Natrag

(P)likovi

Usponi, padovi i detalji iz zdravstvenog kartona Aleksandra Vučića

Gordo posrtanje, uspon i sunovrat

Srbija je zemlja koja se graniči sama sa sobom, u kojoj su najbogatiji oni koji nikad nisu radili, u kojoj nepismeni pišu istoriju, gde je zdravstvo besplatno a lečenje skupo i nedostižno, u kojoj građani glasaju za diktatore, a onda ih proteruju, hapse ili streljaju. Danas tom državom neprikosnoveno vlada Aleksandar Vučić. Njegov uspon, životni put i zdravstveni karton opisuje Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Na predsedničkim izborima Vučić je uzeo više od dva miliona glasova, dobio je novi petogodišnji mandat i podršku svih kriminalaca iz naprednjačkog kartela i koalicionih gangova, aplaudiraju mu svi politički i tajkunski paraziti, oko njega obigravaju lica s poternica i lepotice s naslovnih strana, svi ga vole... No, on nije naivan. I dok u polutami vinskog podruma pretura po izvodima svojih računa iz švajcarskih, arapskih i hongkonških banaka, ili dok pravi raspored televizijskih voditeljki koje će voditi na romantične izlete u Beč, Pariz ili na Maltu, svaki taj trenutak sreće kvari mu činjenica da se bliži neminovni kraj igre. Bez hepienda. S obzirom od kakvog materijala je sačinjen i šta je sve radio, drugačije i ne može.

Stepenice kojima se uspinjao izgrađene su na grobovima desetina hiljada žrtava njegovih političkih avantura, na nesreći miliona prognanih, obogaljenih i opljačkanih. Sad, kad je prošao zenit i krenuo naniže, mora da se suoči sa svim tim svedocima svojih laži i prevara. Ne postoji alibi koji bi mogao da ga sačuva od odgovornosti, kazna mu može biti umanjena samo usled sažaljenja. A, on ga, ma koliko to čudno izgledalo, ipak zaslužuje.

Naprosto, Vučiću nikad nije bilo lako. Uslovljen haotičnim porodičnim odnosima, nesrećnim detinjstvom, momačkim traumama, mučnim brakovima, dugogodišnjim ponižavanjem i potcenivanjem nadređenih i moćnijih, a ponajviše zahvaljujući karakteru, Vučić nije ni mogao da bude bolji. I danas, kad je apsolutni gospodar života i smrti, ne može da se otrgne iz mračne prošlosti u kojoj je formatiran.

On to i ne krije. U emotivnim ispovestima, za koje smatra da su mu korisne u političkom marketingu, iznosi uspomene pune tuge i bola.

- Dok me je majka dojila, iskliznuo sam joj iz naručja. Pao sam i slepoočicom udario u špic fotelje. Kažu da je krv šikljala toliko da su pomislili da nema ništa od mene. Ipak, nije mi bilo ništa. Naravno, toga se ne sećam, mada možda se posledice tek danas osećaju - pričao je Vučić.

Mama Angelina ga je ispustila iz naručja, a otac ga je terao da jede pokvarenu paštetu:

- Otac je postavio mene i Andreja da jedemo paštetu i to onu francusku, u crevu, odvratnu. To stvarno nismo voleli, ali nije bilo cile-mile. Namaže on nama, probamo, a ono grozno. Ne može da se proguta. Mi ne možemo, on ne popušta. Traje diskusija i ulazi majka, pita šta je problem. Ja kažem: „Tera nas da jedemo paštetu koja je grozna". Majka uzme paštetu i pogleda, a njoj rok prošao pre dve godine! Ipak, moj otac kaže da to nije ništa, namaže sebi krišku i pojede nešto najodvratnije što sam probao u životu!

Imao je četiri godine kad su mu roditelji dobili stan na Novom Beogradu. U osnovnoj školi „Branko Radičević" u Bloku 45, kao i među drugarima s asfalta nije se snašao. Nije imao šanse. Bolešljiv, s velikim medicinskim naočarima i jednim okom prekrivenim gazom, vižljast, ali trom i trapav, izazivao je samo podsmeh dece. Umesto u manguplucima učestvovao je na takmičenjima literarne i šahovske sekcije. Kasnije, kad je porastao, pokušao je da se nametne na školskom košarkaškom igralištu. Ni tu se nije primio. Malo zbog krhke kičme, malo više zbog nedostatka sportskog temperamenta, morao je da se pomiri sa sudbinom štrebera.

Kompleksi, koji su se tada formirali, odveli su ga na tribine „Marakane". Iako je mahao crveno-belim šalom, pevao i psovao, više je ličio na napućenu čirslidersicu nego na pravog deliju.

Kakav navijač, takav vojnik. Vojni rok je 1988. služio u sarajevskoj kasarni „Slaviša Vajner Čiča", VP 5327. Prema svojoj generaciji pokušavao je da bude korektan, izbegavao je sukobe, nije se eksponirao, ali karakter je ipak bio jači od inteligencije. Po svaku cenu hteo je da se ušlihta oficirima. Uvek se dobrovoljno javljao za sve zadatke, krevet mu je bio zategnut, uniforma čista, cokule sjajne. Posle jednog kolektivnog nestašluka, koji su komandiri drakonski kaznili, ceo vod je posumnjao u Vučića. Iako nije dokazano da je on cinkario, drugovi iz spavaone priredili su mu ćebovanje. Da bi ga spasao sledećih odmazdi, komandir čete ga je postavio za ćatu, pa više nije morao da strepi u zajedničkoj spavaonici.

Što bi rekao Matija Bećković - đe god sam stao, tu sam poginuo. Vučiću je malo falilo da zaista pogine u Sarajevu, tri godine posle izlaska iz JNA. Čim je počeo rat u Bosni, vođen jakim nacionalističkim nervom i željom da se dokaže, Vučić se s dvojicom prijatelja priključio četnicima vojvode Slavka Aleksića. Ta jedinica je držala položaje na Ilidži i Grbavici. O Vučićevom ratnom iskustvu govorio je Goran Despotović, Aleksićev saborac i prijatelj još iz vremena dok su radili kao poštari.

- S oduševeljenjem smo dočekali dobrovoljce iz Srbije, naročito iz Beograda. Vučić je bio u jednoj od prvih grupa koje su nam se pridružile. Nije se dugo zadržao. Naprosto, nije mogao da izdrži. Odmah smo shvatili da neće biti od velike pomoći, pa smo ga štitili, stavljali smo ga na drugu liniju, u pozadinu. Posle jedne akcije kod Jevrejskog groblja toliko se isprepadao da celu noć nismo uspeli da ga smirimo. Kukao je, plakao i prizivao majku, bio je potpuno sluđen. Njegovi jauci su otkrili naš položaj, pa smo morali da se povučemo. Ujutru, kad je sve prošlo, vojvoda Slavko je očinski razgovarao s njim, bez ljutnje i ruganja. Ohrabrio ga je pričom da nije svako stvoren za vojnika, da našoj borbi može više da koristi u nekoj drugoj službi. Ne znam s kim je vojvoda pričao, ali tog dana je Vučić prebačen na Pale, da radi kao prevodilac i novinar. Vučić je kasnije pokazao ko je i kakav je. U beogradskoj „Dugi" posle sam čitao kako se hvali svojim ratnim pohodom na Jevrejskom groblju. To me nasmejalo. Međutim, kad se vojvoda Slavko posvađao sa Šešeljem, Vučić ga je ogovarao, zaboravio je koliko mu je pomogao.

Ulaskom u Srpsku radikalnu stranku Vučić se konačno našao u prirodnom okruženju, među sebi sličnima. Vojislav Šešelj mu je dao priliku da razvije urođene talente za prevare i spletke. Dao mu je status prvog operativca stranke, poslaničke mandate, prvo i do danas jedino radno mesto izvan politike - funkciju direktora zemunske sportske hale „Pinki" - ministarstvo informisanja u „crno-crvenoj" vladi Mirka Marjanovića, pare, uticaj i moć.

Uz čašu meda, Vučić je popio i čašu Šešeljeve žuči. Svakodnevnim uvredama, ponižavanjem i zlostavljanjem vojvoda mu je uništio i poslednji gram dostojanstva. Vučiću se to svidelo. Junački je, pognute glave, trpeo Šešeljevu galamu, ruganje i psovke. Satisfakciju je imao u slobodi da na isti primitivan način kinji sve koji su niže rangirani. U toj perverznoj nomenklaturi Vučić se brzo popeo u sam vrh, blizu Šešelja i Tomislava Nikolića. Taman kad se lepo raskomotio, kad je pomislio da mu je sve potaman, desio se incident koji je pokazao koliko je nestabilan.

U leto 1999, neposredno posle NATO agresije, Vučić se razbaškario u novom stanu od 120 kvadrata, koji je dobio od države. Radikali su fingirali ljutnju na socijaliste zbog predaje Kosova, ali zadržali su ministarska mesta, nastavili su da verbalno ratuju protiv stranih sila i fizički da uništavaju „domaće izdajnike". U sred te idile, začinjene s mnogo moći, para i tuđe krvi, Vučić je doživeo klasični nokaut. Saznao je da Maja Gojković plasira istiniti trač da Ksenija Vučić iz predbračne veze ima ćerku Nevenu, koju je svima, pa i mužu, predstavljala kao mlađu sestru. Kao svaka histerična ženturača, Vučić je bes iskalio na supruzi. Da bi povratio autoritet u stranci krenuo je u lov na tračare koje su mu se rugale iza leđa. Ipak, i u stanju nervnog rastrojstva, znao je da ne sme nasrnuti na Šešeljevu miljenicu Maju, pa je udario na lakšu metu, na Gordanu Pop Lazić. Šešelj, vrhunski manipulant, mudro je obuzdao Vučića. Nije mu dozvolio da se obračunava ni sa jednim radikalskim funkcionerom. Hladno mu je objasnio da je za sve sam kriv, da je trebalo pametnije da bira s kim će se venčati i da ne sme svojim privatnim problemima da opterećuje kolege u stranci.

Kao uvređena mlada, čim je shvatio da nema podršku vođe, Vučić je opsovao, rekao da daje ostavku i na ministarsku funkciju i na članstvo u SRS, zalupio je vrata i otišao kući. Tačnije, otišao je u „Ju biznis centar", ali ne u svoj stan, već kod komšije Srđe Popovića, lidera „Otpora".

Normalan čovek, suočen s takvim haosom, morao bi da se presabere i odboluje. Ne i Vučić. Iako mu je sujeta trajno povređena činjenicom da ga je supruga lagala i, što je mnogo gore, da su to znali svi u njegovom okruženju, odmah je počeo da priprema osvetu.

Nije zvanično podneo ostavku, ali tri nedelje nije dolazio ni u ministarstvo, ni u Srpsku radikalnu stranku. Sa Srđom Popovićem nekoliko puta se sastajao u njegovom stanu, ali i na javnim mestima, kako bi ih svedoci videli i dojavili Šešelju. Durenje nije dalo željeni rezultat, i vojvoda je tihovao, trenirajući strogoću. Vučić mu je tada poslao konkretnije poruke u kojima ga je istovremeno ucenjivao i molio za oproštaj. Ta drama lepo je opisana i u izveštaju Centra Resora državne bezbednosti - Beograd, Peto odeljenje.

- Preko našeg pouzdanog izvora došli smo do saznanja da je dana 19. 8. 1999. godine Vučić Aleksandar ostvario kontakt sa Radom Višić, službenicom u Vladi Republike Srbije. (Višićka je bila Vučićeva zamenica u ministarstvu informisanja, nap. autora.) U toku razgovora bilo je reči o sukobu Vučića i Vojislava Šešelja. Tim povodom, Vučić je istakao da Šešelj već duže vreme ima nešto protiv njega i da su obojica samo čekali razlog da se raziđu. Po njegovim rečima, to se desilo juče i on je odlučan u nameri da napusti stranku, naglasivši da je u SRS uložio sve i da mu je izuzetno teško zbog odlaska. Rada Višić je, uvaživši Vučićeve razloge, rekla da o svemu treba dobro razmisliti, a ne donositi ishitrene odluke. Obećala je da će o svemu da razgovara sa Šešeljem, uz dogovor da ona i Vučić sutradan još jednom o svemu popričaju. Istim povodom, supruga Aleksandra Vučića, Ksenija, je ostvarila kontakt s Vojislavom Šešeljem. U toku razgovora, Šešelj je rekao da je Vučić „pukao sasvim", te da je zbog njega atmosfera u stranci postala nepodnošljiva. Sukob je, dodao je, izbio kad je Vučić uvredio Šešeljeve najbliže saradnike, koji su se zatekli u kabinetu, i nakon kraće rasprave Vučić je napustio kancelariju i rekao da daje ostavku. Takođe, Šešelj je istakao da ne može više da bude „dadilja" Aleksandru Vučiću, naročito ako to remeti unutrašnje odnose u stranci. Na kraju, uz napomenu da mu je sam Vučić priznao da je prešao na strogi post i da ima svog duhovnika („to je bolest, Ksenija"), Šešelj je izrazio svoje razočarenje pričama da Vučić prelazi u DS. Uz stalno zahvaljivanje Šešelju za sve što je učinio za njih, Ksenija se složila sa konstatacijom da sa Vučićem nešto nije u redu i izričito negirala priče o prelasku u DS - navodi se u udbaškoj belešci.

Ulogu Vučićevog „duhovnika" odigrao je Porfirije, tada iguman manastira u Kovilju, danas mitropolit zagrebačko-ljubljanski. Pošto je Porfirije (Perić) iz Bečeja, kao i Vučićeva mama Angelina, pristao je da, ne znajući sve detalje, pomogne zabludelom grešniku. Naravno, pravoslavlje, duhovnost i strogi post Vučić doživljava na isti način kao i Šešelj, kao bolest. Nije mu padalo na pamet da posti i sozercava, s tom pričom hteo je samo da dramatizuje slučaj.

Trik je uspeo. Posetu jedne iračke delegacije Šešelj je iskoristio kao povod da pozove Vučića da dođe u vladu. Obojica su, podvijenog repa, prešli preko incidenta u kome je stradala samo Ksenija.

Takođe, ostala je i dirljiva veza Vučića i Popovića. Javno, Vučić je najžešće optuživao „otporaše" za izdaju Srbije i organizovao je grupe batinaša koje su prebijale omladince sa simbolom stisnute pesnice, a tajno se družio sa njihovim vođom Srđom. U skladu sa svojim šizofrenim karakterom, nije mu bilo teško da se uživi u ulogu dvostrukog špijuna. Šešelja je korektno obaveštavao o tom kontaktu, prenosio mu je informacije iz okruženja Zorana Đinđića, a, s druge strane, Popovića je obaveštavao o stanju u vladajućim strankama. I u vreme najvećih previranja, u leto pred petooktobarski puč, njihova kooperacija je besprekorno funkcionisala. Sličan odnos Vučić je izgradio i sa Milanom Božićem, najuticajnijim čovekom u okruženju Vuka Draškovića, koji mu je dojavljivao sve što se dešava u Srpskom pokretu obnove i ostalim opozicionim strankama.

Špijunski talenat Vučić je, u to vreme, dokazao i na primerima viđenijih radikala. Po Šešeljevom naređenju, Vučić se zbližio sa Čedomirom Vasiljevićem, šabačkim tajkunom koji je u „crno-crvenoj" vladi figurirao kao ministar bez portfelja. Celo leto 2000. godine Vučić je proveo zabavljajući se na bazenu mučenog Vasiljevića. Druženje je trajalo do poslednjeg dinara iz Vasiljevićeve kompanije „Jugent TT". Kasnije, kad je propali tajkun pobegao, Vučić ga je pronašao, obradio i nagovorio da se preda policiji.

U istom stilu Vučić i danas manipuliše bogatašima. Njegov štap i šargarepu već su osetili Miroslav Mišković, Slobodan Kvrgić, Dragan Amidžić, Mladen Grujić, Dušan Stupar, a sutra će ista sudbina zadeseti Zvonka Veselinovića, Branislava Đurđevića, braću Nicović i slične.

U kriminalistici, prevara se smatra najpodlijim krivičnim delom, gorim od razbojništva. U Vučićevoj svesti, prevara je legitimno sredstvo za ostvarenje ličnih interesa. On to i ne krije. „Ozbiljan čovek nema prijatelje, oni samo nameću nepotrebne obaveze", mudro je, sve s osmehom, tvrdio Vučić upravo pred onima koje je nazivao prijateljima. Iako su imali milion dokaza iz ličnog iskustva ili iz posrednih saznanja, većina njegovih žrtava je dobrovoljno pristajala na rizik da budu prevareni i opelješeni. Sličnom patologijom vodi se i Vučić, laže i vara, a onda se ljuti što mu ne veruju.

- Imati prijatelja, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može prihvatiti, nema prijatelja - napisao je pre neki dan na Tviteru Aleksandar Nikolić.

Aforizmom Duška Radovića opisao je svog kuma Aleksandra Vučića. Nikolić, zvani Foto Toni, dugo je predstavljao glas razuma u Vučićevoj sviti. Pristojan i korektan u poslu i politici, nije imao šanse da opstane u vrhu tog kartela. Posle trogodišnjeg staža na mestu državnog sekretara u Ministarstvu unutrašnjih poslova, gurnut je na marginu.

Za razliku od Foto Tonija, mnogi vodeći naprednjaci svog vođu ogovaraju znatno sočnije. Uvređeni i ogorčeni njegovim prevarama, ne uzdržavaju se od ruganja i njegovom posrdnulom zdravlju.

Pored obolenja o kojima je i sam javno govorio - turbulentan srčani pritisak, povređena kičma i slab imunitet - pojedinci iz Vučićevog okruženja pominju i karcinom na debelom crevu. Prema njihovim tvrdnjama, Vučić se dve godine leči u jednoj londonskoj klinici, pod nadzorom istog lekara koji je pomagao Aleksandru Tijaniću.

Kad je drugi put došao na vlast, kao „prvi potpredsednik vlade", 2012. godine, Vučić nije hteo da bude samo moćan. Poželeo je i da bude lep, jak, mišićav. Angažovao je fitnes trenera, redovno je išao u teretanu, nabudžio je bicepse, utegao se. Koliko je bio ponosan na sebe - atletu, potvrđuje anegdota koju i danas rado prepričavaju pojedinci iz Vlade. Posle sastanka, dok je iz kabineta ispraćao jednog naprednjačkog poslanika krupnog gabarita, Vučić mu se narugao:

- Vidi kako si se otromboljio, imaš 150 kila, ličiš na babu...

- Imam 130 kila, ne znam na šta ličim, ali još sam jači od tebe - uzvratio je poslanik.

- Nema šanse - nasmejao se Vučić i udario ga, naravno s leđa, u rame.

- Alek, ne igraj se, znaš da sam trenirao džudo...

Mali Alek nije poslušao, zaigrao se. Uhvatio ga je za ruku i snažno povukao. Debeli eks-džudista se okrenuo, ščepao šefa, napravio mu „polugu", bacio na pod i strovalio se preko njega. Pad njih dvojice izazvao je takav tresak da su telohranitelji utrčali u kabinet. Imali su šta da vide. Vučić, s rukama povijenim preko leđa, ležao je ispod debelog zadihanog tipa.

- Šta gledate? Marš napolje! - cijuknuo je Vučić na zbunjene momke iz obezbeđenja.

Postiđen, više nikad nije tog poslanika zvao u svoj kabinet. Nedugo posle tog događaja odustao je od treniranja. Umesto u teretanu, pričaju njegovi saradnici, krenuo je na terapije u Tel Aviv, na lečenje koje mu je organizovao izvesni biznismen N.L. Vučić je tom prijatelju zahvalnost pokazao tako što mu je namestio incident, hapšenje i tužbu koja još nije dobila sudski epilog. Pošto se odrekao te pomoći, lečenje je nastavio u jednoj londonskoj klinici. Tokom prvih nekoliko poseta odsedao je u luksuznom hotelu Dorčester, a kasnije je, tvrde upućeni naprednjaci, kupio stan u britanskoj prestonici.

Zbog bolesti je Vučić izvrgnut ruglu od strane najbližih saradnika. Svedoci tvrde da se na taj račun najčešće šali nestašna Suzana Vasiljević, koja ga često, onako u prolazu, podseti da namesti pelene.

- Ma, Suzana se tako šegači zbog onog ludog Zorana Babića, koji mi se divio jer 12 sati nisam išao u toalet - skrušeno je Vučić objašnjavao prisutnima, negirajući da pelene nosi zbog zdravstenih problema.

Kako god bilo, činjenica je da su i naprednjaci shvatili da je car go. Zato ima sve više njih koji se ne plaše da ga provociraju. Da mu nevolja bude veća, Vučić im i sam daje materijal za tračarenje.

Nije uspeo da se istakne kao atleta, pa je odlučio da moć prezentuje švalerskim kombinacijama. Posle burne avanture s jednom funkcionerkom Srpske napredne stranke vratio se u svoj omiljeni milje, među televizijske voditeljke. Prvo se hvalio da je osvojio Sofiju Rajović, glumicu i voditeljku s Televizije B92, a od skora se diči novim trofejnim ulovom - Katarinom Šišmanović. Pun ponosa, da bi zadivio društvo, pokazivao je Katarinine fotografije s plaže, ali umesto očekivanog divljenja i zavisti izazvao je sprdnju.

- Pa, bio je i red da se pomamiš - rekao mu je Goran Veselinović. - Prethodnih dvadeset godina proveo si uz Šešelja, Tomu i Kseniju, sigurno nisi mogao da doživiš erekciju.

Na tu temu Vučiću se narugao i Dušan Bajatović, koji je jedno vreme bio u vezi sa zanosnom Šišmanovićkom.

- Kad bi mi Vučić skinuo ribu, obesio bih se. Uostalom, zna se da je Vučić zaljubljen samo u sebe, bolje i nije zaslužio - poručio je zločesti direktor „Srbijagasa".

Aleksandar Vučić je osvojio apsolutnu vlast, ispunio je sve svoje snove i to na najteži mogući način. Ništa nije stekao lako i slučajno, u uspeh je ugradio 25 godina laži, prevara i tuđe nesreće. Ratnim huškanjem i posleratnim profiterstvom, političkim ludostima i privatnim osvetama naneo je štetu milionima građana Srbije i komšijskih država. I najbliže saradnike beskrupulozno je zloupotrebljavao samo da bi osvojio još para, još moći i uticaja. Na kraju, kad je ostvario sve svoje želje, postao je predmet sprdnje.

Usamljen, bez ijednog iskrenog prijatelja i saveznika, osuđen je na propast, koja je već počela. Pobedu na predsedničkim izborima, do koje je došao na krajnje neregularan način, nije stigao ni da proslavi, a već mu je realan život otvorio oči i pokazao šta ga čeka. Iako se hvalio neverovatnim izbornim rezultatom, svestan je da to nije tako, da je za godinu dana izgubio 11,5 odsto glasača. Tendencija neminovnog pada dokazana je porazom SNS-a na lokalnim izborima u Zaječaru i Kosjeriću. Uz sve to, traju studentski i građanski protesti protiv njegove diktature. Tron se ljulja, ništa više ne može da spreči raspad naprednjačke kule od karata.

Otkad je na vlasti, Vučić nijednim postupkom nije zaslužio oprost grehova, ali ipak treba pokazati određenu dozu razumevanja i sažaljenja. Ako ni zbog čega drugog, makar zbog mračne biografije, pune haosa i tuge, treba mu poželeti dobro zdravlje i dostojanstveno držanje u sudskom postupku na kome će odgovarati za sve počinjene zločine nad građanima Srbije.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane