Natrag

Duplerica

Ubistva novinara u Srbiji - zločin bez kazne!

Nebeska redakcija

Živim u zemlji koju neke crne statistike optužuju da je sedma u Evropi i 13. u svetu po broju ubijenih novinara u mirnodopskim uslovima. Ali, nažalost, ni to nije sve...Zemlja u kojoj živim je i crni, najcrnji rekorder o onome o čemu posvećujem većinu sledećih redova. Moja zemlja je poslednja zemlja u svetu po broju rasvetljenih ubistava novinara. Ustvari, rezultat je poražavajuća - nula! Nijedna novinarska tragedija nije razrešena! Groblja će, čini mi se, poneti i ove ghodine, jer su mnogi novinari, koji dižu glavu protiv aktuelne vlasti - na njenom nišanu. Očekujem da se uveća Nebseka rekacija - srpsko izdanje

Nebojša Vuković

U mojoj zemlji se uglavnom ne zna, nedovoljno zna ili je malo brige za ,,oko'' 40 novinara i medijskih radnika, koji su radili za redakcije iz moje zemlje, a ubijeni su, kidnapovani, nestali ili su ,,izgubili život pod nerasvetljenim okolnostima'', u periodu od 1991. do kraja 2001. godine. Od toga je samo na Kosovu i Metohiji od avgusta 1998. do septembra 2000. godine ubijeno i nestalo sedam novinara i medijskih radnika, a ni u jednom slučaju nisu pronađene ubice i kidnaperi naših kolega.

Ne postoji profesija, u mojoj zemlji, sa tako crnim bilansom. Zašto?

Šta su toliko zgrešili oni kojima je jedino oružje bila olovka, beležnica, diktafon ili fotoaparat? Znam sigurno, poznavao sam neke od njih a i pričao sa njima najbližima, onima bliskim koji se nikada ne lažu, da su iskreno verovali da se bore za istinu, za pravedniju moju zemlju. A ubijeni su dok su baš to radili.

Ne slažem se da su, neki od njih, bili kolateralna šteta. Ne, već meta!

Većina njih je i ubijena u vremenu i prostoru kad se prvo ubijala istina, pa tek onda ljudi. Ipak, ne želim da zdravorazumski prihvatim da su ubijeni samo zato jer su propovednici istine i pravednijeg sistema vrednosti.

I to su radili tada, tih poganih devedesetih, onih koje su nam nepotrebno a drsko ukrale dobro parče života.

I nepregledan je inventar zla tih devedesetih. Rat u nama i oko nas, materijalna i duhovna beda, izbeglice, sankcije, hiperinflacija i gomile bitangi željne da iz opšteg mulja ižickaju ličnu korist. Para država je ubedljivo bila jača od države, pa najbolji studenti odlaze na ulice i pijace da se prekvalifikuju u dilere deviza! Pušili smo i najgore cigarete na svetu, one iz višedecenijskih zaliha svetskih kompanija a poređane na kartone na pločniku, pili ukrajinsku votku "Stoličnaju" i jeli čokolade zagonetnog porekla.

Narod je tih devedesetih većinski ćutao i gledao samo da preživi, institucije države skoro da nisu postojale a samo, ruku na srce, u retkim oazama redakcija bio je i poneki novinar, kao nekakva poslednja savest društva, koji je o tom ludilu otvoreno pisao i sve to nazivao pravim imenima. E, a to je bilo više nego opasno, pa su neki od njih, kojima i ustupam redove ove knjige, tu iskrenu posvećnost novinarstvu platili i najskupljom mogućom cenom - svojim životima!

Vremenom ćemo uvideti da je taj gubitak, bar po naše mentalno zdravlje, skoro nenadokanadiv.

Zamislite samo, a o tome nisam mogao da ne razmišljam, da postoji jedna ovakva - kao što je ova sada Nebeska redakcija! Kao da vidim i njihov impresum: Glavni urednik: Slavko Ćuruvija. Direktor: Duško Jovanović. Odgovorni urednik: Simo Kljajić. Šef deska: Zoran Amidžić. Urednik crne hronike: Milan Pantić. Reportaže: Dada Vujasinović. Privreda: Dušan Ivanović. Šef dopisničke redakcije: Jusuf Čehajić.

Novinari reporteri: Milan Žegarac, Đuro Slavuj, Ranko Perenić, Ljubomir Knežević, Aleksandar Simović, Jadranko Božanović, Ranko Elez, Miloš Vujović, Živko Filipović. Urednik za nove tehnologije: Marjan Melonaši. Fotoreporter: Momir Stokuća.

U tu redakciju dodati i tridesetak mladih novinara spremnih da uče novinarski zanat od dokazanih majstora.

Eh, ima jedna Nebeska redakcija!

Ta redakcija sigurno ne bi bila , kao, nažalost, većina današnjih - protočni bojler, od centara moći do javnosti. Onaj protočni bojler iz kuhinje, za pranje sudova, kroz koji voda samo protrči do prljavih tanjira.

Uzore za prave vrednosti u novinarstvu, ipak, imamo i ne smemo ih zaboraviti.

Setimo se povremeno i stare antičke mudrosti koja kaže da je od lopova i ubice gori samo ravnodušan čovek.

Ne zaboravimo, ne grešimo duše. Ima, nažalost, mnogo loših primera. Novinarska nagrada za reportažu pod nazivom „Zoran Amidžić", dodeljena je samo jednom! Nagrada ,, Milan Žegarac'' je uspostavljena - pa ukinuta! Nagrada ,, Milan Pantić'' nije dodeljena prošle godine jer se ,, žiri nije usaglasio''!?!

A mnogo nas je zadužila Nebeska redakcija.

Radislava Dada Vujasinović

Htela nebo u šaku da skupi!

(Narodna izreka iz Hercegovine)

U prvoj rečenici ovog dela rukopisa, po pravilu najtežoj i onoliko obavezujućoj, pišem da sam u životu imao tu privilegiju da poznajem, novinarski sarađujem a i privatno se družim sa Radislavom Dadom Vujasinović. To naravno ističem kao privilegovan sticaj životnih okolnosti ali se tako i obavezujem, kad se već tako predstavljam, da ostale nadolazeće redove uradim kako valja, onako kako smo to shvatali, pričali i pisali.

Mogao sam i da počnem kako je ovo priča o jednoj Dadi neustrašivom reporteru, kakvih danas skoro da nema. Ono jest da nije tako oštro vreme, kao lude devedesete, ali verujem da bi se ona i danas izdvojila iz gomile. Ima i danas cenjenih i pismenih, ali je malo hrabrica čije se reportaže graniče s književnošću. I da traju, pa ću navesti posle neke njene tekstove, pisane pre četvrt veka, a danas kao aktuelne osvrte. E, toga u našem novinarstvu odavno više nema.

Studentima novinarstva Dadu Vujasinović prepričavaju kao metaforu za opasnost novinarske posla istraživačkog novinarstva iz jednog mnogo gadnog vremena, ali valjda nemaju dovoljno znanja ili možda mašte da opišu onaj rafinman njene posebnosti i neponovljivosti. Onu romantičarsku neiskvarenu dušu koja sagoreva u želji da novinarskim tekstovima menja svet na bolje. Ona je i dokaz da taj neustrašivi reporter ne mora biti robusni lik koji ispod farmerki navlači vojničke čizme već to itekako može i naizgled obična nasmejana devojka u misiji dobre vile.

Drugačija od svih.

Kako li je opisati Dadu a da je zamisli sada mladi čitalac, kao repoprtersku vilu iz bajke ili prkosni i naljućenji devojčurak koji se neustrašivo bori protiv ,, sile i nepravde'', lažnih patriota, korumpiranih političara i policajaca...

Ajmo sad, ipak, nekim redom.

Radislava Dada Vujasinović je rođena 10. februara 1964. godine u Čapljini, u Hercegovini. Kad mu je došlo vreme 1987. godine diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Diploma sa odlukom - biću novinar. Nije se gurala odmah u elitne beogradske redakcije, otišla je da bude novinarski pripravnik u Privrednom pregledu. To je pametno uradila, ispekla je onaj zanatski deo u ozbiljnoj dnevnoj redakciji, pa je honorarno počela da objavljuje neke drugačije tekstove u popularnoj reviji Duga u kojoj će se zaposliti za stalno.

Kroz eksponiranu tiražnu Dugu, ali i tada verovatno, uz NIN i Vreme, redakciju žestoke konkurencije kao šipak pune odličnih, ambicioznih novinara ona kreće u goruće vode političkog novinarstva.

Ratna tematika melje i zakiva i Dugu i ostale redakcije, pa i ona ulazi u to ludo novinarsko kolo. Od mitinga i ratišta do lažnih vizionara i zgarišta, koja su ostajala iza njih. I bila i videla, i kao retko ko tada o tome iscrpno pisala.

U liku nasmejane devojčice zanesenog pogleda letela je u vojnom helikopteru sa ranjenikom i plakala s njim ali i tešila nevoljnike i očajnike u čamcu nemirnog Dunava. I pisala o svemu tome, ne štedeći ni sebe ni druge. Pisala je hrabro o beznađu rata kad se to nikako nije sviđalo prvo njenim sagovornicima, koji su često to ludilo inače i stvarali.

Ne znam više odakle mi rečenica da je Dada u to ludačko vreme istražujući Potemkinova sela otkrila Potemkinovu državu!

Malo kasnije ću vam i navoditi iz njenih tekstova dokaze za ovo što tvrdim. Već sam u strahu da ispisujući ovo o Dadi ne odlazim u silne digresije, ali je izgleda to i nemoguće kad pišete o njoj. Skoro je nemoguće pisati o njoj a izdvajati tekst od konteksta a da ne oštetiš bar delić njenog reporterskog nadahnuća.

Kad joj se zgadilo koliko bezuspešno udara o tvrde stene surove, sumanute ratne politike u jednom trenutku će i doneti odluku da ne ide više na ratišta. Pa s kraja 1992. godine, nastavlja da se bavi uzrocima bolesti na političkoj sceni Srbije.

I tu je drugačija, a opasnost nije ništa manje nego na ratištu. Nestvarno hrabro, za to ludačko vreme, objavljuje tekst "Kriminalci i policajci u parlamentu", u Dugi krajem 1993. godine, koji mnogi i tada doživlajavaju kao prekretnicu i u tadašnjem novinarstvu, ali neminovno onda i u njenom životu. U tom tekstu na dosta ironičan način piše o promociji osuđivanog kriminalca Željka Ražnatovića Arkana u narodnog poslanika Skupštine Srbije. Takav tekst napiše jedan od hiljadu novinara u svom životu. A možda i ređe. To je ono o čemu baš svi šuškaju uz kafu, onako skupljenih usana, a samo ga ona napiše i potpiše. To su tekstovi, bez imalo preterivanja, kad sebe nacrtaš kao metu i posle kojih nema povrataka u ,,normalno'' novinarstvo. A onda i u život, ako ga novinarstvo u tebi toliko iziskuje.

Nesumnjivo svesna koliko joj tekstovi mogu napraviti lošeg u životu, a najmanje glupa, ona se ,,romantičarski pravdala'' da drugačije novinarstvo niti shvata, niti priznaje! Javno govori, dok većina oko nje sklanja poglede, da patriotizam nije skrivanje grešaka i zabluda. Stižu i ozbiljnije pretnje, prvo kako to već biva u pismima i preko telefona. Jednom je našla punjenog fazana na kolima pa joj je uveče anonimni glas saopštio da će proći poput te ptice. Ona je to podnosila naočigled spokojno i ,,opisom radnog mesta''. I živela je s tim, kako je znala i umela.

Ali nije kukala, naprotiv. Jamčim i svedočim.

Neko se vremenom ipak odvaži, prepozna tu neustrašivu hrabrost pa ona za izveštavanje sa ratišta 1992. godine je dobija nagradu Udruženja novinara Srbije ,,Svetozar Marković''.

Međutim, krvava sprega politike, kriminala, korumpiranih policajaca i uvek prisutnih takozvanih otuđenih centara moći skoro danonoćno pokušava Dadi da zagorča život.

Pritisci na Dadu su kao na traci, kao da nemaju kraja.

Dadu Vujasinović sam poznavao godinama, prvo površno na zdravo-zdravo, sa nekih novinarskih zadataka, konferencija za štampu, koktela...Tek u jesen 1992. godine, dok sam kao izdavač i urednik pripremao Reviju Tiker, mesečnog magazina o medijima, i tragao za bar dva dobra autora, komentatora upoznao sam je bolje. Iskreno, više instiktivno sam tragao za dvoje ne mnogo istrošenih, ali kvalitetnih i hrabrih kolumnista koji će dati, što se kaže, na težini mladim novinarima novinske agencije Tiker, koji bi većinski pravili taj novi magazin.

Izbor se, ko zna sad više kako, zaustavio na dve novinarke Duge, Mirjanu Bobić Mojsilović i Dadu Vujasinović. Na prvi dogovor Mira i Dada su došle zajedno pravo iz Duge kod mene u redakciju Tikera, na Savski trg 9, u zgradu prekoputa parkića kod beogradske Železničke stanice. Kao u svakoj dnevnoj redakciji i u agenciji Tiker je bila ona radna galama pa sam ih pozvao u prizemlje zgrade gde se nalazio restoran ,,Romanija'', onaj sa kariranim stolnjacima i limenim pikslama, koje će posle postati naše mesto druženja.

U tom trojnom sastavu, viđali smo se dva do tri puta mesečno: nekad kod dogovora za temu, za predaju otkucanog teksta i obavezno za isplatu honorara kad izađe novi broj.

Na prelistavanje novog broja i isplatu koliko toliko pristojnih honorara dolazile su naravno obe. To je bila i mala svečanost zbog izlaska novog broja, pa smo uz belo vino i kiselu dodavili i dvadesetak ćevapa. Honorar je bio u markama, ali praktično u dinarima po kursu od toga dana. Kako je to bilo vreme čuvene dinarske inflacije Mira je obično imala "primedbu na kurs'' pa sam njoj skoro uvek dodao još po nešto, što smo radili uz smeh i njen simpatični komentar: nije lepo oštetiti samohranu majku !

To su bila baš lepa druženja sa puno smeha u analiziranju novog broja Revije Tiker i sitna ogovaranja političara i po nekog kolege. Dada i ja smo ogovarali sve redom i bez mnogo pardona, dok je Mira jedino malo kočila kad su pitanju Tijanić i Tirnanić, jer je sa njima sarađivala na TV Politici, pa joj to nismo uzimali kao nešto loše. A i zbog onog fajla: samohrana majka.

Inače, Mira bi po pravilu odlazila prva u nekim svojim poslovičnim žurbama a Dada i ja smo ostajali tek da se još malo doreknemo u četiri oka. Mira je bila i tada i novinska ali i televizijska faca pa je u svemu imala veću obavezu te nekakave kafanske mere, što Dadu i mene nije obavezivalo toliko. Naprotiv. Verovatno sam zato sa Dadom bio i privatno bliži, a odlazili smo i na neke novinarske žurke, sretali se po gradu, pa i skoknuli na kafe zvane razgovoruše. Moram vas podsetiti da je to vreme, početka devedesetih godina, kad nije postao ni internet, ni mobilni telefon. Lični kontakt je bio skoro sve i zato su tada živeli oni pravi novinari entuzijasti. Oni što vide i čuju pa onda pišu, oni što su sada samo romantični gubitnici iz novih romana i filmova.

U to vreme se desio i jedan lep doživljaj, na nivou urbane legende. Ode tako jednom Mira iz ,"Romanije'' pa ostali Dada i ja uz još malo ćaskanja, kad ona predloži da pre odlaska kućama posetimo jedno nesvakidašnje mesto gde ona, kako reče, obnavlja snagu i inspiraciju za vedriji pogled na svet. A to je sredinom 1993. godine u Beogradu pod sankcijama, beznađu i opštem bezakonju, itekako trebalo s vremena na vreme. Kaže idemo u "Mali Hajat''!?! Nikad čuo!

A to čudo od kafanice nalazilo se u nekakvom poludivljem naselju prekoputa pravog hotela ,"Hajat'' i Sava centra. Put izlokan, udžerice i da ne sanjaš da tako nešto postoji na samo kilometar od centra Beograda. Uđosmo u jednu prizemnu neuglednu kuću na kojoj ne beše ni broja, ni table da je to neki ugostiteljski objekat. Nekoliko prostorija, improvizovani šank, sklepani separei, razbacani raspareni stolovi i stolice. Piće vade iz starog kredenca, zaostalog dela kuhinjskog nameštaja! Trešti muzika one stare Jugosavije: Leo Martin, Oliver Dragojević, Džoni Štulić...To je bio, inače, proterani repertoar iz novog "patriotskog'' Beograda. A ovde dosta fin svet, lepo obučen ali kao u getu od tada svugde prisutnog turbofolka. Iz očigledne ironije ovaj divlji lokal su sami gosti prozvali "Mali Hajat'' jer je na stotinak metara odatle glamurozno svetleo njegov svetski poznati imenjak. Bilo je divno shvatiti da se neukusom prepadnuti Beograd branio ovakvim oazama normalnosti. Međusobno smo se pozdravljali i nazdravljali kao zaverenici u začaranom gradu.

I to je bila Dada.

U to neko vreme Dada je prvi put doživljavala da joj neke tesktove zabrane u Dugi, što je baš teško podnosila. Bila je svesna da u mnogim tekstovima probija granice nekog zamišljenog okvira dokle se ko sa spiska tadašnje političke i ,,one elite'' opšteg smera mogu čačkati ali na to nije pristajala. Često je ponavljala rečenicu:

- E, mene ne mogu da lažu, neće me prevariti!!!

Kako je pričala, tako je pisala.

Njena drugarica i koleginica iz redakcije Duge, Vesna Mališić, rekla je jednom prilikom na temu Dadine lične hrabrosti ali i posvećenosti novinarstvu:

- Kad god je trebalo nekuda da se ide, u redakciji su svi vezivali pertle, niko nije smeo da podigne glavu i pogleda urednika da mu se ne bi desilo da mu ovaj kaže - hajde, idi ti, ili smo odbijali da idemo, neki sa obrazloženjem da nećemo da učestvujemo u prljavom izveštavanju iz rata, a ona je govorila - ja hoću, imam snage da donesem istinu. I u tom smislu nije baš bilo nama svima svejedno, s obzirom na to da su njoj pretili i iz vojske, i Arkanovi i razni kriminalci, nema koga ona nije potkačila. Dakle, njoj je pretila opasnost sa svih strana, ona je bila stravičan svedok onog što se dešavalo na ratištu.

I Vesna Mališić naglašava čuvenu Dadinu rečenicu:

- Bila sam tamo i videla. Mene, hvala Bogu, neće moći niko da laže,- govorila je Dada Vujasinović.

(...)

U masovnoj poplavi prikljanjanju vrednostima ,,snalažljivih'' Dada se nije prodala, bila je drugačija. Nije pristajala da samo cilj opravdava sredstvo.

Danas, sa izvesno potrebnom distancom, jasno vidimo koliko je bila analitična, neumitna, kako je stvari nazivala pravim imenima, ali i kad je to bilo najskuplje. Nepogrešivo je znala da uoči detalj pa da tek onda vidiš jasnu celu sliku. E, tu si majstor. Bila je zaista neverovatan reporter. A nije ličilo, bar u ranoj mladosti, da će biti tako.

Otac Radislav u tekstu Politike od 1. septembra 2006. godine priča a redove potpisuje novinar Ferid Mujezinović, inače i njihov kućni prijatelj:

- Naša starija kćer Sandra je maštala da bude novinar, nikako Dada. Ona je volela muziku, slikarstvo, balet. Vidite akvarele po stanu, to su sve njeni radovi. Svirala je klavir i šla na balet. Međutim, u usmerenom srednjem obrazovanju, u gimnaziji na Voždovcu, zapalo joj novinarstvo. Prvi rad je napisala pod naslovom: ,,Izem ti školu koja nema matematiku''. Tu moju primedbu o usmerenom obrazovanju razradila je i napisala članak i dobila najviše pohvale. Tako je to krenulo...

U istom tekstu reći će i:

- Bila je filantrop u pravom smislu. Volela je sve ljude. Svaku reportažu je odbolovala, zato sam joj govorio da to nije dobro za novinarstvo. Kad je videla kako su u Borovu Selu ubili nekog pekara, danima nije mogla da se smiri. Plakala je za njim kao da joj je rod najrođeniji, iako ga uopšte nije poznavala. Ona je bila milo dete. Imala je meru u svemu još od malena.

Dada je prva pisala, a i bez pune tri decenije životnog iskustva, da u ratu koji je gledala nema čojstva, nema vitezova.

Takvih tekstova skoro da nije bilo ni kod mnogo iskusnijih kolega. Među prvima je pisala o direktnom uticaju medija sa posledicama na ratištu. Prva je pisala o paklenim a tajnim pregovorima Tuđmana i Miloševića. Kad niko drugi nije hteo ili smeo prva je pisala o paravojskama pod imenima ,,ose'', ,,tigrovi'', ,,panteri'', ,,sokolovi'' ali i da su izmišljeni u laboratoriji u beogradskoj Kneza Miloša 103, u zgradi tajne policije.

Ona je pisala i tekstove imenom potpisivala o onima koji su mislili, a često i bili, gospodari naših života i smrti.

Veću silu protiv sebe nije mogla imati.

Ono što smatram da će posebno skrenuti pažnju mlađem čitaocu je što u Dadinim tekstovima nema senzacionalizma, kao u današnjim tabloidima, a otkrivala je najveće tajne svoga vremena. Ona jednostavno nije bila impresionirana tadašnjim ,,najvećim herojima''. Naprotiv.

Trudila se da uvek bude odlično informisana i pripremljena na mesta gde ide i sagovornike koje će sresti. Samo dobro pripremljen reporter može da se pitanjima nosi sa ministrom policije, komandantom paravojne formacije, političarem i ozbiljnim kriminalcem. Ali, pazi, i kad se pripremiš to moraš znati da odigraš. Ne mora ona da tvrdi ono ,,što se ne sme reći'' ali može da pronađe i u razgovoru navede jednog Gorana Vukovića, viđenog lika iz podzemlja, koji će reći o nedodrirljivom Arkanu:

- ,,Da je ubica, ubica je, vešt i sposoban. Međutim, Giška je bio neuporedivo inteligentniji, kulturniji, pošteniji. Nije dozvoljavao da bilo koja sila s njim manipuliše dok je Arkan bio prosto primoran da se prihvati mnogih neugodnih stvari''.

U samo ovoj jednoj izjavi Gorana Vukovića, čoveka koji se ,,proslavio'' ubistvom legendarnog Ljube Zemunca i tako postao jedna od vodećih figura podzemlja, Dada nam daje suštinu, ma čitav roman (!) o odnosima u tadašnjem svetu kriminala. Da ne pominjem hrabrost da tako priča sa njim i o tim temama.

U dobro odmerenom vremenu Dada je o famoznom Željku Ražnatoviću Arkanu u tekstu u Dugi, u vreme kad je on bio na vrhuncu moći, mogla sebi da dozvoli onda da napiše i sledeće:

,,...Imao je šanse da postane legenda. Olako je pristao da imidž neustrašivog pljačkaša vanserijskog kalibra, strah i trepet za sve policije sveta, velikog bosa podzemlja, koji je uvek časno sa revolverom u ruci uvek umeo da uzme koliko mu je potrebno, zameni za lik skutonoše vlasti pod čijim patronatom može da bunari bez rizika. U toj trampi postao je dvostruki gubitnik.''

Takođe, deset godina pre nego će Vojislav Šešelj otići u Haški tribunal Dada je pisala, baš u vreme nekih njegovih predizbornih izjava:

- ,,...Potpuno je svejedno da li je ova predizborna euforija ujedno i uvežbavaje nastupa u Hagu''!?!

Šta reći...

Zato mislim da su njeni tekstovi zaista neprocenjivo štivo o tom periodu , da bi onda i naše novinarstvo ostalo trajno nedorečeno o tom i takvom vremenu.

A da li je bila baš apsolutne svesna težine onoga što radi?

To je legitimno pitanje. Mislim da vam na to mogu odgovoriti baš njenom rečenicom iz emisije "Utisak nedelje", kada je na pitanje Olje Bećković: ,,Da li, zapravo, 'heroji rata' izgledaju još strašnije kad se piše o njima čak i kritički?''

A Dada odgovara bez ikakve dileme:

- Ja mislim da baš treba jednostavno pisati o tome da bi na neki način neko probio led, jer znate, tako se sad lako formiraju likovi tih nedodirljivih. I onda, ako niko to ne uradi, niko ne pokuša...?

Nekada se pitam i da je imala sto glava da li bi i jednu do danas sačuvala!!!

Ponekad me teši verovanje da bi u jednom trenutku možda i zauvek otišla iz novinarstva trajno zgađena istinom da ih ne može raskrinkati i pobediti sve, jer to nije misija za samo jednog čoveka. Zbog takve odluke ne bi ni ona a ni mi još neki bili srećni, ali bi tako bar sačuvala glavu. Ili ja samo želim da verujem u to.

Dušan Ivanović - misterija bez kraja

U ovom mom dugom istraživanju slučajeva, sudbinskih tokova i okolnostima pod kojima su tragično stradale neke naše kolege novinari priznajem da me najviše začudila priča o, već više od dve decenije, misterioznom nestanku Dušana Ivanovića (54), urednika, tada, dnevnih novina Privredni pregled. A malo se zna da je on bio i prvi urednik, takoreći mentor i veliki lični prijatelj Dade Vujasinović!

Misterija bez kraja.

Znajući da se dugo bavim ovom istraživačkom temom nekoliko kolega me, par meseci pre završetka ovog pisanija, pozvala na kafu u jednu poznatu beogradsku kafanu u centru, da bi me odmah pitali i dokle sam stigao sa istraživanjem i pisanjem o nestanku njihovog kolege i prijatelja Dušana Ivanovića (?!?)

Bio sam zatečen.

Dušan Ivanović, novinar, nestao...Tipkam na Guglu, tom svemoćnom belosvetskom pretraživaču - ali nema ni slova. U tekstovima udruženja novinara i nabrajanjima nestalih i poginulih opet nema takvog imena.

A onda reč po reč...

Odnekle moram da krenem.

Dušan Ivanović je bio član Udruženja novinara Srbije, ali i tamo samo znaju da je nestao sredinom juna 1995. godine. Zvali su policiju, kažu, mnogo puta ali je i dalje ,, slučaj otvoren''. I tu se stalo, i tu i dan danas stoji.

A Dušan Ivanović zaista nije bio bilo ko u novinarskim krugovima u Beogradu.

Iz razgovora sa kolegama iz tadašnjeg Privrednog pregleda saznajem da je Dušan Ivanović, koga su iz milošte zvali Duki, bio dokazani novinarski profesionalac. Kako kažu, na njegovim tekstovima se nije imalo šta raditi. Pročitaš i pustiš u štampu.

Bio je novinarski specijalizovan za obojenu metalurgiju, i po tome je bio jedan od najboljih i najkompetentnijih u onoj velikoj Jugoslaviji. Povremeno je pratio i automobilizam u tandemu sa kolege Slobodanom Jovanovićem u Privrednom pregledu.

Novinarsku karijeru je, inače, počeo kao dopisnik Privrednog pregleda iz Slovenije, gde je stvorio jake kontakte sa privrednicima i dokazao se profesionalno, pa su ga brže bolje vratili u beogradsku centralnu redakciju.

Pred praznike i novogodišnje specijalne brojeve znalo se da Dušan radi velike ekskluzivne intervjue sa najvećim privrednicima tadašnje Jugoslavije. To je bilo tako autoritativno urađeno da su te intervjue, po nepisanom pravilu, preuzimale sve ostale novine, kao i nacionalna agencija Tanjug, u celosti.

U nekim drugim tekstovima, sem ovih ,,od opšteg društvenog značaja'', Duki se izražavao i pesnički, što čitaoci i kolege iz tog vremena to vrlo pamte. Privatno vrlo je bio duhovit, nadahnut. Znao je, recimo, da po povratku sa novinarskog zadatka a u stilu fudbalskog reportera saopšti svom glavnom uredniku Jugoviću:

,, Jugo, na terenu blato do pojasa. Ja se probijem sa krila a Radoš iz marketinga treba da se samo pokloni i da postigne gol! A njega nema, kome da centriram?!?

Kolege je Duki oslovljavao sa : sinovac, viteže...

Kad Duki kupi doručak uvek zove sve okolo, jer nije ,,umeo'' da jede sam.

Ili, recimo, bilo je neko okupljanje novinara, 1987. godine, u ,,Zastavi'' u Kragujevcu i onda im domaćini ponude da svi učestvuju u nagradnoj igri da pogode koliko će koštati njihov novi model ,, jugo florida''. Bilo, kažu, oko dvadesetak novinara iz mnogih jugoslovenskih redakcija, pa svi napisali na papiriću neku cifru, potpisali se i dali organizatoru. Posle nekoliko dana ,,Zastava''objavi cenu a Dukijev predlog promašio za nekih samo pedesetak maraka! Ostale kolege promašile za stotine i hiljade, pa ,,Zastava'' Dušanu Ivanoviću kao pobedniku nagradne igre pokloni - novu pušku karabin!

Kada je mlada novinarka Dada Vujasinović došla da ,, peče zanat'' u Privredni pregled mudri urednik proceni da je najbolje da sedi sa Dukijem Ivanovićem u novinarskoj sobi. Sjajan procena urednika, onakvih kakvih danas više nema, da mladog, ambicioznog novinara upari sa velikim znalcem ali i čovekom koji će imati strpljenja iskustva da brusi talenat. I Duki, koji nije imao svoje dece, postaje Dadi ,,novinarski otac''. Mentor, učitelj, drugar privatno, delili su tajne...

Kao nagradu za višegodišnji rad, ali i po redu na stambenoj listi, Privredni pregled će dodeliti Dušanu jednosoban stan u Novom Beogradu, u bloku 45. Kolege pričaju, kao urbanu legendu, da je Duki rešenje o dodeli stana proslavio u redakciji Privrednog pregleda sa donetih hiljadu ćevapčića! A gajbe pića se valjda podrazumevaju.

Duki Ivanović je živeo sam, slovio je za novinarskog boema, drugarčinu. U tim kafanskim velikim druženjima najviše se viđao sa poznatim piscem Miodragom Bulatovićem, a znao se i sa Pekićem, Kišom...Iz tih kafanskih terevenki Duki je ujutru u redakciju donosio sve najsvežije beogradske tračeve. Tako se i pamti da je mlada saradnica Dada najviše volela te čuvene jutarnje kafe sa Dukijem, pa je govorila:

-Ma jedva čekam ujutru da stignem u redakciju na kafu, pa da nam Duki ispriča šta nam se sve to dešavalo, dok smo mi, eto, spavali!

Nisu svi isprva znali da je Duki Ivanović, onako za svoju dušu a i kad se umori od teških privrednih tema, pisao priče, pripovetke. Neke su mu i objavljivane u Politici, u nedeljnom izdanju, i to 1993. i 1994. godine.

I onda veliki lom u duši!

Stigle je vest, tada početkom aprila 1994. godine, da nema više Dade Vujasinović. Njegovog mezimčeta, novinarske ćerke, iskrenog prijatelja koju je još više bodrio i savetovao kad je prešla u veliku Dugu, sapatnika u životnim nedaćama, druga do koske...

Pamti se i...

Posle Dadine sahrane, u kafani kod Novog groblja a zvala se valjda ,,Kosovski božur'', pred kolegama iz Duge i Privrednog pregleda govorio je glasno, skoro vikao, da zna ko je ubio Dadu! Tada je, a pričaju mi ljudi koji su tamo bili, iz samo njemu znanih razloga pominjao kako se Dada prvi put iz Vukovara spasila čamcem preko Dunava kojim je upravljao onda čuveni Šoškoćanin, a koji će kasnije takođe biti ubijen pod misterioznim okolnostima...

To su tumačili, kako mi pričaju, ne preterano ozbiljno i tako što je Duki bio pod velikim stresom, što se mnogo popilo, što...

Posle Dadine smrti a u poslednjih šest meseci pred svoj misteriozni nestanak kažu da se Duki Ivanović totalno promenio, onako u opštem raspoloženju. Navodno, nije više ni spavao u svom stanu u Novom Beogradu, već kod ,,nekog oficira na Dedinju''... Bio je neprepoznatljivo ćutljiv, zamišljen. Ljudima od poverenja je pričao da je siguran kako ga neko prati.

I onda je nestao. Bez ikakavog traga, do današnjeg dana.

Navodno, poslednji put ga je neko video kada je ušao u taksi u ulici Ljutice Bogdana, kod Zvezdinog stadiona, tog 13. juna 1995. godine. To je i dan kad je poslednji put viđen i u redakciji Privrednog pregleda.

Kako je prethodnih dana i nedelja bio izrazito tih, kao senka od čoveka, nisu u redakciji Privrednog pregleda odmah ni reagovali da ga nema na poslu. Znao je, recimo, da ode i napravi reportažu i da se ne javi par dana a već je i počinjalo leto, pa je bilo i manje ljudi na poslu. A onda su se, normalno, svi uznemirili a naročito kad su ubrzo počele da stižu nekakve čudne dojave u redakciju. Javi se tako neko na telefon kod sekretarice redakcije i kaže kako se javlja umesto Dušana jer je on morao da uradi ,,reportažu u Slavoniji, o ljudima sa ratišta!?!'' Za tri dana opet se javlja neko i kaže da je ,,Dušan otišao u manastir, i da se vraća na jesen''...

Javila se tako i neka žena koja se predstavila kao vidovnjak, a ne zna se zašto se i javlja i kaže im da je Dušana Ivanovića videla ,,kao živog''! I tako to, sve čudnije od čudnijeg. Do dana današnjeg. Posle se pričalo, među novinarima, da je nakon tog misterioznog nestanka njegov stan na Novom Beogradu ,dobio vozač funkcionera SPS i tadašnjeg direktora velike firme "Grmeč''. Nikada ništa od toga zvanično, ipak, nije provereno.

Jedino se pouzdano zna, ono ništavno, da o Dušanu Ivanoviću Dukiju nema nikakvih tragova do dana današnjeg.

Tragično.

Bio jednom jedan Slavko Ćuruvija...

Naš primer za hrabrost u novinarstvu, za vizije u pravljenju dnevnih i periodičnih novina, za slobodu govora po najskupljoj ceni. Jedan od značajnijih simbola borbe i otpora režimu Slobodana Miloševića, slobodnih medija i istraživačkog novinarstva.

Bio je po mnogima kontroverzan u svojim novinarskim, političkim, a neki bi dodali i u privatnim opredeljenjima, ali onoliko koliko je najmanje potrebno ako si svoj, drugačiji, neponovljiv. Bio je hvaljen i napadan.

Od njega nam je ostalo mnogo toga, pa i da se okupimo, tog 11. aprila, ispred ulaza u Lole Ribara 35 bez obaveze, onako ljudski, eshafski. Obično tada neko i primeti da se broj novinara na zadatku, snimatelja, fotoreportera i onih koji tu i dalje dolaze po službenoj dužnosti u brojčanoj prednosti nad onima koji tu i tada dolaze zbog Slavka. Pojavi se, mada retko, i neki ministar u društvu dežurnog državnog sekretara. Prigodan govor održe i predstavnici novinarskih udruženja. Ritual polaganju venaca, pa ajde da se razilazimo.

Šta reći.

Sa Slavkom Ćuruvijom sam se viđao raznim povodima, namernim i slučajnim, bar desetak puta u životu.

Slavka sam, inače, redovno viđao u Vladi Srbije obično kad su pozivali glavne urednike da se kao dogovorimo o ''pravilima igre''za neke izbore, koja bi se poštovala do prve sledeće krivine. On je dolazio kao glavni urednik Borbe a posle i Dnevnog telegrafa a ja u ime moje agencije Tiker. Ti sastanci su po pravilu bili farsa, tek da bi se napravio prilog za večernji Dnevnik, onaj čuveni u pola osam, kako se, eto, Vlada dogovarala sa urednicima relevantnih medija.

Slavko bi tada obično obeležio takve sastanke, jer je prema ministru informisanja kao organizatoru te medijske farse, bio oštar, principijelan pa i podrugljiv i drzak. Čak bi i vikao na njih ako se s nečim ne slaže. A skoro nisačim se nije ni slagao, kao i mnogi od nas, ali se nismo tako bučno i drčno suprostavljali. Ustvari, mislim da je on čak i uživao u takvoj predstavi. Čim ga vidim da ulazi u salu za sednice u Vladi Srbije znam da ,,uan men - šou'' počinje. Videlo se da mu se to moglo. Samouverno i suvereneo. On je znao i kako i zašto.

Jednom prilikom, nekoliko godina pred bombardovanje, na skup sa urednicima ministar informisanja je poprilično kasnio. Tad je Slavko ustao i zabrundao prema predstavnicima Vlade:

- Šta je ovo, za koga vi to nas smatrate?! Gospodin ministar je kao strašno zauzet a mi smo dokoličari koji ne znamo šta ćemo sami od sebe, pa svratili malo!? Ajde, ljudi da se razilazimo a vi u Vladi kad se uozbiljite kad nas već ovako zovete ili nam javite preko Komrakova uveče u Dnevniku u pola osam! - izdeklemova im Slavko u dahu a nas nekoliko, iz privatnih medija, ustadosmo da krenemo s njim.

Tad nasta jedna vrlo komična scena. Ministar prosvete, tada popularni Danilo Ž. Marković, kome su đaci skandirali za vreme štrajka preosvetara: Dačo, care, ne daj pare !?!, kao prisutni ministar zavapi:

- Nemojte ljudi, sad će vaš ministar informisanja, a evo i roštilj je spreman da se poslužite ! Ovakve ćevape, videli niste! Ajmo, konobari, šta se čeka ! - vikao je Dača Car, sve prepoznatljivo šuškajući dok priča i svojim bezazleno nameštenim blentavim osmehom.

Konobari se zaista odmah pojaviše i rastrčaše po sali za vladine sednice pa nastade velika komedija. Režimski urednici potrčaše ka ovalima a mi koji smo kao krenuli prvo se zgledasmo pa se, ipak, prihvatismo posluženja. Nastade opšti smeh a tada se i pojavi ministar informisanja. Pavlović ili Vico, ne sećam se tačno koji.E, onda u kafanskoj atmosferi, uz pivo i ćevape, odigra se i nekakav dogovor Vlade i glavnih urednika o pravilima igre za predstojeće izbore. U famoznom Dnevniku u pola osam, tadašnje Televizije Beograd pročitala se vest o dogovoru ministra informisanja i glavnih urednika, ali ne beše i video zapisa kao dokaza. Šteta, takav svadbarski sastanak u Vladi Srbije je valjalo pogledati.

(...)

Slavko je svoje je novinare i urednike zaista plaćao kao niko drugi u branši. Isticao je da želi da radi sa zadovoljnim ljudima. Moglo mu se, i nije štedeo ni na sebi ni na drugima.

Priča mi kolega novinar Žika Rakonjac, da je kod Slavka u Dnevnom telegrafu imao ubedljivo najbolje uslove za rad. Da mu je pre prvog radnog dana dao avans, od pola plate, da ode negde na nedelju dana i psihički se pripremi za rad u redakciji. Svakog drugog, trećeg meseca mu je povećavao platu. Da je znao i da traži ali i da nagradi.

Prelistavam, ovih dana dok ispisujem ove redove, stare brojeve Denevnog Telegrafa...

Moderna novina i za današnje novine, ali i uočavam koliko su se ovi današnji ,,naslonili'' na Slavkov list.

Ali i nešto o čemu ovi sadašnji mogu samo da sanjaju. U jednom jedinom broju tih dnevnih novina, recimo iz marta 1998. godine, čak sedam vrunskih kolumni! Ne mogu da verujem. Prvo, na naslovnoj, Bogdan Tirnanić. Na trećoj kolumna Aleksandra Tijanića. Onda dalje osvrti dva akademika, Nikole Miloševića i Mihajla Markovića. Dijametralno suprtni stavovi a bar podjednako prijemčivi i zanimljivi za čitanje. Zatim bravura Svetislava Basare, kao i režisera Bore Draškovića. Na poslednjoj strani i ovoga puta lucidni Voja Žanetić. Svi oni u jednom danu u Dnevnom telegrafu!

Listam i broj 18.aprila 1998. godine gde se Slavko javno zahvaljuje na naslovnoj strani svom kolumnisti Bogdanu Tirnaniću, za prvih godinu dana svakodnevne saradnje, pod naslovom: ,, Bravo majstore !''. Pa piše:

...Nijedan dan bez odmora. Bez godišnjeg odmora. Bravo, majstore. Velika je čast imati te s nama. Idemo dalje. Slavko Ć. ''

Ima se šta naučiti u prelistavanju starih novina, zar ne?

Idemo dalje...

(...)

Bližnji Slavku nagovarali su ga da on ipak na kratko ,,skokne malo'' do Crne Gore, koja je bila u istoj državi ali tamo je situacija bila rekalsiranija, što se ludila tiče. On je, opet navodno, poslušao Tijaniće i još neke koji su ga uveravali da imaju ,,jake kombinacije'' u Državnoj bezbednosti i da će ga ,, obavestiti na vreme'' ako stvari krenu po zlu. Toliko o jakim kombinacijama u Državnoj bezbednosti.

Slavka ipak nije napuštalo samopouzdanje, pa će njegov saradnik Predrag Popović, zabeležiti i objaviti, njegovu izjavu za koju milim da ga je najbolje odslikavala u tim teškim trenucima:

- Kad su me napali, mogao sam da podvijem rep i posle prvih udaraca, da uz kevtanje pobegnem sa fronta. Mogao sam da jedne novine zatvorim, druge pretvorim u revijalne i čekam da prođe oluja. Mogao sam da sam sebe proglasim za dopisnika iz inostranstva, pa da na nekoliko godina odem u Njujork ili London. Mogao sam da odem na Oksford ili Sorbonu, da nešto istražujem i doktoriram. Nijedna od tih varijanti, naravno, nije dolazila u obzir. Moj jedini životni smisao jeste da se realizujem kroz novinarstvo. Borbe se ne plašim. Spreman sam i da poginem u ovom sudaru, ali nazad nema. Čak i ako me uhapse, boriću se dalje. Ako hoće da me zaustave, moraće da me ubiju !?!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane