Natrag

Kontranapad

Memorijali na koje nema ko da dođe: gde su nestali moral, etika i sećanje na bolju prošlost

Pogažene vrednosti - bezvredan kapital

Tekst "Kako ih ispraćamo, tako nam se vratilo", objavljen u prošlom broju Magazina Tabloid, privukao je pažnju čitalaca. Eho je bio veoma dobar. Više čitalaca me je zvalo ili na drugi način ispoljavalo razočarenje, srdžbu i gnev zbog nemarnog i bahatog odnosa institucija i nosilaca javnih funkcija u povodu ispraćaja velikana fudbala Todora Toze Veselinovića.

Miroslav Vislavski

Reakcije čitalaca na tekst su pokazale zgražavanje prema novokomponovanoj vladajućoj strukturi u Srbiji koja se instalirala u sve društvene segmente društva nakon "Oktobarske revolucije 2000". Takođe, nepodeljena je osuda fudbalskih, sportskih i institucija lokalne samouprave, zbog oglušivanja o vrednosti na kojima počiva ljudsko društvo u koje spada dostojanstveno ponašanje u činu oproštaja od zaslužnih ljudi, među kojima je svakako Todor Veselinović. Društvena je obaveza tih institucija da posvete pažnju i ispolje poštovanje ljudima čija su dela, činjenja i rezultati ostavili vrednosne tekovine na kojima se duhovno inspirišu potomstva.

Među komentarima izdvajam primer koji potkrepljuje kritički duh reakcija, a odnosi se na formalizam u negovanju uspomene na jednog od najboljih trenera sa jugoslovenskih prostora i dugogodišnjeg predsednika FSJ Miljana Miljanića. O tome mi je pričao Stanislav Karasi, jedan od znamenitih ličnosti u istoriji Crvene Zvezde. Podsetio je da je pre tri godine, na inicijativu i uz angažman tadašnjeg generalnog sekretara Fudbalskog saveza Beograda Jovana Šurbatovića, organizovan prvi turnir kadetskih reprezentacija "Memorijal Miljan Miljanić". Učestvovale su selekcije Španije, Italije, Crne Gore i Srbije. Sve je bilo na vrhunskom nivou. Pozivu na turnir su se odazvali brojni zvaničnici i fudbalski radnici Beograda i Srbije, kao i delegacije zemalja čije su reprezentacije učestvovale na turniru.

Samo tri godine kasnije nivo turnira je opao. Uz naše mlađe kadete, na turniru 2017. godine su učestvovale selekcije Kazahstana i Finske!? Javnosti nije objašnjeno koji su razlozi doveli do pada kvaliteta turnira u samo tri godine trajanja. Pobednik turnira je bio sastav Srbije. Paradoksalno zvuči da rukovodstvo Crvene Zvezde nije dozvolilo svojim igračima nastup na turniru koji je posvećen jednom od najznamenitijih ljudi u istoriji Zvezde! Na završnici prilikom proglašenja rezultata i najboljih, niko od zvaničnika nije prisustvovao ceremonijalu!

Razume se da nije suština u prisustvu zvaničnika kao persona. Uostalom, mnogi ne zaslužuju da budu u takvom svojstvu. Ali jeste neodgovorno ukoliko se ne pojave predstavnici institucija. Karasi kaže da je u zadnji čas pozvan (lično po prijateljskom osnovu, a ne protokolu) da dođe i uruči trofeje jer od zvaničnika niko nije prisustvovao tom delu programa turnira. Kredibilitet Stanislava Karasija kao čoveka iz čije karijere izvire autoritet kakav zaslužuje prisustvo fudbalskih ljudi na takvom turniru, amortizovao je nemar i neodgovornost onih koji bi morali pred mrtvim "Čičom" Miljanićem da stoje mirno. Da mu se klanjaju pri pomenu njegovog imena. To se zove poštovanje nekoga i nečijeg dela u fudbalu kojim danas upravljaju kontraverzni skorojevići. Međutim, naša realnost je druga. Skorojevići danas postrojavaju i igraju se sa autoritetom onih koji su dotakli nebo u svetskom fudbalu, onih koji su naš fudbal smestili u sazvežđe nekadašnjih fudbalskih sila.

Obezvređivanje postignutog je opšta pomama vladara bez biografije i marginalaca koji upravljaju našim sudbinama. Nemam pretenzija da se poredim sa Vujadinom Boškovim, Todorom Veslinovićem ili Miljanom Miljanićem. Sva trojica su mi bili dragi i mnogopoštovani, koji su mi učinili čast da u određenom periodu mog rada budem kraj njih i njihov saradnik. U vreme kada sam bio generalni direktor FK Vojvodina 2001, Vujadin Boškov je bio predsednik Skupštine kluba. Ostavku je podneo kada sam nasilno smenjen sa dužnosti, o čemu su samovoljno i nezakonito odlučivali oni koji su bili na "udaru" Zakona ili sa lisicama na rukama, a neki čak i iza rešetaka. Među njima su najpoznatiji Miodrag Kostić, Dušan Borovica, Pero Matijević, Ananije Pavićević...

Kao član Predsedništva FK Vojvodina početkom osamdesetih i blizak Tozi Veselinoviću, posredovao sam u pregovorima sa čelnicima Kluba i drugim autoritetima oko njegovog povratka u redove crveno belih. Na žalost bez uspeha, ali sa učvršćenim simpatijama ovog velikana za moju energiju i pokušaje da doprinesem njegovom povratku u Novi Sad.

Miljan Miljanić je veoma cenio moj angažman u radu sa mlađim kategorijama u FK Vojvodina i Pokrajinskom fudbalskom savezu. Kada sam mimo svoje volje, ali po diktatu sudbinskih tokova otišao u odbojku i izrastao među vodeće odbojkaške radnike tokom devedesetih, Čiča je insistirao da me vrate fudbalu. Javno je to isticao u više prilika gostujući u Novom Sadu kod fudbalskih poslenika. Kada se to dogodilo krajem 2000 godine, lično mi je čestitao na povratku u fudbal.

Konačno, ima mišljenja da niko od novinara nije uspeo da spoji za istim stolom dvojicu autoriteta pred tv kamerom, ceneći odnose koji su vladali u nekom periodu na relaciji Vujke - Miljan. Dvojica selektora Jugoslavije, dvojica trenera Real Madrida iz Jugoslavije, su se pre petnaest godina našli jedan pored drugog na prvom Memorijalu Pere Jocića (istaknuti fudbalski funkcioner u SFRJ i SRJ, generalni sekretar FSV i FK Vojvodina), u intervjuu koji sam paralelno radio sa dvojicom velikana! E, takve gromade su se odazivale pozivu na turnire koji su priređivani u čast zaslužnih za razvoj fudbala - nekada! Danas, nikogovići koji su prigrabili najviše funkcije ne umeju da odgovore događaju koji je još na začetku i daleko od tradicije, ali događaju koji nosi ime velikana svetskog fudbala Miljana Miljanića!

O njima trojici govorim sa puno pijeteta koje zaslužuju bez pretenzija da sam im ravan pa da nemar i bahatost novokomponovanih prema mojim ostvarenjima izjednačavam sa sramotnim ponašanjima prema velikanima fudbala. Ipak, kao ilustracija loših naravi zaslužuje dugogodišnje ponašanje operativaca i pojedinih autoriteta u nekada "mom" FK Vojvodina. Davne 1982. godine sam u svojstvu predsednika Komisije za omladinski fudbal inicirao organizaciju pionirskog Memorijala Stevan Nešticki (bio je član šampionskog tima 1966). Nešticki je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1968. nakon utakmice mladih reprezentacija Jugoslavije i Nemačke (2:0), na kojoj je bio kapiten našeg tima. Moje inicijative i predloge je pratio i podržavao legendarni Ilija Pantelić, što je davalo posebnu težinu pred rukovodstvom kluba. Godinu dana kasnije, organizovan je prvi turnir na kome su uz domaćina Vojvodinu učestvovale ekipe Crvene Zvezde, Dinama (Zagreb) i Dinama (Vinkovci).

Prvih dvanaest turnira sam organizovao bezmalo sam, čak i tada kada sam postao direktor Odbojkaškog kluba Vojvodina (1992) i bio na odgovornijem zadatku. Kada mi je moj prijatelj Ilija Pantelić okrenuo leđa kao direktoru Fudbalskog kluba Vojvodina (2001) i priklonio se "ubicama" kluba, prekinuli smo lične odnose. "Panta" i njegovi sledbenici su me zaboravili. Izbrisali su iz glave da je turnir "moj" i da ga ne bi bilo da nisam vodio aktivnosti u prvih dvanaest godina, da sam ideolog i organizator turnira koji i danas traje. Delili su među sobom "priznanja", svojatali turnir... Vrhunac ironije su objašnjenja koja dobijam od novopriključenih klubu o značaju i nastanku turnira. U njihovom kazivanju o istorijatu turnira, mene - nema!

Ovi primeri su samo ilustracije brojnih drugih u našoj svakodnevici sa nedovršenim ljudima koji su vladari opštim dobrima, a koje nam je serviralo vreme kroz koje plutamo više od četvrt veka. Oni su "gazde" ne samo danas i u današnjim tokovima. Pogazili su sve vrednosti koje su ovo podneblje i narode činile dostojanstvenim i časnim. Nema im kraja. Bahatost im je ime, silništvo prezime, a poganost nadimak.

Da li će ovaj tužan i nesretan narod shvatiti formulu prevaranata kojima poverava svoju sudbinu, po kojoj su slatka obećanja, zapravo, ludom radovanja. Stado sa ularom na glavi, ne razlikuje obećanja od ostvarenih rezultata. Kao da su vrane popile mozak, nekada ponosnom i dostojanstvenom narodu. Ili su u Srbiji ostali samo oni kojima je promaja u glavi, dok su godinama u nazad, najvredniji nalazili i našli svoje utočište na raznim meridijanima...Porazno je što uglednici koji su zasluženo stekli društveni kredibilitet pristaju na trule kompromise dozvoljavajući sebi da se stave pod komandu lažova i manipulanata. Ima ih u svim oblastima života. Takve šlihtare su ljude sa obrazom i dostojanstvom nazvali mrsomudima, stavljajući svoj interes na tas jeftine strane moralne vage. Drugi su nalazili opravdanje da su im prethodnici uskratili mogućnost da budu tamo gde su došli nasiljem diktatorskog režima. A režimu je bilo nužno da uza se ima zvučna imena koja su mu davala lažni kredibilitet sposobnih vladara. Zato je informacija da je Novak Đoković odbio (izbegao, ignorisao) poziv da gostuje glamuroznom "krunisanju" Diktatora, veoma prijala slobodnomislećim građanima.

Šta god režim mislio o Novaku, svetska i domaća javnost ima o njemu mnogo bolje mišljenje nego o društvu koje vlada Srbijom. Zato je Đoković čovek koji svoje vrednosti i kvalitete ne stavlja u službu manipulanata, prevaranata i foliranata. Druga je priča kada se pomenu neki drugi koji su dragovoljno stali pod kišobran Diktatora, uprkos mogućnosti da budu slobodni i nezavisni što su izborili svojim vrednostima, rezultatima i statusom u svetu.

U neoliberalnom kapitalizmu i lažnom tržištu nije bilo ozbiljnih namera da se primeri sistem u sportu, pa tako i danas možemo govoriti o nepostojanju sistema u kome bi se sportski klubovi mogli pouzdati u egzistencijalnu, programsku i funkcionalnu stabilnost. Ako to nisu bili sposobni ni voljni da reše oni koji su posle oktobarske revolucije 2000 dugo vladali nesretnom Srbijom, šta li su radili ovi koji su skinuli sa vlasti "strane plaćenike", "žute izdajnike", "DOS - ovske pljačkaše"... Naprednjaci nisu napravili baš ništa!

Sve što su današnja rešenja u sportu, zapravo su nasleđe njihovih veoma često kritikovanih prethodnika. I to sportski ljudi ne vide! Udvaraju se po tradicionalnom udvaračkom modelu koji se odomaćio u sportu sa demokratijom i višestranačkim parlamentarizmu. Aleksandar Vučić veoma dobro pliva u tom sistemu. Bio predsednik Vlade ili predsednik Republike. Ustavne nadležnosti u njegovom slučaju nisu bitne. On rešava probleme fudbalera i košarkaša Crvene Zvezde i Partizana, klubova koje nije u stanju da privatizuje! ON to tako kaže, a znamo svi koji razmišljamo - da ON laže! Ovih dana je ohrabrio čelnike košarkaša Zvezde i Partizana, poručujući im da ne napuštaju kormilo, apelujući na ljude kapitala u crveno, crno belom da nađu rešenja u narednom periodu. Između redova najavljuje intervenciju države sa kojom ON raspolaže. Odavno je ON prekardašio, preterao...A, i za takve postoji lek! Vratimo se vrednostima koje ne poznaju takve likove!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane