Natrag

Evropa

Evropska Unija strepi iz izbora u izbor

Strepnja jača od nade

Nakon izbora u Holandiji i Francuskoj, potom i referenduma u Turskoj i britanskog Bregzita, kao i uspeh Donalda Trampa u Americi, Evropu sledećeg septembra zabavljaće još jedna politička predstava, još jedna napeta drama - izbori u Nemačkoj. To bi bilo to za ovu godinu, ako se ne računaju politička previranja u manjim državama Starog Kontinenta, državama koje nisu članice Unije. Nakon izbora u Nemačkoj, ako se nešto nepredviđeno ne dogodi u Španiji, ili bilo gde drugde, nema ništa do sledećeg proleća, a tada će se prikazati italijanska opera. Biće to važna predstava jer, prvo, Italija se nalazi u težim finansijskim problemima; drugo, Italija je treća ekonomska sila Evrope. Koreografija dosadašnjih izbora prikazala nam je suštinske sukobe svetskog političkog teatra. Ne radi se o rutinskoj promeni vlasti, već odlukama da li će moć imati demokratski ili neki autoritativni sistem vlasti. Da li će biti otvoren ili zatvoren politički sistem. A to su dve političke ideje koje se sukobljavaju još iz vremena Stare Grčke, smatra urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Ovogodišnja izborna berba glasova inspirisala je grčkog advokata i analitičara Mikalisa Patakosa da se u jednom svom autorskom tekstu priseti grčke istorije, istorije one Stare Grčke. Negde, opisuje, tokom blage mediteranske zime 431 godine pre nove ere, Perikle je držao pogrebni govor u blizini Akropolja, govor posvećen Atinjanima ubijenim u ratu protiv Sparte. U tom svom govoru poredio je atinsku demokratiju sa autokratijom spartanskog režima. Perikle je tu kristalizovao razlike između otvorenog i zatvorenog društva i te razlike predstavio kao fundament političkih razlika.

Atinska demokratija, kako ju je video Perikle, bila je moralno, politički i ekonomski superiorna u to svoje vreme, jer je taj sistem bio otvoren: „Naš grad je otvoren ka svetu...". Još od prvih slogova zapisanih u političkoj istoriji, antiteze između otvorenog i zatvorenog društvenog sistema nalazile su se na svakom političkom jelovniku. Ali kako svet raste sve manji, razlike između otvorenog i zatvorenog društvenog sistema postale su sve značajnije. To se nedavno moglo jasno videti prilikom francuskih izbora gde su se sukobili dva dramatično različita pogleda na svet. Francuzi su izabrali da žive u otvorenom društvu. Sledeći put će možda biti drugačiji ishod jer izbor modela društva nije zapisan u nekom drevnom kamenu. Istina je da budućnost sada stiže mnogo brže nego što se to ranije događalo.

Sparta jeste pobedila u Peloponeskim ratovima, ali je otvoreni duh Atine istrajao i uobličio Zapadnu civilizaciju. Međutim, sada se nalazimo na mestu sa kojeg ne znamo kako će izgledati budućnost tog istog sveta. Mi čak ni ne znamo ko ima najviše šanse da pobedi u septembarskim nemačkim izborima. Odnosno, zna se jer ispitivanja javnog mnenja svako malo da nude najnovije rezultate. Prošlog septembra Merkelova je bila u slobodnom padu i Šulc joj se približio. Potom je početkom godine Šulc već na glavi nosio oreol pobede, ali sredinom maja gospođa Merkel je opet, ubedljivo, izbila na čelo trke. Preporuka: moraće da se sačeka i taj famozni 24. septembar da bi se zasigurno znalo ko je pobedio. Odmah nakon što je Angela Merkel lansirala svoju četvrtu kampanju za kancelarsko mesto, izgledalo je da joj je nestalo benzina. Njena politika „otvorenih vrata" prema izbeglicama, a stiglo ih je u Nemačku oko 1,2 miliona od 2015, odbila je mnogo glasače i gurnula ih u ruke nacionalista s krajnje desnice, u glasačke redove partije Alternativa za Nemačku (AfD). Na levici, Socijaldemokratska partija (SDP) oživela je dolaskom Martina Šulca na njeno čelo. Šulc je bivši predsednik Evropskog Parlamenta iz Brisela, političar koji je zatalasao mase entuzijasta koji su čekale novi lik. Merkelova je izgledala jako sama i veoma usamljena, kako kod kuće, tako i na svetu. Nemačka štampa je tvrdila da je Angela kaput.

Danas izgleda da je Merkelova prebrodila nokdaun. Nemačka ekonomija kreće se čvrstim koracima, ne u čizmama od sedam milja, ali se kreće sasvim solidno. Priliv izbeglica se znatno smanjio, a Merkelova stabilno stoji između predsednika Vladimira Putina i nepredvidljivog Donalda Trampa. Sve to i dalje ne znači da će njeni Demohrišćani (CDU) dobiti dovoljno glasova u septembru i da će ona postati kancelar po četvrti put. Ipak, u nedelju 14. maja Demohrišćani su pobedili u najmnogoljudnijem regionu nemačke, u Severno Rajnskoj-Vestfalija pokrajini. Šulc je bio ružno poražen u svojoj kući, u industrijskoj oblasti gde su Socijaldemokrate držali sve političke konce u rukama. Demokrišćani su tamo, od rata pa naovamo, vladali samo tokom pet godina. Inače, to je bila treća uzastopna pobeda od marta meseca Merkelove partije na pokrajinskim izborima. Ona u ovom trenutku jako dobro stoji i favorit je na federalnim izborima u septembru, ali stvari mogu da se promene u svakom i bilo kom trenutku. Nakon tri uzastopna poraza Šulc je krenuo da ojača temelje socijaldemokratske platforme; pozvao je na smanjenje poreza za siromašne i srednju klasu, kao i za povećanje socijalne pomoći za nezaposlene. Takođe kaže da se zalaže za kontrolu troškova namenjenih odbrani zemlje, većoj saradnji sa susednim državama i povećanju javnih troškova. Takođe kaže da će zauzeti čvrstu liniju u procesu britanskog izlaska iz Unije. Ipak, kada se sve sabere i oduzme, politička platforma socijaldemokrate Šulca, ne razlikuje se mnogo od one koju zastupa Demohrićanska unija Angele Merkel.

Svi ti politički stavovi Martina Šulca, tvrde analitičari, neće biti dovoljni da zaustave Merkelovu u njenim namerama da po četvrti put bude krunisana kao nemački kancelar, a to se u tom broju nikada ranije nije dogodilo. Sredinom maja podrška Merkelovoj koaliciji iznosila je 38 odsto, a to bi bilo 12 odsto više od Socijaldemokrata. Alternativa za Nemačku, koja je imala 13 odsto početkom godine, sada ima oko 10 odsto. Na poslednjim pokrajinskim izborima dobili su 7,4 odsto, a to je bilo dovoljno da osvoje svoja prva mesta u Parlamentu te pokrajine. Inače, u pokrajini Severne Rajne-Vestfalije, oblasti koja se graniči sa Belgijom i Holandijom, živi jedna petina nemačkog stanovništva i tamo se stvara jedna petina ekonomske proizvodnje. Ipak, ne zna se da li će se izborni rezultati te pokrajine oslikati na celu Nemačku na izborima koji su zakazani za 24. septembar. Izabran je kraj septembra da bi se izbegli đački raspusti. I mada vodeća partija na izborima u Rajnskoj pokrajini ne postaje automatski i vladajuća, zahvaljujući nemačkom izbornom, proporcionalnom sistemu, dogovor između Demohrišćana i liberalne Slobodne demokratske partije je sasvim izgledan.

U svakom slučaju, Merkelova u ovom trenutku vodi izbornu trku, ali mnogo toga još može da se dogodi. Može da se ponovi još jedna letnja migraciona kriza, na primer. Ipak, mnogi očekuju da će se na federalnom ponovo sklopiti savez dve velike partije. Demohrišćana i Socijaldemokrata. Takva koalicija nastavila bi istu politiku kao do sada, a to bi bila politika gde niko ne može ništa da promeni. Politika koja ne inspiriše bez obzira koliko Nemačkoj za sada ne ide loše, a uzevši u obzir da se nezaposlenost nalazi na samo 4,1 odsto.

Nemačka je i dalje, a više nego pre, ekonomska lokomotiva Evrope, sa niskom stopom nezaposlenosti i ogromnim pozitivnim balansom u budžetu, što se velikim delom duguje reformama Gerharda Šredera početkom 2000-tih godina. Poslednji lokalni izbori ukazuju koliko je fundamentalno konzervativan nemački glasač. Na snazi, čini se, je ostao slogan Konrada Adenauera - „bez eksperimenata". Merkelova politička mudrost sažeta je u činjenici da ona stoji „za sve i nizašta". Kako stvari u ovom trenutku stoje nemačka Mutti će ispisati istoriju pobedivši po četvrti put i krenuće da oblikuje Evropu po - nemačkom uzoru. Ipak, čak i kada bi Šulc pobedio, Evropa bi ostala kao dvocilindrični motor - cilindar Nemačka i cilindar Francuska, već kako u Uniji više nema Velike Britanije. Jedino što može da joj značajno pokvari planove su dve mediteranske zemlje - Italija i Grčka. Izbori u Italiji mogu da donesu neke neočekivane rezultate, a što se Grčke tiče - oni mogu da proizvedu oluju i bez izbora, što ne znači da i tamo neće biti izbora, ili dva. Istovremeno, Martin Šulc, kandidat Socijaldemokrata na nemačkim federalnim izborima, morao bi da shvati da je on, po stavovima znatnog broja analitičara, najvažnija politička figura Evrope. Šulc bi trebalo da posmatra pobedu Makrona u Francuskoj kao izuzetnu mogućnost za uspon socijaldemokratije u Nemačkoj, kao i za ličnu šansu. Potrebna mu je mnogo jača i hrabrija kampanja.

Trebalo bi da insistira na znatno veće državne javne investicije i brži rast plata u samoj Nemačkoj. Takođe bi morao da se podseti da postoji nešto što je nazvano „evropska solidarnost", a što je do sada skoro sasvim ignorisano. Ukoliko ne krene u tom pravcu, biće to greška koja će urušiti Socijaldemokratsku partiju jer se neće nimalo razlikovati od Demohrišćanske. Zašto bi neko glasao za socijaliste, ako nude isto što i demohrišćani na koje su već navikli. Potezi oko javnih investicija i povećanja plata pokrenuli bi ostatak Evropske Unije. Pre svega Italiju, Španiju i Portugal, a donekle i Grčki kojoj bi moralo da se znatno olakša finansijska mora.

Nemci žive sasvim solidno, ali nema nekih većih razloga da ne žive još bolje, znatno bolje. Šulc bi morao da bude taj koji bi na vrh liste važnih pitanja postavio ono - čemu služi toliki suficit u budžetu, ako se ne upotrebi za nešto korisno. Za izgradnju dotrajalih pruga i mostova, kao i drugih saobračajnica; za poboljšanje zdravstvenih usluga i za bolje škole. Merkelova je, najverovatnije, upala u psihološki bunar koji je veoma prisutan kod njenih nemačkih vršnjaka: čuvaj pare za stare dane. Niti investira država, niti stariji Nemci išta značajno troše, a bez trošenja u kapitalizmu (i ne postoji drugi značajan sistem) taj isti kapitalizam slabo se pokreće. Ulaganjem u infrastrukturu koristi bi imale i druge zemlje Unije. Neko bi pravio cement, neko farbu, neko plastične migavce. Bilo bi to novi novac koji bi rasporedio spreman za potrošnju. Možda bi i Italijani kupovali više Mercedesa, ili makar Folksvagena.

Svakome je dozvoljeno da kritikuje Evropsku Uniju čak i kao jedan propao projekat, ako se to radi sa nekog analitičkog ugla, ali, bite šen, šta je alternativa? Teško je zamisliti da put ka dugoročnom uspehu vodi kroz kratkoročni neuspeh francuske vlade i u tom slučaju moguć propast evropskog projekta. Možda je baš zbog toga celoj Evropi potreban Martin Šulc. Jer, ako današnji političari neće da promene svoje stavove, onda bi trebalo promeniti današnje političare. Ima i onih koji tvrde da kad bi Merkelova izgubila, to bi bilo loše za Uniju. Zašto, po njima, zašto? Zato, tvrde oni, što bi njen gubitak uzrokovao masovnu neizvesnost na berzama i drugim finansijskim institucijama. Takođe, da investitori ne bi hteli da investiraju. Taj stav se potkrepljuje ekonomskim i finansijskim predviđanjima.

A opet, takav stav se drugima čini da je igra bogatih da bi preplašili one na čijim grbačama veoma dobro žive. „Ukoliko ona ne bi bila ponovo izabrana, budućnost EU se dovodi u pitanje", tvrde ti analitičari. A koliko puta gospođa Merkel može biti izabrana. Pet, šest, sedam... u jednom trenutku neće moći više. Da li to znači nestankom Angele Merkel, nestala bi Evropa!? Nestao bi i evro, ali nisu ništa rekli šta bi se dogodilo sa nemačkim pivom i francuskim sirevima. U svakom slučaju, Merkelova može da bude sasvim smirena jer se čini da Šulc nema petlju da krene putem kojim bi morao kao socijaldemokrata.

U svakom slučaju, naslovi u nemačkim glasilima tvrde mnoge mogućnosti. Jednog dana tvrdi se da pobeđuje Šulc, drugog Merkel, trećeg, a i toga je bilo, da ekstremna desnica preuzima kontrolu. Nije lako dobiti ključevi prostora u Vili Brant Štrase 1, gde je smeštena kancelarija nemačkog kancelara. To je zbog toga što, pre svega, nemački politički sistem nije toliko predsednički kao što je to američki. Kancelar nije uvek najpopularniji političar, već vođa partije koja može da zadobije podršku manjih partija. Ovakav kancelar mora da bude sposoban da obezbedi većinu u Bundestagu, nemački federalni parlament, gde ima 630 mesta. Zbog nemačkog uglavnom proporcionalnog izbornog sistema, najveća partija veoma retko pobeđuje sa većinom (to se dogodilo samo jednom i to kada je tada 81 godinu star demohrišćanin Konrad Adenauer dobio 50,2 odsto glasova 1957. godine). Za Šulca da bi postao kancelar bilo bi potrebno da obezbedi koaliciju sa Zelenom partijom, sa krajnjom levicom, bivšim komunistima, Di Linke, isto kao i da ga podrže svi njegovi socijaldemokrati. Takozvana crveno-crvena-zelena koalicija imala je pre par meseci podršku 44 odsto glasača, ako je verovatni ispitivanjima. Angela Merkel, i njen najverovatniji partner liberalna FDP u istom trenutku imali su 40 odsto. Ipak, nije sasvim zagarantovano da će socijaldemokrati hteti da se dogovore sa krajnjom levicom na federalnom nivou. Nakon izbora iz 2013. Socijaldemokrati nisu hteli da naprave koaliciju sa Di Linke, mada bi imali većinu u parlamentu. Istina, tada na njihovom čelu nije bio Martin Šulc. Di Linke danas takođe vode neki drugi ljudi.

Šulcova sposobnost da govori Klartext, jasan i bez zavrzlama, pokazala se efektivnim, a u kontrastu je sa Merkelovim načinom obraćanja koja više voli „iza scene" i koja retko oponenta direktno kritikuje. Mnogi Nemci, zbog poznatih istorijskih razloga, imaju averziju prema vođama koji koriste kitnjastu retoriku kao oružje. Ali Šulcov retorički stil ne čini od njega populistu. On je „redovni" političar koji govori osećanjima radničke klase, ali bez pribegavanjima pojednostavljenih rešenja. Njegov bombastik-način govora podseća starije glasače na legendarnog socijaldemokratu Vili Branta iz ranih sedamdesetih godina prošlofg veka, a to za Šulca može biti dobra stvar. Merkelova još uvek može biti favorit za izbore, ali po prvi put od 2004. ona se suprotstavlja harizmatičnom protivniku koji nema mrlja iz prošlosti. Šulc i dalje ima realne mogućnosti da pobedi u septembru. I Merkelova napominje da je možda za smanjenje poreza, ali kakav bi to stvarni efekat imalo na nemačkom tržištu sasvim je drugo pitanje.

Naime, u Nemačkoj štednja je način života, što je i normalno uzevši u obzir da populacija postaje sve starija, postaje starija brže nego u mnogim drugim zemljama Evrope. Ljudi štede za kad stignu u penzijske dane, a tad će polako da grickaju ušteđeno. Smanjenjem poreza neće se povećati opticaj novca na tržištu jer će veći deo da ide na lične štedne račune. Ali porez mora da se smanji jer je suficit u budžetu od 24 milijarde evra neopravdan. A smanjenje poreza na investicije ne bi dobro zvučalo u ušima radnika čiji se deo u nacionalnom profiti već odavno smanjuje.

Čini se da nema druge do povećanja javnih troškova. Upravo za javne investicije se zalaže Martin Šulc, a pre svega u infrastrukturu. U tekućem evropskom finansijskom okruženju od skoro-nula kamata, veoma je mali rizik da bi dodatno javno ulaganje potisnulo privatne investicije. Nemačka ima velike potrebe u zdravstvu, edukaciji, komunikaciji i transportnoj infrastrukturi. Takođe je potrebno da se smanji razlika između uvoza i izvoza uvozeći mnogo više što bi pomoglo, pre svega, ostalim zemljama Evropske Unije. A zašto bi to Nemačkoj bilo potrebno? Pre svega zato što bi to pomoglo zemljama Južne Evrope koja uglavnom samo može da izvozi ako Sever hoće da kupi. Nemačkoj, kao ni drugim bogatijim zemljama Unije ne odgovara siromašna Italija, Španija, Grčka ili portugal.

A 1. Kako Makron može da uništi EU

Dobro je upoznati se sa svim predviđanjima, sa svim teorijama. Jedno od predviđanja je da novi francuski predsednik, Emanuel Makron, može uništiti Evropsku Uniju. Teorija tvrdi da Makron hoće da koncentriše više moći u ruke Brisela, to bi bilo u ruke Evropske Komisije. I to uprkos napuštanja Velike Britanije EU upravo zbog narodne pobune protiv kršenja nacionalnog suvereniteta od strane birokrata iz Brisela. Podvlači se da su milioni spremni da umru za svoju zemlju, ali da niko nije spreman da umre za Evropsku Uniju. Druga je stvar što bi bilo ko ginuo uopšte.

Makron će se zalagati za „evropski budžet" koji bi morale da slede sve države Unije. Potom, on bi se zalagao za veliki broj imigranata koji bi vremenom „uništili nacionalni identitet" svake zemlje članice. Zastupnici ovakog scenarija podvlače da nacije obnavljaju svoje granice, zanemarujući instrukcije iz Brisela, a ispitivanja javnog mnenja pokazuju da većina stanovnika hoće manji broj imigranata, ne veći. Pitaju se zašto Makron nije obraćao pažnju na časovima osnove sociologije, umesto što razmišlja kao bankar koji u većem broju ljudi vidi samo veći profit.

Amitai Ecioni, profesor na Univerzitetu Džordž Vašington, o ulozi Makrona kaže sledeće: „Hajde da slavimo Makrona jer je spasao Francusku od Le Pen i, ako hoćete, divite se njegovom braku sa ženom od 64 godine. A što se mene tiče, on može čak i da bude sposoban da hoda po vodi, kao što je jedan iz njegove kampanje nagoveštavao. Ali nemojte da ga zovete spasiocem Evropske Unije. On je gura do ruba - kojem je ona već opasno blizu..."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane