Natrag

Slom

Stvaranje i razmah uvozno zavisne privrede - koliko košta srpski "liberalizam" (1)

Dranje kože i klizanje kursa

Prevremena i velika liberalizacija tržišta i spoljne trgovine, dovela je do globalne nestabilnosti i ogromnog, gotovo kumulativnog, spoljnotrgovinskog deficita (Srbija je tipična žrtva ovog procesa). Deficit spoljne trgovine (vidljivog uvoza i izvoza) doveo je do permanentnog deficita platnog bilansa. Liberalizacija trgovine, otvaranje nacionalne privrede i privlačenje stranog kapitala postali su deo osnovne strategije razvoja. Ali, kakve su to "strategije razvoja" i do čega su one dovele privredu i društvo, pita se prof. dr Slobodan Komazec, naš ugledni ekonomista, čije istraživanje i na ovu temu objavljujemo u nekoliko nastavaka.

Prof. dr Slobodan Komazec

Privreda je prebrzo otvorena za inostranu konkurenciju, pre nego što su uspostavljene snažne finansijske institucije i izgrađena potrebna lepeza stimulativnih mera spoljnotrgovinske politike. Uloga države zamenjena je mantrom slobodnog tržišta i slobodnog uvoza. Liberalizacija je, poznato je već, imala poražavajući efekat na domaću privredu.

Poseban je problem što je liberalizacija robnog dela platnog bilansa bila praćena i liberalizacijom tržišta kapitala, čiji je nekontrolisani priliv i zajmovni kapital korišten za kupovinu strane robe, za „naduvavanje" domaće potrošnje iznad realnih domaćih resursa (ponude), ali i za finansiranje budžetskih rashoda (a ne samo deficita budžeta). Eksplozija deficita spoljne trgovine dovela je do isto takvog eksplozivnog zaduživanja u inostranstvu. Liberalizacija tržišta kapitala se i dalje forsira, bez obzira što ne podstiče privredni rast i oživljavanje umrtvljenih investicija.

Neki ekonomisti smatraju da podsticanje potrošnje nije način za izlazak iz krize, već je potrebno da se Srbija „okrene smanjenju budžetskog deficita i zaustavljanja rasta javnog duga", odnosno politici štednje. Pri tome se polazi od stava da se podsticanje potrošnje može da odnosi samo na zemlje s velikim unutrašnjim tržištem, kada se podsticaji potrošnje usmeravaju na kupovnu domaćih proizvoda. Istovremeno, radi se o državama koje imaju visok kreditni rejting tako da je mala mogućnost pojave dužničke krize. Smatra se da Srbija kao mala otvorena privreda ima male koristi od fiskalnih (i domaćih) podsticaja, jer se „njihov najveći deo preliva na uvoz roba i usluga, umesto rasta proizvodnje."

To samo povećava spoljnotrgovinski deficit, a njegovo povećanje dovodi do smanjenja vrednosti dinara i rasta inflacije. Konstatacija bi bila tačna samo ako se radi o liberalizaciji spoljne trgovine i tržišta, bez njihove kontrole, usmeravanja i vođenja aktivne spoljnotrgovinske politike (kako su to radile novoindustrijalizovane zemlje Azije). Tada se stimulisanje potrošnje (ali ne bilo kog oblika, već investicione i izvozno orijentisane industrije) može visokoefektivno odraziti na porast proizvodnje, bruto domaćeg proizvoda i zaposlenih.

Podsticajne mere se, uz kontrolu uvoza i stimulaciju izvoza, mogu usmeriti na domaće proizvode i proizvodnju (investicije i izvoz), čime efekti ovih mera ostaju u nacionalnoj privredi, uz brojna multiplikativna delovanja.

Na navedena nepovoljna robna i finansijska kretanja u eksternoj ekonomiji dodatno je delovala ne samo nagla i velika liberalizacija, već i politika precenjenog kursa domaće valute. O tome šire nešto kasnije u ovom tekstu. Slobodna (liberalna) spoljna trgovina praćena privlačenjem stranog kapitala kao osnovnog faktora razvoja, dovela je do visokog deficita spoljne trgovine i visokog spoljnog duga koji to finansira.

Cene osnovnih proizvoda rastu (inflacija je dugo spadala među najviše u Evropi), nezaposlenost se ne smanjuje, tržište je preplavljeno stranom robom iz uvoza. Postali smo samo prošireno tržište. Domaći nekonkurentni proizvodi nestaju na tržištu. Industrijska proizvodnja stagnira ili opada. Pri tome države koje potpisuju ugovore o slobodnoj trgovini odriču se i mogućnosti da vode sopstvenu razvojnu politiku. Potpisivanjem SSP unapred, odrekli smo se, velikim delom sopstvene razvojne politike.

Da pogledamo kretanje izvoza i uvoza u najnovijoj fazi razvoja.

Deficit spoljne trgovine u toku niza godina kreće se između 4 i 9 milijardi evra, a njegovo učešće u BDP između 12% i 30%, što je izuzetno visoko. Deficit spoljne trgovine je stalna pojava sa otvorenim kumulativnim kretanjem i na izrazito visokom godišnjem nivou.

Ekonomija je pod potpunom dominacijom stranog robnog i finansijskog kapitala

U nemogućnosti brzog porasta izvoza (X) i realnog domaćeg proizvoda, a to je na duži period prava i stvarna osnova stabilizacije i presturkturisanja privrede, ekonomska politika se, uglavnom okreće na restriktivni proces uravnotežavanja. Dakle, ograničavanje uvoza ograničavanje svih elemenata domaće potrošnje (lične i opšte), što zavisi od odnosa snaga u društvu (koji će oblik potrošnje biti "prvi na udaru"). S druge strane, zbog sporog prilagođavanja realnog bruto proizvoda monetarnim impulsima i inflatornim metodama pokretanja umrtvljenog rasta, izvoz postaje osnovna komponenta izlaska iz krize razvoja i inflacije. Međutim, u tom faktoru je ugrađena suprotnost, a pre svega imajući u vidu sledeće momente:

1) Struktura izvoza (robni ili finansijski oblici),

2) Izvoz za podmirenje ranije preuzetih obaveza iz dugova,

3) Izvoz iz sve siromašnijih robnih fondova domaće proizvodnje (zbog višegodišnje produžene krize i uništavanja nacionalne proizvodnje),

4) Izvoz po svaku cenu jedne nekonkurentne, stagflacijom (visokim jediničnim troškovima i niskom produktivnošću rada), ali i deflacijom pogođene privrede,

5) Izvoz realnih dobara za otplate (kamate) po dospelim dugovima, dok troškovi proizvodnje, dohoci zaposlenih, porezi i sl. ostaju u domaćoj privredi i pritiskaju domaće tržište,

6) Izvoz pod uslovima precenjenog kursa domaće valute (uz gubitke).

Iz navedenih razloga interesantno je videti kako se kretao izvoz, uvoz, deficit spoljne trgovine i bruto domaći proizvod u dužem periodu. Ovaj period se posebno posmatra pre ove krize i u godinama krize.

Deficit spoljne trgovine je u svim godinama daleko veći od prirasta bruto domaćeg proizvoda u tim godinama. Taj odnos se kreće između 2 i 5 puta u korist deficita spoljne trgovine. Učešće deficita u ukupnom bruto proizvodu kreće se između 18% i gotovo 30%. Nacionalna ekonomija je preusmerena i visoko zavisna od uvoza. Uvoz nadomešta nacionalnu proizvodnju i potrošnju. Nastaje pri tome i negativan spoljnotrgovinski multiplikator.

U celom navedenom periodu (2002-2016) deficit spoljne trgovine iznosi 81 milijardu evra, dok je porast BDP svega 17,9 milijardi, a prirast uvoza 21 milijarda evra. Stepen pokrivenosti uvoza sopstvenim izvozom se stalno povećava, što je jedina dobra pojava u ovim kretanjima. U periodu krize (2008-2016. godini) deficit spoljne trgovine iznosi 49 milijardi evra, prirast BDP svega 3,2 milijardi evra, a prirast uvoza oko 5,5 milijardi evra.

Čvrsti "zagrljaj" visoke uvozne zavisnosti u procesu brze liberalizacije uvoza

Da li je liberalizacija spoljne trgovine pomogla razvoj i prosperitet nacionalne privrede i društva? Otvorenost privrede je sve veća, ali i deficit spoljne trgovine.

Ekonomija ima sve manje mogućnosti da se izvuče iz „zagrljaja" visoke uvozne zavisnosti. Ne postoji uopšte nekakva selektivna uvozna i zaštitna politika. Nestale su potpisom SSP i to pre vremena i ishitreno na našem "putu u EU" - na kojem bezglavo i dalje lutamo i tumaramo. Istovremeno izvoz ne samo da nije dovoljno stimulisan, selektivno usmeren i proizvodno osmišljen, već je precenjenim kursom dinara i visokom domaćom relativnom inflacijom (i troškovima) gotovo potpuno neatraktivan - rađajući većim delom gubitke u izvoznim poslovima. Liberalizacija je istovremeno služila kao paravan za rasprodaju državnog sektora stranom kapitalu. Sada se mora postaviti i pitanje: ko to danas iz Srbije izvozi?

Rukovodeće političke i nestručne ekipe uvele su neoliberalizam i potpuno otvorili našu privredu razornom delovanju inostranog novčanog i robnog kapitala. Neoliberalnom dogmom i politikom precenjenog kursa dinara imamo za posledicu da je deficit spoljne trgovine u ovih petnaest godina dostigao 81 milijardu evra (ili 90 milijardi dolara) i preko dva i po puta je veći od ukupnog bruto domaćeg proizvoda u 2016. godini (33,5 milijarde).

Politika precenjenog kursa dinara koja se godinama "vuče" (i do 66%) dovela je do prave eksplozije uvoza. Model razvoja je baziran na nekontrolisanom uvozu i neproizvodnoj javnoj potrošnji, koji je uz privatizaciju i masovne pljačke i odliv kapitala doveo do razaranja nacionalne ekonomije. Potpisivanjem SSP i pre pristupanja EU Srbija je otvorila privredu svetskoj konkurenciji, pri tome nezaštićena i onesposobljena, u višegodišnjoj krizi i opštoj nelikvidnosti i u procesu propadanja.

Da li iznenađuje da je prihod od carina pao sa 65 milijardi iz 2008. na svega 32 milijarde u 2016. godini, upravo zbog politike liberalizacije i opšteg smanjivanja carina. Stepen otvorenosti privrede povećan je sa 52% iz 2001. na 93% u 2013. godini i 110% u 2016. godini.

Posledica brze liberalizacije spoljnotrgovinskih odnosa je vrlo visok godišnji deficit spoljne trgovine (kod uvoza i izvoza roba i usluga), tako da je u periodu 2002-2016. ukupan deficit narastao na 81 milijardi evra ili 90 milijardi dolara. U isto vreme ukupan prirast bruto domaćeg proizvoda iznosi svega oko 17,9 milijardi evra ili 23 milijarde dolara. Nekontrolisani uvoz „svega i svačega" doveo je preko precenjenog kursa dinara do gušenja nacionalne proizvodnje i pravu „poplavu" strane robe.

Domaća privreda i proizvodnja su ugušene, tržište preplavljeno stranom robom, a kupovna moć građana srozana. Banke vrlo skupim kreditima omogućavaju kupovinu strane robe i uvlače građane u visoku zaduženost (posebno preko kredita sa deviznom klauzulom). To se mora zaustaviti. Ne postoji do sada nikakva koncepcija spoljnotrgovinske politike. Ne postoji nužna zaštitna politika, ali ni stimulativna spoljnotrgovinska politika (osim liberalizacije i smanjivanja carinske zaštite).

Druge države, posebno najrazvijenije, vode više ili manje otvorenu protekcionističku (zaštitnu) politiku domaće privrede, uz veliki broj skrivenih zaštitnih klauzula. Pri tome se razvijaju koncept snažne stimulacije izvoza. Nama se nudi liberalizacija i to za jednu razorenu i nekonkurentnu i nedovoljno podržavanu privredu. Domaća proizvodnja je do sada gotovo uništena, a industrija u pravom infarktnom stanju. "Od 50 država koje su na putu da nestanu kao države u svima je odsustvo industrije njihova zajednička crta" (Erik Rajnert: Spontani haos, 2010). Koliki je značaj uvoza u odnosu na domaći bruto proizvod i njegovo kretanje u nizu godina krize vidi se iz sledećeg pregleda...

Ako je prirast bruto domaćeg proizvoda u periodu 2008-2016. iznosio 3,2 milijardi evra, a deficit spoljne trgovine 49 milijardi evra, postavlja se pitanje čemu je služio tako visok uvoz, ako nije imao odraz na privredni rast. U celom periodu od 2001-2016. godine prirast bruto proizvoda iznosio je 17,9 milijarde, a deficit spoljne trgovine 81 milijarde evra ili 90 milijardi dolara, što znači da je država postala potpuno uvozno zavisna. Ovde treba navesti jedan vrlo poučan stav:

„Država mora sama brinuti o svom razvoju i mora shvatiti da nema razvoja koji se dešava sam po sebi, ili, kako se to „naučno" kaže, snagom tržišta. Razvoj se mora planirati, njime se mora upravljati, mora postojati jasna strategija, a mora postojati jedno ministarstvo koje se time bavi, ne četiri. Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija - nisu potrebni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o interesima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti. Konačno i možda najvažnije, Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti". (Nebojša Katić u „Politici", Beograd, 27.02.2010). S navedenim stavom se potpuno slažem. Šta nam to radi i kakvu politiku vodi naša politička vrhuška i makroekonomski priučeni "ekonomski upravljači" našom sudbinom i budućnošću? Sve suprotno od navedenog!

Visoka uvozna zavisnost i stalni uvozni pritisak

Ekonomija ima sve manje šanse da se izvuče iz „zagrljaja" uvoznog pritiska i visoke uvozne zavisnosti. Istovremeno izvoz ne samo da nije dovoljno stimulisan, selektivno usmeren i proizvodno osmišljen, već je precenjenim kursom dinara i relativno višom domaćom inflacijom (i troškovima) gotovo obeshrabren i nestimulativan - rađajući većim delom gubitke u izvoznim poslovima. Da vidimo do čega je dovela ova politika potpuno "otvorene" privrede i visoko uvozno zavisno u fazi istovremenog gušenja domaće privrede.

Šta se može očekivati od nacionalne privrede u kojoj preko 51% učestvuje uvoz, a svega oko 30%-40% izvoz? Liberalizacija je imala, vidimo, poražavajući efekat na privredu. Rast se usporava - do stagnacije ili čak retardacije (2012. i 2014. godina), učešće uvoza se godinama povećava, a rast stagnira. Privreda se uvodi u visoku uvoznu zavisnost. Marginalna sklonost uvozu je izuzetno visoka i kreće se u nekoliko poslednjih godina između 0,75 i gotovo jedinice. To implicira potpunu neefikasnost domaće privrede, nekontrolisani uvoz svega i svačega, formiranje uvoznog lobija, nepostojanje nikakve uvozne - selektivne politike, ali i izostanak stimulativne izvozne politike.

Ovde treba posebno istaknuti sledeće faktore visokog deficita i visoke sklonosti uvozu:

1) Relativno viša stopa inflacije (znatno iznad inflacije kod spoljnotrgovinskih partnera),

2) Snažan rast tražnje proizvoda za tekuću reprodukciju, ali i ostalih oblika potrošnje u odnosu na proizvodnju,

3) Visoka uvozna zavisnost (sklonost uvozu),

4) Ograničavanje i blokada domaćih faktora razvoja.

To dovodi di sve većeg raskoraka u izvozu i uvozu i stvaranje deficita spoljnotrgovinskog bilansa. Porast domaće proizvodnje sve više zavisi od uvoznog sadržaja. Izvozni multiplikator je potpuno neutralisan (to su poznati multiplikativni efekti izvoza na domaći bruto proizvod).

Uzroci preteranog uvoza nalaze se i u zanemarenoj domaćoj ukupnoj proizvodnji, posebno sirovinskoj i energetskoj proizvodnji, nedostatku politike supstitucije uvoza, nedostatka selekcije u asortimanu i specijalizaciji proizvodnje, (posebno kod proizvoda dominantno za domaće tržište) čime je uvozna zavisnost ne samo finalnih proizvoda, već i proizvoda široke potrošnje ogromno povećana. Ona se podržava velikim kreditima stanovništvu za kupovinu uglavnom strane robe. Privatizacijom je, uz to, dodatno uništena domaća proizvodnja. Osim toga, niska je tehnološka i ekonomska produktivnost i modernizacija privrede sa velikim faktorom slabljenja izvoza i narastanja deficita trgovinskog bilansa. Ovakvom spoljnotrgovinskom politikom nastao je pravi slom bilansa spoljne trgovine, uz sve veće teškoće u finansiranju deficita, posebno iz deviznih rezervi, ali i sve skupljih inostranih kredita.

Brza liberalizacija spoljne trgovine i izostanak podsticajne izvozne politike

Brza liberalizacija spoljne trgovine, ukidanje potrebne zaštitne politike, izostanak potrebne stimulativne izvozne politike, pogrešna kursna i kamatna politika, izostanak potrebne strategije (selekcije, strukture i programa) razvoja, imalo je za posledicu katastrofalne razvojne, finansijske i socijalne efekte, uz razaranje realne nacionalne privrede i proizvodnje. Razvijene privrede glavne „izvoznice" dogme liberalizacije zadržavaju visoko-subvencionisane proizvode u izvozu i protekcionističke barijere u uvozu. To ni jedna slabo razvijena privreda ne može da „uguši" i neutrališe i uđe u zdravu i stimulativnu konkurentsku borbu. Razvijene države, poznato je, vodile su selektivnu zaštitu domaće proizvodnje, dok nisu postale dovoljno snažne da se takmiče sa stranim korporacijama.

Privredni sistem koji stalno podstiče uvoz, trgovinu (robama iz uvoza, novcem i kreditima), dakle zaduživanjem države, građana i preduzeća - mora završiti u dubokoj krizi. U okvirima ovakve ekonomske paradigme izlaza iz krize kao da nema.

Izvoz za države je dugoročna vrlo kvalitetna investicija, koja uz kvalitet robe i usluga traži i odgovarajuću podršku u pripremi izvoza, samoj proizvodnji za izvoz, i konačno, izvozu kao finalnoj fazi (finansijski efekti). Izvozna privreda kod nas nema ni jedan stimulativni instrument izvozne politike. Da vidimo šta se od mogućnosti može koristiti u podsticaju izvoza:

Makroekonomski instrumenti podsticaja izvoza preko monetarne, fiskalne i spoljnotrgovinske politike

Monetarna izvozna politika-Fiskalna politika-Krediti za pripremu izvoza - Krediti za izvoz - Niska kamatna stopa - Konkurentan i stimulativan devizni kurs - Odgovarajući rokovi kredita - Osiguranje izvoznih poslova - Krediti za prioritetan i vrlo selektivan uvoz Spoljnotrgovinska politika - Selekcija i kontrola uvoza - Prioriteti u uvozu, - Politika supstitucije uvoza, - Regionalno usmerenje uvoza i izvoza - Carinska zaštita -Vezivanje uvoza i izvoza - Politika reciprociteta- Povraćaj poreza, - Smanjenje ili oslobađanje od poreza izvoznih preduzeća - Carinska zaštita domaće prioritetne proizvodnje - Poreski kredit - Poreska stimulacija investicija u izvoznoj privredi - Ubrzana amortizacija izvozne privrede.

Uzmimo samo date kredite banaka za uvoz i izvoz. Krediti za uvoz iznose 26-33 milijarde dinara, a za izvoz 4-6 milijardi. Šta se tu stimuliše?

Dakle, ne postoji osmišljena i planirana politika izvoza i uvozna politika. Gotovo se radi o stihijskim procesima, kao da se radi o privatnom i pojedinačnom interesu. Podsetimo se samo velikog uspeha „pet tigrića" iz Istočne Azije, koje su države uspešnim kombinacijama niza mera uspele da ostvare vrlo dinamičan ekonomski rast, oslobode se tereta spoljnih dugova, reše platnobilansne probleme (i inflaciju), uz nagli rast nacionalnog bogatstva i per capita dohotka i konačno, približe se nivou razvoja visoko razvijenih zapadnih država. To smo obradili u ovom radu na drugom mestu.

Veliki je problem u tome što je u procesu potpune liberalizacije i nekontrolisanog uvoza, uz visoko precenjeni krus domaće valute došlo do naglog porasta uvoza i robe široke potrošnje. Samo u periodu krize od 2007. do 2016. godine ovaj uvoz iznosi preko 26 milijardi evra. Eksplozija uvoza vezana je za otvaranje stranih robnih kuća, fri šopova, trgovačkih lanaca, čiji se poslovni rezultati odlivaju u inostranstvo, dok se deficit nastao u spoljnoj trgovini morao finansirati novim dugom, obzirom na to da su devizne rezerve ostale nepromenjene. Realizacijom strane robe dolazi do odliva deviza u inostranstvo, tako da trgovina nije u funkciji razvoja, već gušenja nacionalne proizvodnje, ali i narastanja spoljnog duga. Normalno je da je spoljni dug preduzeća porastao sa 0,6 na 9,5 milijardi evra od 2001-2016. godine. Međutim, to je statički pokazatelj (stanja), dok je u svim godinama dolazilo i do otplata i do novog zaduživanja. Bruto tokovi realnije prikazuju finansiranje spoljnotrgovinskog deficita.

Koliko je uvoz razvojno usmeren

Po ekonomskim namenama i delovanju na razvoj privrede struktura uvoza je dosta nepovoljna, jer na sredstva za rad dolazi npr. u 2016. oko 2 milijarde evra (11% uvoza), dok na sredstva za reprodukciju (najvećim delom, energenti i materijali) otpada preko 9 milijardi evra (53%). Poseban je problem visoko učešće potrošne robe (zajedno sa neklasifikovanom robom po nameni) na koju otpada preko 6 milijardi evra (35%) od ukupno 17 milijardi uvoza u 2016. godini.

Zbog sigurnog interesa javnosti da vidi šta to izvozimo i šta uvozimo prikazujem ih i po proizvodima. Podaci se odnose na 2016. godinu

Najveći deo deficita spoljne trgovine odnosi se na uvoz mineralnih goriva, hemijskih i električnih proizvoda, mašina i transportnih uređaja, a posebno kod gotovih proizvoda.

Ovo je stalna tendencija, bez obzira na veliki pad cena nafte i energenata koji smanjuju visinu uvoza i deficit spoljne trgovine.

Iz navedenog se jasno vidi da izvoz i uvoz ne mogu biti stihijske pojave i nekontrolisani i potpuno neusmereni robni spoljnotrgovinski tokovi. Mora da postoje osmišljeno i programirano vrlo selektivno stimulisana ili destimulisana robna razmena s inostranstvom, ali i potrebna zaštitna politika (protekcionizam). Protekcionizam inače narasta u svetskoj trgovini, ne samo vezano za novu politiku SAD kod predsednika Trampa, već i u Evropi i svetu. Započeti geopolitički procesi upravo vode tome, nasuprot neoliberalnoj dogmi.

Pogledajte samo detaljnu strukturu izvoza i uvoza po vrstama roba i usluga, po zemljama i regionima koji se prate u Statističkom godišnjaku Srbije, tada će slika biti mnogo jasnija, koliko to mora biti dobro organizovano, planirano i podržavano područje aktivnosti države.

Vrednost uvezene robe široke potrošnje u periodu krize (2007-2016) iznosi 26,7 milijardi evra, što je jednako ukupnom spoljnom dugu Srbije. Istina, i izvoz robe široke potrošnje u tom periodu iznosi je oko 17,7 milijardi evra, tako da je neto uvoz oko 9 milijardi evra.

Glavni izvoznici i neto izvoznici

Da vidimo ko su glavni izvoznici Srbije i njihov udeo u ukupnom izvozu. Dajemo nove podatke za 2016. godinu. FAS Srbija 1.068 miliona evra, Hesteel Serbia 369 miliona, Tyres-Tigar 316 miliona, Philip Moris 220 miliona, Naftna industrija Srbije 236 miliona, Petrohemija 195 miliona, Gorenje 162 miliona, Viktoria grupa 173 miliona, Tetra pak 176 miliona, MK grupa 158 miliona, Yura corp. 157 miliona, Hemofarm 153 miliona, Robert Bosh 152 miliona, Leoni Wiring Systems 147 miliona, Jugoimport 145 miliona. Na ovih 15 preduzeća otpada oko 4 milijarde evra izvoza ili 29% ukupnog. Bilo bi interesantno videti i njihov uvoz, da bi se video neto izvoz i pretežni izvoznici i uvoznici. Vrlo je značajno koliko su to naša, a koliko strana preduzeća koja rade kod nas i izvoze proizvode.

Kod ovih glavnih izvoznika interesantno bi bio videti i sve olakšice i stimulanse koje dobijaju. Preko navedenog se može razraditi i određena podsticajna politika izvoza i selektivna politika uvoza. Drugačiji pristup je obična stihija, parcijalni pristup ili politika gotovo od slučaja do slučaja.

Precenjeni kurs i produbljavanje krize

Politika deviznog kursa ima direktan uticaj na ponašanje izvoza i uvoza. Duže vođenje politike precenjenog kursa dovodi do uništavanja nacionalne proizvodnje i domaće ponude, uz veliki podsticaj i "isplativost" uvoza, a destimulaciju i gubitke u izvozu.

Devizni kurs dinara i devizne rezerve, sasvim opravdano su u središtu interesa naše stručne i ukupne javnosti, posebno u fazi brzog klizanja kursa u odnosu na evro. Stvarni kurs je rezultat ukupne privredne, finansijske i političke situacije u zemlji, ali i monetarne politike i platnobilansnih odnosa. Ponuda i tražnja deviza se izvode (kurs je finalni „proizvod") iz ukupnih finansijskih tokova u zemlji i u odnosima na inostranstvo. Šta se događa sa kursom dinara koji se permanentno snižava ili devalvira? Naša centralna banka je izabrala upravljivo-fluktuirajući devizni kurs kao „monetarno-stabilizaciono sidro" i važan instrument i indikator antiinflatorne politike. Dakle, ni jedna institucija nije direktno zadužena za devizni kurs, jer naša centralna banka treba da brine stabilizaciji cena, a da je briga za kurs samo tolika koliko utiče na rast cena. Da li se kurs dinara može održati dovoljno stabilnim i s vrlo malim oscilacijama gore-dole u odnosu na nekakav ravnotežni „tržišni" kurs kao dovoljno stabilan, koji otklanja kursne rizike i kursne razlike i rezultat je ponude i tražnje deviza? U situaciji visokog deficita spoljne trgovine, velikih dospelih obaveza iz spoljnih dugova (kamate i otplate) niske ili čak negativne stope ekonomskog rasta, relativno visoke stope inflacije u odnosu na glavne spoljno-trgovinske partnere i dr. teško je održati kurs dinara stabilnim. Centralna banka tvrdi da ima „snažne devizne rezerve" i da povremenim intervencijama na deviznom tržištu može da brani tako formirani „tržišni" devizni kurs. Šta se to onda desilo sa velikim padom kursa dinara od početka 2012. godine i šta možemo očekivati ubuduće. Centralna banka je izvršila konverziju (prodala na deviznom tržištu) 7,5 milijardi evra iz deviznih rezervi u dinare, uz srednji kurs evra u tim godinama to iznosi 805 milijardi dinara. Preko budžetske potrošnje (plate, penzije i druge budžetske obaveze) to je završilo blokirano u depozitima banaka, uz deo neutrošenog novca u Trezoru. To je jedan od faktora "stabilnosti" kursa. Drugi je veliko dospeće obaveza za plaćanje (tražnja i odliv) preduzeća i banaka po spoljnom dugu. To je dovelo do povećanja tražnje deviza na deviznom tržištu. Treće, centralna banka je izvukla dinarsku protivvrednost prodatih deviza iz cirkulacije, dok su devize odlivene za plaćanje dospelih spoljnih obaveza.

To je taj dvostruki negativan efekat u privredi. Prvo, odliv deviza za obaveze plaćanja inostranstvu i drugo smanjenje mase novca u opticaju i opšta nelikvidnost i sistem sveopšteg neplaćanja. Tako "odbrana kursa" deluje "stabilizaciono" gušeći nacionalnu privredu.

Postoji i čisto psihološki faktor koji samo podstiče rast kursa evra, ali i smanjena ponuda deviza (doznake, novi krediti, direktne strane i portfolio investicije i dr) koja će uskoro uslediti.

Tvrdnja da svaki dinar emitovan po tom osnovu „ima svoje devizno pokriće u evrima" i da nema osnova da je Narodna banka Srbije „štampala dinare bez pokrića" više služe za umirenje javnosti i zabavljanje monetarnih stručnjaka.

To je isto kao kada preduzeće proizvede neku robu, pri tome isplati zaposlene, plati poreze i doprinose, kupi materijal i dr. a zatim proizvod stavi u magacin. Jednostavno to ne stoji, kao ni već uobičajeni stav Narodne banke Srbije da je „novčana masa pokrivena sa 490% deviznim rezervama".

Ako pogledamo strukturu, plasiranje i raspoloživost deviznih rezervi tada vidimo da taj odnos ne znači ništa. O kvalitetu i plasiranju deviznih rezervi raspravljamo na drugom mestu u ovom radu.

Zbog velikih dospeća obaveza po spoljnim dugovima u 2016. godini 5,6 milijardi evra i 6,6 milijarde u 2017. godini, ali i većeg učešća obaveza iz duga od neto prirasta BDP, izostanka sredstava od doznaka iz inostranstva (zbog produžene krize i neizvesnosti, ali i visoke nezaposlenosti u razvijenim zapadnim privredama), izostanka sredstava od privatizacije, malih direktnih stranih investicija i portfolio investicija, prestanka procesa dokapitalizacije banaka, a zatim zbog produbljavanja krize kod nas, očekivanog slabljenja „sklonosti" ka deviznoj štednji (o dinarskoj da i ne govorimo) i dr., na deviznom tržištu će postojati permanentan pritisak na slabljenje kursa dinara. Dokle se to može očekivati? To će biti stalni proces, uz veće ili manje dnevne oscilacije kursa gore-dole, ali uz permanentni proces klizanja srednjeg kursa i uz sve veći raskorak kupovnog i prodajnog kursa.

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa Srpska ekonomija je potpuno pod dominacijom stranog robnog i finansijskog kapitala

Glosa

"Neka roba bude domaća, kada je to razumno i moguće, a pre svega treba bankarski sektor da bude nacionalan"

(Grinspen)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane