Natrag

Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma'': Beograd-glavni grad partizanske Jugoslavije-kontroverze i zakulisne kombinacije (16)

Rat posle rata

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

„Doviđenja na Trećem zasedanju AVNOJ-a u Beogradu, glavnom gradu Jugoslavije!" Tim rečima predsednik AVNOJ-a dr.Ivan Ribar zaključio je Drugo zasedanje AVNOJ-a 30-tog novembra 1943. godine u Jajcu. I tako je i bilo: Treće zasedanje AVNOJ-a održano je u Beogradu, posle oslobođenja 1945. godine.

Prema tome, prvi generalni i danas aktuelni zaključak: KPJ nije pred Drugi svetski rat, u tome ratu, niti posle oslobođenja, bila za rasturanje Jugoslavije, rukovođena tobože Odlukama Drezdenskog kongresa KPJ iz 1928. godine, kako to danas apostrofiraju pojedinci, pa i Borislav Jović, bivši predsednik Predsedništva SFRJ, ili, ako je bolje, bivši član toga Predsedništva i jedne godine njegov predsedavajući, u svojoj knjizi „Kako su Srbi izgubili vek", kasnije i u feljtonu „Politika" pod istim naslovom.

Ne, KPJ se pred Drugi svetski rat, u tome ratu, i kasnije, zalagala za Jugoslaviju, istina sa sasvim drugačijim društvenim uređenjem. A, što se tiče državnoga uređenje -KPJ se rukovodila Sovjetskim ustavom iz 1936. godine: savezne republike, autonomne pokrajine u sastavu saveznih republika, već prema konkretnim situacijama u pogledu nacionalnoga sastava tih republika, odnosno pokrajina.

Istina: slušao sam argumentovanu tezu jednog Ličanina, prvoborca, posle oslobođenja funkcionera Savezne UDB-e: Jugoslavija nije rasturena 1991. nego krajem novembra 1943. godine odlukama Drugog zasedanja Avnoj-a u Jajcu, kojom su odlukom stvorene šest narodnih republika u Jugoslaviji i faktički likvidirana monarhija Karađorđevića, kao stvaraoca i nosioca jedinstva Jugoslavije.

Taj Ličanin mi je govorio: „...Nismo mi Ličani, Srbi, masovno učestvovali u partizanima za stvaranje nove, drugačije Jugoslavije , već isključivo da bismo sačuvali glavu na ramenima, da ne bismo bili ustaškim nožem poklani!"

Projektujući ovu tezu do kraja trajanja Jugoslavije, može se zaključiti kao istina i sledeće: Nova Jugoslavija i drugačije društveno uređenje u njoj stvoreni su prvenstveno pobedom partizana, Srbi su činili više od polovine, u pojedinim etapama, više i od dve trećine partizanskih boraca pod Titovom komandom. Svaki od čitalaca ovoga teksta može da produži logično razmišljanje i da konstatuje „zlu kob" Srba u Drugom svetskom ratu, pa i u rasturanju njihove države Jugoslavije!

Tema moga osvrta koji ispisujem o Beogradu kao glavnom gradu Jugoslavije-neodoljivo mi sugeriše da prethodnog iznesem stvarne anegdote o mome ličnome životu, ali i životu drugih osoba, ne samo Srba, koje će mnogo toga reći i o Beogradu i o drugim vitalnim detaljima i o Jugoslaviji.

Prvi put u životu ušao sam u Beograd nekoliko dana po oslobođenju. Nas osmoro omladinaca (pet okruga sa Juga Srbije, zatim: kruševački, i dva pomoravska okruga) stigli smo na prvi novinarski kurs, kao budući dopisnici, saradnici „Mladoga borca" (list omladine: SSAOS-a) i „Mi mladi" (list omladine Jugoslavije : USAOJ-a). Da ne opisujem peripetije noćne kroz Beogradske ulice od železničke stanice do odrednice: Vila na uglu Krunske i ulice Koče Kapetana...

Vila prostrana, nekoliko soba, u svakoj po tri kreveta , itd. Ali -nema svetla. Primetili smo luster na plafonu, i pomislili smo da su na njemu maliker sveće, kao na čiracima u crkvama. Jedan drugar se savije, dlanovima osloni na svoja kolena, drugi se popne na njegova leđa, treći dodaje neke papire, četvrti pali papire i dodaje drugaru na leđima, da on zapali sveće. Tek onda, na razočarenje svih, vidimo da to nisu sveće, nego šiljate sijalice. Niko od nas osmoro nikada nije video niti znao za sijalice takvoga oblika. Cele noći smo se kikotali i preturali po sobama: bila je to do pre par dana vešernica nemačkih vojnika -mnogo odličnih pidžama bejaše.

Preko puta „naše" vile, bila je druga, prizemna vila, svojina pre rata nekoga kraljevskog „poglavice". U njoj je bilo tada sedište Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju, tu i njihova menza, i nas osmoro šest dana smo se u toj menzi hranili. Uglavnom marmelada za doručak, ponekad geršle kuvane, itd. Posle doručka pod vođstvom Zage Stoilović, člana PK SKOJ-a, odlazili smo u redakcije: „Borbe" (za vreme rata tu je štampano Nedićevo „Vreme"), „Politike" (tu smo prvi put u životu videli rotacione mašine, uveče štampanje lista,i preko nekih „putanja" slivanje na platforme, pakovanje...Radio Beograd bejaše tada smešten u sadašnjoj zgradi Ministarstva spoljnih poslova, na petom spratu, mali okrugli prozori. Razgovarali i razgledali prostorije sa tadašnjim saradnicima, urednicima Radija: Roksandom Njeguš, partizankom iz Dalmacije i Dušanom Kostićem, iz Crne Gore, potonjim glasovitim književnikom.

U redakciji lista „Mi mladi" razgovarali smo sa urednicima: Branom Perović, Grozdanom-Zinom-Bijelić i Brankom Ćopićem. U „Mladom borcu" razgledali prostorije, geštletere, razgovarali sa glavnim urednikom Dobricom Ćosićem-Gedžom i urednikom Zoranom Žujovićem. U TANJUG-u, koji se upravo razmeštao po svojim prostorijama u Frankopanovom ulicom (danas je to Resavska), razgledali smo uređaje i dugo razgovarali sa urednikom Jovanom Marinovićem.

Svake noći, po ulicama treštali su mitraljezi, karabini...Bežali su noću za Zemun, Srem, mnogi ljotićevci, nedićevci, četnici, Nemci...Mnogi su na varke obmanjivali partizanske mladiće, noćne patrole...i uspešno prelazili preko Save i Dunava u Srem.

Za sve nas, znam i danas, sve je to bilo novo, prvi put u životu u velikome gradu...Svi smo mnogo naučili, zapamtili, kasnije godinama kad bismo se sreli prepričavali uspomene, doživljaje, prvi put to videli, naučili...

Tako je Beograd, glavni grad Jugoslavije delovao i zračio, ne sam za nas mlade provinicijalce iz Srbije.

Februara 9., 1945. stupio sam na Kurs za SKOJ-evske rukovodioce pri Pokrajinskom komitetu SKOJ-a za Srbiju. Spavaonice, menza i učionice bile su nam u zgradi jedne osnovne škole u Kosmajskoj ulici ispod hotela „Palas" na Zelenom vencu (sada je to ulica Maršala Birjuzova). Bio sam u sobi spavaćoj sa Vladom Djanićem iz Subotice i Juhas Gezom, iz Feketića.

Odredili su nam pet muškaraca i jednu devojku da odemo na upoznavanje i razgovor sa drugom Đidom (Milovanom Đilasom, članom Politbiroa CK KPJ ). Više nego radoznali i srećni! Stigli su u zgradu „Madere"-tu su bile tada prostorije CK KPJ; kancelarija Đilasova na IV spratu. Propusnice, legitimisanje sve brzo i OK. Liftboj otvara vrata lifta i prima trojicu. Nas dvojica i drugarica-bila je to Prijepoljka, iz Okružnog komiteta SKOJ-a Užica, u kompletnoj partizanskoj engleskoj garderobi: crne originalne duboke cipele, žute pantalone i žuta vindnjaka, Titovka na glavi, oko pojasa opasač i na njemu pištolj "Parabelum".

Kad je lift krenuo uvis sa trojicom naših drugara i liftbojom-Prijepoljka potegne parabelum i opali metak u plafon! Uplašila se: šta to i ko odvede njene drugare! Niko od nas, pa ni ona, nije znao ranije šta je lift i kako se s njim manipuliše! Razume se Đilas je bio obavešten o incidentu, razumeo je drugaricin strah i nije bilo komentara, upadica.

Dobro smo zapamtili njegove sugestije: "...Teorijsko, ideološko-političko obrazovanje snažno je to oružje u našim rukama-Članove KPJ i SKOJ-a! Učite, budite radoznali, pitajte..."

Bio sam među najboljim slušaocima kursa, i odmah zatim upućen na dvomesečni kurs CK SKOJ-a, u Francuskoj ulici, u toj zgradi je Grčka ambasada bila pre rata, a koliko znam i danas je. Rukovodilac kursa bila je energična i dinamična Šapčanka Persida(Perka) Ilić, ja sam bio njen pomoćnik. Predavači sve drugari iz prvoga vojnoga, političkoga, pa i međunarodnoga dejstvovanja (Veljko Vlahović, Božidar Maslarić) Milentije Popović, Rato Dugonjić, Boris Ziherl i drugi.

Bilo je odlučeno da sredinom maja, kada se završava kurs, bude priređen svečaniji i bogatiji ručak za slušaoce, predavače, osoblje na radu u CK SKOJ-a'.

Perka Ilić odredi mene da odem u Komandu grada Beograda, kod komandanta grada Beograda general-majora Ljubodraga Đurića, Užičanina, u ratu komandanta Druge proleterske brigade, uoči oslobođenja Beograda danima pored Tita u Krajovi (Rumunija) gde je Tito boravio po povratku iz Moskve, kamo je odleteo sa Visa na razgovore sa Staljinom!

Upoznao sam Đurića sa našim idejama, i on je odmah: "Za SKOJ-vce uvek sve!". Odobrio nam je džak šećera, a meni obezbedio kamion i šofera za odlazak u Futog (Bačka) po namirnice: povrće, zimnicu i drugo.

Krenuo sam sa šoferom i kamionom oko podne 1945. Stigli smo u Novi Sad i tu nam je bilo rezervisano prenoćište, ujutru doručak, kraće razgledanje Novog Sada. Smestili su nas u odaje Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, ujutru doručak u njihovoj menzi.

Servirka, u propisnoj garderobi, stavlja pred mene i šofera po dve bele kifle (tzv.belo pecivo, to kasnije saznajem za ime tih dveju kifli), šolju bele kafe i po dve karonske čaše (kasnije vidim: bio je to med), zatim u žutoj ambalaži tri kockice (kasnije saznajem da je to puter), i pred obojice beli, tekstilni ubrus.

Ništa ja znao nisam šta i kako da uradim...Gledam okolo i primećujem: gosti beli ubrus vezuju dvema pantljikama oko vrata, a ubrus preko odela da se zaštite od eventualnih mrvica, mrlja, zatim otvaraju žuti omot-kasnije saznajem da je to puter, i otvaraju kutije sa medom. Zatim na parče kifle nožem nanesu malo putera, pa preko putera malo meda, pa u usta, i onda piju belu kafu. Prvi put u životu sam video takav doručak, ubrus-salvetu i kako se sve to upotrebljava, jede i pije.

Posle doručka razgledanje Novog Sada. Odjednom masa naroda na ulicama, preko zvučnika obaveštenje: Crvena Armija zauzela Berlin! Ubrzo, veliki miting, o padu Berlina govori Jovan Veselinov-Žarko, sekretar PK KPJ za Vojvodinu, od 1924. godine član KPJ, četiri godine školovanja u Moskvi, na kursu Kominterne, 14 godina na robiji u Sremskoj Mitrovici, 1941. spašavaju ga poletni SKOJ-evci, među njima glavna Stanka Munćan, kasnije supruga Jovana Veselinova.

Bio je to moj prvi susret sa Jovanom Veselinovim. Od 1963. do 1969. bio sam šef njegovoga kabineta, svakodnevno se viđali, razgovarali...A, poslednji naš susret bio je opet drugoga maja 197...., ali u jednoj po meni teškoj, delikatnoj situaciji. Bilo je to u dvorištu njegove vile u Tolstojevoj ulici na Dedinju. O tome detaljnije u trećem delu ovoga moga teksta u Beogradu, glavnom gradu Jugoslavije.

Da naglasim: osim drugih značajnih događaja u Beogradu u kojima sam učestvovao, bio prisutan: bio sam delegat na Prvom kongresu omladine Srbije 16-18 novembra 1944. Prvi put video i neposredno slušao Maršala Tita. Na Kongresu sam sreo i Gordanu Mihajlović, ćerku Draže Mihajlovića, bila je ona delegat na tome kongresu. Inače, Gordana je bila aktivni član beogradske SKOJ-evske organizacije od 1941. godine! Priključila se partizanima prvom prilikom koja joj se ukazala. Bilo je to septembra 1944. u okolini Valjeva. Postala je sanitetski referent u Petoj srpskoj brigadi, XXI- srpska divizija; upravo brigada i divizija u kojima sam ja jula 1944. bio zamenik komesara čete! Kao delegat tih jedinica učestvovala je na Prvom kongresu omladine Srbije, novembra 1944. u Beogradu. Bila je vrlo hrabra bolničarka na Sremskome frontu, na kome je i teško ranjena proleća 1945. Od posledica ranjavanja umrla je nekoliko godina po oslobođenju u Beogradu, u ulici Cvijićivoj u blizini podvožnjaka ka Novom groblju.

Pomenuću još dva detalja , kao „trofeje" moje iz Beograda: bio sam na suđenju Draži Mihajloviću u Domu garde u Topčideru. I na suđenju nemačkome generalu Leru, u sali ondašnje zgrade Izvršnoga narodno-oslobodilačkoga odbora Beograda, u Uzun Mirkovoj ulici, blizu Kalemegdana. Bilo bi zanimljivo da opišem utiske i doživljaje moje sa ta dva suđenja, ali nije neophodno u ovome tekstu, u kome obrađujem temu: Beograd-glavni grad partizanske Jugoslavije: kontroverze i zakulisne igre.

Po završetku kursa pri CK SKOJ-a postao sam član Okružnoga komiteta SKOJ-a za Toplički okrug: zaduženje, sektor-srednjoškolska omladina. Bio sam komandant jedine brigade Saveza boraca na izgradnji autoputa Beograd-Zagreb, leta 1948. Zatim sam postao polaznik tek osnovane Novinarske i diplomatske visoke škole u Beogradu.

Po svim kriterijima, zaslužuje Ljubodrag Đurić, prvi komandant oslobođenoga Beograda, da se ukratko osvrnem na njegovu dramatičnu ljudsku sudbinu. Đurić, Užičanin, učitelj, pre rata oženjen, imao je sina Željka. Otišao je u partizane leta 1941. a u sastavu Druge proleterske brigade proveo je celi rat. Bio je komandant te brigade u ratu. Suprugu i sina ostavio u Beogradu; živeli su u blizini Slavije za vreme rata.

Godine 1942. borba u Bosni između nemačkih snaga i Druge proleterske brigade. Nedićevo, okupatorsko „Vreme" donese obimniji izveštaj o toj borbi, i imena poginulih partizana. Među njima i ime Ljubodraga Đurića. Njegova supruga poveruje toj informaciji, on se njoj dugo ne javlja, itd. Ona se upozna s jednim Srbinom iz Zrenjanina, i uda se za njega. Njen budući suprug sa svom pažnjom prihvati i njenoga sina Željka, petogodišnjaka.

Oktobra 1944. oslobođenje Beograda. Tito postavlja Ljubodraga Đurića za komandanta grada Beograda, tada jedina i vrhovna vlast u gradu. Ljubodrag na belome konju ulazi u oslobođeni Beograd. Sutradan njegova bivša supruga čita tekst i vidi sliku u „Borbi". Tada nije bilo televizije, ali su svakodnevno snimali filmski žurnal i prikazivani pre početka svakoga snimanja filma u salama Srbije. Njegova bivša supruga gleda i taj žurnal, i više nego joj je jasno da je na belome konju njen bivši suprug Ljubodrag, za koga je 2,5 godine mislila da je poginuo u Bosni u borbi sa Nemcima.

I reši se ona da sa sinom Željkom dođe u Beograd, sretne se sa Ljubodragom i o svemu ga obavesti. I tako uradi hladnoga decembarskoga dana 1944. Dolazi u Komandu grada Beograda (zgrada, Dom JNA, sada Dom vojske, u blizini Narodnoga pozorišta). Prijavi se na portirnici i zamoli da obaveste komandanta Đurića da jedna žena sa sinom želi obavezno susret i razgovor sa komandantom Đurićem.

I komandant Đurić dozvoli da ga poseti. Kad se ona sa sinom Željkom pojavila na vratima Đurićeve kancelarije (sve mi je ove detalje pričao ličnom Đurić, s kim sam se, od 1956. do njegove smrti intezivno družio, i porodično) svi troje da se onesveste! Ona sve tačno ispriča Đuriću: šta je i kako je bilo, u kakvome je sada stanju ....Ljubodrag je na kraju pita: da li je zadovoljna u braku sa tim Srbinom iz Zrenjanina? Ona potvrdno odgovori! Ljubodrag joj tada kaže: "...Nastavi ti brak sa tim čovekom, ni ti ni on niste ni u čemu krivi. Naš sin Željko neka bude kod vas još godinu-dve, kad pođe u školu neka se preseli kod mene u Beograd". I to je tako bilo!

Jedan delikatan, vrlo sentimentalan, dramatičan događaj i dokaz: šta sve biva u ratu, kakve ljudske sudbine. Istovremeno i ratna istorija Beograda, glavnoga grada Jugoslavije.

Septembra 1944., partizanske jedinice dominiraju na skoro celoj teritoriji Srbije. Priprema se ofanziva sa Crvenom armijom za oslobođenje Beograda. Ranković je u blizini Valjeva.

Tito je u Krajovi u Rumuniji. Depešom, Ranković podseća Tita na predstojeću ofanzivu za oslobođenje Beograda i kaže da bi trebalo odrediti osobu koja bi komandovala jedinicama za oslobođenje Beograda. Pa veli: da li Sreten Žujović (Žujović je stari revolucionar, Komandant glavnoga štaba partizana u Srbiji leta 1941; celo vreme za vreme rata pomoćnik vrhovnoga komandanta-Tita), ili Koča Popović (Koča je španski borac, prvi komandant Prve proleterske brigade, prve proleterske divizije, prvog proleterskog korpusa, spasilac bitke na Sutjesci, od leta 1944. glavni komandant partizanskih jedinica na teritoriji Srbije), ili Peko Dapčević, (komandant Druge proleterske divizije, koja je leta 1944. prešla preko Drine u Srbiju, jurišala ka Kopaoniku i time spasila partizane na Jugu Srbije, koju su progonile jake snage četnika, nedićevaca, Bugara i Nemaca; partizani su se sa pet divizija povukli čak do iznad Gnjilana na Kosovu). Tito odgovara depešom: „Da , slažem se, Peko!"

Tada nije bilo komentara, kasnije tu i tamo: „Tito očigledno nije bio za to da Srbin komanduje jedinicama za oslobođenje Beograda, navodno: bilo bi mnogo popularnosti za Srbe i Srbiju!"

Jedinicama za oslobođenje Beograda komandovao je Peko Dapčević. Kasnije i jedinicama na Sremskome frontu.

Milovan Đilas dva puta mi je govorio: "...Dva najistaknutija naša partizanska komandanta nesumnjivo su bili Koča Popović i Peko Dapčević. Ali, između Koče i Peka postojala je jedna bitna razlika. Koča je uvek vodio računa da svaku bitku, pobedu, okonča sa što manje žrtava. Peku je u prvom planu uvek bilo da mu svaka bitka i pobeda bude što trijumfalnija, bez obzira na broj žrtava..."

Za oslobođenje Beograda poginulo je oko 3.000 partizana i oko 900. Crvenoarmejaca. Bilo je mnogo žrtava i na Sremskome frontu. Dok sam ja bio na kursu za SKOJ-evske rukovodioce februara-marta 1945. u Kosmajskoj ulici u Beogradu, Nemci su bili probili sremski front; bilo je straha da ne prodru do Beograda, a u Beograd više nema jedinica Crvene Armije-sve su otišle prema Budimpešti, kasnije Beču....Tito je tada posetio Sremski front, silazio i u rovove partizanske...I kada se vratio u Beograd, kazao je drugovima oko sebe, među kojima je bio i Ljubodrag Đurić: "...Peko se ne snalazi. Moraćemo da ga pošaljemo na doškolavanje u akademiju Crvene Armije u Moskvi."

I zaista, sa prvom grupom vaših oficira JNA, koju je predvodio Arso Jovanović, načelnik Generalštaba, bio je i Peko Dapčević, koja je otišla na školovanje u Moskvu. Komandanti tri ostale armije: Koča Popović-druge, Kosta Nađ-treće i Petar Drapšin-četvrte nisu slati na školovanje u akademiju Crvene Armije u Moskvi.

Zajedno sa Kočom Popovićem, Blagojem Neškovićem, tada sekretarom CK KPJ za Srbiju, Ljubodrag Đurić se spustio padobranom na partizanski aerodrom u Jablanici, u Bojniku, blizu Leskovca. Koča je tada imenovan za komandanta Glavnog štaba Srbije, a Ljubodrag Đurić, za njegovog zamenika. Koča je preuzeo dužnost od Petra Stambolića.

Blagoje Nešković se vratio na svoju dužnost, koju je privremeno vršio Petar Stambolić. Obe te logične smene-Petar Stambolić je teško podneo i vajkao se tada Ljubodragu Đuriću : "Ja sam sada niko i ništa!"

Đurić je sve to detaljno opisao u svojoj knjizi „Ratni dnevnik", koji je kasnije lično uručio i Titu. Ljubodrag Đurić se posle oslobođenja oženio partizankom M.P. od koje se ubrzo rastavio i zbog neverstva. Zatim se oženio Slavkom Morić, sestrom legendarnog komunističkog drugara iz Dalmacije, i sa njom dobio dve ćerke. Slavka je kasnije postala uspešni stručnjak -psihijatar i bila direktor Zavoda za mentalno zdravlje u Beogradu, u Palmotićevoj ulici br.17.

Tom prilikom, Tito je povukao jednu zavesu i Đuriću pokazao instrumente koji su mu navodno Ranković i UDB-a postavili ilegalno radi prisluškivanja. Pokazao mu je i jednu „krušku" u kabinetu koja je takođe bila radi prisluškivanja. Đurić je tada kazao Titu: "...Druže maršale, pa sve smo mi to instalirali dok sam ja bio kod Vas. Ovu 'krušku' doneo je Steva Krajačić iz Zagreba da biste Vi mogli da prisluškujete sve nas u Vašem kabinetu, pa i razgovore u dvorištu." Tito je na sve to odgovorio: "Neka ide sve u Božju mater. Hajde drug Đurić da mi popijemo po jedan viski."

Godine 1952. u Zagrebu se održava VI Kongres KPJ. Delegat na Kongresu je i Ljubodrag Đurić. U svojoj diskusiji na Kongresu on žestoko opali po Petru Stamboliću, koji mu je „preoteo" žene, i iznese još niz teških kritika na račun Petra Stambolića, Tito kao predsedavajući „urlikne": "...Šta govori ovaj luđak!", isključi, kao predsedavajući, sve mikrofone, zvučnike, obezbeđenje svlači Đurića sa govornice, strpaju ga u džip, i osim šofera u džipu je i heroj Jovo Kapičić (poznatiji kao „Jovo kapa" legendarni komandant bataljona Crnogoraca na Sutjesci), koji se Đuriću obraća: "...Ljubo pa šta ti bi, eto ja sada tebe moram da sprovedem u zatvor!"

Đurić je na Kongresu isključen iz Partije, Tito nije isključivao mogućnost da pozadina nije samo u tome da se omete izbor Stambolića u članstvo Izvršnoga komiteta CK KPJ-od tada SKJ!, nego je možda i informbirovska „igra" da se kompromituje rad Kongresa!

Posle nekoliko nedelja u zatvoru, Đurića oslobađaju, i postavljaju za direktora jednog poljoprivrednog dobra u Vojvodini. Budući je njega iz KPJ/SKJ isključio Šesti kongres on se molbom-žalbom obraća Sedmom kongresu da ga vrati u članstvo KPJ/SKJ. Ta mu je molba usvojena, razume se uz prethodnu Titovu saglasnost, koji je sa Đurićem godinama uspešno sarađivao. Đurić je za vreme Šestog kongresa bio generalni sekretar Vlade FNRJ, Tito predsednik.

Posle 3-4 godine Đurića postavlja za pomoćnika direktora Saveznoga zavoda za socijalno osiguranje (direktor neumorni pregalac Zdenko Haas). Posle par godina postaje direktor Službenog lista Jugoslavije. Prigovara tada Rankoviću: "...A tako Vi druže Marko, revolucionarne kadrove postavljate na ovako mrtvačka mesta. Što ga niste postavili za direktora JAT-a, bilo je tada to mesto upražnjeno." Uspešno je obavljao dužnost direktora Službenoga lista, i kasnije-radni staž, godine života-penzionisan.

Partijska komisija (Ranković, Spasenija Babović i Slobodan Penezić) ostavljaju „u sedlu" Stambolića; Ranković je bio protiv oštrije partijske kazne Stambolića, nije tada izabran za člana Izvršnoga komiteta CK SKJ, kako je bilo planirano, ali je i dalje ostao na visokoj partijskoj i državnoj funkciji. Po mome sudu: Ranković ništa, pa ni u ovom slučaju, nije radio ili uradio bez Titove saglasnosti. A ne isključujem ni mogućnost da je tada Tito, prosto kazano, zavrbovao Stambolića, koji mu je kasnije bio najverniji u rukovodstvu Srbije.

Stambolić je 1964. na Brionima, sa Milentijem Popovićem, Dobrivojem Radosavljevićem i Dušanom Petrovićem osnovao tzv. Koordinacionu grupu (Milentije Popović je bio predsednik te grupe), sa zadatkom da rade na političkoj likvidaciji Rankovića. Verujem da to nije bilo bez znanja i bar prećutne saglasnosti sa Titom. Stambolić mi je dva puta o tome govorio u svojoj vili na Dedinju (ulica Augusta Cesareca), a to je objavio i istoričar Vjenceslav Glišić u svojoj knjizi: "Razgovori sa Petrom Stambolićem" Takođe i Miodrag Zečević u svojoj knjizi: "Tako je bilo".

Godine 1988. obeležava se godišnjica oslobođenja Beograda 1944. i sećanja na temu Komandovanja u Srbiji partizanskim jedinicama 1944/5.godine. Tim povodom u Domu JNA u Beogradu održan je trodnevni, reprezentativni skup, savetovanje, okrugli sto...Mnogo učesnika - visokih vojnih rukovodilaca, mnogi učesnici bitke za oslobođenje Beograda 1944. godine. Među njima i komandant jedinice za oslobođenje Beograda Peko Dapčević i zamenik komandanta Glavnoga štaba za Srbiju general-major Ljubodrag Đurić.

U diskusiji, Đurić apostrofira i nekoliko detalja koji mogu da svedoče da se u toj bici-za oslobođenje Beograda-komandant Peko Dapčević nije najbolje snalazio, pa je i zbog toga poginuo veliki broj naših boraca. Ogorčen, Peko Dapčević ustaje i povišenim glasom „Lažeš Đuriću! Sedi i ćuti Đuriću!" Ljubodrag Đurić ustaje i tihim glasom kaže: "Druže Peko, Đurić ni ovoga puta ne laže!" Pokupi svoje „prnje" i napusti skup.

Ode u svoj stan u ulici Ivana Milutinovića, iznad Slavije, i na parčetu papira ispiše: "Partizan sam/ Tim se dičim/To ne može biti svak/Umrijeti za slobodu/Može samo div junak." Ostavi tekst u dnevnoj sobi na sto i preko papira stavi pepeljaru, uzme pištolj, ode u podrum svoje zgrade i izvrši samoubistvo

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane