Natrag

Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma": od Titove autokratije do jugoslovenske demokratije (22)

Vlasti i počasti

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Sa Milovanom Đilasom razgovarao sam devetnaest puta, uvek po jedan do dva sata. Razgovarali smo o brojnim domaćim, ali i međunarodnim prilikama, dilemama, smerovima kretanja. Sećam se dobro: Đilas mi je dva puta naglasio: "...Tito je na Drugom zasedanju AVNOJ-a imenovan za diktatora u Jugoslaviji! Bio je vrhovni komandant, sada je imenovan za Maršala Jugoslavije, postao je predsednik Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, što je značilo Predsednik vlade; to je samo konkretizovano i dobilo jaču međunarodno-pravnu snagu sporazumom Tito-Šabašić na Visu, bio je predsednik Saveznog odbora narodnog fronta Jugoslavije, predsednik saveznog odbora boraca Jugoslavije, bio je ministar vojske i mornarice, bio je generalni sekretar KPJ...Dakle, imao je neograničenu vlast na svim poljima ljudske i državne delatnosti. Imao je dakle svu vlast koja je svojstvena samo diktatorima. I od Drugog zasedanja AVNOJ-a do kraja svoga života Tito je svakodnevno, živeo u aplauzima!

Spominjan u pesmama, da pomenem samo par: Druže Tito/Mi ti se kunemo/Da sa tvoga puta ne skrenemo! Druže Tito naše rosno cveće/Za tobom se celi narod se kreće; Druže Tito ljubičice bela/Tebe voli omladina cela; Drug je Tito zaslužio/Da je njegov Balkan cio...i desetine drugih sličnih pesama, poskočica, pošalica...Zanimljivo je da su skoro sve te pesme komponovali, sastavili Srbi, da su one pevane pre svega u Srbiji i od strane Srba u drugim krajevima Jugoslavije.

Čovek koji živi u takvim okolnostima, laskavim stalnim priznanjima...teško da može da bude realan i objektivan! I Tito često nije bio ni realan, ni objektivan. Bio je beskompromisan, zlopamtilo i osvetnik. Koga on uzme za zub urniše ga do kraja. On nije znao za milost...."

Kazao sam Đilasu da dosta od toga dobro znam, iskusio sam na sopstvenoj koži, i pomenuo nekoliko drastičnih momenata...Đilas mi je uvek naglašavao i kad sam pominjao druge-postupke recimo Dolanca, Doronjskoga, Dušana Petrovića, Mike Tripala, Tode Kurtovića itd: "...Sve je to Titov režim! Sve su to manifestacije diktatorskoga ponašanja Tita, jer on je odabirao te i takve ljude, mnogi su se ugledali na njegove postupke, namere, osećaje da će Titu goditi to i to..."

Čitao sam da je diktator Kaligula govorio: "Oderit, dum metuant!"-Neka me mrze, samo neka se boje, neka se plaše! A car-diktator Tiberije slično, malo drugačije: „Oderit, dum probent!"-Neka me mrze, samo neka odobravaju!-Ono što on,Tiberije, radi!

Tito je nesumnjivo u mnogim elementima bio diktator, ali je veoma, veoma voleo da bude voljen, obožavan. Još kako su mu godili stihovi, pesme koje je sam citirao, a bilo je sličnih na desetine, posebno jer ih je narod spevao i pevao!

Ali, početkom sedamdesetih godina, kao da je osetio da nema više one i onolike i spontane ljubavi kao ranije. Da bi to lično testirao, seo je u svoj prostrani i luksuzni automobil, ispred njegovoga automobila trojica uniformisanih motociklista i jedan "Mercedes". Oni su odgovarajućim saobraćajnim znacima obustavljali sva druga vozila na cesti. Ispred Titovog automobila jedan uniformisani motorista, isto takav iza automobila u kome je bio Tito, a sa leve i desne strane automobila po tri motorobiciklista-gardista i cela ta kolona otputovala je autoputem do Beograda preko Srema i Slavonije, do Zagreba. Parkirali su se svi ispred hotela "Esplanade" u Zagrebu, bila je to zaista prelepa fotografija, trijumfalističkoga naboja...

Tito se zatim sreo sa dr. Savkom Dapčevićem-Kučar, predsednicom CK SK Hrvatske. Odmah ju je Tito uhvatio za bradu, malo prodrmao i kazao: "...Da, mene narod ne voli više, kao nekada: dok sam prolazio Sremom i Slavonijom bilo je dosta ljudi i muškaraca i žena, i mlađih osoba, po poljima, njivama...ali sve bejaše bez aplauza, ovacija! Za takav razvoj događaja Vi ste veliki krivac, razumije se sa ostalima!"

Da ne dužim. Pomenuću samo tri slučaja Titove diktatorske odluke i moći. Tito je sam odlučio i izdao naredbu Kosti Nađu, tada komandantu Treće armije JNA u Sloveniji, da postreljaju sve zarobljenike: Nemce, ustaše, četnike, nedićevce, ljotićevce, belogardejce...Vele da nije časno, ispod je oficirske časti i dostojanstva streljati zarobljenike, ratne zarobljenike. Goli otok je sa Titovim odobrenjem, instrukcijama osnovan i u njemu su silnim mukama i torturama bili podvrgnuti brojni Jugosloveni, najviše Srba i iz Srbije.

Tito je pred Peti kongres KPJ 1948. godine najurio iz rukovodstva KPJ Sretena Žujovića i Andrija Hebranga, pred Šesti Kongres KPJ/SKJ 1952. godine, najurio je dr. Blagoja Neškovića, sekretara CK KP Srbije, osnivača KP Srbije1945. godine. Ranije je bio Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, a u Hrvatskoj i Sloveniji Centralni komitet KP Hrvatske, odnosno KP Slovenije.

Pred sedmi kongres najurio je svoga višedecenijskoga druga Milovana Đilasa. Pred IX kongres SKJ najurio je svoga najbližega i najodanijega saborca Aleksandra Rankovića; pred Deseti kongres najurio je Savku Dapčević-Kučar, Miku Tripala, Krstu Crvenkovskoga, Marka Nikezića, Latinku Perović, Milentija Popovića, Mijalka Todorovića, Dobrivoja Radosavljevića, Staneta Kavčića, nešto ranije Đoku Pajkovića...

Preskačem stotine drugih odluka i postupaka, istina često vešto kamufliranih...kojima se manifestovalo Titovo diktatorsko odlučivanje. Dan pošto su postreljani zarobljenici u Sloveniji, Tito je obavestio o toj svojoj odluci članove Politbiroa: Kardelja, Rankovića i Đilasa. I svoju odluku je objasnio, opravdao: Nemamo hranu i lekove, lečenje toliko za brojne zarobljenike. Drugo, da ih držimo u zatvorima, kasnije oslobodimo...oni bi nam bili celoga života klasni neprijatelji.

Dakle, sve je učinjeno u interesu revolucije, njenih nesmanjenih tokova, pravilnih tokova! Tito je recimo kritiku postupaka Marka Nikezića i njegove politike koju su sledili i drugi funkcioneri, intelektualci u Srbiji, i ne samo Srbiji, obrazlagao klasnom borbom, sve su to klasne neprijateljske devijacije, postupci. Komunistička ideologija, koju sam ja zdušno podržavao kao omladinac i kasnije, pa u nekim elementima i danas-svojevrsna je droga, kao i ekstremni religiozni naboji! I ovde bih citirao misao Dobrice Ćosića, moga glavnoga urednika u omladinskom ratnom listu: "Mladi borac": "...Svaka stvar upotrebom se arči. Jedino vlast ukoliko je više upotrebljvaš utoliko te više mobiliše da je i dalje upotrebljava, širi se i razgranava želje da je upotrebljavaš!"

I ponavljam: KPJ i Tito su se borili za diktaturu proleterijata, a ne za liberalnu, parlamentarnu demokratiju! U toj bitnoj stvari oni nisu obmanjivali narod, pre svega svoju bazu-radničku klasu ("Revolucija, revolucija, klasna borba, ekspropijacija buržoazije, bogataša, narodnih gulikoža..."). U takvim okolnostima, svaki čovek, pa i Tito, možda nalazi i izvinjenje za grube poteze, sve im to umiruje savest...Tema je opširna, za stručne specijaliste je, a ja sam samo jedan običan žurnalista, koji sada saopštava svoja sećanja, doživljaje, razmišljanja...

Ako je reč o Titu da kažem i ovo: podneo je nadčovečanske napore u svome ranijem životu, mladosti za stvar ideje, postigao je zavidne rezultate na mnogim poljima od značaja za državu, slobodu, privredni napredak, obrazovanje, kulturu...

Ali da ovu priču završim rečima njegovoga vođe, vođe Oktobarske revolucije upućene jednom istaknutom boljševiku: "...Za ovo i ovo...zaslužuješ odlikovanje, najveće priznanje...ali za ovo i ovo zaslužuješ smrtnu presudu!" Pa tako biva uopšte u životu, politici, a jedan drugi korifej marksizma, socijalističkih preobražaja je napisao: "Svaka generacija za glavu je višlja od prethodne. To osigurava stalni progres čovečanstva, na planeti!"

Posvetio sam ovaj tekst temi: prvim ustaničkim danima jula 1941. godine, u pojedinim jugoslovenskim republikama. Da ga okončam sa par rečenica o nedoslednostima postkomunističkih vlasti, pre svega u Srbiji, bolje reći preterivanjima u drugome smeru. Par primera kao dokaz za ovu tvrdnju: recimo, u Beogradu postoje ulice maršala Birjuzova i generala Ždanova, vojskovođama Crvene Armije čije su jedinice učestvovale u oslobađanju Beograda oktobra 1944.

Ali nije postojala ulice ni Peka Dapčevića ni Koče Popovića, pod čijim komandama su se borile partizanske jedinice za oslobođenje Beograda 1944. godine (nedavno je nekadašnja Zagrebačka ulica kod beogradske autobuske stanice, preimenovana u ulicu Koče Popovića, a deo Kumodraške u Bulevar Peka Dapčevića, prim. red.)

Postoji ulica Milentija Popovića, jer je bio predsednik Savezne skupštine kad je umro, a nema ni ulice ni sokačeta recimo dr. Blagoja Neškovića, koji je bio predsednik Vlade Srbije 1944. i koji se uspešno suprotstavljao planovima i odlukama Titovim i Borisa Kidriča štiteći interese i Beograda i Srbije. Ovih dana u "Politici" jedan čitalac, čijeg je oca streljala soldateska Milana Nedića, primetio je da se "zalažemo za rehabilitacija Nedića, a ukinuli smo ulicu Ive Lole Ribara, izvanrednog intelektualca, visokog funkcionera partizanskih jedinica, sekretara SKOJ-a, mladića koga su na Glamočkom polju ubile nemačke štuke..." itd. itd.

Na drugoj, pak, strani nijedan propis o tzv.boračkoj zaštiti (priznanje u dvostrukom vremenu za penzijski staž svim učesnicima partizanskih jedinica, koji su pre kapitulacije Italije stupili u partizane, od dana stupanja u partizane pa do 9. maja 1945. godine, završetka Drugog svetskog rata, kapitulacija Nemačke. Nosioci partizanske spomenice 1941. i danas se koriste pravom na nadoknadu troškova lečenja i oporavka. Taj zakon nikad neće biti ukinut, ali uskoro će prestati da se primenjuje, umreće i poslednji nosilac Partizanske spomenice, i više neće imati na koga da se primenjuje taj zakon....

Moja bi pokojna majka rekla: Dete moje, tako ti je od kada je veka i sveta! Tako je bilo, jeste i tako će biti.

Mi mladi SKOJ-evci smo klicali: "Mi što besmo gladni i bez prava svoja/Postadosmo borbom danas članovima SKOJ-a!" Napred, i napred zastave naše! (1.maja 2017. godine, na Praznik rada...)

(Reč M. Pešakovića na pesničkom maratonu kod spomenika „Beogradskom čitaču" u Čuburskom parku, dana 22. aprila 2017. godine)

U starom Rimu vladalo je pravilo: Seniores priores. Starim ljudima pripada prvenstvo: stariji-prvi. I kod nas se to, tu i tamo poštuje, videli ste svakako: na nekim svečanostima, konferencijama...Stariji sede u prvome redu. Večeras je ovde obrnuto! Meni je dodeljeno poslednje mesto, da poslednji govorim. I to deveti po redu, a kad su me pozivali, molili, kazali su mi biću četvrti po redu govornik. Ja sam večeras višestruko diskriminisan, i iznerviran i protestvujem zbog toga! Neka se organizatori ubuduće drže opštih pravila i svoje reči. Neću demonstrativno napustiti ovaj skup, već ću kazati nekoliko misli i u tom pogledu bitno ću se razlikovati od prethodnih oratora.

Prvo ću da konstatujem da sam ja, što bi moja majka kazala: "božjom pravdom" i pored diskriminacije voditelja-dvostruko privilegovan večeras. Prvo, po godinama sam najstariji, jedini sam sa dva štapa! Kako bi tinejdžere pitali: kako vam sve to zvuči? A ja ću da vas pitam onim: da li sam ja večeras "in"?

S pozivom na onu narodnu: Pametan se uči na tuđim greškama i iskustvu, budala na sopstvenom. Ja ne mogu da se vratim u vaše godine, ali svi vi prisutni možete da dostignete moje godine-u devedesetoj sam! Tek! Prema tome možda ćete moći što da naučiti iz moga iskustva o čemu ću vam malo pripovedati...

Prvo ću vas moliti: nemojte da starite! Stalno čitajte i ponašajte se po onoj đačkoj, latinskoj: Gaudeamus igitur! Najkraće: starost je vrlo dosadna, teška, zlokobna stvar! Najkraće: svakoga dana utrošim silno vreme i često sa velikom nervozom: dok nađem naočare, pa da ih polijem hladnom vodom, pa prebrišem, pa namestim.

Pa tako sa jednom i drugom zubnom protezom, pa da ih posle jela operem uveče natrunim bikarbonom sodom; pa onda da namestim aparat za uho, pa da promenim bateriju, pa onda da vežem pojas oko stomaka: ima sedam dugmadi koje treba da ukopčam na određenim mestima, pa dva kajiša, lepljiva, da zavežem...Pa onda: jedan, drugi, deseti lek u toku dana-da li sam neki zaboravio, ili neki dva puta greškom upotrebio, i da ne ređam...Dragi moji nemojte da starite!

Zalečite jednu boljku, javi se druga, i tako, kako bi Latini rekli: Ad infinitum! Ponavljam, nemojte da starite! Ali poput one narodne: nužda zakon menja, onog Njegoševog pokliča-Luk nađe iskru u kamenu...I ja zimus pronađem jedan lek koji vrlo efikasno deluje, i preporučujem ga svakome!

Počeo sam da se sećam i razmišljam o detinjstvu, o prvim danima mladosti koje sam proveo kod svojih roditelja u selu Pločniku, blizu Prokuplja, u Topličkom kraju.

Imali smo veliko dvorište, to se onda zvalo: avlija, sa dve strane ograđeno tarabama, sa dve druge strane-plotom. Jedna kapija za ljude, čeljad, goste, druga šira-za kola, stoku, razne poljoprivredne mašine...U dvorištu je bilo sedam građevinskih objekata: salaš za kukuruz, ambar za pšenicu, ječam, raž, tor za ovce, obor za svinje, štala za kravu, tele i bika, kokoške su imale svoju "spavaonicu", pa onda ukusno "bačevče"-zgrada u kojoj je majka čuvala sir, kajmak, suvo meso, kiselo mleko i drugo. Otvoreno ognjište, verige, odžak, naćve, burad, razna korita itd, itd.

I sad je slast priče: kad ujutru majka, ponekad sa ocem, nahrani svu tu stoku i živinu, one se napiju vode u koritima pored bunara.... Onda dva kočoperna pevca zakukuriču, kuca odmah zalaje, ovce počnu da bleje, svinje da rokću, krava i tele da muču, bik da buče, vetar kroz granje suče...pa to je milina, pa to je prvoklasna filharmonija!

Ja sam februara 1945. prvi put u Beogradu, u Kolarčevoj zadužbini, slušao beogradsku filharmoniju: otišao sam kao i moji drugari „po direktivi", mi SKOJ-evski rukovodioci morali smo da odlazimo u pozorište, na koncerte, predavanja razna...e da bismo znali sa omladinom "na svaku loptu da skačemo!" Kad sam slušao beogradsku filharmoniju, kazao sam drugaru pored sebe: pa ja sam svako jutro u dvorištu svojih roditelja sve ovo doživljavao.

I sada jedno važno pitanje: da li čovek stvara išta novo, posebno: novu materiju, ili samo, što već postoji u prirodi, menja oblik, spaja , itd...i stvara po imenu novi predmet, novi oblik materije? Uzmete vodu, ilovaču, pesak i napravili ste malter, keramičku pločicu...

Da, ali i malter i keramička pločica stvorene su od one materije koja je već postojala u prirodi. Razmišljanja, kombinacije su brojne, i dolazite do pitanja: A da li kompozitori stvaraju nešto sasvim novo eto to što vi slušate u izvođenju filharmonije? Ja sam dugo o tome razmišljao, i na kraju došao do prvobitnoga zaključka: grmljenje "na nebesima", "fijukanje košave", "udaranje mora u mramorje" (citiram Njegoša) kukurikanje dva pevca mojih roditelja, blejanje ovaca i tako redom, i tako dalje-dakle mnoštvo zvukova, glasova na svim stranama sve je to delo majke prirode, a kompozitor samo te glasove, koji već postoje u prirodi, svojim mozgom, talentom, kombinuje i stvara sazvučje, kompozicije, sonate, itd. Ali molim lepo: pa i kompozitorov mozak, talenat stvorila je priroda još dok je on bio u zametku! Ta takva pitanja i razmišljanja u beskonačnost, i uvek zaključak: O, kako je moćna, univerzalna majka priroda! I setim se one Ovidijusove maksime: Omnia mutantur, nihil inoerit: Sve se menja, ništa ne propada!

I zatim trajni savet, uvek aktuelan:Družite se sa prirodom, što češće, što raznovrsnijim doživljajima, intezivnijim razmišljanjima. I još u prirodi malo telovežbe-fizičkoga razgibanja....

Posebna je i vrlo dirljiva priča o tome kako sve životinje, živine, verovatno i bilje-vole da budu voljene! Kako je moja majka milovala i volela svaku ovcu, ja jagnjad, i da ne pominjem macu i kucu...I kako su sve te životinje znale na svoj način da uzvrate, da pokažu kako i one vas vole! Samo par konkretnih detalja: ležim na travi u hladu jedne zgrade, dolazi jagnje i svojom glavom po mojim slabinama...ja ga pomilujem po glavi, potapšem po leđima. Ono stane da skače po dvorištu, radosno, poletno. Maca oseti da ste joj naklonjeni, i, sigurna, skoči vam u krilo, savije se, i počne radosno da prede. I kad je pomilujete po leđima, ona presrećna, okrene se, ispruži, i počne da prede. A šta da kažem o kuci, koja počne da vam se oko nogu umiljava, da se praćaka, izvodi svoj program zadovoljstava...itd.itd.

I dozvolite još po jednu-dve rečenice u počast jednoj kuci, jednoj maci i jednoj koki.

Da li ste ikada gledali kako kuca, kad se okuci, kako liže svoje bebe. Jezikom svojim ih kupa, umija. Ako niste, podsećam na Jesenjinovu divnu pesmu "Keruša": "...I do u sumrak lizala ih nežno, niz dlaku što rudi, i slivo se sok iz tih toplih materinskih grudi!"

Stanujem u zgradi na trećem spratu. Imali smo svi stanari zajedničku macu. Spavala je u podrumu, posećivala je svakoga od nas stanara-12.na broju, uvijala se, mazila se, hranili smo je i pojili uvek propisno. I omaci se ta maca, šest mačića. Jednog jutra ja niz stepenice, vidim macu leži pored zida između dva stana, leđima okrenuta ka zidu, mačići doje li, doje... E, a jedno veče kasnije dolazim uz stepenice i vidim: maca i mačići spavaju. Mačići su do zida, a maca ih zagradila ležeći opruženih nogu, sve je mačiće zagradila. Bio sam zadivljen, razmišljanjem dešifrovao sam sve ovo: maca leži pored zida kad mačiće doji, a da mačići gledajući u zid da ne bi bili „zaslepljeni" od sunca, svetla kroz prozor! Uveče mačiće postavi uza zid, a ona ih onda sa strane zagradi, e da ih tako zaštiti da ih nešto noću ne bi napalo, pojelo! Kakva materinska, prirodna obdarenost, da kažem: funkcionalnost!

U nas se obično kaže za nekoga: mačeća pamet, što će reći niskouman, glup, a još češće se kaže za nekoga: raskokodakao se kao kad kokoška snese jaje, dakle hvali se glasno! Što bi se reklo: Greška u koracima! Ne kokodače kokoška da se hvali što je snela jaje, jer molim lepo: u farmama stotine koka svakoga minuta snose jaja, ali nikada ni jedna nije zakokodakala! A zašto na selu, u dvorištu mojih roditelja, koka uvek zakokodače kad snese jaje!? Ne kokodače seoska koka da se hvali što je snela jaje, nego kokodakanjem obaveštava ukućane da je jaje snela, i gde ga je snela, iza neke košare, u neko granje po zemlji oboreno...

I da tako ukućani odu i uzmu jaje, da ga neke ptice ne bi pokljucale, miševi ispili...Koliko puta je mene majka molila: Sine dete, idi iza košare, tamo je naša koka belo jaje snela, uzmi ga i donesi u kuću. I ja sam odlazio i uvek jaje nalazio, i uvek je još bilo vruće! I molim lepo, je li kokoška maloumna, ili majstor pravi i da proizvede jaje i da obavesti ljude da odu i uzmu to jaje, pre nego li bi ga neki insekt, životinjica pojela?

I danas se sa apetitom sećam kako preko dana u dvorištu koka začeprka nogama, pronađe neko zrnevlje, što li, lepo to zagradi, i onda „pozove" svoje piliće, oni dođu i sve to pokljucaju. A koka puna sreće!

Da završim: kako je sve to majka priroda aranžirala, obezbedila i prostu i proširenu reprodukciju svojim delima. Poklonimo se majci prirodi, družimo se s njom što više, upoznajmo što bolje njene moći i zakone, i bićemo orniji i zdraviji. Pogotovu ako češće praktikujemo u prirodi malo telovežbe! A sada o nečemu zašto bi Talijani kazali: Se non e vero, e ben trovato! Ako nije istinito, a ono je bar lepo smišljeno. A ja ću vam kazivati istinu, kako bi to naši stari rekli: samo istinu, golu istinu!

Pre nekoliko dana iznenadno pade sneg i stvori grdne probleme naseljima i poljima u Zapadnoj Srbiji. Nastradali voćnjaci, malinjaci, razno bilje, rastinje. Gledam sve to na televiziji, i dve devojke, jedna iz Instituta za voćarstvo, druga sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. Komentarišu, prognoziraju. Zatim se iz raznih sela pojaviše po voćnjacima, malinjacima, poljima...nekoliko seljaka, domaćina. Vrlo staloženo, sa iskustvom govore, ulivaju više optimizma, „samo ako zemlja nije smrzla..." Kad sam čuo „voćar" namah se setih saveta moga oca i drugih seljaka omladincima: "Gde vidiš dobro mesto, a ti tu voćku zasadi!"

Mladići, stasali za ženidbu, ko je više voćaka zasadio, ko još zna da kalemi voćke, da dobro kosi, da snažno gvozdenom vilom nabode snop pšenice, ječma, raži...i to"vršaču" na dreš nabaci, e taj ima sve uslove da ga sve devojke više begenišu, da se oženi lepšom, bogatijom udavačom! Kakve kombinacije za proširenu reprodukciju na selu, u poljoprivredi, „ah deco da znate-kako će onda da skoče plate!"

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane