Natrag

I Srbiju davi "Vašingtonski konsenzus', program Svetske banke

Porobljeni novcem bez pokrića

Visoki porezi, akcize i ostali nameti su posledica samoubilačke finansijske politike ministra Dušana Vujovića, koja se sastoji u tome da se svake godine iz budžeta izdvaja sve više para kako bi se otplatio deo starih dugova i tako stvorili uslovi za dalje zaduživanje koje će služiti isključivo da bi se vraćali dugovi. Ove godine je za otplatu pristiglih dugova i kamata predviđeno izdvajanje od tri milijarde evra, što je apsolutni rekord do sada, ali i novo zaduživanje od oko pet milijardi evra, što je, takođe, rekord.

Milan Malenović

Siromašan čovek ne može da bude slobodan, jer ga ograničava volja poverilaca kojima nije u stanju da vrati dugove. Isto je i sa državama: prezadužene zemlje nisu u punoj meri suverene, jer moraju da vode računa o željama i interesima kreditora.

Zbog toga je u interesu svetskih finansijskih centara da što je moguće više zemalja bude što je moguće više zaduženo, po mogućstvu sa nikakvim izgledima da jednog dana otplate sve svoje dugove i na taj način se oslobode. Struktura ovakvih dugova je takva, da države upadaju u takozvanu "kreditnu spiralu" kada se zadužuju samo da bi otplatili stare dugove ili kamate. One počinju da liče na ogrezlog kockara koji je za jednu noć prokockao većinu svog imanja, pa nastavlja da se kocka trošeći preostalo imanje kako bi se "izvadio" i nadoknadio izgubljeno. Što se više kocka više para gubi, ali ga to tera da nastavi sa kockanjem u nadi da će da povrati izgubljeno.

Istovetno je i sa državama koje su u programu Svetske banke, definisanim takozvanim "Vašingtonskim koncenzusom".

Da se upravo o tome radi u Srbiji vidi se iz analize kretanja javnog duga u poređenju sa otplatama glavnice i kamata.

Srbija je 2007. završila sa ukupnim dugom od 8,8 milijardi evra, dok je za otplatu pristiglih anuiteta i kamate iz budžeta izdvojila 4.712.670.000 dinara. Na taj način je ukupan javni dug Srbije u narednoj godini smanjen na istorijski minimum od 8,7 mlijardi evra. Iste te godine stavka 612 u budžetu je iznosila 6.360.855.000 dinara, čime su otplaćivani raniji dugovi.

U 2009. dolazi do rasta javnog duga na 9,8 milijardi evra, ali i otplate dugova na 11.431.901.000 dinara, a taj se trend nastavio i narednih godina. Što više plaćamo, sve smo zaduženiji. Prošlu, 2016. godinu Srbija je završila sa javnim dugom teškim 25.189.346.737 evra, dok je u toj godini iz budžeta izdvojeno rekordnih 55.800.001.000 dinara za otplatu starih potraživanja i kamata. U ovoj godini Srbiju čeka, blago rečeno, katastrofa, jer je za stavku 612 u budžetu predviđeno čak 360 milijardi dinara, odnosno oko tri milijarde evra.

Jasno je po ovome da je većina kredita koje uzima aktuelna vlast kratkoročno zaduživanje u formi prodaje državnih obveznica, koje po pravilu na naplatu dospevaju za 12 meseci, mada ima i onih sa kraćim ili dužim rokom dospeća. Ovo je najnepovoljniji i ujedno i najskuplji način zaduživanja.

Glavni protagonista ove ekonomski pogubne politike je aktuelni ministar finansija Dušan Vujović, verni sledbenik Svetske banke iz koje je i potekao. Svoje rušilačke sposobnosti pre Srbije on je pokazao u Ukrajini, gde je od 2003. do kraja 2006. bio na čelu tima Svetske banke koji je radio na reformama ekonomskog sistema te zemlje. U periodu njegovih "reformi" u toj zemlji se desila Narandžasta revolucija, najvećim delom izazvana naglim siromašenjem stanovništva. Godinu dana pošto je Vujović okončao svoj rad u Ukrajini, ta zemlja je zabeležila do tada neviđen privredni pad i u periodu 2008. - 2009. izgubila više od 15 odsto bruto društvenog proizvoda. Od te katastrofe zemlja se nikada više nije oporavila.

Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i raniji visoki funkcioner Svetske banke Džozef Štiglic oštri je kritičar "Vašingtonskog konsenzusa", svojevrsnog "Svetog pisma" Vujovića i ostalih ekonomskih ubica. On ukazuje na to da je pomenutim dogovorom iz 1990. zemljama u tranziciji nametnuta "šok-terapija" čija se uspešnost meri nominalnim bruto društvenim proizvodom, umesto realnim koji u obzir uzima i kvalitet života stanovnika.

"Šok-terapija" koju u ime Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda u Srbiji sprovodi Vujović, sastoji se po mišljenju još jednog vrhunskog svetskog ekonomiste, Henrija Hazlita, u izazivanju inflacije, čije se posledice ublažavaju podizanjem uvek novih kredita. Da nema takvog priliva novca, inflacija bi u Srbiji u veoma kratkom roku eksplodirala i dosegla nivo hiper-inflacije iz devedesetih godina.

Zbog, na ovaj način postavljene ekonomske politike, građani Srbije kroz visoke takse, poreze, akcize (od cene goriva, na primer, država uzima preko 82 dinara po litru) i ostale fiskallne i parafiskalne namete pune republički budžet iz koga se, zatim, sredstva izdvajaju za otplatu starih dugova, kako bi mogli da se uzmu novi krediti kojima će se delom plaćati oni stari, da bi se uzeli novi... I tako u krug.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane