Natrag

Slom

Finansijsko iscrpljivanje privrede Srbije stranim kapitalom (1)

U kandžama stranaca i njihovih lanaca

Srbija se već prezadužila, nastala je dužnička kriza, a "omča dugova" je toliko zategnuta da ćemo sledećih godina raditi samo za dospele kamate, a otplate inostranih dugova, stalno refinansirati novim zaduženjem. To vodi stalnom rastu dugova i kamatnih obaveza. Šta se krije iza "brda dugova"? Kakvi su nam horizonti razvoja i društvenog standarda? Može li se pod teretom inostranih dugova i obaveza govoriti o politici restrukturacije i društvenog preporoda, ali i samostalnom bržem privrednom rastu, bez oslonca na strani kapital? Odgovor na ova pitanja ponudio je naš ugledni ekonomista, prof. dr Slobodan Komazec, u svojoj analizi koju Magazin Tabloid objavljuje u tri nastavka

Prof. dr Slobodan Komazec

Zaduženost svake privrede prema inostranstvu, kao i visina i struktura uvezenog kapitala su od strateškog dugoročnog ekonomskog, finansijskog i političkog značaja. Strani kapital često ima podsticajnu ulogu i inicijatora ekonomskog rasta, ali i faktora koji često guši nacionalnu privredu visokim obavezama (otplatama i kamatama) dovodeći do neto odliva nacionalne akumulacije (štednje). Veoma su značajna pitanja visine zaduženosti, uslova stranih kredita (rok, kamata, vezanost), vrsta kredita (finansijski, robni), davaoca kredita (javni, privatni, međunarodne finansijske organizacije), ali i posebno, efekti i kvalitet upotrebe stranih kredita (kapitala). Od navedenog zavisi ne samo tempo i kvalitet ekonomskog rasta domaće privrede, već i mogućnost pojave prezaduženosti, procesa automatskog kumulisanja dugova, stvaranja tipične "dužničke zamke" i krize eksterne zaduženosti države. Istina, zadužuje se kako država, tako i banke i privatni sektor. Ali, sve su to obaveze ove privrede.

Kakvi su nam horizonti razvoja i društvenog standarda? Može li se pod teretom inostranih dugova i obaveza govoriti o politici restrukturacije i društvenog preporoda, ali i samostalnom bržem privrednom rastu, bez oslonca na strani kapital.

Visoka cena stranih investicija - korišćenje i destrukcija kapitala

Može li strani kapital da bude osnovni faktor razvoja nacionalne ekonomije? Očito je da to ne može biti osnovni izvor i faktor razvoja i investicija. To može biti samo dopunski oblik akumulacije i izvesni dodatni stimulans razvoju. Iskustva zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede, pre svih, takozvani azijski tigrovi: Japan, Južna Koreja, Tajvan, Singapur, Hongkong (u drugoj polovini prošlog veka), te Kina (poslednjih decenija) pokazuju da se jedan od važnijih elemenata njihovog uspešnog razvoja krije u kompetentnoj, odgovornoj i efikasnoj vladi koja je aktivno podržavala stvaranje jakih domaćih kompanija i banaka i pospešivala čvrstu spregu među njima, postavljala na ključna mesta u državi i privredi stručnjake koji su činili autentičnu nacionalnu elitu, te se prevashodno oslanjala na domaću štednju.

Na žalost, Srbija je posle petooktobarskog prevrata prihvatila neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani Vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju ionako slabašne privrede. Ovim programom Srbiju je trebalo lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

Inostrani investitori su brzo po bagatelnim cenama pokupovali najatraktivniji deo srpske privrede (pivare, cementare, telefonije, fabrika duvana), a za inostrane investitore su stvarani i izuzetno povoljni uslovi za osnivanje banaka i velikih trgovinskih lanaca.

Da bi se smanjio ogroman broj nezaposlenih, inostrani investitori se žele privući po svaku cenu, pa im država daje ogromne povlastice (subvencije do 10.000 evra po svakom zaposlenom, a prosečna mesečna plata zaposlenog u tim preduzećima je od 150 do 200 evra).

"...Velika je zabluda da će inostrane investicije razviti domaću privredu, jer to i nije njihov cilj nego isisavanje visokih profita iz zemlje domaćina. Ukoliko ne ostvaruju ogromne profite inostrani investitori prete preseljenjem pogona u druge zemlje, a svoj opstanak uslovljavaju dodatnim sve većim povlasticama. Tako uz pomoć inostranih investicija umesto obećanog ekonomskog prosperiteta dolazi do daljeg osiromašenja domaće privrede." (Dr Jovan Dušanić, op. cit.).

Dakle, u ekonomskoj istoriji nigde strani kapital nije razvio domaću privredu, posebno kada je kamata na kapital veća od bruto profitne stope privrede, odnosno dugoročne profitne stope ostvarene kroz investiranje. Strani kapital se rukovodi sopstvenim interesom - visok i siguran profit, slobodna repatrijacija profita, osvajanje tržišta, visoka tehnološka zavisnost dužnika, jevtina radna snaga, dominacija nad privredom i dr.). Takav kapital najčešće dovodi do sledećih negativnih efekata: 1) Investicije odlaze u lukrativne delatnosti za strani kapital dovodeći do disproporcija u razvoju, 2) Kapital izvlači veći profit u odnosu na zemlju porekla ili druge države, 3) Kapital stvara sve veću zavisnost od novog stalnog uvoza kapitala, ali i ukupnog robnog uvoza države - dužnika. Privreda se pretvara u dominantno uvoznu privredu. Takav uvoz se dodatno finansira novim dugovima. Nastala je faza u kojoj je odliv za plaćenu kamatu na spoljni dug veći od porasta BDP, a ukupan (zvanični i skriveno-spekulativni) odliv veći od godišnjeg bruto proizvoda, 4) Banke su kod nas u rukama (vlasništvu) stranog kapitala, tako da provode politiku maksimalnog profita - koji se odliva u matične države. Banke ne finansiraju prioritetne investicije, jer štednja (kapital) preko banaka usmeravaju prema njihovoj poslovnoj politici, uglavnom stanovništvu, a ne razvojnoj politici države. Banke se moraju postepeno vratiti u nacionalno bankarstvo, 5) Korišćenje kapitala često je vezano za političke ustupke, ucene (kod visoko kreditno zaduženih), 6) Bekstvo kapitala je vrlo često, posebno u državama u kojima postoji visok politički i finansijski rizik i bez potrebne finansijske kontrole, 7) Kapital najčešće uz motiv profita računa i na dodatnu eksploataciju prirodnih resursa dužnika i dr. Istovremeno strani investitor traži "povoljnu poslovnu klimu i sigurnost", pod čim se podrazumeva niz pogodnosti koje se daju tom kapitalu.

Ovde se najčešće susreću sledeće "pogodnosti": jeftina i plaćena od države radna snaga (8-10.000 evra po radnom mestu), uređeni pristupi, oslobađanje od poreza i doprinosa, besplatni objekti i zemljište, neplaćanje infrastrukture, neplaćanje energenata i sl. Države u okruženju se prosto utrkuju koja će ponuditi "povoljnije" uslove stranom kapitalu. Kapital će sve to da iskoristi i "povuče" se kada mu to odgovara, ostavljajući "domaćina" najčešće iznenađenog. Potpuno se slažem sa stavom (Vojislav Guzina u Politici 2.11. 2016) kada kaže: "Pretežan oslonac na direktne strane investicije je i neizvestan i pogrešan. Već je vidljivo da će nekritičko forsiranje stranih direktnih investicija visokim podsticajnim sredstvima iz budžeta uz očigledno zapostavljanje sopstvenih resursa, ako i podigne privrednu aktivnost, biti po cenu gubitka ekonomske nezavisnosti i devalviranja domaćeg živog rada. Takav put izlaska iz krize nema potvrdu u iskustvima ekonomski uspešnih zemalja".

Do sada javno manifestovano "jurenje" za stranim investitorima i nuđenje "boljih uslova nego iko drugi u regionu" (Vučić) u osnovi je, videli smo, kontraproduktivno. Nudi se pri tome vrlo jeftina i obespravljena radna snaga, destimulišu se domaći investitori, a promenom vlasničkih odnosa kroz dominaciju stranog kapitala ugrožava se ekonomsko-finansijska nezavisnost zemlje. Takav koncept razvoja i finansiranja treba hitno napustiti, dok posledice ne budu još teže. Čime nas to "zabavlja" Vlada Srbije svojim velikim "rešenjima" - kada nam prosto izmišlja neke ustanove koje jednostavno ništa ne znače, ali stvaraju utisak u javnosti da se nešto veliko predlaže i događa. Da navedemo samo nekoliko: 1) Angažovanje kao savetnika niz stranaca koji o nama ništa ne znaju i čiji je doprinos našem razvoju nikakav (Stros Kan, Fratini, Guzenbauer, Toni Bler, Džefri Saks i 'mladi genije', Krstić, a zatim Mlađan Dinkić i sl.), 2) Formiranje nekakvih timova u okviru "deliveri junita", ma šta to značilo, a od čega nije ostalo ništa, 3) Formiranje četiri tima za različita područja (za povezivanje sa EU i svetskim tržištem; za stvaranje ekonomskih uslova za svet; za proširenje boljih uslova za poslovanje i grupa za zaštitu ljudskih prava), 4) Ukidanje dve agencije (SIEPA i Agencije za promociju izvoza) da bi se formirala nova Agencija za razvoj, od koje opet nema nikakve koristi, 5) Formiranje socijalnog saveta koji ne funkcioniše, 6) Kao najnovije formiranje "Saveta za rast BDP", što pokazuje da o faktorima i politici razvoja malo toga znaju. Zbog toga nam je ovako traljavo i loše u ekonomiji i socijalnom sistemu, 7) Formiran je nekakav Savet za demografski rast (obnovu stanovništva) u uslovima velike depopulacije, a na čelo saveta su postavili lekara! Izgleda da je nekima stvarno potreban lekar, jer se složeni demografski problemi ne mogu ovako rešavati. Tu su potrebni vrhunski stručnjaci iz različitih područja; 8) Sada se najavljuje ponovno slanje u svet "ekonomskih atašea" i "novi model ekonomske diplomatije" nakon totalnog debakla i neuspeha Dinkićevih atašea i njihovog povlačenja iz sveta. Nakon utrošenih desetak miliona evra rezultat je nikakav. Sada se ponovo najavljuje ovakva operacija. Šta rade ambasade u svetu?

Ekonomsko-finansijski odnosi su danas njihova osnovna funkcija. Da li je to posao za odabrane "kadrove" u našoj destruisanoj diplomatskoj službi i njihov lagodan i skupo plaćeni život? Šta radi Privredna komora Srbije i druge institucije? Ovi povučeni kadrovi ostaju i dalje zaposleni. Troškovi se gomilaju, a nema nikakve garancije uspeha. Taj model u svetu se pokazao neuspešnim. Dužnik uz spoljnu zaduženost mora uzeti u obzir sve navedene faktore, a posebno upotrebu, korišćenje, uslove kredita, efekte upotrebe i dr.

Inače, apokaliptični scenario je moguć kada izostaje priliv stranog kapitala (dugovi, doznake, priliv od privatizacije) uz sve veće dospele obaveze iz dugova koje se ne mogu servisirati. Tada visoka nezaposlenost i totalna nelikvidnost i oslabljene devizne rezerve vode bankrotu države. Bankrot zbog prezaduženosti, uz nemogućnost reprogramiranja dugova ili otpisa dugova, vodi sigurnom kolapsu nacionalne privrede već u sledećoj fazi, odnosno reprizi poznatog scenarija iz grčke dužničke krize. Konačno, mora se postaviti i ključno, strateško pitanje: hoćemo li da gradimo sređeno, odgovorno i više harmonično i humanije i efikasnije društvo i privredu ili i dalje podeljeno, pocepano i individualizovano, kriminalizovano i korumpirano društvo sa daljim urušavanjem svih institucija sistema?

Pojedinačni potezi i poneke investicije na (uglavnom) stranom kapitalu podižu se propagandnom mašinerijom na pijedestal velikog uspeha, dok nam privreda i dalje tone u krizu, a društvo u još veće raslojavanje i siromaštvo masa.

Umesto borbe protiv "sive ekonomije" otvorimo front za veći značaj "sive mase", jer je neznanje ogromno, a moralno propadanje društva sve dublji proces. Mi stvarno nemamo kompetentnu vladu, a potezi koje čini su potpuno suprotni od navedenih "pet tigrova".

To je jedan od brojnih razloga zbog čega predlažem da se formira Institut za razvoj, Banka za razvoj, Državna direkcija za kontrolu, plaćanja i statistiku (slično SDK), strateška promena politike Centralne banke, formiranje Državne direkcije za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost, povratak bankarskog sektora u nacionalno bankarstvo i dr. Tražimo da znanje i javni interes postaju dominantni u odnosu na partijsku knjižicu, da dovedemo naše školovane i sposobne kadrove iz inostranstva u navedene institucije i uključimo u razvoj. Da sve stubove društva i savremene države stavimo na zdrave noge (školstvo, zdravstvo, nauka, kultura, policija, armija i dr), bez čega nema ni zdrave privrede i društva.

Sve su to sastavni delovi jednog novog modela razvoja i upravljanja privredom i kapitalom i potpuno drugačije makropolitike razvoja, nasuprot svega ovoga što potpuno razara privredu, društvo i institucije sistema, ali i budućnost nacije i države...

Potrebe za stranim kapitalom i očekivani efekti upotrebe kapitala

Dobro je i vreme je da se pokrene ozbiljna i argumentovana rasprava o jednom vitalnom problemu naše privrede i društva i njegovom budućem mogućem razvoju. Danas, poznato je, ne postoji zatvorena privreda koja se može razvijati bez podrške i korišćenja stranog kapitala. U politici zaduživanja postoje dve krajnosti - preterana i nekontrolisana zaduživanja i preterana opreznost i izbegavanje inostranih dugova. Ni jedna strategija nije dobra. Jer, "nemoralno je novo zaduživanje u inostranstvu da bismo sada lagodno trošili, a da otplatu tih kredita prenesemo na buduće generacije".

Da li se olako zadužujemo i neracionalno koristimo dobijene kredite? Koliko strani kapital utiče na naš privredni rast i investicije, koliko se neracionalno i nekontrolisano troši, stvarajući ogroman teret dužničkog ropstva?

Pođimo od toga da su eksterni dug i ponašanje zaduženosti rezultat dinamike i kvaliteta razvoja, strukture raspodele bruto domaćeg proizvoda i potrošnje i stabilnosti privrede. Koje elemente svaka privreda mora uzimati u obzir kada uđe u proces inostranog zaduživanja ili razduživanja bez kojih je uopšte teško govoriti o nekakvoj politici racionalnog zaduživanja i korišćenja stranog kapitala

Ovde ću navesti samo najvažnije: 1) Dospeće i godišnje obaveze po vrlo različitim inostranim dugovima (kamate i otplate); 2) Ekonomski rast i godišnje obaveze iz duga; 3) Struktura postojećeg i novog duga (finansijski, robni, kratkoročni, dugoročni krediti i uslovi svakog kredita); 4) Upotreba dugova (proizvodno-investicioni ili potrošni za budžet, popunu deviznih rezervi, otplatu dospelih dugova); 5) Efekti upotrebe inostranog duga (rast bruto domaćeg proizvoda, rast zaposlenosti, rast nacionalne štednje, porast izvoza, porast proizvodnje, porast uvoza, porast investicija i dr). Sve te elemente treba uzeti u obzir u svakoj privredi kada se ulazi u proces korišćenja inostranog kapitala. Strategija i politika zaduživanja mora sadržavati i strategiju ostvarivanja efekata upotrebe kapitala, ali i razduživanja. Dopunski kapital iz inostranstva mora biti u funkciji razvoja privrede i osnova za stvaranje domaće akumulacije, a ne tekuće neproizvodne potrošnje (javne i lične), kreditiranja uvoza, jačanje deviznih rezervi i sl). Dakle, njegovo korišćenje treba da bude prevashodno u funkciji oživljavanja domaćih investicija i faktora razvoja, ali i izvoza (kao specifičnog oblika investicija).

Kapital u funkciji razvoja nalazi se u nekoliko oblika: 1) Realni kapital (zgrade, oprema, zemljište, čitava preduzeća i drugi subjekti), 2) Finansijski kapital, (uglavnom u bankama u zemlji ili kao dug u inostranstvu, kapital - štednja privrednih i drugih subjekata, 3) Intelektualni kapital (znanje, ideje,inovacije, programi, obrazovni nivo nacije), 4) Obrtni kapital (tekući novac kao prelazni oblik finansijskog kapitala), 5) Informaciono-propagandni poslovni kapital. U dosadašnjoj politici i modelu razvoja koji je izabran, realni kapital se privatizacijom rasprodaje, obezvređuje i pljačka iznošenjem novca u inostranstvo. Finansijski kapital domaće privrede (štednja, akumulacija) gotovo ne postoji, ne stvara se, a stvorena se odliva brojnim kanalima u spekulativnu ekonomiju i inostranstvo.

Intelektualni kapital (obrazovni i sposobni kadrovi sa znanjem) odlazi u inostranstvo, a u domaćoj privredi i društvu "nije potreban", jer tu su na brzinu "iškolovani" i sa diplomom i papirima, a ne znanjem, partijski kadrovi. U privredi destruktivno deluju na sve čega se dočepaju.

Obrtni kapital se kroz restriktivnu monetarno-kreditnu politiku centralne banke gotovo istopio u opštoj nelikvidnosti (preko politike novca za ostvarivanje stabilnosti cena i kursa). Dakle, ni jedan od oblika kapitala nije u funkciji razvoja, a oslonac se (uz brojne stimulanse ) nalazi na privlačenju i ulaganju stranog kapitala. Može li strani kapital da "nadoknadi" sve mrtve domaće kapitale? Može li osigurati dinamičan i optimalan, uravnotežen dugoročni razvoj? Iz navedenih razloga u središte istraživanja stavljamo finansiranje (i efekti finansiranja) investicija i razvoja na stranom kapitalu.

U ovoj fazi, posebno zbog pritiska svetske finansijske krize, treba se čuvati nove omče dugova i nekontrolisanog zaduživanja, posebno neracionalne upotrebe inostranog kapitala. To je tada otvoreni put u visoku zaduženost, gotovo kolonijalni status, uz potpunu dominaciju stranog kapitala, totalnu tehnološku i razvojnu zavisnost. Može li se ovakav scenario izbeći? Kakvu smo do sada vodili politiku korišćenja stranog kapitala, njegovo usmeravanje, efekte, uz nastali otvoreni proces automatskog i stalnog rasta spoljnih dugova.

Kapacitet apsorpcije inostranog kapitala

Proces privrednog razvoja iziskuje određeni uvoz investicione robe i nezamenljive potrošne robe, bez koje nije moguće postići određeni stepen privrednog razvoja. Uvoz robe treba platiti deviznim sredstvima. Ako svetsko tržište nije spremno da apsorbuje raspoloživi izvoz iz zemlje u razvoju, ili se još ne mogu proizvoditi dovoljne količine robe za izvoz, ovo će imati za posledicu da zemlja neće realizovati devizne prihode od izvora za dovoljne da njima finansira za svoj privredni razvoj životno potreban uvoz. Uvozni kapacitet moraće se u tom slučaju, pa i zbog pomanjkanja akumulacije i monetarnih rezervi dopunjavati korišćenjem stranih dugoročnih finansijskih sredstava. Uvoz se tada mora finansirati na kredit (zaduživanjem).

Privrede u razvoju (kao i naša) posebnu pažnju moraju posvetiti faktorima, koji limitiraju kapacitet efektivne apsorpcije inostranog kapitala. Među te faktore u ekonomskoj teoriji obično se svrstavaju sledeći: 1) Nedostatak tehnički i ekonomski razrađenih projekata za razvoj; 2) Nedostatak stručnih i rukovodećih kadrova; 3) Opterećenost običajima i tradicijom u radnim navikama i metodama proizvodnje, koji su još daleko od zahteva moderne privrede; 4) Nedostatak i neadekvatnost mreže za snabdevanje; 5) Neizgrađena infrastruktura i elektroenergetski sistem, s velikim uticajem inostranih interesa; 6) Slab bankarski i finansijski sistem; 7) Raspodela moći u kojoj uska grupa raspolaže i usmerava najveći deo domaćeg i uvezenog kapitala (često ga neproizvodno koristi, odnosno odliva u inostranstvo).

Zbog toga se nameće se kao neophodno da se istražuju povoljna delovanja zaduživanja u inostranstvu, paralelno s obavezama koje nastaju iz upotrebe stranog kapitala u razvojnom procesu jedne privrede. Povoljna delovanja naročito će zavisiti od sledećih momenata: 1) Efikasnost kojom se domaća, a posebno inostrana kreditna sredstva, "pretvaraju" u dohodak, odnosno koliko se povećava dohodak njihovom upotrebom (veća stopa investicija povećava stopu rasta nacionalnog dohotka), dakle, kako se koriste sredstva pozajmljenog stranog kapitala. 2) Odnosa u raspodeli pod dominantnim uticajem inostranih političkih struktura prema kojem se formira akumulacija iz tako ostvarenog nacionalnog dohotka. 3) Koliko se ta uvezena akumulacija koristi za finansiranje produktivnih investicija i drugih rashoda u razvoju (lični, javni, odliv za plaćanje dospelih obaveza po kreditima). 4) Brzina, kojom se obavljaju interna strukturna prilagođavanja, koja se zatim prenose na kompoziciju izvoza i uvoza zemlje. 5) Strukture koje se zadužuju u inostranstvu (nosioci vlasti, banke, preduzeća).

Pozitivni efekti obično se upoređuju s obavezama, koje proističu iz troškova uzetog stranog kapitala (kamata, period otplate, otplata i drugo), čime bi ekonomsko-finansijski momenti zaduživanja dobijaju posebno na značaju. Teorijski se postavlja pitanje: koliko međunarodnog finansiranja treba jednoj zemlji u razvoju, a posebno u krizi, kada juri za stranim kapitalom ne vodeći računa o uslovima dugova, odnosno kolika je tada "apsorpciona sposobnost" zemlje u razvoju u odnosu na međunarodno finansiranje? Sam proces ubrzavanja privrednog razvoja iziskuje sve veće potrebe za međunarodnim finansijskim sredstvima, odnosno proporcionalno veće zadovoljavanje investicionih potreba iz uvoza u većoj meri nego što je bio slučaj do sada. Neadekvatna raspodela nacionalnog dohotka je evidentna u najvećem broju zemalja.

Najveći deo nacionalnog dohotka koncentrisan je u rukama uskog sloja vladajuće klase, nasuprot najvećem delu stanovništva, koje raspolaže dohotkom koji mu osigurava tek egzistencijalni minimum. U većini zemalja u razvoju 5-15% stanovništva zahvata i raspolaže sa oko 40-55% nacionalnog dohotka.

Međunarodno dugoročno finansiranje nije samo faktor koji treba da pokriva deficit platnog bilansa u procesu razvoja, ali ni jednostavan faktor koji bi samo dopunjavao nedovoljnu domaću akumulaciju. Međunarodni javni zajmovi, koje nerazvijene zemlje zaključuju sa stranim vladama i međunarodnim finansijskim organizacijama (Svetska banka), imaju posebno značenje, s obzirom na to da pružaju najšire mogućnosti za pravac njihove upotrebe u unutrašnjem ekonomskom razvoju. Ti zajmovi nisu striktno podređeni zahtevima rentabiliteta i obično se koriste za rešavanje bazičnih problema razvoja, posebno za finansiranje projekata privredne i socijalne infrastrukture (putevi, energija, opšte obrazovanje, zdravstvo, formiranje stručnih i naučnih kadrova i slično). To ne znači da se kod javnih zajmova ne mora voditi računa o njihovom najracionalnijem ulaganju, jer se i oni moraju otplaćivati uz odgovarajuću kamatu. Nužno je da inostrana sredstva budu efikasno upotrebljena za privredni razvoj, da dopune nacionalne resurse i povećaju stopu formiranja kapitala, a ne da služe za dopunu nacionalne potrošnje i izazovu malaksavanje investicija i stope rasta, uz dodatni pritisak na robni uvoz iz inostranstva i deficit spoljnotrgovinskog bilansa. Međunarodno finansiranje ima zapravo "stratešku ulogu katalizatora u procesu privrednog razvoja".

Ono će dovesti do stvarnog povećanja proizvodnje jedino ako zemlja raspolaže ostalim nužnim faktorima privrednog razvoja, jer ekonomski razvoj se ne može uvesti "spolja", već se ovim sredstvima i kapitalom mogu samo "dopunjavati i stimulisati domaći napori" i aktivirati domaći faktori razvoja.

Nužnost i strategija korišćenja stranog kapitala

Teorijski je dokazano da u određenoj privredi što je niži stepen razvijenosti, veći je udeo i značaja realne uvozne akumulacije, a što je stepen dostignutog razvoja viši, to je veći značaj finansijskih sredstava (kapitala) u strukturi spoljnih dugova. Isto tako, što je razvoj više disproporcionalan (uvoza prema izvozu, štednje i investicija, proizvodnje i potrošnje), udeo i značaj finansijskih sredstava postaje sve veći, jer se javlja platno-bilansna barijera koju nije moguće premostiti domaćom akumulacijom, a redovno nedovoljan izvoz u odnosu na uvoz stvara hroničnu glad za stranim kapitalom. Brz i istovremeno uravnotežen rast omogućavaju veći udeo realne akumulacije i veći stepen tehnološke povezanosti zemlje sa svetom, čime se i potreba za visokom stopom novčane akumulacije znatno smanjuje.

Istina, potreba za uvozom kapitala (akumulacije) može biti „stvorena" i osnovnom orijentacijom makro-ekonomske i razvojne politike, u kojoj se primarno značenje daje visokoj stopi rasta, punoj zaposlenosti i stabilnosti, ali uz žrtvovanje ravnoteže u platnom bilansu i svesnom orijentacijom na hronično visok eksterni dug. Takva strategija rasta (visoke stope rasta uz istovremenu stabilnost) je politika „manje žrtve", manjeg odricanja u sferi ostalih oblika potrošnje (lične, opšte i zajedničke) u korist akumulacije i investicija. Međutim, izvor takve strategije rasta ima objektivno datu granicu, kojoj osnovu čini racionalnost i efikasnost upotrebe tako isforsirane akumulacije, odnosno privrednog sistema u celini. Jer, neracionalno i podoptimalno korišćenje tako formirane akumulacije posle izvesnog vremena (određenog raskorakom investicija i domaće akumulacije, odnosno dužinom investicionog ciklusa, sporim i slabim pretvaranjem investicija u dohodak i novu akumulaciju, dakle efikasnošću investicija), dovešće do stalnih potreba za dodatnom akumulacijom. Takva akumulacija se može stvoriti na dva načina:

1) Kompresijom ili smanjenjem ostalih oblika domaće potrošnje, direktno - merama ekonomske politike, indirektno - deficitarnim finansiranjem i „prisilnom štednjom" (compulsory saving), kroz otvaranje procesa širenja inflacije, 2) Dodatnom akumulacijom iz inostranstva, povećanjem spoljnog javnog duga i ostvarivanjem eksterne, platno-bilansne neravnoteže, ali stvaranjem visoko zavisne privrede od stranog kapitala i "narkotizovanje" privrede i države..

Istina, praktično - politički moguća je kombinacija oba modela stvaranja dodatne akumulacije, što zavisi od nekoliko faktora, a pre svega: 1) Dostignutog nivoa razvoja i mogućnosti kompresije domaće (lične, opšte potrošnje: 2) Političkih i socijalnih prilika u zemlji; 3) Visine stope inflacije i opšte nestabilnosti privrede; 4) Već postojećih odnosa u platnom bilansu, 5) Odnosa i kretanja na međunarodnom tržištu kapitala (političke prilike, ekonomski odnosi, cena kapitala, sigurnost, krizno-depresivna ili konjunkturna faza svetskog privrednog ciklusa i slično).

Privreda s osnovnom orijentacijom na forsiranje stope rasta, uz zadovoljavajuću stabilnost i visoku stopu zaposlenosti, u jednom trenutku ulazi u novu fazu: kada nagomilani problemi platnog bilansa (visok eksterni dug, zaostajanje u razvoju i nedovoljan izvoz, sve veći deficit trgovinskog bilansa, visoke i kumulirane obaveze po službi duga) - kamate i otplate, „topljenje" deviznih rezervi, praćene sve razvijenijim diletantskim i ad hoc intervencionizmom u ekonomiji, dovode privredu u situaciju da ulazi u nove dugove za otplatu starih dugova (i kamatu), u novo zaduženje za formiranje deviznih rezervi i očuvanje kakve-takve eksterne likvidnosti. Eksterna akumulacija (dug) postaje sada kočnica razvoja, pretvara se u svoju suprotnost u odnosu na potrebe razvoja privrede. Inostrani kapital sada poprima finansijski oblik, ulazi u bilans privrede, ali samo da bi se odmah oplođen kamatom odlio. On pravi samo „put do zemlje korisnika i nazad", ostavljajući iza sebe obaveze kamata i otplata. Stvara se circulus vitiosus dugova, dug radi duga, ali uz stalno širenje ovako formiranih krugova. U takvoj situaciji postavlja se i problem kapaciteta službe dugova, koji raste brže od rasta bruto domaćeg proizvoda, čime obaveze po dugu apsorbuju sav porast društvenog proizvoda, dovodeći i praktično do bankrotstva dužničke zemlje. Tipičan je slučaj dužničke krize u Grčkoj, ali i u našoj privredi u poslednjoj dekadi razvoja.

"Opijumsko zaduživanje" i lako ulaženje u nove dugove da bi se odložili nagomilani problemi za neku dalju budućnost, "rešavanje" u javnosti već poznatih problema, pokazivanje "uspešnosti" makropolitike, namerno uvlačenje države u duboku u dužničku krizu ("ekonomske ubice") - sve to vodi jedinstvenom rezultatu u obliku eksplozije zaduženosti, slabe upotrebe duga i vrlo slabe kontrole korišćenja i upotrebe duga.

Društvo ulazi u zonu velike zaduženosti i još veće neodgovornosti s otvorenim putem u brzi bankrot. Da bi se to sprečilo strani investitori u spasavanju svog kapitala hvale uspešne reforme takve države, ukazuju na "zadivljujući" i neočekivani rast i uspehe, uz namere da takvoj državi "povoljnije" daju nove kredite i dužnički je osposobljavaju i održavaju u životu. Dokle? Sve dok kroz dužničku "sisaljku" ne izvuku sve vitalne sokove nacionalne države i ostave gotovo goli leš i privredu koju će jeftino pokupovati.

Osnovni cilj uvoza kapitala ne bi trebao da bude povećanje ostalih oblika potrošnje (lične i opšte) i rast životnog standarda, već povećanje i održavanje visoke stope investicija, porast bogatstva, dohotka i zaposlenosti¸ ali i povećanja štednje i investicione potrošnje. Stoga je od bitnog značaja i visina uvoza kapitala i njegova struktura i efikasnost korišćenja (oplodnja kapitala).

„Osnovna svrha uvoza kapitala je u tome da se u nacionalnoj privredi osigura takav proces privrednog rasta, kojim će moći dalje da se održava bez spoljne finansijske pomoći, a to znači da izmenjena privredna struktura treba da pruži domaćoj ekonomiji takvu sposobnost."

Razvoj se, dakle, ne može „uvesti" iz inostranstva, jer inostrana sredstva trebaju da budu samo inicijalna, koja će omogućiti ili olakšati pokretanje rasta, ali su u tom procesu sada nužne sopstvene snage koje će prihvatiti i osigurati kontinuiran (samoodržavajući) rast, i to na bazi domaćih faktora. Korisnik eksterne akumulacije (i privatnog i javnog kapitala) najčešće je vezan za određene namene, projekte, vezane poslove i slično, a to znači da je ograničen u slobodnom korišćenju eksternih izvora. Na taj način smanjuje se realna vrednost eksternih sredstava i ograničava izbor optimalne strategije ulaganja ovih sredstava. Ovaj momenat jasnije ukazuje da se korišćenje eksternih sredstava organski vezuje za efikasnost domaće akumulacije i investicija (kao dominantnog izvora u finansiranju razvoja), kao baze za kasnije vraćanje spoljnih dugova.

Uvoz kapitala treba da ima funkciju brzog menjanja proizvodne strukture, strukture izvoza i uvoza, time što odlaže plaćanje potrebnog uvoza robe i opreme, jer će se to učiniti kasnije, kada uz pomoć stranog kapitala zemlja izmeni svoju privrednu strukturu i odnose razmene, ali i bržeg privrednog rasta. Ovaj faktor ukazuje na vitalni značaj brže izmene strukture proizvodnje i izvoza, inicirane uvozom stranog kapitala. Izostanak tih izmena ili neadekvatno prilagođavanje dovodi privredu u situaciju da nije u stanju koristiti prednosti i efekte uvoza kapitala, dok odraz na ekonomski rast potpuno izostaje. Uvoz opreme za jednu fabriku moguće je dobiti na kredit ili platiti izvozom tradicionalnih roba, s nepovoljnim odnosom razmene. Privreda će radije koristiti kredit, čime izbegava izvoz tradicionalnih roba i gubitak u razmeni. Ova sredstva će koristiti u procesu sopstvene industrijalizacije (izbegavajući gubitak supstance nacionalne privrede), dok će se kasnije otplata kredita vršiti izvozom finalnih proizvoda, koji imaju tada povoljnije odnose razmene. (Uporedite: dr Z. Mrkušić: Razlozi za uvoz stranog kapitala...).

U strategiji korišćenja stranog kapitala, koja je nužno proistekla iz strategije i politike razvoja i nužnog izbora prioriteta nacionalne privrede i politike očuvanja dovoljne samostalnosti, država se mora opredeliti za sledeće: korišćenje kapitala za uvoz moderne opreme, uvoz važnih repromaterijala, uvoz potrebnih energenata, uvoz robe široke potrošnje (snabdevanje domaćeg tržišta) ili će se, kao do sada, opredeliti uglavnom na korišćenje finansijskih kredita. Ovi se pak koriste bez potrebne kontrole korišćenja, upotrebe i praćenje efekata koji se ostvaruju upotrebom kapitala. Stoga su i pozitivni efekti korišćenih stranih dugova kod nas izrazito mali i uz velike beneficije koje se daju takvim investitorima.

U vezi sa ovim problemom postavlja se više pitanja, kao što su: performanse privrednog rasta, kvalitet rasta, koliko je privreda unutar sebe povezana, koliko je nacionalna ekonomija na određenom nivou razvoja u stanju da ostvari takvu štednju (akumulaciju) i strukturu razvoja, koja će osigurati kombinovani samoodržavajući rast, uz samo dodatna strana sredstva, koliko to nalaže tehnologija i međunarodna povezanost takve privrede (danas ne postoji privreda, bez obzira na nivo dostignutog razvoja, koja ne koristi određeni oblik međunarodnog kapitala, posebno stoga što ne postoji autarktična privreda). Pri svemu tome se postavlja ključno pitanje: koliko je privreda sposobna i spremna da u procesu razvoja vrši zamenu stranog kapitala domaćim u procesu efikasnog rasta.

(Nastavak u sledećem broju)

A 1. Gde je granica?

Danas nema i ne može postojati zatvorena privreda, dovoljna sama sebi, bez obzira na nivo razvoja, bez odnosa sa svetskim tržištem. Nema, dakle, autarktičnog razvoja. Prisustvo i uloga stranog kapitala u svakoj zemlji je veća ili manja, ali je neminovna. Preterana opreznost u zaduživanju nije dobra, ali ni nekontrolisano zaduživanje. Gde je granica optimalne uloge stranog kapitala u nacionalnoj privredi?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane