Natrag

Da se ne zaboravi

Ekonomska problematika, ključna bolna tačka pre Brionskog plenuma (24)

Od velikog razvoja, do velike krize

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Poput one narodne poslovice: i Cigani znaju, da posle kiše, dolazi sunce!

I građani Jugoslavije doživeli su slično: posle nestašice svega i svačega, silnih privrednih, političkih, imovinsko-pravnih...zahvata i turbulencija u periodu 1944. do 1956., došao je preokret: relativna stabilnost, i privredna i politička, pa i spoljno-politička, međunacionalna konačno i zdravstvena.

Budući su moji tekstovi prvenstveno posvećeni okolnostima koje su prethodile Brionskome plenumu CK SKJ, 1.jula 1966., i posledicama toga plenuma, a budući da je na Plenumu osuđena delatnost UDBE, i posebno Savezne UDBE, istine radi neophodno je da kažem par rečenica o toj službi u periodu 1944-1956., u periodu velikih neprilika, uključivo i obračun sa tzv. Narodnim neprijateljima, slugu okupatora, nosiocima bivšega, kako se to govorilo: eksploatarskoga društvenoga sistema...U tom vremenu OZNA, kasnije preimenovana u UDBU, imala je pune ruke posla, ali ne retko i opasnosti po život njenih radnika , službenika. Nije neophodno da posebno podvlačim - i ne retkih zloupotreba OZNE i UDBE: o tome je bilo reči i pred Brionski plenum, na Plenumu, i posle njega!

Najkraće: pojedinci iz OZNE, UDBE-smatrali su: kao što je motor osnovni deo automobila, tako je OZNA, UDBA- motor revolucije u Jugoslaviji. Tu sam komparaciju slušao neposredno od UDBA-ša, moga poznanika i drugara Milana Vilića, tada „zaduženog" za praćenje prilika u verskim zajednicama, posebno Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Da pomenem još samo jedan konkretan primer: moj ratni Sekretar Okružnog komiteta partije u Toplici i Rasini Srba Savić, bio je nekoliko godina sekretar republičkog ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Tada je bio i predsednik Fudbalskog kluba OFK „Beograd". Nabavili su OZNA-ši, UDB-ovci novu modernu opremu za tajno prisluškivanje; govorili su oni tada da je KOS (Kontra-obaveštajna služba u JNA) nabavila tada moderniju opremu, čime su u podtekstu govorili: KOS je bio najveći strah i trepet, i neposredno pod Titovom rukom, kontrolom.

E, kad je republički SUP Srbije nabavio novu opremu za „prisluškivanje" Srba Savić je tu opremu odmah upotrebio (da bi se proverilo u praksi) da prisluškuju-snimaju na magnetofon sednicu Izvršnoga odbora FK „Crvene zvezde" kad je bila reč na sednici o „transferu"-kupovini igrača! Bilo je u tome malo i komike: Slobodan Penezić-Krcun glavni oznaš-udbovac za Srbiju bio je „krvavi navijač" i pomagač „Crvene Zvezde"! Ali, molim lepo! Dakle, nije se prisluškivao samo „klasni neprijatelj", sumnjiv za špijunažu, nego i „klupski neprijatelj"!

Znajući za mnoge detalje, i ukupno ponašanje OZNE-UDBE ja sam jednom prilikom i Peneziću i Veselinovu kao u šali, ali, ustvari, u zbilji, kazao i napisao: "...UDBA je uzela veliki uk! Treba joj malo zbiti rogove!" (biće da je taj moj tekst još u životu, jal' u Istorijskom arhivu Srbije, jal' u Arhivi, sada BIA Srbije!)

Bitno je sledeće: sva što je „generalno" radila OZNA, kasnije UDBA-radila je po instrukcijama Josipa Broza -Tita, i po mome sudu , Milovan Đilas je u pravu kada kvalifikuje sva važna zbivanja u Jugoslaviji-kao Titov režim: "...Sve je to Titov režim" da citiram tačno dva puta reči koje sam neposredno od njega, Đilasa, slušao. I sa argumentima! Prema tome, osuda UDBE u vezi sa Rankovićem-Stefanovićem, Brionskim plenumom... u biti su vešto kombinovane poluistine, ili kompletne laži!

Ali, karavan je prošao, a pre svega Titu je to tada bilo najvažnije! No, da se vratim tematici ovoga dela moga teksta objavljivanog u feljtonu "Magazina Tabloid".

Sredinom pedesetih godina privredna aktivnost u Jugoslaviji doživljava snažan polet i uspon: godišnje stope porasta društvenoga proizvoda i nacionalnoga dohotka iznose preko 10%, u nekim godinama i 13% i 14% što je jedinstven slučaj u svetu. Zahvaljujući takvome usponu, poletu, društveni plan Jugoslavije za period 1956-1961. ostvaren je za četiri godine! Potpredsednik SIV-a zadužen za privredu, Mijalko Todorović saopštava YU javnosti, i svetu: Jugoslavija se oslobodila uvoza pšenice! Dakle, problemi ishrane su manje-više savladani.

Godine 1955. u Jugoslaviji dolazi delegacija SSSR-a: Hruščov, Bulganjin, Mikojan, sledeće godine u SSSR odlazi delegacija Jugoslavije: Tito i Kardelj. Potpisuje se deklaracija, izjava o saradnji između dve partije: KPSS i SKJ, odnosno države Jugoslavije i Sovjetskoga saveza. Tim aktima u osnovi je prevladan nesporazum izazvan Rezolucijom Infobiroa. To olakšava u mnogome i naš ekonomski položaj, veća i nesmetana robna razmena između Jugoslavije i Istočno-evropskih zemalja. Istina, godine 1958. odnosi su ponovo uzdrmani; SSSR i druge istočno-evropske zemlje najavile su dolazak svojih partijskih delegacija na sedni Kongres SKJ, koji je aprila 1958. održan u Ljubljani. Ali delegacije došle nisu, jer su te zemlje imale rezervisan stav prema Programu SKJ, koji je usvojen na Sedmom kongresu. To međutim nije imalo one loše posledice po ekonomske odnose, kakve su posledice po našu zemlju bile posle 1948.godine.

Osim novoga programa SKJ, kojem dokumentu je pridavan epohalni značaj od strane SKJ, Jugoslavija je tih godina usvojila i tzv. Komunalni sistem organizacije društvenoga i državnoga uređenja zemlje. Najkraće: Jugoslavija je shvatana kao federacija komuna-time ostvarujemo i ideje pariske komune, što zajedno sa rešenjima o radničkom upravljanju i društvenome samoupravljanju, verovalo se i u najvišim političkim vrhovima države i Saveza komunista Jugoslavije stvaramo bezkonfliktno društvo. Svi nesporazumi i protivurečnosti koje donosi život sama po sebi -rešavaće se bezbolno od strane radnika, radničkoga i društvenoga samoupravljanja i komunalnoga sistema. Otvoreno se počelo govoriti i pisati, i od strane visokih partijskih funkcionera (recimo Milentija Popovića pa i dr. Vladimira Bakarića) „da je republikama odzvonilo", ponavljam: Jugoslavija će biti federacija komuna!

U toj i takvoj razdraganoj političkoj, ideološkoj, pa i ekonomskoj situaciji godine 1959. godine, održava se svečana sednica Centralnoga komiteta Saveza komunista Jugoslavije u Beogradu, posvećena 40-toj godišnjici osnivanja KPJ u Beogradu 1919. godine. Sa trijumfalističkim nabojem Tito podnosi referat na tome Plenumu i predlaže-što Plenum jednoglasno prihvata: da se u Beogradu podignu spomenici korifejima marksizma-lenjinizma, našim učiteljima: Karlu Marksu, Fridrihu Engelsu i Vladimiru Iljiču Lenjinu i sagradi Muzej narodno-oslobodilačke borbe i socijalističke revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije.

Tito godinama razvija svestranu državničko-diplomatsku aktivnost sa brojnim zemljama širom sveta, i kao kruna te aktivnosti 1961. u Beogradu se održava Prva konferencija nesvrstanih zemalja.

Sav taj uspon i polet privredne aktivnosti, proizvodnje pozitivno je delovalo na porast i opšte i lične potrošnje. Preko porasta broja zaposlenih, u nekim godinama i preko stotinu hiljada godišnje, a i preko porasta prosečnih ličnih dohodaka zaposlenih i adekvatnog iznosa invalidnine i penzije.

Ilustracije radi da pomenem samo podatke o izgrađenim industrijskim, energentskim, građevinskim i inim preduzećima na tlu Srbije: hidroelektrane: „Đerdap", „Bajina Bašta", Vrla1 i Vrla 2", TE u Obrenovcu i Kostolcu, Fabrika bakra i aluminijuma u Sevojnu, Železaru Smederevo, „Zorka"u Šabcu, Fabrika kablova u Svetozarevu, „Prva Petoletka" u Trsteniku, Elektronsku industriju i MIN u Nišu, Rudarsko-topioničarski basen u Boru, „Magnohrom" i Fabriku vagona u Kraljevu, „Pobedu" i „Novkabl" u Novome sadu , „Mitros" u Sremskoj Mitrovici, Fabrika alatnih mašina „Ivo Lola Ribar" u Železniku, „21. maj" i „Rekord" u Rakovici, IMT na Novom Beogradu, „Galeniku", „Zmaj" i „Teleoptik" u Zemunu, „Crvenu zastavu" u Kragujevcu, „Tozu Markovića" u Kikindi, „Azotaru", „Rafineriju nafte" i „Petrohemiju" u Pančevu, „Jumko" u Vranju, „Prvi maj" u Pirotu, „Dijamant" i „Servo Mihalj" u Zrenjaninu, „Hemofarm" u Vršcu, „Sloboda" u Čačku, „Krušik" u Valjevu, i niz drugih industrijskih i poljoprivrednih objekata širom Srbije. Posebno zaslužuju da se spomenu moćna građevinska preduzeća, posebno u Beogradu:" Energoprojekt", „Rad", „Trudbenik", „Napred", „Mostogradnja", „Tunelogradnja", „Partizanski put", „Ivan Milutinović", „Ratko Mitrović" i mnogi drugi iz drugih gradova Srbije.

Pominjem poimenično navedene objekte, energentne, rudarske, industrijske, građevinska preduzeća iz tri razloga:

a) ličnoga-kao novinar-komentator „Ekonomske politike" skoro svakodnevno sam „iz blizine" pratio aktivnost svih pomenutih preduzeća; b) mnoga od njih, posebno građevinska, bila su poznata u celome svetu, i c) da bih u praksi ilustrovao načelo kojim su se planeri, posebno u Saveznom zavodu za društveno planiranje, s kojima sam redovno bio „u kontaktu"-rukovodili: Konzistentnost u ERVOL-u: E-energetike, R-reprodukcioni materijal, G-građevinarstvo, O-opšta potrošnja, i L-lična potrošnja. Pojedinci iz tih planskih institucija sa velikim apetitom su obrazlagali nama novinarima metodologiju planiranja, upravo posebno u citiranome petouglu: ERGOL-u .

Tito je u svom obimnom referatu na Sedmom kongresu SKJ , aprila 1958. godine u Ljubljani, vrlo detaljno izložio rezultate na privrednom, kulturno-prosvetnom i zdravstvenom području u Jugoslaviji, koji su-posebno oni ekonomski-nekoliko puta bili viši od stanja u bivšoj Jugoslaviji, stanja odmah posle oslobođenja i stanja 1952.godine. To su zaista impozantni rezultati, ali u komparaciji sa nivoom na tim područjima u zapadno-evropskim zemljama i SAD i Japanom naši rezulati su bitno zaostajali. Međutim, bilo je opšte raspoloženje i među političarima, i među građanima Jugoslavije, da će sutra biti bolje nego danas, i tako u kontinuitetu.. Međutim, odjednom kao grom iz vedra neba! Stvarnost je sasvim drugačija, a perspektiva zamućena, najblaže kazano-zamućena, neizvesna!

Pomenuću samo nekoliko detalja da bih ilustrovao prethodnu ocenu i tvrdnju. Redosled mojih navođenja činjenica ne znači i redosled u efektu tih pojedinačnih činjenica.

Krajem pedesetih godina izbija iznenadno (!?) štrajk rudara u Trbovlju. U Političkom vrhu SKJ-panika! Tito naređuje Rankoviću (radnuku) i Mijalku Todoroviću, zaduženom u SIV-u za privredu da hitno lete u Trbovlje, stišavaju situaciju. Panika je nastala ne zbog ekonomskih razloga, nego zbog ideološko-političkih: štrajk je srušio verovanje, uverenje, ergo dogmu Titu i drugima da smo radničkim i društvenim samoupravljanjem i komunalnim sistemom stvorili bezkonfliktno društvo-radnici više neće imati motiva za štrajkuju, jer su oni-radnici-na vlasti! U krajnjem: rezultat je bio-mora se pri raspodeli dohotka više izdvajati za ličnu potrošnju, doslednije poštovati načelo raspodele prema radu i rezultatima rada. Ta orijentacija odgovarala je pre svega Sloveniji, pa ne bih smeo da stavim ruku u vatru i garantujem da iza štrajka u Trbovlju nije u pozadini dejstvovao i državni i politički vrh Slovenije. Setio sam se nekoliko godina kasnije, kad sam čitao „Proleter", organ CK KPJ koji je izlazio od 1928. do 1942. godine, da je u Trbovlju leta 1933. godine takođe bio veliki štrajk rudara i radnica-tekstilaca. I taj štrajk je, po svojim dimenzijama i rezultatima, uzdrmao ondašnji državni režim!

Godina 1961. je sušna, ponovo moramo uvoziti pšenicu. I diskusije na svim stranama-otkuda devize za uvoz toga i toga, opet sada i pšenica, šta je sa našom poljoprivredom, posebno kanalom Dunav-Tisa-Dunav, navodnjavanjem plodnih vojvođanskih polja!

Pod utiskom činjenice da smo prethodni petogodišnji plan u bitnim indikatorima ostvarili za četiri godine, urađen je dosta ambiciozni plan društvenog i privrednog razvoja Jugoslavije za sledećih pet godina: 1961.-1965. Međutim, par meseci pošto je taj plan usvojen, konstatuje se da je nerealan, jednostavno proglašava se krah tog plana, i tom prilikom i oficijalno konstatuje: u nas društveno planiranje ide levom tračnicom, a privredni sistem, sistem raspodele dohotka, ide desnom trančicom! Generalni direktor Saveznoga zavoda za plan vrsnih ekonomista Vojin Guzina panično uzvikuje: "...Nedostaje 500 milijardi dinara da se investira u planom predviđene kapitalne objekte, jer je po novim instrumentima federacija lišena ranijega učešća u raspodeli dohotka, u obezbeđivanju sredstava za Opšti investicioni fond!"

Šta dalje raditi!? Odlučuje se da se pristupi izradi novoga društvenoga plana razvoja Jugoslavije, time i republike itd. Za sedmogodišnji period 1963.-1970. godine. Budući da važne investicione odluke ne mogu čekati usvajanje novoga sedmogodišnjeg plana-odlučuje se da se pristupi tzv. Prethodnim investicionim odlukama, pre svega za energetske objekte i druge čiji je rok izgradnje višegodišnji.

I onda je nastao "rat između republika" šta i kako uglaviti u prethodne investicione odluke, koje objekte, lokacije itd. Kasnije o tome detaljnije. Malaksavanje privredne aktivnosti potencira problem zaposlenosti; pristižu mlađe generacije a nema radnih mesta, odlazak na rad u inostranstvo je još uvek „zločin"-UDBA je prisutna u svakome kolektivu, opštini... da li i ko eventualno razmišlja, priča o nužnosti odlaska na rad u inostranstvo-kakvi se veštim političkim merama sumnjiče za neprijatelje socijalizma, itd.

Posebno je sve nepovoljnija situacija u platnom bilansu: izvoz mnogo zaostaje za uvozom (Tito je znao kazati: Uvozimo sve i svašta!), godine 1961. postali smo platno-bilasno insolventni, nismo mogli da platimo dospele obaveze, time nismo mogli olako kao dotle da dobijemo međunarodne zajmove, itd. Jednostavno: u privredi pa i državi Jugoslaviji curi sve kao iz rasušenoga bureta!

U takvoj situaciji Tito zasniva tzv. Proširenu sednicu Izvršnoga komiteta CK SKJ, koja je održana od 14. do 16. marta 1962.godine. S obzirom na delikatnost situacije, bilo je pojedinaca koji su se pitali: Zašto proširena sednica Izvršnoga komiteta CK SKJ , zašto ne Plenum CK SKJ !? Povodom toga , više uzgred, konstatujem sledeće: Po Statutu KPJ/SKJ kongresi partije držali bi se po pravilu svake četvrte godine, a plenumi CK KPJ/SKJ obično svake tri ili četiri meseca. Tako je Peti kongres KPJ održan 1948. godine u Beogradu, a sledeći Šesti Kongres 1952. godine u Zagrebu.

Međutim, sledeći, Sedmi kongres, održan je posle šest godina (1958. u Ljubljani), a isto tako i osmi kongres SKJ održan je tek 6,5 godina posle sedmoga kongresa. Recimo posle osmog kongresa održan je prvi sastanak Plenuma, radi konstitucije poslednjeg dana konfresa(što je tako bilo uvek, razumljivo!) ali drugi Plenum CK SKJ održan je tek posle osam meseci, a treći isto tako tek osam meseci posle drugog plenuma!

Kako objasniti ovo stalno nestatutarno ponašanje i pre svega Titovo ponašanje, jer on je taj prvi koji daje predlog za dan održavanja kongresa, odnosno plenuma CK SKJ! Moj je odgovor: zbog nacionalnoga sastava i i kongresa i plenuma, i sigurnoga projugoslovenskoga raspoloženja i delegata kongresa iz plenuma CK SKJ-izbegavalo se njihovo redovno, često zasedanje! Tema zahteva malo konkretnije analize i objašnjenja, ali neka to bude za drugu priliku.

Da još samo konstatujem: „Proširena sednica Politbiroa", pa „Izvršni komitet", pa „Pismo izvršnoga komiteta CK SKJ", pa na kraju „Pismo druga Tita i Izvršnoga biroa CK SKJ" i potpisom: "Josip Broz Tito i sekretar Izvršnoga biroa Stane Dolanc!"

Proširena sednica Izvršnoga komiteta iz 14-16 marta 1962. apostrofirana je u „Slučaju Rankovića" oko Brionskoga plenuma. Naime, Ranković i Svetislav Stefanović „Ćeća" bili su optuživani da su pomenutu sednicu „tajno" snimali i magnetofonske trake čuvali u trezoru Savezne UDBE, a zašto ne u Arhivu CK SKJ.

Da se potsetimo: Ranković je tada izjavio: Da, sednica je snimana na magnetofonske trake, ali po izričitom naređenju-preporukom Josipa Broza Tita! Nešto slično je bilo i sa optužbom da je Savezna UDBA prisluškivala neke YU funkcionere najvišega ranga u svojim vilama, i da su u tim prostorijama kasnije pronađeni prislušni uređaji. Savezna UDB-a, pre svega pomoćnik saveznog sekretara za unutrašnje poslove Selim Numić, pod čijom kontrolom je bila celokupna prislušna aparatura, tvrdio je: Da, uređaji u tim vilama instalirani su po izričitom Titovom naređenju, pre nego su se u te vile razmestili učesnici Prve konferencije nesvrstanih zemalja. Svako jutro magnetofonske trake odnosili smo u Užičku ulicu br.1 i tamo ih je dobar znalac engleskog i francuskog jezika, član Savezne UDB-e Mitko Čalovski (uzgred, Mitko i ja bili smo dobri drugari, zajedno smo od 1948. do 1952. bili na studijama na Novinarskoj i diplomatskoj visokoj školi), prevodio i odmah smo prevod slali Titu u Užičku broj 15 u Beogradu.

To je meni sve pričao Selim Numić u mome stanu; Selim je inače objavio vrlo dokumentovanu knjigu pod naslovom: "Voljena zemljo, lažu" u kojoj je demantovao mnoge optužbe na račun prisluškivanja YU funkcionera, i inače, jer je cela služba "prisluškivanja", upotreba sredstava u te svrhe, bila u celoj Jugoslaviji pod njegovom kontrolom.

Ja zaista nemam o ovim detaljima ništa neposredno, ali dobro znam sledeće: Svakoga ponedeljka održavane su sednice Izvršnoga komiteta CK SK Srbije. U sobi do te sale, bila je soba u kojoj je Milan Basta, načelnik jedne uprave u Republičkom sekretarijatu unutrašnjih poslova Srbije, na magnetofonu snimao svaku sednicu pomenutoga foruma. To su svi znali, pa i to da je te magnetofonske trake kasnije pohranjivao u trezor UDB-e za Srbiju.

Ja sam često upadao u sobu dok je Basta snimao sednice Izvršnoga komiteta CK SK Srbije, jer je moja kancelarija (bio sam šef kabineta Jovana Veselinova-Žarka, sekretara CK SK Srbije) bila preko puta sobe u kojoj je Basta snimao sednice. To su svi članovi IK znali, i smatralo se to sasvim normalnim i legalnim. Organizaciono-politički sekretari u IK CK SKJ i CK SK Srbije, koji su prisustvovali sednicama, sastavljali su kasnije kraće pisane zapisnike sa sednica, i ti papiri su pohranjivani u arhivu CK SKJ i CK SKS; verovatno je tako bilo i u svim drugim republikama!

Per saldo: zahvaljujući činjenici da su magnetofonske trake sa sednice IK CK SK/SKJ 14.-16. marta 1962. sačuvane, pronađene u trezoru Savezne UDB-e 36 godina kasnije, stenogrami su objavljeni, ali i još neki dokumenti vezani za tu sednicu, i posebno Titovu aktivnost tada. Knjigu je objavio Arhiv Jugoslavije i "Printer komerc" iz Beograda, u redakciji prof. Dr. Miodraga Zečevića. Knjiga je objavljena pod naslovom: "Početak kraja SFRJ!"

I inače, mnogi istraživači, istoričari, političari...takođe tu sednicu krste: "Početkom kraja SFRJ!"

Uzgred da napomenem: za moju radoznalost, saznavanje važnih činjenica, posebno u privrednoj sferi života u Jugoslaviji, sednice izvršnih komiteta i Jugoslavije i Srbije (za druge republike nisam imao prilike da čitam stenograme i druge materijale sa sednica partijskih komiteta) i nisu bile posebno zanimljive. Mnogo više sam saznavao, jasnije, konkretnije...na sednicama izvršnih veća(saveznog i republičkog) i posebno sednicama njihovih odbora, posebno za plan i finansije i za privredni sistem, raspodelu dohotka, dešavanja na polju proširene reprodukcije i brojnim „sudarima" na tome polju u Jugoslaviji i Srbiji.

O radu Proširene sednice Izvršnoga komiteta CK SKJ iz marta 1962. i posebno oko tzv. Prethodnih investicionih odluka u periodu 1961. i 1964. u sledećem nastavku.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane