Džihad

Gde se nalaze izvori današnjeg islamskog terorizma

U ime Proroka, rat bez prestanka

Rat protiv nevernika, u koje većinski suniti svrstavaju sve nesunite, pa tako i šiite, za islam je trajno stanje koje, po „Kuranu" i tradicionalnim učenjima traje do konačne globalne pobede islama. Osim džihada, koji je oružani sukob sličan zapadnom shvatanju rata, muslimani vode i „futuhat", način borbe koji ne prikazuju kao rat, zbog čega je nemoguće zaključenje trajnog mira. Samo u situaciji kada su muslimani izrazito slabiji od svojih protivnika, „Kuran" uči da su dužni da se isele sa teritorije kojom upravljaju inoverci i da se na drugom prostoru pregrupišu i organizuju za kontra-napad. Još od prvih otkrovenja, prorok Muhamed je učio da muslimani moraju da ratuju, a u početku su njegovi vojni pohodi bili obična hajdučija pomoću koje je dolazio do bogatog plena.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Konstantni teroristički napadi u Zapadnoj Evropi otvaraju ponovo pitanje u kolikoj meri je terorizam prihvatljiv za islam, na prvom mestu „Kuran", svetu knjigu muslimana.

U evropskoj javnosti je daleko najpoznatiji pojam ratovanja na arapskom jeziku džihad, ali ovaj pojam ima više značenja: napor, borba, trud, upotreba. U religioznom smislu, džihad znači napor ili bitku na Božijem putu koja se deli na dva koncepta: „veliki džihad" (unutrašnja borba vernika da živi po načelima islama) i „mali džihad" (sukob sa nevernicima, odnosno onima koji nisu muslimani). Islamolog Bernard Luis, smatra kako u „Kuranu" i suni (zbirka običajnog prava) džihad prvenstveno znači vojni sukob sa nevernicima.

Sa druge strane, iz „Kurana" nije potpuno jasno vidljivo, da li ova borba ima karakter opšteg rata, ili je u pitanju samo defanzivni, odbrambeni rat.

O tome šta je u suštini džihad, može da se sudi proučavanjem jednog drugog pojma iz islama, „Dar al-harba" koji znači „dom rata" ili „oblast u kojoj se ratuje". Po tradicionalnom muslimanskom učenju ustanovljenom u 7. veku (periodu u kome je Muhamed još bio živ ili neposredno posle njegove smrti), svet se deli na dve oblasti: „Dar al-harb" („oblast rata"), odnosno „Dar al-kufr" („oblast nevernika") i, na drugoj strani, „Dar al-islam" („dom islama", odnosno zemlje u kojima je ovo državna religija).

Vojni sukobi sa stanovnicima Dar al-harba, Harbisima, u tradicionalnom islamskom tumačenju nisu ratovi, pa se tako na njih ne primenjuju ratna pravila, već su „Futuhat" („otvaranje"), način da se teritorija nevernika pokori, a nevernici potčine.

Pošto vojne akcije protiv Harbisa nisu rat, sa nevernicima je nemoguće sklopiti mir („Selam"), već samo primirje („Hudna"), koje je vremenski ograničeno i koristi se isključivo dok muslimani ne ojačaju dovoljno da bi nastavili borbu. Samim tim je manje važno da li "Kuran" džihad smatra opštim i stalnim ratom, jer je trajni mir sa nevernicima u svakom slučaju zabranjen.

Tumačenjem „Hidžre", Muhamedovog bega iz Meke u kojoj njegovo učenje nije bilo dobrodošlo, u Jatrib (današnju Medinu), čiji su ga stanovnici pozvali da ih preobrati, islamski veroučitelji su izvukli zaključak kako je muslimanima zabranjeno da žive u Dar al-harbu, oblasti koja je pod vlašću nevernika. Zbog toga, smatra tradicionalno tumačenje Kurana, obaveza svakog muslimana je ili da se pobuni protiv vlasti nevernika ili da se iseli iz takve zemlje i nastani u državi koja pripada Dar al-islamu.

Ovo tumačenje je primenjeno i 1947. kada je došlo do podele nekadašnje jedinstvene britanske kolonije Indije, na deo pod dominacijom hinduista i budista i na delove u kojima su vlast činili muslimani (Pakistan od koga se kasnije otcepio Bangladeš). Verski lideri muslimana u Britanskoj Indiji pozivali su tada svoje sunarodnike na sveti rat, džihad, protiv vlasti nevernika i stvaranje posebne islamske države koja bi, shodno tradicionalnom učenju, ostatak Indije tretirala kao svog vazala (Dar as-sulh, odnosno Dar al-ahd). Tada započet rat u suštini i danas, sedamdeset godina kasnije, još uvek traje.

O odnosu prema nevernicima, odnosno o tome šta je „Selam", a šta „Hudnu", imamo više nego dovoljno podataka iz Kurana, odnosno iz života samog utemeljivača islama, Muhameda.

U mnogobožačkoj Meki, kojom je vladao klan Kureiš, kome je i Muhamed pripadao, jedan od najvažnijih izvora prihoda bio je hadžiluk, odnosno dolazak hodočasnika sa svih strana na poklonjenje mnogobrojnim božanstvima koja su tu imala svoje hramove i, posebno, crnom kamenu meteoritskog porekla, „Ćabi". U strahu da bi prelazak na monoteizam, koji je zagovarao Muhamed u svom učenju, smanjio ove prihode, stanovnici Meke su na svaki način pokušavali da spreče misionarsko delovanje novog proroka.

Kako su muslimani u Meki bili skoro beznačajno mala grupa, Muhamed je u svojim otkrovenjima iz tog vremena svoje pristalice pozivao na suzdržanost, tvrdeći kako će sam Bog (Alah) kazniti nevernike. Nije bilo ni pomena nekog oružanog sukoba ili pobune. Posle prelaska u Jatrib (Meku) situacija se menja u korist Muhameda i njegovih pratilaca, jer stanovnici tog grada brzo prelaze u islam.

Zahvaljujući tome Muhamed uspeva da okupi vojsku i izvodi brojne napade na karavane svojih saplemenika i dojučerašnjih oponenata Kureišija, koji se u tradicionalnoj islamskoj istoriji tretiraju kao verski ratovi (džihad), iako su u suštini bili hajdučija koja je mladoj islamskoj zajednici donosila odlične prihode, a Muhamedu poštovanje i politički uticaj.

Pošto je uspešno odbio napade vojske iz Meke, Muhamed je odlučio da iz Medine protera jedine preostale nevernike, tri jevrejska plemena. Dva su uspela da odu zajedno sa delom svoje pokretne imovine, jer su bili zanatlije, ali je treće, Banu Kuraiza, generacijama imalo dosta obradive zemlje južno od grada, koju nije moglo sa sobom da ponese, a na koju je Muhamed bacio oko. Zbog toga je 627. godine naredio napad na ovo pleme koje se predalo posle tronedeljnog otpora. Zanimljivo je da su pripadnici plemena Banu Kuraiz prethodno muslimanima dali oružje da se odbrane kada su ih u Jatribu napale brojnije snage stanovnika Meke.

Uprkos predaji, svi odrasli muškarci su poubijani, a žene i deca odvedeni u roblje, dok su muslimani između sebe podelili njihovu plodnu zemlju.

Ova epizoda pokazuje stav samog Muhameda prema saživotu sa nevernicima. On je moguć, ali samo vremenski ograničeno, dok muslimani dovoljno ne ojačaju da mogu da ih pobede.

Britanska osvajanja islamskih zemalja u 19. veku dovela su prvi put do globalne pojave da inoverni vladaju muslimanima, što je opšteprihvaćen povod ili za džihad ili za iseljavanje pravovernih, kako muslimani sebe nazivaju. U oba slučaja, kolonijalna vlast bi bila pogođena i britanska kruna se trudila da nađe neko za muslimane prihvatljivo rešenje, bez da mora da povuče svoje trupe iz osvojenih područja. Pomoć su našli u Saidu Ahmadu Kanu (1817. -1898.), muslimanu iz Indije sa persijskim korenima.

Kan je u to vreme bio izučavalac „Kurana" i poštovani veroučitelj i verski sudija, koji je vremenom objavio nova tumačenja stihova svete knjige muslimana i stvorio novi pojam - Dar al-aman (oblast kojom vladaju nevernici, ali u kojoj muslimani imaju punu slobodu veroispovesti). U toj oblasti muslimani mogu da nastave da žive (ne moraju ni da se isele, niti da se dignu na ustanak), iako nisu pod vlašću muslimanskog vladara. Iako ovo učenje nikada nije bilo prihvaćeno od islamskih tradicionalista, ono je više od jednog veka davalo potreban izgovor za odlaganje početka džihada do trenutka kada muslimani procene da su postali dovoljno jaki ili njihovi neprijatelji dovoljno slabi.

Ovo učenje je, međutim, samo tumačenje svetih spisa islama i njihovog viđenja sveta, ali ne predstavlja autentičan stav ni Muhameda, niti samih spisa na koje se poziva. Naprotiv. Istovremeno, vehabije (kojima, između ostalih, pripadaju i članovi vladajuće dinastije Saudijske Arabije), kao i mnogi drugi pokreti u okviru samog islama, odbijaju svako tumačenje „Kurana", već traže njegovu doslednu primenu, tako da za njih Kanovo učenje uopšte nije relevantno.

Tradicionalisti se, između ostalog, pozivaju i na sam Muhamedov život, odbacujući postojanje Dar al-amana. Za početak računanja svog vremena muslimani su odabrali dan kada je Muhamed napustio Meku, a ne neki drugi značajni datum iz njegovog života (na primer: njegovo rođenje, prvo pojavljivanje Arhanđela Gavrila ili prvo Muhamedovo hodočašće do Ćabe...), a to je, po njima, trenutak započinjanja priprema za prvi džihad u istoriji muslimana, na kraju koga će se Muhamed na čelu svojih pobedonosnih trupa vratiti u Meku, čiji su pokoreni stanovnici tada primili islam.

Dar al-aman, dakle, nikada nije postojao kao princip u vreme Muhamedovog života, pa kao takav ne može da se primenjuje ni u sadašnjosti, smatraju pristalice klasičnog učenja islama. To može, jedino, da bude razlog za primirje.

Zbog svega ovoga su dalji oružani napadi islamista sigurni u budućnosti Evrope. Isto tako je sigurno i da će ekstremne muslimanske grupe imati stalni priliv novih pripadnika koji u islamizmu vide jedini izlaz iz teške psihičke situacije u kojoj se nalaze: sa jedne strane gledaju slobodan život stanovnika evropskih zemalja u kojima žive, dok ih sa druge strane članovi porodice i veroučitelji teraju na smernost i odricanje od svega onoga u čemu njihovi nemuslimanski vršnjaci uživaju.

Dok su naslednici ekonomskih migranata, koji su pre više od pola veka počeli da dolaze u Evropu u potrazi za boljim životom, vremenom izgradili koliko-toliko funkcionalan odbrambeni mehanizam protiv ovog šizofrenog cepanja sopstvene ličnosti, novopridošle izbeglice za tako nešto nisu spremne.

Militantni propovednici islama imaju lak posao da u „Kuranu", suni i hadisima (anegdode iz Muhamedovog života i njegove izreke) nađu dovoljno materijala koji potkrepljuju njihove pozive na stalni „sveti rat" protiv „nevernika", odnosno svih onih koji ne pripadaju njihovom pravcu u islamu.

Glosa

Samo u 2013. godini, migranti iz islamskih zemalja silovali su u Švedskoj preko 1.000 žena i devojaka, pa čak i oko tri stotine devojčica, o čemu svedoči i ovaj natpis iz švedske štampe. Islamisti u Švedskoj posejali su strah, a mnoge žrtve njihovog nasilja u sopstvenoj zemlji više ne smeju da izađu same na ulicu. Protiv hiršćanske Evropa i "nevernika", islam uveliko bije bitku. Na žalost, samo istočna Evropa (Poljska, Češka, Mađarska), odlično znaju sa kim imaju posla i brane se potpunom blokadom ulaska migranata iz islamskih zemalja. Zapadni deo kontinenta još naivno veruje u "multikulturalizam".