Natrag

Da se ne zaboravi

Ekonomska problematika, ključna bolna tačka pre Brionskog plenuma (23)

Vreme gladi, radosti i nade

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

U svojim dosadašnjim tekstovima, mnogo više sam govorio o predigrama, zakulisnim radnjama ili, kako je to u svojoj knjizi ispisao moj uvaženi predavač Stane Kavčič: "...U političkoj partiji ta ruka (Tito, Kardelj i Bakarić), u borbi za vlast (na Brionskom plenumu), udruženi, nadigrali su Rankovića. Neko je napisao: "predriblovali".

U ovom nastavku ja ću uglavnom govoriti, pisati o predigrama na ekonomskom planu, pa području proširene reprodukcije, pre svega, između Srbije i sa druge strane, saveznih organa, pa i Hrvatske, Slovenije, zatim Bosne i Hercegovine i Makedonije, ali ne i Crne Gore, jer je ta republika bila "u savezništvu" sa Srbijom u tim vremenima i po tom pitanju. Borba je bila žestoka, tri-četiri godine, iz dana u dan.

Bio sam tada ekonomski savetnik i Izvršnom veću Srbije, sekretar odbora za plan i finansije Veća, i vrlo dobro su mi poznata sva ta zbivanja, do detalja. U tri slučaja i sa opomenama o mome rezonovanju, držanju u nekim situacija, o čemu ću kasnije i konkretnije.

Radi "kontinuiteta", jasnijega uvida u zbivanja, prvo rekapitulirati, sasvim kratko, dešavanja na ekonomskom planu u Jugoslaviji, pa i pojedinim republikama, dakako, pre svega u Srbiji, od oslobođenja 1944/45 godine, do "bitnog razlaza" početkom šezdesetih godina u rukovodstvu Jugoslavije. Govorio sam i u jednoj informacijiza odbori i tada napisao: "...Ostali smo živi na jedvite jade 1943. godine na Sutjesci. Nije mi jasno kako ćemo i da li ćemo ostati živi ove, 1963. godine!"

Ukratko, o prilikama, bolje reći ogromnom teškoćama posle oslobođenja: nemaština svega i svačega, nema namirnica za ishranu, nema drva i uglja za ogrev gradskog stanovništva, pre svega Beograda, nema sirovina za prerađivačku industriju, nema...Vrhovna parola je bila: "Sve za front, sve za pobedu!".

Solunci su, među njima i moj otac Veljko, koji je govorio da mu je levo rame niže dva santimetra od desnog, jer je šest godina (Prvi i Drugi balkanski rat i Prvi svetski rat, takozvani veliki rat), na levom ramenu nosio teški puškomitraljez, pevušili: "...Niko ne zna šta su muke teške, dok ne pređe Albaniju peške!". Sneg, glad, šiptarske zasede, sahrana mrtvih, ubijenih, ispijenih umorom...Sve do Valone. A, onda, "Kreće se lađa francuska", odlazak u Grčku, na Solunski front!

Istorijska je sudbina Srba i Srbije da ne mogu biti mimoiđeni kada je reč o vojsci, frontu, ratu...Tako je bilo i krajem 1944. i početkom 1945. godine. U Srbiji velika mobilizacija, golobradi mladići bez ozbiljnijih vežbi, priprema za Sremski front! Moj Topličanin, Vojinović, komandant jednog bataljona u petoj srpskoj brigadi (21 divizija), napisao je dokumentovanu knjigu pod naslovom "Pokošena mladost", o masovnoj pogibji na Sremskome frontu, pre svaga, tek mobilisanih mladića iz Srbije. Iz dana u dan, juriš u proboj fronta! Neiskusni u rovovskim borbama, nemoćni pred nemačkim mitraljezima, padali su kao snoplje mladići iz Srbije, razume se i iz drugih krajeva, ali pre svega tek mobilisani iz Srbije. Ne verujem da je tako delom i namerno postupano, e da bi Srbija "malo okrvavila i tako postala više vezana za partizane, za Tita", koju sam tezu kasnije slušao od general-pukovnika Miloša Šumonje. jedno vreme šefa vojnog kabineta maršala Tita. Ali, po onoj logici: "Svako zlo, ko zna kakvo je to dobro", masovna pogibja mladića na Sremskom frontu je možda uzrokovala tome da je Srbija postala više vezana za Tita i partizanski pokret, posebno centralna Srbija u kojoj su jedinice Draže Mihailovića bile brojnije.

No, da se vratimo ekonomskim nedaćama, rigoroznim merama za njihovo prevladavanje. Tačkice, bonovi, knjižice za snabdevanje! Dnevno komad proje u pekari, bon za kubik drva, tonu uglja za ogrev preko zime 1944/45, pa i kasnijih godina.

Neopisive muke i teškoće da se obezbedi minimalna količina hrane, pre svega hleba, posebno za gradsko stanovništvo. Rigorozne mere otkupa žitarica i drugih proizvoda, namirnica od seljaka-proizvođača. Maltretiranje, progoni pa i zatvori za seljake, često i kad pojedinci zaista nisu fizički bili u mogućnosti da ispune norme obaveznog otkupa! Ali, hrana za gradsko stanovništvo, za snabdevanje vojske, zdravstvenih ustanova...

Već krajem 1944. godine, organizuje se prva omladinska akcija seče drva na Crnome vrhu, hitan utovar i transport za promrzlo stanovništvo Beograda! Ubrzo i mobilizacija muškog dela stanovništva za seču šuma po srbijanskim planinama (drvo je naš osnovni izvozni artikl, a treba ga i drvno prerađivačka industrija za domaće potrebe i takođe za izvoz).

Ta se "ofanziva" posebno pojačala za vreme prekida ekonomskih odnosa sa Istokom, u vreme Rezolucije Informbiroa. U tom slučaju i koze plaćaju danak u krvi! Na inicijativu Edvarda Kardelja, koji donosi propis o zabrani držanja koza, pod obrazloženjem: one brste i uništavaju šume, šta ćemo izvoziti i čime ćemo grejati zimi ljude, pre svega u gradovima!

"...Druže Tito, zlato naše, Opet gazda konja jaše, radnik Džamba kozu ima, I ona mu se oduzima!"

Tim rečima je Prokupčanin, kasapin Džamba propratio ovu odluku, kad je mora da uništi dve svoje sanske koze!

Agrarna reforma i kolonizacija

U Programu KPJ, bilo je između ostalog stimulisano i sprovođenje agrarne reforme, jednostavno oduzimanje zemljišta od onih koji su ga obrađivali. Oduzimane su i velike površine manastirskog i crkvenog poljoprivredog zemljišta, šume njive itd, a slično i od bogatih pojedinaca. Istovremeno, posle oslobođenja bila je organizovana kolonizacija: pre svega u Vojvodini, na imanja odbeglog nemačkog i mađarskog stanovništva, zbog njihove saradnje sa nemačkim i mađarskim okupacionim silama, doseljeno je dve-tri stotine hiljada stanovnika, poljoprivrednika, uglavno Srba, iz takozvanih "pasivnih krajeva": juga Srbije, širokih delova Bosne i Hercegovine a bilo je i dosta kolonista iz Hrvatske, Crne Gore, Makedonije pa i Slovenije.

Kolonisti su se uselili u napuštene kuće Nemaca i Mađara, zaposeli njihove parcele zemlje, koristili se njihovim ekonomskim zgradama za smeštaj žita, krupne i sitne stoke, poljoprivrednih mašina, čuvanje ubranih plodova...Svi ti kolonisti su, maltene preko noći, od siromašnih ljudi i porodica postajali su bogatiji, sigurniji za svoju egzistenciju. Razume se, bilo je i problema: navike, život u drugom podneblju, neiskustvo u obradi zemlje, posebno sa poljoprivrednim mašinama, konačno i navikavanje na drukčije prirodno okruženje...Ipak, vremenom su se svi uspešno snašli. Jedino kolonisti iz Slovenije, koji su bili azmešteni oko Vršca, nisu mogli da se priviknu na drukčije okruženje, vojvođansku ravnicu, drukčiju klimu...I posle nekoliko godina, svi su dobrovoljno odlučili da se vrate u svoju deželu, vrdovitu, zelenu, "hladniju" Sloveniju.

Apostrofiraću tri detalja koji mnogo govore i sa stanovišta psihologije, o kolonistima, njihovm doživljajima odnosno doživljajima onih koji su morali da pobegnu iz Vojvodine, Nemaca i Mađara. Topličani, među kojima i moj komšija iz Pločnika, Bogdan Nešić, kolonizirani su u Parabuć, selo u blizini Odžaka.

Po doseljavanju su selo "kratili" imenom-Ratkovo. Po topličkom narodnom heroju Ratku Pavloviću Ćićku. pričao mi je Bogdan Nešić, neposredno desetak godina po kolonizaciji, da je došla grupa odbeglih Nemaca iz sela Parabuć-Ratkovo da vide kako izgleda njihova stara postojdbina. U grupi je bio je jedan mladić, dvadesetogodišnjak. Zamolio je taj mladić Bogdana da mu dozvoli da se popne na tavan njegove negdašnje kuće. Bogdan mu je kazao: "Ja sada na tavanu sušim kukuruz, nećeš moći ništa da vidiš". Mladić je ipak molio i Bogdan mu je dozvolio. Pomoću merdevina, mladić se popeo na tavan i posle desetak minuta vratio se sav srećan! Iz džepa pantalona izvadio je pet klikera, staklenaca i pokazao ih je Bogdanu i ostalim prisutnima, pa reče: "...Kad smo se spremali da bežimo, ja sam ovih pet klikera sakrio oko odžaka i zatrpao ih zemljom. Celog života sam tugovao za tim klikerima, mislio na njih i sada sam srećan što sam ih našao. I počeo je tu da demonstrira igru sa klikerima, kao u detinjstvu.

Krajem sedamdesetih godina putovao sam kao gost-novinar brodom sa tri šlepa, od Beograda do Renesburga i nazad. Put je trajao 26 dana sa usputnim zadržavanjem u mnogim pristaništima, posebno bečkom. Konfor u kabini nije bio bog zna kakav, ali jutarnje sunce, čist vazduh, miris rečne vode, raznovrsni predeli, ptice...O, kakvo uživanje! Poseban doživljaj je bio kad posada broda baca mreže, uhvati mnogo riba i tu ih na licu mesta prigotove! odgovarajuća salata, vino, hleb...Moliću fino! Kad smo se iskrcali u Regensburg, pauzirali smo dva dana. Tom prilikom, u blizini Dunava, srećem Nemca, sredovečnog, kosi travu. Rukom očisti nos, obriše znoj sa čela i mene na srpskom pita (znao je odakle plovimo): "Šta ima novo dole kod nas?" Ovo, "dole kod nas", odnosilo se na Vojvodinu, mesto gde je rođen, proveo detinjstvo, prvu mladost!

Kažu naučnici: protokom vremena sve se zaboravlja osim snažno doživljenih emocija. Ova dva mladića, sredovečna Nemca, koji su rođeni i detinjstvo proveli u Vojvođanskoj ravnici, još kako se sećaju "svojih klikera" i prilika "dole kod nas". Kažu naučnici dalje: "Ono što se doživi u detinjstvu, ta se sećanja nose u grob!".

Dva citirana primera me podsećaju i uveravaju u tačnost te večne istine. Meni je sada devedeseta godina života, ne znam gde sam juče bio, gde sam šta ostavio, ali se i danas sećam kako se zvala svaka naša ovca, imali smo ih deset, kako su se one umiljavale mojoj majci, a ja otvarao kapiju i odlazio u prvi razred osnovne škole!

Slušao sam i komentare, pretpostavke: "Bolje da Nemci, Folksdojčeri, nisu napustili Vojvodinu, imali bismo danas uspešniju privredu, posebno poljoprivredu!" Moj sin Veljko, više puta mi je ponavljao: "Ćale, Srbi su izgubili Kosovo i metohiju, s tim je svršeno, ali, Srbi su dobili Vojvodinu a to je veliki plus, i nacionalni i privredni". Da, da, što bi narod rekao: "Bog ne daje dva dobra!" Uzgred, držim da Borisav Jović u svojoj knjizi "Kako su Srbi izgubili vek", ne valorizuje objektivno mnogo toga, pa ni kolonizaciju, promenu nacionalnog sastava stanovništva Vojvodine...Pre Drugog svetskog rata, Srbi su činili oko jedne trećine stanovništva Vojvodine, a danas ih je više od dve trećine!

Istina je: posle oslobođenja, posebno zbog pretpostavljene opasnosti posle Informbiroa, iz Vojvodine je u druge krajeve Jugoslavije premešteno na desetine industrijskih objekata...Ali, i u "eksploatisanoj" Vojvodini pod teretom otkupa, ograničenja zemljišnog maksimuma itd, Srbi kolonisti su bolje živeli nego u svojim takozvanim pasivnim krajevima na jugu Srbije u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, Liki, Kordunu, Baniji itd. Nije hronološki, po vremenu zbivanja, ali da okončam priču o transformacijama i "tumbanjima" u popoljoprivredi...

Pod pritiskom, a da bi se dokazala "vernost" socijalizmu, opovrgla optužba iz Rezolucije Informbiroa, pismo Staljina i Molotova, da KPJ vodi, tobože "kulačku politiku", pristupilo se navrat-nanos, stvaranju seljačkih radnih zadruga, tj. udruživanju imovine-zemljišta, stoke, poljoprivrednih mašina, itd. Stvarane su radne zadruge kao "imitacija" sovjetskih kolhoza (i sovhoza) u SSSR-u. Bilo je mnogo trzavica prilikom stvaranja tih zadruga, bila je to obazena akcija, nikako na čisto dobrovoljnoj bazi seljaka jednog sela i slično. Mnogi siromašniji seljaci, kao zadrugari, bolje su prošli nego da su bili inokosni, sa malo površina i bez krupne stoke i poljoprivrednih alatki i mašina.

Posle nekoliko godina, pristupilo se rasformiranju tih zadruga, a bilo je retkih slučajeva da su neke zadruge nastavile svoju delatnost, jer su imali solidne ekonomske rezultate.

Druga revolucionarna mera u poljoprivredi pod utiskom kritike Istoka, da KPJ vodi "kulačku politiku", uzrokovala je ograničavanju zemljišnog maksimuma na 10 hektara. Tim zakonom su mnogim poljoprivrednicima oduzete sve obradive površine preko 10 hektara. Tako oduzete površine razdeljene su siromašnim seljacima ili su, u većini slučajeva, od njih stvarana krupnija poljoprivredna dobra. Naročito je tako bilo u Vojvodini i Slavoniji, dakle, poljoprivrednim terenima, posebno u blizini velikih gradova.

Sve ovo kad se čita deluje suvoparno, ali su sve te akcije bile skopčane sa velikim teškoćama i posebnim psihološkim nabojem seljaka, za koje je privatna svojina, sopstvena obrada, bila svetinja, prvorazedna psihološka stvar, radost, perspektiva...

Da samo pomenem prvu (1946) i drugu (1948) nacionalizaciju industrijskih postrojenja, tzv "kapitalističkih elemenata", "gulikoža". Nacionalizovana postrojenja, često su delovala sa manje ekonomskog uspeha nego kad su bila u privatnim rukama, ali, udovoljeno je "klasnom karakteru" iz Programa KPJ i parola iz oslobodilačke, partizanske borbe!

Sledila je i kasnija eksproprijacija stambenih zgrada i lokala. U njih su useljavani neki novi stanari, mahom učesnici narodno oslobodolačkog rata, studenti, mladi bračni parovi...Tu sam privilegiju i ja ostvario 1949. godine, kao student Novinarske i diplomatske visoke škole u beogradu, sa svojom mladom suprugom, studentom Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta. U toj sobi, rodio mi se i sin veljko, moje prvo drago dete.

Nemoguće je, a ne pomenuti Omladinske radne akcije iz tog vremena, posebno one takozvanog saveznog karaktera: pruge Brčko-Banovići, Šamac-Sarajevo i auto put Beograd-Zagreb, tačnije, Đevđelija-Jesenice. Hiljade omladinki i omladinaca iz svih krajeva Jugoslavije učestvovali su na tim radnim akcijama, na izgradnjih tih saobraćajnica. Posebno treba napomenuti izgradnju Novog Beograda, na površinama, u barama i pesku, nikle su nove i lepe stambene i poslovne zgrade, ulice, bulevari, bolnice, obdaništa, parkovi...Neće biti neskromno da podsetim: bio sam komandant 1948. godine, jedine brigade Saveza boraca u Jugoslaviji na izgradnji auto puta Beograd-Zagreb. Bilo nas je 101 brigadira (brigadirke su bile članovi SKJ, sedmoro članovi SKOJ-a). Prvo smo imali 15 dana u selu Laćarak kod Sremske Mitrovice, zatim smo "prekomandovani" u kamenolom Rekovac na Fruškoj gori. Minama, pijucima, lopatama i kolicima vadili smo kamen, žičarom ga upućivali u Beočinsku fabriku cementa, a kasnije cement isporučivali na gradilištima auto puta. Brigadiri, a posebno ističem brigadirke (bilo ih je desetak) bili su po godinama malo stariji i pretežno seljačkog porekla i zanimanja, mnogo iskusniji i veštiji od ostalih brigadira i bili smo posebno nagrađivani. Govorio je o nama, kako je to Oskar Davičo govorio, "i tisak i pisak". Oj mladosti, najmilije doba!

Bilo je analiza i ocena, da bi bilo brže i jeftinije da su svi ti objekti koje su gradile omladinske brigade, građeni "normalnim putem" (profesionalni radnici, specijalizovana građevinska preduzeća)...Da, ali je tim ocenama kontrirano i sa najvišeg političkog nivoa a često i od strane Tita, da se na omladinskim radnim akcijama kuje bratstvo i jedinstvo, da se stiču radna iskustva, samopouzdanje, i da sve to ima nemerljivo ekonomsku i političku prednost. Bilo je mnogo istina u ovim komentarima i kontraargumentima!

U ovom delu teksta, još par rečenica o seljacima, poljoprivrednicima. Bio je državni plan koliko površina treba da bude zasejano pojedinim kulturama, posebno pšenicom, jer je to bila predradnja za kasniji propis o obaveznom otkupu žitarica.

Opštedržavni, jugoslovenski plan, "distribuiran" je zatim na republike, pokrajine, okruge, srezove, opštine, sve do poslednjeg seoskog domaćinstva. Bez preterivanja, može se konstatovati: seljaci, poljoprivrednici, u ratu su bili najmasovniji pripadnici boraca-partizana, a u miru najveći činioci "života i sreće" celokupnog stanovništva: hrana, sirovine za odeću, obuću, za izvoz...kapa dole vrednim ratarima i stočarima širom Jugoslavije, bez preterivanja i samohvale, pre svega "paorima" iz Srbije, naročit Vojvodine!

U programu KPJ, bilo je istaknuto da će o socijalizmu planski razvoj privrede i društva u celini, biti osnovna poluga ukupnoga bitisanja. Plan, planska privreda, planski razvoj i privrede i vanprivrednih delatnosti! Teorijska podloga i iskustvena sadržinabli su tada analiza Karla Marksa i Fridriha Engelsa, posebno Marksov "Kapital", prva, druga i treća knjiga, kao i praksa, iskustvo i rešenja iz prve zemlje socijalizma, SSSR-a!

Vladalo je opšte stručno-političko mišljenje, u bitnim elementima ipak dogmatsko, o bržem razvitku tzv. prvog od drugog odeljka privrede. Teška industrija treba brže da se razvija od prerađivačke, jer teška industrija proizvodi i mašine koje se upotrebljavaju u lakoj, prerađivačkoj industriji. Pod opštom parolom o merilu napretka socijalizma u SSSR-u, vladala je teza: što veća proizvodnja čelika i uglja, to veći stepen razvitka socijalizma! Delimično i time se može objasniti politika: brži razvoj železara i rudnika uglja, a u tome su prednost imale Slovenija i Bosna i Hercegovina.

Nije iz domena ekonomije, ali da spomenem i sledeće: posle sukoba sa Informbiroom i istočnoevropskim zemljama, pre svega u SSSR-u. Već sam pomenuo navrat-nanos stvaranje seljačkih radnih zadruga, kao kopije kolhozima, a kasnije i stvaranje velikih poljoprivrednih dobara kao kopija sovhoza. Zatim, sahranjivanje vrhunskih funkcionera KPJ (Đuro Đaković, Ivo Lola Ribar, Ivan Milutinović, kasnije Moša Pijade) u zidinama Kalemegdana, kopije su sahranjivanja revolucionara SSSR-a u zidine Kremlja.

Menjali smo i imena gradova, naselja i davali im imena visokih jugoslovenskih funkcionera ili bivših socijalističkih lidera: Luka Ploče na Jadranu, dobila je ime Kardeljevo, Kraljevo se zvalo Rankovićevo, Jagodina-Svetozarevo...Jedno mesto u Sloveniji dobilo je ime Kidričevo...Godine 1955, Kardelj je izašao sa idejom da se napusti ta praksa: kliknuo je-neka se Ploče i dalje zovu Ploče! Tako je i Kraljevu vraćeno staro ime. Ostao je samo Zrenjanin, jer je heroj Žarko Zrenjanin (čijem je imenu grad ranije zvan Bečkerek) bio mrtav. Ostala su još neka imena nazvana po herojima KPJ, streljanih partizanskih boraca. Zanimljivo je ovo: Đilas nije imao grad po svom imenu. On je reflektirao da se Nikšić zove po njegovom imenu ali Crnogorci to nisu prihvatili. Rekli su, Nikšić je stari grad, ne možemo sada menjati njegovo ime.A, Milovan Đilas nije prihvatio druge predloge, neke manje gradove, jer mu je to bilo "malo". To mi je i ispričao u jednom razgovoru. Ostalo je tada da samo mogu da ostanu samo oni nazivi gradova po Titovom imenu, pa je Podgorica i dalje bila Titograd, Užice je bilo Titovo Užice, u Hrvatskoj je bila Titova Korenica, u Sloveniji Titovo Velenje, u Bosni i hercegovini Titov Drvar, u makedoniji Titov Veles. Dakle, morala je svaka republika da ima neko mesto sa Titovm imenom.

Zanimljivo je i ovo: seljaci sela Kumane, rodnog mesta Jovana Veselinova Žarka, nisu prihvatili predlog da se Kumane prozove Jovanovo! Ni stanovnici Krčedina nisu prihvatili da se Krčedin zove po Stevanu Doronjskom.

U tom vremenu opšte nestašice svega i svačega, pre svega osnovnih artikala za ishranu, bilo je pravilo: stigne u trgovinu ulje, brašno, neke mesne prerađevine itd. i onda se oglasom obavesti građanstvo kada će prispele namirnice "da se dele" u trgovinama. Razume se, uz pokazivanje karti "za racionalno snabdevanja"! I kad se pročuje da je nešto stiglo, domaćice su odmah pitale. "A, kad će da se deli?" Tako se i ovo desilo. Stigao je u Beograd generalni sekretar Ujedinjenih nacija Trigve Li. Ta vest je saopštena a domaćice su odmah pitale: "A, kad će da se deli?"

Trajala je takva nestašica i oskudica sve do 1956. godine. Kasnije smo "lakše disali". Počele su da daju plodove neke ranije uložene investicije.

Ovaj tekst počeo sam onom pesmom Solunaca: "Niko ne zna šta su muke teške dok ne pređe Albaniju peške". Ovaj deo teksta završiću sličnim stihovima: "Niko ne zna šta su nemaštine, tumbanje svega i svačega, oskudice teške, ko nije živeo u Jugoslaviji između 1944. do 1956".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane