Natrag

Razaranje

Da li je sef dovoljna zaštita od pljačke dragocenosti u muzejima i čime se bave osobe odgovorne za ovakvo stanje?

Dok im ide plata, traje pljačka eksponata

Šta je sve otkriveno pri otvaranju sefa u vršačkom Muzeju i gde su pronađeni nestali predmeti, u kakvom je stanju arheološka zbirka Narodnog muzeja Pančevo i šta su zaduženi kustosi uopšte uradili za 29 godina plandovanja? Šta je ustanovio stručni nadzor muzeja Vojvodine, zbog čega se ne obrađuju muzejski predmeti i kako je i pored navodne nedostupnosti odnet kubik materijala u Novi Sad, ko je zloupotrebio pečat muzeja i ko je dovukao kubike kostiju i smrvljene keramike? Da li bi proizvodnja Bone Chine (koštanog porcelana) rešila problem smeštaja muzejskog materijala i poboljšala turističku ponudu grada, ko je činio muzejsko društvo "Smrt alkoholu", kako se kraduckalo na terenu i kako je prodavana arheološka magla. Odgovore na ova i neka druga pitanja, pitanja potražio je Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.

Stanislav Živkov

Reč sef, koja u širokoj upotrebi potiče od engleske reči safe sto znači siguran, dobro čuvan zaštićen. U praksi se sefovi koriste najviše u bankama i u raznoraznim firmama i to uglavnom za čuvanje novca, stvari od vrednosti i drugih dragocenosti. U muzejima je uobičajena praksa da se najvredniji predmeti smeštaju u sefove radi bolje bezbednosti ali ni to nije nikakav garant da dragocenosti neće volšebno nestati poput nakita operske umetnice Melanije Bugarinović koji je u neutvrđeno vreme nestao iz sefova gradske kuće u Novom Sadu o čemu smo svojevremeno pisali.

Međutim čini se da su misteriozni nestanci i volšebna vaskrsavanja prethodno nestalih predmeta dosta raširena pojava, a o jednom takvom slučaju poslednjih dana bruji ceo južni Banat pošto je Gradski muzej iz Vršca podneo krivičnu prijavu protiv NN lica zbog pokušaja izvršenja krivičnog dela teške krađe muzejskih eksponata neprocenljive vrednosti koji su pod nepoznatim okolnostima nestali iz trezora muzeja koji je pod dvostrukim ključem i koji se otvara samo u prisustvu komisije po tačno utvrđenoj proceduri.

Čitava stvar nakon jedno pola sata dobila je groteskan karakter jerbo su nestali predmeti volšebno pronađeni u kutiji sa otpacima gde ih je neko očito bio spremio za trajni nestanak ali se takođe ispostavilo da je popis sadržaja sefa poslednji put izvršen 2004. godine kada je Javor Rašajski predavao dužnost Anici Medaković.

Upravo tada su eksponati i poslednji put evidentirani. Nakon toga gubi im se svaki trag Za devet godina koliko je Medakovićka bila na mestu direktora, popis nije urađen ni jedanput, kao ni prilikom primopredaje dužnosti njenom nasledniku Svetlani Jančić, a zatim i kada je dužnost preuzimao Milan Filipović sve do trenutka kada novi direktor Santrač izdaje nalog da se popiše muzejski fundus zbog toga što prethodni direktor Milan Filipović nije izvršio zvaničnu primopredaju ključeva trezora. Vredni eksponati su na zaprepašćenje svih pronađeni u zaturenoj papirnoj kutiji sa fotografskim materijalom, na mestu gde se odlažu stvari za bacanje gde su vrlo mudro smišljeno bile "bačeni" i zlatni predmeti iz ostave Satu Mare, sedam vitičastih privezaka i tri ćilibarske perle iz srednjeg bronzanog doba, tri zlatne narukvice od tordirane žice iz ostave Gudurica, šest zlatnih privezaka iz nekropole srednjeg bronzanog doba u Vatinu i tri zlatna predmeta sa nekropole Vršac - AT.

Možda je upravo ovo i jedan od razloga zbog čega se impresivna kolekcija muzeja, arheološkog,istorijskog, numizmatičkog, etnološkog, prirodnjačkog odeljenja držala uglavnom u depoima nedostupna posetiocima, daleko od pogleda. A o tome šta se sve dešava u muzejskim depoima najbolje pokazuje slučaj arheološke zbirke Narodnog Muzeja u Pančevu čiji su rukovodioci bračni par Vojislav i Jelena Đorđević koji su za svoj decenijski nerad čak nagrađeni zvanjem višeg kustosa.

Ako se zna da je po zakonu muzejska delatnost definisana kao prikupljanje i obrada muzejskog materijala te ako se zna da je godišnja norma za ovaj posao 200 predmeta po kustosu, sa pravom se postavlja pitanje šta su Đorđevići uopšte radili za 21 radnu godinu koju su Đorđevići proveli u Muzeju ako je 2013. godine ustanovljeno da je u periodu od 2001-2013, dakle ovo dvoje inventarisalo i obradilo svega 207 predmeta, odnosno jedva nešto više od godišnje norme jednog kustosa.

Naravno da se po ovom receptu nastavilo i dalje jer je za 29 radnih godina umesto 5.800 predmeta inventarisano svega 29 puta manje! Međutim, očito je da se ovde pod izgovorom radova na rekonstrukciji zgrade zapravo kriju najordinarnije plandovanje i nerad jer je navodno zbog izmeštenosti materijala nemoguće pronaći kutije kako bi se hronološki po vremenu prispeća inventarisao materijal što je kao jako važno pri čemu nikome normalnom nije jasno kakav je to veliki problem da se počne od prve kutije na gomili nakon čije obrade bi se uzela druga i tako redom.

Međutim prema nalazu Stručnog nadzora Muzeja Vojvodine ustanovljeno je da od 2002. godine pribavljeno najmanje 15.000 predmeta sa raznih arheoloških iskopavanja što je notorna besmislica jer u knjigu ulaska muzejskog materijala uopšte nije naveden ni približan broj predmeta. Štaviše, osim dvadesetak predmeta sa helenističke nekropole Budva koji su u muzej dospeli kao poklon 2001. godine, jedino šta je uopšte upisano u knjigu ulaska muzejskog materijala su desetine i stotine kilograma tzv. studijskog materijala što se zapravo svodi na kubike zdrobljene i amorfne keramike koja jedino služi da se kasnije prebroji i statistički obradi kako bi se u procentima prikazao stepen zastupljenosti kojekakvih preistorijskih šerpi lonaca kazana kotlića rađenih što kvečanjem, što gnjetanjem (tegljenjem preko šaka) odnosno pravljenjem na brzom ili sporom vitlu što je kao odlučujući factor da se ovaj krš po svaku cenu etnički odredi kao slovenski ne bi li se na taj način dokazalo prisustvo Slovena (čitaj Srba) kao autohtonog stanovništva na području Vojvodine!

Međutim tu priči nije kraj pošto u knjigu ulaza nisu upisani ni kubici kojekakvih ljudskih i životinjskih koščurina koje se neprestano dovlače od 2001. godine i to pakovane u raznobojne najlon kese različitih veličina. U međuvremenu je broj džakova kesa i kesica neverovatno izmetastazirao pa su tako prvobitna 2 kubika koji su bačeni usred fotolaboratorije još 2006. godine u međuvremenu narasli na osam, a u vidu planine koja je zauzela više od pola fotolaboratorije a preko koje se moralo verati da bi se prišlo nameštaju i opremi duž zidova, pa je onda pronađeno solomonsko rešenje pa je obližnji hodnik zatarabljen daskama i pretvoren u trap visine metar i po u kome su koščurine kamarisane, usput prekrivši plakare sa hemikalijama za konzervaciju koju je kao trebala da vrši apsolventkinja španskog Tatjana Tomanov, da bi veliko finale bilo kipovanje kubika kostiju u preparatorsku laboratoriju gde su kosti u potpunosti zatrpale radijatore i dobar deo nameštaja da bi nakon toga preko kostiju bio nabacan kojekakav krš i lom.

Malo je poznt i detalj da su pre kamarisanja u fotolaboratoriji, koščurine najpre bile bačene u podrum tog krila zgrade gde su dočekale poplavu i dobro navlažene potom dignute da se suše u prizemlju a od tada i šire zanosan miris truleži i raspadanja.

Inače to nije jedina kosturnica u Muzeju pošto se na tavanu čuva dodatna 3 kubna metra životinjskih kostiju sa arheoloških iskopavanja u Opovu 1985. godine, gde je najkapitalniji nalaz svakako bio filter za ulje sa traktora koji je podmetnut rukovodiocu iskopavanja kao najstarija tkanina na svetu čiji je transport na ekspertizu u Minhen debelo plaćen.

Već pomenute kosti iz Opova su do sada najmanje dva puta publikovane pa se stoga sa pravom postavlja pitanje za šta se zapravo sve to uopšte čuva. Ideja se nameće sama od sebe, tim pre ako se zna da je finansiranje rada svih muzeja krajnje nezadovoljavajuće. Naime, pošto je sada veoma moderno praviti muzejske radionice posvećene svemu i svačemu, a pošto je takođe veoma unosno pravljenje replika muzejskih predmeta, možda je došlo vreme za organizovanje muzejske radionice za proizvodnju skupocenog porcelana po tehnologiji Bone China, odnosno koštanog porcelana čije su osnovne sirovine najmanje 40% pepela nastalog pečenjem kostiju i proporcionalne količine kalcijum fosfata, feldspata i kaolina što bi svakako imalo fantastičan finansijski pokazatelj jer je ova vrsta porcelana poznata po svojoj mehaničkoj izdržljivosti, mogućnosti proizvodnje izuzetno tankih posuda, izuzetne beline I prozirnosti zbog čega na tržištu dostiže kapitalne cene.

Ali, ovde bi problem nastao oko dizajna predmeta koji bi se proizvodili po tehnologiji Bone China jer je teško praviti replike predmeta za koji se uopšte ne zna kako su izgledao već se na osnovu komadićka keramike i nekakvog žičanog češlja određuje samo njen tip a ne i oblik posude. Iz gore pomenutog izveštaja vidi se da je takođe i problematičan broj predmeta čije bi replike trebalo praviti jer Đorđevići najpre spominju 15.000 komada novo pridošlog materijala zatim 30.000 studijskog materijala te jedno 7.500 komada muzejskih predmeta.

Doduše, ni to ne bi trebao da bude nerešiv problem jer se tzv. studijski materijal i terenski inventari zapravo odnose na kubike sitnih i amorfnih čapara keramike koji takođe zauzimaju prostor i posle se decenijama vuku po muzejima i zakrčuju prostor. Rešenje se nameće samo po sebi: lepo sve to samleti u prah, dodati odgovarajuću količinu mlevene šljake i time posuti muzejsko dvorište kako bi se uredio teniski teren i time muzej još više otvorio prema javnosti. Naravno, posebnu atrakciju činila bi i specijalna peć za pečenje kostiju i produkciju koštanog porcelana sagrađena u obliku umanjene replike krematorijuma iz Bergen Belzena, idealnog tek da se dočara atmosfera koncentracionog logora u šta se pretvorio Narodni Muzej Pančevo, a naravno da bi I ulazna kapija muzejskog dvorišta prigodno bila ukrašena natpisom "Arbeit macht Frei"!

O tome da se u arheološkoj zbirci Narodnog Muzeja Pančevo ne radi praktično ništa najbolje govori činjenica da je stručni nadzor 2013. godine, ustanovio da u zbirci uopšte nisu izdvojeni i kategorisani predmeti, odnosno kulturna dobra velikog i izuzetnog značaja što ni najmanje ne čudi jer od 2001. godine nikada nije urađena revizija zbirki niti adekvatna primopredaja materijala najpre od strane Vojislava Đorđevića koji je u Muzej dospeo preko Ljubomira Reljića ex direktora pančevčakog muzeja koji se proslavio izjavom da intenzivno radi na tome da posvađa ceo kolektiv, pa potom između Vojislava i Jelene Đorđević koja je u muzej došla 2004. godine nakon što su u Vršačkom muzeju jedva dočekali da joj vide leđa pošto je po svaku cenu pokušala da preotme iskopavanja lokaliteta Dupljaja od Mikija Pikasa nakon čega je tamo postala persona non grata.

Pošto se nekako u to vreme u Muzej vratila i sadašnja BMW direktorka, njih dve su naprasno postale najbolje prijateljice i veliki deo radnog vremena provodile su u depou arheološke zbirke cevčeći vatrenu vodu a važno je napomenuti da su obližnja dvorišna vrata godinama zjapila otvorena pa je u depo kao i iz njega svako mogao da unese i iznese šta god poželi što se potvrdilo 2013. godine, kada se "proslavljeni" stručnjak za nepoznavanje namene sapuna i vode Stanko von Trifunović obratio upravi Narodnog muzeja Pančevo sa molbom da zbog navodne posete nekakve babe iz Rusije, pančevački Muzej ustupi Muzeju Vojvodine najveći deo arheološkog materijala antičke zbirke, pre svega sarmatske nalaze kako bi ga ta baba obradila.

Naravno, tom prigodom pokazalo se da je i pored navodne nesređenosti depoa koja je kao glavni razlog zbog čega Đorđevići uopšte ne obrađuju arheološki materijal, traženi materijal za potrebe ruske babe naprasno je postao dostupan pa je zato hitno u Muzej prispelo službeno vozilo muzeja Vojvodine koje je do vrha bilo napunjeno desetinama kutija i kutijica antičkog i sarmatskog materijala i koje je uz revers odvučeno u Novi Sad, i niko pojma nema da li je ikada vraćen otuda.

Ipak, vrhunac zloupotrebe usledio je prilikom pisanja reversa koji je u ime muzeja Vojvodine potpisao Stanko Trifunović ali je zato revers ispred Narodnog Muzeja Pančevo mrtav hladan potpisao mr Vojislav Đorđević stavivši svoj potpis pored pečata Muzeja iako je u to vreme jedini deponovani potpis sa pravom potpisivanja uz pečat bio potpis tadašnjeg direktora Muzeja koji niti je dao ikakvu saglasnost za odnošenje materijala niti je uopšte bio obavešten da je materijal odnet a očito je da sadašnjoj budućoj bivšoj direktorki Svetlani BMW Mesicki koja je opsednuta navodnim prekoračenjima ovlašćenja sve ovo ni najmanje nije zasmetalo da se dobro utali sa svojim kolegama po flaši iz prizemlja levog krila Magistrata u Pančevu.

Inače postoji još jedan broj predmeta koji su preko 16 godina van muzeja a to je kameni materijal koji je nekadašnji kustos dr Ljubomir Bukvić predao dr Josifu Šariću iz arheološkog Instituta i koji nikada nije bio vraćena na svako spominjane tog materijala Đorđević je govorio: šta se mešaš, ja o tome mislim!

Kulminacija bahatosti što Đorđevića što BMW direktorke svakako je takozvana podela zbirke koja je izvršena tako što je trećem arheologu Muzeja, inače specijalisti za antički period naprasno dodeljena zbirka kamenog doba za koju se uopšte ne zna šta, osim već spomenutih kubika kostiju na tavanu zapravo uopšte sadrži, pošto do danas ni revizija ni podela zbirke nisu urađeni što se pokazalo kada je jedan eminentni stručnjak tražio objavu budvanske zbirke a Đorđevići su jedva uspeli da nađu pola materijala i to samo zato jer su u pitanju bli veliki rimski krovni crepovi pa su svojom veličinom štrčali u opštem haosu!

Naravno ni kameni materijal, antičke urne iz Budve, zatim srednjevekovni nadgrobni spomenici nisu bili dovoljno slovenski pa da im Đorđevići poklone adekvatnu pažnju pa su godinama stajali razbacani što u podrumu što po blatištu u dvorištu sve dok 2012. Godine nije izvršena njihova konzervacija i prezentacija u okviru novoformiranog lapidarijuma u holu u prizemlju zgrade, gde su takođe bilo izloženi i konzervirani reljefi Petra Palavičinija sa srušenog spomenika kralju Petru I u Pančevu a koji su 2007. godine pronađeni uzidani u jednom svinjcu, da bi tako konzervirani jako zasmetali direktorki Muzeja pošto su zaklonili dva štekera navodno jako potrebnih za razglas u holu (kao da produžni kablovi ne postoje) da bi kulminacija svega usledila pre tri godine kada je za potrebe skaredne izložbe po direktorkinom nalogu najstariji kameni krst u lapidarijumu bio prenet na parket na kome je prethodno bio zasađen travnjak a sve kao izložbena postavka sumasišavših!

Inače, ni rad na terenu ne služi na čast Đorđevićima, što zapravo ni najmanje ne čudi, jer je dobro poznato ko im je bio mentor na studijama i ko je organizovao divlja arheološka iskopavanja na području tzv RSK sa ciljem dokazivanja nedokazivog odnosno prisustva Prasrba kao domicilnog stanovništva Istre i Dalmacije te lociranja Soluna u Dalmaciji. Uglavnom i u tzv. arheološkim iskopavanjima je bilo svega i svačega kako u naučnom smislu, tako i u praktičnom pošto je zaštitni znak za sva iskopavanja bilo stalno kraduckanje i sitno jajarenje.

Tako je recimo nedavno po svim medijima plasirana stupidarija pod radnim naslovom Egipćanin" iz Banata Pronađen skelet iz vojvođanske piramide gde se mr Vojislav Đorđević "proslavio" kapitalnom izjavom kako ovaj naš nalaz iz Pančeva, možemo povezati sa nalazima u Egiptu. To je isto vreme. Znači, kada se u Egiptu prave piramide i vrši sa sahranjivanje pod piramidama, na prostoru Banata se vrši sahranjivanje pod humkama što jedno sa drugim ima veze kao dupe i milihbrot. No prave zanimljivosti su tek usledile kada su se na potpuno ravnom terenu pronašli srednjovekovna gotička crkva iz više faza od koje nije sačuvan ni kamen na kamenu a u sloju ispod crkve grob iz eneolita gde se pak proslavila Jelena Đorđević izjavivši da je navodno crkva sagrađena na eneolitskoj humci sačuvala grob od kasnijih srednjovekovnih sahranjivanja pri čemu ostaje nejasno kakva je to humka čiji vrh je u istoj ravni sa čitavom okolinom.

Naravno, biserima tu nije bio kraj, jer je u već spomenutom grobu pronađen i eneolitski skelet u zgrčenom položaju posut crvenim okerom - zemljanim pigmentom što je sve momentalno proglašeno dokazima postojanja tzv. jamnoj kulturi južne Rusije i Ukrajine pri čemu je Đorđevićka previdela pravu sitnicu da je posipanje pokojnika okerom bilo prisutno još u preistoriji u čitavoj Evropi, a i samo sahranjivanje po rupama takođe je prisutno posvuda ali je u nauci poznato pod različitim imenima ali odavno je poznato da su Đorđevićki za srce prirasli Rusi I Sloveni, ali je daleko manje poznato da je pre dosta godina od tadašnjeg dragog dobila pedalu jer joj je dotični otprilike rekao da ne želi da se zabavlja sa Velikom Srbijom!

Nisu ovo prvi Đorđevićkini patriotski zaleti, pošto se pre desetak godina jako lepo zaletela pa je tumačeći još jedne iskrčene temelje nekadašnje Vodice u ataru kraj Omoljice, kraj koje su vršena streljanja 1944. godine, samo na osnovu oblika crkve i njenog položaja zaključila da je crkva pravoslavna iako su u okolnim grobovima pronađeni mađarski novčići da bi potom mrtva hladna sve proglasila nastarijom crkvom u Vojvodini zaboravljajući na ranohrišćanske spomenike u Sremu što ni najmanje ne čudi ako se zna da je u ekipi bioi i dr Dejan Radičević rukovodilac skaradnog projekta arheološka topografija Banata o kome smo pisali u prošlom broju. Naravno ovi iskrčeni temelji bili su tako kapitalan nalaz da je mr Đorđević čak javno izjavljivao da bi nepostojeći objekat trebalo uvrstiti u turističku ponudu grada Pančeva a kako bi se to realizovao zloupotrebio je svoj položaj predsednika Upravnog odbora Zavoda za urnisanje spomenika Pančevo kako bi po svaku cenu, na oduševljenje vlasnika zemljišta negative temelja crkve I iskopane grobove proglasio kulturnim dobrom I time se svima uspuzao na perčin (Odluka o utvrđivanju lokaliteta preko slatine u Omoljici za arheološko nalazište "Sl. glasnik RS", br. 50/2012) pri čemu nikome nije jasno kako bi prazno trebalo prikazati u šupljem!

Naravno sva ova prčkanja bila su idealna prilika za raznorazne mućke pa su recimo članovima ekipa redovno isplaćivane dnevnice i plaćana ishrana i kupovan benzin a od nepoznatih para a kao za smeštaj ekipe u unajmljenoj kući su kupljeni vojnički kreveti i madraci koji, uzgred budi rečeno, uopšte ne postoje u popisima osnovnih sredstava Muzeja, a ishrana je gratis organizovana u Lovačkom domu u Omoljici gde je nakon završetka iskopavanja priređena monumentalna pijanka sa koje je mrtva pijana sadašnja drugarica direktorka Mesicki BMW Svetlana kolima krenula kući sa tragovima krvi u alkoholu pa je usred noći promašila put skrenula u atar pa pravo preko mostića zabasala u deponiju đubreta.

Ista stvar se desila i prilikom iskopavanja na Starom Tamišu a opšte je poznato da je lova redovno isplaćivana na ruke i to bez ikakve evidencije a sve zbog toga što su ugovori fiktivno pravljeni na jedna lica a na terenu su radila neka sasvim druga pa je recimo kao dugogodišnji saradnik na iskopavanjima izvesni student Perica Jovanov iz Pančeva sa adresom u Spoljnostarčevačkoj 39., koji ima jedno 65 godina i dva odrasla sina a koji na arheološkim iskopavanjima figurira kao predradnik i kuvar a onako usput prodaje i razne vrste rakije od kojih je neka sigurno mnogima udarile u glavu, jer su, osim slučaja pijane direktorke muzeja zabeležene i brojne pojave ulupanih automobila u vlasništvu Đorđevića koji vrlo često na posao dolazi u izubijanim automobilima ("Opelom" aranđelovačkih tablica, "Škodom Oktavija"...), sa otiscima blatnjavih šapa preostalim nakon sletanja sa druma.

Naravno, ima tu još jakih muzeoloških stvari pa je tako nakon konzervacije iskopani kostur zgrčenac najmanje tri puta izlagan kao jedini eksponat pri čemu je između dva izlaganja bio zamaskiran lažnim sandukom a sada je rknut u muzejsku kriptu, odnosno bivši magacin za nameštaj a svakako je kapitalna izložba bila izlaganje prašnjavog numizmatičkog ormana Đorđa Vajferta koji je izložen bez numizmatičke zbirke za koju su Đorđevići 2013. godine prilikom stručnog nadzora izjavili da ne znaju gde je, jer su očito, poput Vojislava Koštunice bili neobavešteni da je opljačkana još 1978. godine a da je pljačka otkrivena 1989. što samo po sebi pokazuje da za pljačku uopšte nije potreban sef.

Podsećanja radi, novine su nakon otkrivanja pljačke objavile članak pod nazivom Žurke u muzeju, slike na revers. Izgleda da se od tada ništa nije promenilo, mada bi sada daleko prikladniji bio naslov Žurke u muzeju sarmati na revers!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane