad pravom"!?

Pa gde smo to mi ljudi moji? Zašto dozvoljavamo da nam moralne nakarade vređaju ljudsku inteligenciju? U kakvo smo živo blato predali ljudski moral kada svi koji sede u raznim institucijama sporta, kao i državnim, ćute i klimaju glavom? Kako niko iz tog Fudbalskog saveza Srbije ne pita zašto je njihova praksa „legalna i legitimna", a kod drugih nije, kao na primeru izbora u Olimpijskom komitetu? Da li je moguće da se od Slaviše Kokeze napravio takav kult da on predstavlja bauk sportskom pokretu Srbije i nekim granskim savezima sa kredibilnim ljudima na čelu?

Da li bi rezultat bojkota bio da ga je inicirao i pokrenuo neki drugi savez? Na primer Odbojkaški, predvođen Zoranom Gajićem, u kome je poštovan princip izbora sa više kandidata? Šta to fascinira sportski pokret Srbije kada se FSS stavlja na čelo „revolucionarnog" zaokreta? Da li možda rezultati, afere, mafijaška infrastruktura ili šta drugo? Kako to da nam uzori nisu Vaterpolo savez ili, mada bremeniti, ali rezultatski uspešni i dovoljno razvijeni da bi predvodili takve inicijative i akcije, Odbojkaški i Košarkaški savezi? Pa zar o statutarnoj proceduri nisu kompetentniji da se oglase i upozore organe OKS, stvarni sportski autoriteti kao što su Bora Stanković i Nenad Lalević, inače članovi Međunarodnog olimpijskog komiteta? Šta smo sve pomešali? Otkuda Kokeze i Brokete da nam kroje sportsku politiku i svakodnevicu? Mogu, ako smo se pomirili da je sve što je vredno u sportskoj Srbiji, treba da bude na smetlištu istorije. To može, ako smo saglasni da istorija počinje sa njima i od njih!

Da se razumemo: nisu ovi redovi odbrana i zaštita onih koji su minulih godina predvodili Olimpijski komitet Srbije ili srpski sport. I prethodnici su davali velike povode za kritiku prvenstveno zbog svog podaničkog odnosa prema vladajućim koji su isplivavali na površini fekalnog taloga kroz koji prolazi Srbija minulih četvrt veka. I oni su se ponašali kao sadašnji po modelu - istorija počinje sa nama i od nas! Zato tako i prolaze, a tako im i treba! Problem je što takve nasleđuju sumnjiviji i gori. Problem je - DOKLE?

Problem je zašto vrednosti pristaju da budu rekvizit za manipulaciju. Na to su pristali Vanja Udovičić, Bogdan Obradović, Dušan Borković... Još poneko.

I pre njih je bilo takvih, kada su stali u redove drugih boja iz kojih su kuljale laži, obmane. Ali, oni nisu više aktuelni. Ne mogu da verujem i da objasnim mentalni sklop pomenutih koji ne prepoznaju prevare, laži, izdaje, trgovinu teritorijom i imovinom, zloupotrebu i druge pošasti koje nam servira režim i njegov glavnokomandujući. Ili je reč o našoj pogrešnoj percepciji znamenitih sportskih ljudi koji su identifikacija loših političkih lidera, krojača naših sudbinu.

Ne želim da verujem da je jedan od najvećih košarkaških trenera Evrope, četvorostruki klupski evropski šampion Božidar Maljković u raljama takve politike. Šta mu znači ako je u vreme kandidature Ivana Todorova imao potporu samo u jednom savezu, a u sledećem krugu će dobiti podršku onih koji su u prethodnom krugu bili protiv njega. Da li mu je nužna zaštita „autoriteta" tipa Kokeza i Broketa? Da li pod njihovom paskom dolazi na čelo Olimpijskog komiteta, tamo gde oni koji ga protežiraju nisu zaslužili da privire, a ne da njemu čine uslugu ili da ga poput lutke na koncu bese u svojoj igraonici. Božidar Maljković je košarkaška ikona koja ne zaslužuje da je graditelji verskih hramova kače u svoje mračne odaje.

Dakle, vreme je za promenu sistema izbora i upravljanja, ali i za moralne vrednosti, za moralnu reafirmaciju čoveka. Nije reč o dozivanju „moralne podobnosti" kao kriterijuma, kako će mi neko unapred imputirati moju levičarsku, komunističku prošlost, opredeljenost - i sadašnjost. Moralna vrednost ličnosti podrazumeva proveru njegovih ljudskih, stručnih, profesionalnih osobina, što se postiže sagledavanjem urađenog i postignutog u sportu.

Poslušnost pred političkim „autoritetim", podaništvo, servilnost, snishodljivost i druge kvalitete koje gotivi diktatosrki režim i lanac izvršitelja njegove volje, nisu svojstvene ljudima od integriteta. Novak Đoković je primer profila kakav treba da bude primer vrednosti o kojima govorim. Božidar Maljković kao uspešan i poštovan sportski lik, stručnjak, stvaralac ima nedvosmislenu podršku za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije pod uslovom da se odvoji i odlepi od onih koji hoće o njemu da odlučuju i da se šepure u njegovom društvu. Po cenu da ne bude kandidat za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane