Natrag

Kontranapad

Hoće li skorašnji silazak Diktatora sa pozicije odlučivanja o svemu i svačemu, oslabiti infrastrukturu svoje moći koju je instalirao u svim segmentima uključujući i fudbal u kome su ponovo na sceni lica s one strane duge?

Kokezina klizavica na poledici

Po formuli tranzicione države i neoliberalnog kapitalizma obesmišljena je uloga sindikata. Njihovim usitnjavanjem i razjedinjenošću oslabljeni su i potisnuti na periferiju društvenih zbivanja. Nipodaštavanjem sindikalnog organizma od vlasti i poslodavaca u procesu socijalnog dijaloga, radnici i zaposleni su svedeni na nivo običnog roba. Moraju da rade u svakakvim uslovima, sve što im se naloži, bez adekvatnih radničkih prava. Izuzimajući neka časna i hrabra sindikalna rukovodstva (policijski, vojni i prosvetni sindikati) koja se opiru i suprotstavljaju savremenim robovlasnicima, a da pri tome nemaju odlučniju pratnju onih zbog kojih i za čije interese ulaze u lične rizike, mogli bi zaključiti da su sindikati marginalne grupe, bez izgleda da ikada više postanu ono što ih je u istoriji sindikalizma krasilo.

Miroslav Vislavski

Početkom dvehiljaditih na inicijativu UGS Nezavisnost, sindikalni lider Branko Miladinović je uz podršku potpredsednika Vlade Miodraga Isakova, pokrenuo proces sindikalnog organizovanja sportista u Srbiji. Već 2002 je u sportskoj centru Šumice u Beogradu, održana osnivačka Skupština na kojoj je za predsednika Sindikata sportista izabran jedan od najvećih sportista u istoriji našeg sporta, nekadašnji bokserski šampion u amaterskoj i profesionalnoj karijeri, Slobodan Kačar. U toj fazi razvoja, angažovan odnos u rukovodstvu su imali nekadašnji fudbalski asovi Stanislav Karasi i Trifun Trifke Mihajlović. Fudbaleri baštine višedecenijski status profesionalaca, pa je logičan rasplet bio da su oni najprimamljivija ciljna grupa za članstvo u sindikatu.

Međutim, ovaj pokušaj sindikalnog organizovanja sportista nije izdržao ispit vremena, pa je nakon izvesnog perioda nestao sa scene sindikalnog pokreta.

Iako je u Evropi fudbalski sindikalizam bio odavno institucionalizovan (1966), Srbija je bila van tih tokova. Delom zbog opstrukcije „poslodavaca", fudbalskih klubova i saveza, a delom zbog inertnosti i strahova koji su vladali u fudbalskoj infrastrukturi. Kriminalci i mafijaški klanovi koji su u svim nekadašnjim članicama razbijene Jugoslavije po istoj matrici ovladali klubovima od najnižeg do elitnog takmičenja su uspostavili fudbalsku strahovladu. Fudbalski savez (skraćene) Jugoslavije, sa istinskim fudbalskim autoritetima među kojima je Miljan Miljanić bio lider, nije umeo da se odupre najezdi mafije.

Pravljen je kompromis. Ispalo je da jedan veliki Miljan Miljanić, ima komunikaciju i nemo posmatra delovanje Željka Ražnatovića Arkana i likova čiji je bio simbol. Veliki broj ih se odavno „sreo u čitulji", ali su njihovi naslednici i sistem koji je uspostavljen ostali realnost u srpskom fudbalu. Tako se došlo do toga da je Tomislav Karadžić do njegovog penzionisanja kao počasnog predsednika FSS, izjednačavan sa onima „iz čitulje". Karadžić je bio maher proizveden u socijalističkom modelu koji je na padu tog sistema stekao kapital i prihvatio zakonitosti tranzicije, koja nema obzira, nema milosti, zaboravlja prijateljstvo i dobročinstvo... Pragmatizam i snalažljivost bez obzira su njena formula ka ostvarivanju ličnih interesa. Ali, ruku na srce, Karadžiću se ne može pripisati da je bio kriminalac tipa narko bosova, ubica, siledžija, pljačkaša sa bojišta...

Danas, od kako su Kokeza i kompanija na čelu fudbalske organizacije, mnogi žale za Toletom!? Svesni su da je nekadašnje kompromiserstvo Miljana sa Arkanom, dobilo institucionalno ovaplođenje sa instaliranim kadrovima s one strane linije, koja je legitimni vladar fudbalskim sportom. To znači da je nastalo doba u kome svaki klub može da bude u rukama kriminalaca. Sistem je uspostavljen suštinski.

Zbog toga je fudbalerima od presudnog značaja njihovo interesno povezivanje, a najbolja adresa je njihov sindikat. Da je to tako, potvrđuju i najnoviji događaji nakon imenovanja sudija Arbitražnog suda iz koga je voljom „demokratskih" vlasti u FSS izopšteno učešće predstavnika Sindikata profesionalnih fudbalera. Prevedeno, to je nalik na Socijalno ekonomski savet bez predstavnika sindikata. Dakle, nezamislivo! Ali, novi silnici su ostvarili svoju nameru pa je minuli prelazni rok prošao bez konfliktnih situacija, ceneći da su svi odlazeći fudbaleri iz klubova morali „dobrovoljno" da se odreknu svojih nenamirenih potraživanja. U međuvremenu, FIFA koja ima korektnu saradnju sa FIFPRO (Svetska federacija profesionalnih fudbalera), za razliku od FSS koji uporno ignoriše i marginalizuje ulogu i odbija saradnju sa Sindikatom profesionalnih fudbalera Nezavisnost, naložila je obavezu svojoj članici Fudbalskom savezu Srbije da u sastav Arbitražnog suda obezbedi učešće trojice predstavnika SPFN.

A kako je došlo do oživljavanja ideje o sindikalnom organizovanju sportista, u stvari fudbalera kod nas? Pošto je Srbija bila najilustrativniji primer anarhije, današnji predsednik Mirko Poledica je još kao igrač doživljavao nepravde i zloupotrebe moćnika - trenera i menadžera. U svom kratkom mandatu direktora FK Vojvodina 2000/01, lično sam bio svedok pritisaka i zloupotreba kojima je bio izlagan od tadašnjeg trenera. Trener je bio privilegovan kod predsednika Kluba.

Oglušavao se od mog i zahteva sportskog direktora Miroslava Tanjge, da prekine torturu nad Poledicom. Za razliku od najvećeg broja saigrača, Poledica je uvek imao čvrst stav, nepokolebljiv karakter, iskrenost i poštenje, ozbiljnost i zrelost veoma nadarenog i obrazovanog mladog čoveka. To se pokazalo sa promenom trenera kada je bljesnuo i postao u jednom periodu najbolji u sastavu Lala na pragu nacionalnog tima, što ga je preporučilo da karijeru nastavi u Poljskoj, u kojoj je uspešno igrao nekoliko sezona. Tu se suočio sa značajem i autoritetom Sindikata profesionalnih fudbalera, pa je po povratku u zemlju, stečena iskustva preneo u Srbiju. Uz podršku i pomoć člana Izvršnog biroa FIFPRO, Srbina iz Slovenije, Dejana Stefanovića okupio je nekolicinu pametnih i hrabrih momaka i 11. marta 2009. godine organizovao osnivačku Skupštinu Sindikata profesionalnih fudbalera Nezavisnost. Skupština mu je poverila mandat predsednika. Dve i po godine kasnije, Sindikat je primljen u članstvo FIFPRO. Zanimljivo, u rekordno kratkom roku i kao prva zemlja iz Evrope koja nije članica Evropske unije. Tako je formiran sindikat koji ima izuzetnu podršku u svom članstvu i kod mislećih fudbalskih ljudi.

Uz odlučnu borbu i uspehe koje postiže u zaštiti interesa svoga članstva, rukovodeći ljudi sindikata su se pozicionirali kao sjajni ljudi dobrog duha. Čestiti i pošteni. Učestvuju u humanitarnim akcijama, pomažu bolesnu decu, nedavno su donirali prilog za izgradnju bolnice oboleloj deci od kancera u Nišu, pomažu neke projekte koji afirmišu fudbalske i sportske vrednosti, krajem prošle godine su na opšte iznenađenje porodica pomogli sa po dve hiljade evra decu desetorice svojih preminulih kolega! Uprkos svemu tome, Sindikat je izložen pritiscima, šikaniranju, intrigama, omalovažavanju, vređanju kako od prethodnog, još više od aktuelnog rukovodstva FSS.

Zašto i kome smeta Mirko Poledica i njegovi saradnici? Jednostavno, on je atipičan izdanak fudbalskog kadra današnjice. Vladajućim u fudbalskoj organizaciji su nezamislive kategorije: poštenja, principijelnosti, odgovornosti, doslednosti, iskrenosti, humanosti. Oni su se stvorili i podigli na „vrednostima" kakve su: manipulacije, laži, obmane, prevare, krađe, zablude, pretnje, pritisci... Kada takvi pozivaju u savezništvo Poledicu protiv Tomislava Karadžića i on ih odbije, onda je logičan bumerang koji mu se vraća sa najprostijim uvredama i optužbama kao onom da je lopov!

Nije Poledica bio saveznik i saradnik Tomislavu Karadžiću. Na protiv, bio je kritičar nekih njegovih poteza i činjenja, po najviše trulog kompromiserstva koje ga je spajalo sa ljudima sumnjivijeg morala od njegovog. To mu je i od takvih došlo glave, bez obzira što su ga ispratili sa svim počastima i kao „počasnog predsednika". Podsetimo kako je javnost izmanipulisana izjavama Kokeze da će Karadžić biti ravnopravno uključivan u sve aktivnosti Saveza, izuzev što neće imati pravo odlučivanja. Zna li fudbalska Srbija gde je danas i šta radi Tomislav Karadžić?

Svestan procesa koji su prethodili Karadžićevom razvlašćivanju, Poledica nije prihvatio poziv na pakt sa Slavišom Kokezom i Jovanom Šurbatovićem u rušenju večitog predsednika. Zadršao je poziciju principijelnog kritičara, a ne i zaverenika protiv Tomislava Karadžića. To mu nije zaboravljeno. Šta više, generalni sekretar je odmah po ustoličenju, od laskavca i poštovaoca Sindikata profesionalnih fudbalera i njihovog lidera, doživeo Vučićevski obrt za 180% i Poledicu okarakterisao kao lopova, foliranta, glupaka...

Danas, umesto da FSS govori javno o problemima klubova čiji su računi pod višemesečnom ili višegodišnjom blokadom, saznajemo od Sindikata profesionalnih fudbalera istinu o realnosti klubova sa „kredibilnim" rukovodstvima.

Tako je FK Borac Čačak blokiran na iznos od 141.855.522,00 din, FK Jagodina na 31.667.122,00 din, FK Crvena zvezda na 26.484.138,00 din, FK Novi Pazar na 13.384.895,00 din, FK Vojvodina na 96.477.155,00 din, FK Radnicki 1923 na 18.196.541,00 din, FK Radnicki Niš na iznos od 11.090.656,00 din. Račun Borca iz Čačka je u blokadi od 10. 08. 2015. To govori da bi ovaj klub morao biti u stečaju. Zašto nije, špekuliše se pretpostavkama da je predsednik Kluba pod zaštitom svog kuma koji je slučajno, Predsednik Vlade Srbije. Po tvrdnjama Sindikata svi navedeni klubovi osim FK Vojvodina finansiraju se godinama unazad iz budzeta Republike Srbije ili iz gradskih i lokalnih samouprava i javnih preduzeća koje su gore navedenim dužnicima poklonili desetine miliona evra poreskih obveznika. Zanimljiva je i činjenica da se u prethodnim navodima, kod većine blokiranih najveći iznos odnosi na neplaćene poreze. Dakle, država (ili lokalna samouprava), daje određena sredstva klubu, koji potom ne plaća porez toj istoj državi!

Mirko Poledica (taj profil fudbalskog radnika) je osoba kojoj bi mnogo više pripadala funkcija predsednika Fudbalskog saveza Srbije, nego što je slučaj sa kadrovima iz „crnih hronika". O njima koji su danas legitimni i legalni uz pomoć vladajućih sa kojima su u savezu i raznim paktovima, ne bave se institucije ali ni mediji. Novinari su deo porobljene Srbije. Tako se i ponašaju. Posebno oni koji su pod uticajem raznih informera i sličnih „objektivnih" medija. To je tragedija novinarske profesije.

Zato i ovom prilikom, u povodu prošlog 14. februara, kada je pre sedam godina u 66 - oj godini života, preminuo urednik sportske rubrike, naš prijatelj Nikola Simić, sa setom se prisećam novinara koji je bio svetionik ugrožene profesije, novinarskog kodeksa i ljudskog dostojanstva.

Po svojoj hrabrosti, odvažnosti, smelosti i borbenosti protiv onih koji su obeležili „kadrovsku reformu" devedesetih u fudbalskom sportu tadašnje, ali i današnje države, Nikola Simić, doajen sportskog novinarstva je po cenu sopstvene bezbednosti razotkrivao andergraund elitu, ušuškanu u fudbal. U svojoj knjizi „Fudbalska mafija u Srbiji", imenom i prezimenom je iznosio optužnicu na račun onih koji su okupirali fudbal. Da je Tužilaštvo rukovođeno samo ovom knjigom bilo institucija od državnog značaja, možda bi potonji vladari fudbalskog sporta bili na sigurnom. Daleko od ove igre.

Za kolege, Nikola je bio „Čovek kojega se bojalo zlo", „Samuraj raskrečenog pera", „Don Kihot sportskog novinarstva", a on je sebe doživljavao „Robinom Hudom srpskog sporta". Govorio je: „...Moji tekstovi o fudbalskoj mafiji imaju samo jedan cilj - da konačno probude nečiju savest i da se država Srbija, kao društvo, ozbiljnije pozabavi fudbalskom mafijom, da se nebi dogodilo da uskoro konstatujemo da - mafija ima svoj fudbal".

Deset godina nakon ispisivanja ovih redova, njegova upozorenja su jednako aktuelna. Samo su drugi akteri u fokusu. A Nikolinu misiju umesto medija i institucija, nastavlja Mirko Poledica, za koga se može reći da je novi „Robin Hud srpskog fudbala"!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane