Natrag

Kontranapad

Da li je Vučić spreman da kupi "tišinu grobara" za milion i po evra i druge crno-bele i crveno bele priče

Svega ima osim fudbala

Zašto je šampionska titula koju je u finišu prvenstva Srbije u fudbalu osvojio Partizan iznenađenje za veliki deo javnosti? Da li je Partizan osvojio ili je Crvena zvezda izgubila šampionsku titulu? To su najčešća pitanja koja ovih dana dominiraju u medijima, a koja u suštinskom pogledu nemaju ama baš nikakav značaj izuzev nastojanja velikih rivala da nameću sopstveni značaj odavno izgubljen na terenu, kao i pokušaja medija da tiražem ili rejtingom gledanosti održe svoju poziciju u konkurenciji uniformisanih tekstova i programa, konstatuje Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

Što je važno ko je šampion i kome je to važno? Šta dobija srpski fudbal, a šta lovci u mutnom koji se nadgornjavaju i jedne druge smenjuju u ime svojih, prljavih interesa? Da li će eventualni odgovori pokrenuti institucije, fudbalsku organizaciju i klubove da analiziraju sve ono što je dovelo do epiloga prvenstva. Hoće li takva analiza podstaći sudeonike u fudbalskoj igri na eliminaciju uzročnika i saniranje posledica jedne četvrtvekovne agonije kroz koju prolazi fudbalski sport u zemlji beznađa, razočarenja i propasti. Na žalost, normalan svet ništa od toga ne treba da očekuje. Prethodne godine su pokazale da se ništa dobro neće dogoditi, da neće biti boljitka, da nema pameti. Dakle, nema razloga za bilo kakav optimizam. Odavno smo zreli za lečenje jer smo poodmakli na putu kakav simbolično oslikava nedavna izborna lista na lokalu - „Aleksandar Vučić za Kovin"

Partizanova titula će učvrstiti poziciju grupe Milorada Vučelića i Žarka Zečevića. Oni su početkom sezone podmetnuli Ivana Ćurkovića u međusobnom obračunu sa grupom Nenada Bjekovića i legendarnih veterana kluba. Višemesečno natezanja, podmetanja i prepucavanja su dobila epilog. Prepredeni političar se pokazao veštijim i uz pomoć ko zna kakvih „autoriteta", zaposeo predsedničku fotelju. Od tada, Ćurković se više ne pominje. Među „autoritetima" koji su Vučeli dali vetar u leđa, vrlo zapaženo mesto su imali takvi poput onog koji je prkosno pokazivao srednji prst celokupnoj srpskoj javnosti, a malo kasnije otputovao putem bez povratka. Vučela je kao „stari moralista" umeo to da poštuje, pa je javno manifestujući svoju žal u trenucima ispraćaja Mutavog bio kraj njegovog odra. Igrači su po nalogu pobednika iz frakcijskog obračuna crno belog tabora u znak poštovanja navlačili majicu sa likom nekadašnjeg vođe Delija, a potom lidera sa tribina Grobara. Tim gestom su jasno poručili celokupnoj javnosti ko su važeći velikani i „autoriteti" današnjice. Na njihovim grudima nije bilo mesta za Galića, Paunovića ili Kovačevića... Ali, to je već viđeno u nekim drugim primerima. Ne tako davno Skupštinska većina fk. Vojvodina je odala počast pokojnom Ratku Bati Buturoviću postavljanjem njegovog lika na velikom muralu unutrašnjosti stadiona! Takav način ispoljavanja poštovanja nije pokazan u slučaju Vujadina Boškova, Dobroslava Krstića, Ilije Pantelića ili Dobrivoja Trivića prilikom njihovog otiskivanja u večnost. Ali, kada su „autoriteti" novog doba u pitanju i sećanje na njih je traje onoliko koliko je njihovo delo. Već posle godinu dana, prefarban je mural sa Batinim likom. Sećanja na stvarne velikane klupske istorije su sve snažnija, iako njihovi likovi nisu ukrašavali zidove stadiona Vojvodine. Tako će i Milorad Vučelić i njegova pobeda u duelu sa velikanima fk Partizan trajati u budućnosti. Bjeković, Vukotić, Petrić i drugovi će zauvek biti u sećanjima čak i onih koji nisu imali priliku da se dive njihovom umeću na terenu. Vučelić i Vazura su samo statisti koji se zaboravljaju silaskom sa pozornice kada se pogase svetla.

I dok se u Humskoj vojevalo, rival iz Ljutice Bogdana se pobednički šepurio. Zvezdaši su samozadovoljno trljali ruke i likovali u svojoj zabludi da su zaštićeni sistemom Diktatora i Namesništvom fudbalske organizacije. U prvoj fazi takmičenja su stekli bodovnu prednost kakva se učinila nedostižnom pa su se već tada videli kao novi - stari šampioni. Iako je svakom poznavaocu fudbalske veštine bilo jasno da je veoma sumnjiv kvalitet selekcije koja je formirana nakon osvojene titule u prethodnoj sezoni, te da je neosnovan kult „Grofa" Božovića, da je Zvezda bez uprave i još uvek sa ogromnim balastom propale politike koja ju je zakovala u finansijskoj dubiozi, dr Zvezdan Terzić kao jedini glasnogovornik je samouvereno tvrdio da je stanje konsolidovano i da će vladavina njegove imenjakinje potrajati i narednih pet sezona. Prevideo je kakve posledice mogu nastati njegovim manevrom u trenutku kada su kokeze podnele ostavke, a sa njima i on. Očigledno se poneo u uverenju da je njegova aura zaštitnik koji će ga pratiti dalje, bez obzira što je veoma popustila njena radijacija.

U završnici prvenstva je poljuljana prvoplasirana pozicija. Partizan je sa Markom Nikolićem preporodio igru i zapretivši nagovestio po Zvezdu ružan epilog. Tada je dr Terzić, poput Premijera učestalio vanredne press konferencije, koristeći ih za (ne)kontrolisane napade na protivnički tabor. Optužbe da su lopovi i da su pokrali prvenstvo, su zvučale po onoj narodnoj „rugala se čavka vrani". Mera je prevršena kada je Zvezdinu vladajuću kadrovsku strukturu u FSS na čelu sa predsednikom Slavišom Kokezom, njegovim donedavnim velikim prijateljem i saveznikom, saborcem u oporavku Crvene Zvezde, optužio da su radili za Partizan, odnosno da su „partizanovci". Ako je to poslednja linija odbrane sopstvenog neuspeha u vođenju kluba i odgovornosti koja je ogromna kada je reč o selekciji igračkog i stručnog kadra, onda je to nesuvisla optužba! Ali, šta je danas sveto? Srbi su na klackalicu stavljali mnoge vrednosti: istorijske, nacionalne, kulturne, moralne, etičke...Zar Aleksandar Vučić kao simbol vremena nije odstupio od mnogih svojih zakletvi datih političkoj stranci, prijateljima, kumovima, narodu...Nema broja njegovim izneverenim obećanjima koja su pretočena u najveće prevare i laži. Uprkos tome, uživa u podršci značajne većine glasača. Doduše ne i kod naroda, ali narod se ne pita kada opstruiše građansku obavezu birača. Zašto je onda nemoguće ono što nam je dr Terzić servirao. Možda je Kokeza, inače veoma blizak prijatelj Aleksandra Vučića, presvukao svoju uniformu poput svog pajtaša. A pošto je po srpskoj tradiciji okružen poltronima i klimoglavcima, nije nemoguće da je svoj „autoritet" stavio na drugu stranu. Dakle, ova manipulacija je hipotetičkog karaktera zbog velikih obrta kojima smo izloženi u politici, a sa njome u svim oblastima društvenog života. Ako se radi o navijačkim ubeđenjima i emocijama, makar oni bili profila vladajućih u srpskom fudbalu, teško je u tako nešto poverovati. Moguće je doduše, ako se radi o dilovima iz kojih se bogato profitira na ličnom kontu. Ta vrsta magneta je mogla biti kod Mutavog, na primer! A Kokeza nije mutav, ni malo. Iako je veliki ćutolog, iako je najčešće negde van dometa javnosti. Čak i tada kada su veliki razlozi u pitanju. Završnica minulog šampionata je bila ozbiljan razlog za oglašavanje institucija FSS i njegovog predsednika. Kokeza se odlučio da ćuti, držeći se one poznate „psi laju karavani prolaze". Uostalom reč je o odomaćenom modelu vremena i duha koji poduže vlada na ovom podneblju.

Da u Terzićevim insinuacijama ili optužbama ima mesta za sumnje, posebno kod pristalica teorije zavere, nudi se jedna pojava da se na Partizanovim tribinama sve ređe prolama parola koju je Vučić prisvojio, koristeći je u izbornoj kampanji. Pokazalo se da je Vučić lagao kada je rekao da mu ne smeta skandiraje „Vučiću pederu", šta više da to voli. Ovaj slogan koji živi kod svih protivnika velikog Vođe, ali je najglasnije odjekivao sa tribina iz Humske. Kada su crno beli savladali nakon Zvezdinog poraza na krovu Voždovca, pobedom u Nišu postali na korak do titule, Čair je odjekivao „Vučiću pederu, ne damo ti titulu"! Ovaj trijumfalistički poklik Grobara, čuo se do Pekinga odakle se Vožd javio i u polučasovnom razgovoru sa Miloradom Vučelićem istresao sav svoj gnev iz koga su mogle samo pretnje da se prepoznaju. Prefrigani Vučelić, Vazura i ostali Partizanovi upravljači su brže bolje uputili navijačima saopštenje sa apelom da ne vređaju Premijera koji je bio velika podrška oko nekih egzistencijalnih pitanja, poput ispunjenja klupskih uslova za pravo nastupa u evropskim kupovima. Nisu saopštili, ali se moglo naslutiti iz takvog pomirljivog i molećivog tona da može kontramera uslediti. A kada su u pitanju donacije (sponzorstva), rad državnih organa (poreskih, policijskih, istražnih...) Vučić je Gospodar od koga se moraju plašiti. Znači, teško da je Vučiću bio nacionalni interes da pomogne Partizan, najljućeg sportskog rivala njegovog kluba. Pre bi se reklo da je bio spreman na kupovinu grobarske tišine za 1.200.000 evra pomoći, o kojoj je govorio Milorad Vučelić u nedavnom intervjuu.

Teorije zavere ne treba apriori odbacivati, pogotovo kada se radi o akterima sklonim da se u dahu preobraze za 180% kao što je slučaj sa velikim Vođom i njegovim pratiocima, satelitima i poltronima. U ovom slučaju je izglednije da dr Terzić pokušava da svoju odgovornost prevali na drugog. Druga zvezdica Crvene zvezde u njenoj bogatoj istoriji, Dragoslav Šekularac je uzroke promašaja video u lošoj selekciji ekipe, slaboj igri i kvalitetnijem Partizanu, što je dokazao u međusobnim duelima sa Zvezdom. Inače, to mu nikada nije bilo lako da prizna kada su se nadmetale prve komšije sa Topčidera. Na taj način, legendarni Šeki je odbacio kritike i optužbe kojima se služio prvi operativac crveno belih u objašnjavanju razloga neuspeha odbrane nameštane šampionske tutule. U Zvezdinom promašaju, prekrivena je golgota jednog OFK Beograda koji se preselio u treći stepen srpske ligaške hijerarhije. Fudbalska javnost taj krah „Romantičara" pripisuje apsolutnom gazdi i autoritetu koga vidi u Zvezdanu Terziću!

Šta je nakon svega doneo završetak prvenstva? Pa prvo je ogoljena istina da je srpski ligaški fudbal svojim kvalitetom na najnižim granama nacionalnih takmičenja u Evropi. Dalje, niko osim Crvene Zvezde i Partizana, Partizana i Crvene Zvezde nije bitan i ne postoji u srpskom fudbalu. To potvrđuju činjenice da se o drugima nikako ili samo ovlaš govori. Čini se da ne postoji ljubitelj fudbala koji bi mogao da izdiktira redosled na prvoligaškoj tabeli. Politika je samo preko jedne stranke i njenog Poglavara duboko infiltrirana tamo gde želi i vidi svoj interes. Državu ne interesuju prljavštine i zloupotrebe u fudbalu, kao ni nasilje koje ni malo ne jenjava uprkos promenama vladajućih političkih opcija. Poslednji primer velikih sukoba se dogodio pred najvećim pravoslavnim hramom na Balkanu dva dana uoči novog obračuna crveno i crno belih za utešni naslov - za Kup Srbije, u kome su pripadnici svetog naroda opet udarili jedan na drugoga! Pa dokle braćo Srbi?

A 1. Susret tri šampionske generacije

Muamer Hukić se u kafe-baru Amadeus u Minhenu susreo sa dvojicom bokserskih šampiona iz ranijeg perioda. To su Bora Novaković, koji je bio treći u Evropi u polusrednjoj kategoriji, višestruki prvak tadašnje Jugoslavije i 53 puta reprezentativac, kao i Brahim Ferizović, šampion Jugoslavije u polusrednjoj kategoriji, kasnije profesionalni bokser, koji se borio protiv prvaka sveta Roki Marćana. Bora Novaković je važio za najvećeg ljudskog i bokserskog šampiona jer je mnogima pomagao i ugošćavao je srpske sportiste koji su boravili u Minhenu, čovek koji je trenirao velike šampione poput Mikana Popovića, Brahima Ferizovića, Aleksandra Petkovića,Vitali Klička i sadašnjeg prvaka Evrope Alema Begića koji odlično boksuje, a 15 borbi je rešio nokautom u svoju korist.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane