Natrag

Polemika

Zabrana duža od života: kako je "Istorija, crvena i plava" ostala pred vratima izdavačkih kuća (2)

Čuvari tvrđave

Neverovatna sudbina književnih dela Ivana Ivanovića, pratila je i njegove eseje sociološke rasprave i publicističko stvaralaštvo. Ivanović je poslednji srpski pisac-disident, koji nije bio po volji nijednom režimu, kako onom jednostranačkom, komunističkom, tako ni svim režimima u poslednjih četvrt veka takozvane nove, parlamentarne demokratije u Srbiji. Da je to zaista tako, govori i njegov zapis o još jednom neuspelom pokušaju da uđe u dobro čuvani "zamak" državnih izdavačkih kuća, poput "Službenog glasnika", o kome je ovde reč.

Ivan Ivanović

Komentar direktorovog pisma meni

Pismo direktora Izdavačkog sektora u Službenom glasniku ne bih komentarisao da to nije odgovor Četvrte Srbije na moj dolazak pred most Zamka. Ja sam u „Disidentskom pismu" opisao tri Srbije, komunističku pod Titovim slugama, postkomunističku pod Miloševićevom diktaturom, pseudodemokratsku pod Tadićevom hibridnom vlašću. Na delu je Četvrta Srbija sa čelnikom Aleksandrom Vučićem, koja u mnogome podseća na italijanski fašizam (opisan u Felinijevom „Amarkordu"): jednopartijski višestranački sistem, vladavina šunda i kiča u umetnosti, populizam kao način života, strana kolonizacija koje sa Zapada koje sa Istoka. Ta Srbija mi je jasno rekla da sam suvišan u njoj, preko Informera i Lagune i izostavljanjem iz programa 100 godina Topličkog ustanka, iako sam ja od svih srpskih pisaca najdublje prodro u njegovu filozofiju.

Pismo Petra Arbutine došlo je da to overi državnim pečatom, jer SG je državno preduzeće. Ja sam takva pisma mnogo puta dobijao u prošlosti, pogotovo od komunističkih direktora, ali ona su bila bezlična i biroktaska. Petrovo pismo bi htelo da bude ljudsko. Istina, on se pokrio floskulom da Stanko nije razumeo šta mu je rekao i da u Glasnikovom autobusu nema više mesta. (Miroslav Todorović, Kad naša dva tri pisca uđu u književni autobus, odmah se deru: „...Vozi, majstore, nema više mesta"! ) Ali, grize ga preostali deo savesti, hteo bi još nešto da mi kaže. To je pokriće ovog komentara.

Petar Arbutina me je u mnogome podsetio na Momčila Milankova, koji je u Prosveti imao istu funkciju koju on ima u Službenom glasniku. Kad je Prosveta odbila inicijativu urednika Svete Lukića da štampa „Arizane", zdušno podržanu od još dva člana uredničkog kolegijuma, Vidosava Stevanovića i Svetlane Velmar Janković, Momčilo je dobio zadatak od glavnog urednika Petra Džadžića da mi saopšti da od toga nema ništa. Nije postupio kao njegov šef (Šta hoće Ivan Ivanović? Malo mu što smo ga spasili robije, nego da mu još štampamo i knjige!), odveo me je na ručak da mi kaže da u komunističkoj Jugoslaviji pisac „Crvenog kralja" nema šta da traži. Bio je i sam prozni pisac, imao je dušu. Još sam morao da ga tešim što mu je poverena uloga dželata, neko mora i to da bude.

Arbutina mi je napisao da je imao određenu ulogu u događajima prilikom mog prvog dolaska pred Zamak i to je nešto novo, o tome prvi put čujem. Naime, njemu je direktor Slobodan Gavrilović poverio da pročita moj rukopis. Drugi niko nije hteo, niti mogao! Jovo Vukelić je imao drugu verziju, za mene su njegova obaveštenja istinita, jer su bila primarna, a Arbutina govori naknadno (pošto je pročitao „Disidentsko pismo" koje mu je Stanko dao!) pa je njegova tvrdnja sekundarna.

Arbutinina priča je dosta nesuvisla. Pošto je Gojko Tešić odbio da pročita moj rukopis (nije izvršio naređenje svog pretpostavljenog!), tu ulogu je dobio novodošavši urednik u SG, koji se bori da postane glavni. Nije jasno zašto bi Gojko odbio da čita „Istoriju...", lično nisam imao sa njim nikakav odnos, a namestio sam mu preko načelnika Topličkog okruga Ratka Zečevića da dobije posao urednika Drainčevih Sabranih dela, iako su to priželjkivala dvojica Topličana, Rade Vojvodić i Ognjen Lakićević. Nema sumnje da je Gojko za posao dobio debeli honorar! A Tešić svakako zna da sam ja objavio roman o Draincu, „Crni dani Rake Drainca"! Ako nije hteo da potpiše moju knjigu, to je samo zato što je znao šta u njoj piše, a pisalo je šta on nije hteo da čita, skinuta je pozlata sa njegovog idola Dobrice Ćosića. (To sam opisao u „Disidentskom pismu").

Kako je došlo do toga da se Slobodan Gavrilović preumi, ispričao je Jovo Vukelić, autentični svedok. Petrova priča da je Tešić u toj stvari nevin, nesuvisla je isto kao kad bi major Stanko rekao da je napustio vojsku jer nije hteo da izvrši naređenje svog načelnika Generalštaba, Blagoja Adžića! U stvari, demokrata Gavrilović je tražio opravdanje da odbije „Istoriju...", našao ga je u radikalu Arbutini. Ovaj je pročitao ono što je njegov šef želeo da pročita, dao direktoru alibi da me izbaci iz Zamka. (Jovo Vukelić je tu kolaterarna šteta!)

Hipokrizija je u tome što Arbutina ne samo da laže mene, nego laže i sebe. Kaže da moj rukopis nije odbijen zato što je antikomunistički nego što je slab.

Arbutina piše: „Rukopis ('Istorija, crvena i plava') nije odbijen što je antikomunistički, već zato što je, bar po meni, bio ispod Vašeg književnog nivoa, opširan i raspričan pre svega, stilski rasplinut i ideološki maliciozan (što, priznaćete, šteti romanu)".

Dakle, moj rukopis je antikomunistički. Ali je u isto vreme slab. Nije jasno da li je slab što je antikomunistički, ili je antikomunistički što je slab? Ili su svi antikomunistički rukopisi slabi? To me je podsetilo na jednu epizodu iz vremena suđenja „Crvenom kralju", koju je zabeležio advokat Dragoljub Todorović (ispričao mu je Branko V. Radičević). Naime, kad se u državnom vrhu Srbije raspravljalo šta da se radi sa mojim romanom, tadašnji važan komunistički arbitar Muharem Pervić je našao formulu za moj progon, saopštio je prvom čoveku Srbije Draži Markoviću: roman „Crveni kralj" ništa ne valja, stoga ga treba zabraniti. (Pisca krivično goniti). Petar Arbutina samo ponavlja Muharema Pervića!

Arbutina je objasnio zašto je rukopis slab: zato što je opširan i raspričan, stilski rasplinut. Ovo je u stvari moja ocena antičetničkog Ćosićevog romana „Deobe". Da li bi Arbutina glasao protiv „Deoba" zbog ovih osobina? (A moja ocena o Ćosiću je ključna za razumevanje stava i Gojka Tešića i Petra Arbutine.) Petrova floskula je opšta, kao i Pervićeva. Književni kritičari su otkrili pokriće za progon pisaca. Da se Arbutina na ovome zadržao, ne bih se uzbuđivao, niti komentarisao njegovo pismo. Šta me se tiče šta misli o meni kritičar drugog ešalona? Ali on ide dalje, pa kaže da je moj rukopis ideološki maliciozan, a to šteti romanu, pa stoga „Istorija..." nije na mom novou.

Kakav galimatijas! Arbutina meša raspravu i roman, sabira babe i žabe. Moj književni nivo je roman, ne rasprava. Tu se slažem, u redu, bilo bi loše po mene kao pisca da je obrnuto! Ali, da li bi Arbutina napisao da je Krležin „Antibarbarus" slab tekst, jer je ispod novoa „Gospode Glembajevih"? Ako su moji romani „respektabilni", zašto je bagatelisao moju ponudu „Jugovca..." ili „Tri pisca"? To je moj nivo!

Posebno je pitanje da li su moji romani maliciozni? Neću da komentarišem ovu nesuvislost, nego ću Arbutinu da uputim na tekst jednog drugog kritičara, koji je besumnje mnogo više u književnosti nego Arbutina. Reč je o Marinku Arsiću Ivkovu i njegovom eseju Ideologija i savremeni srpski roman o selu, u knjizi „Zapisi književnog patologa", u kojem se upoređuju dva srpska romana, Ćosićevi „Koreni" i Ivanovićevi „Arizani". Arsić Ivkov stavlja „Arizane" ispred „Korena" upravo zato što nisu tendenciozni a mnogo govore.

Dakle, ovako. Odlučujuću ulogu u preumljenju Slobodana Gavrilovića imaju dvojica književnih kritičara: Gojko Tešić, koji ga savetuje da odbije rukopis kao antikomunistički i Petar Arbutina, koji ga savetuje da odbije rukopis kao estetski slab, „raspričan, stilski rasplinut i ideološki maliciozan". Glasam za Gojka Tešića!

Vrhunac hipokrizije u pismu Petra Arbutine predstavlja tvrdnja da smo „na istoj strani ali dobra književnost traži druge kriterijume". Opet ne razumem. Ne znam koja je njegova strana, ja nemam stranu, to sam u svojoj literaturi jasno pokazao. Ali, ako sam ja antikomunista, onda je to i on.

Šta da kažem na kraju književnom kritičaru i direktoru izdavačke delatnosti u zamku Službeni glasnik?

Gospodine Petre, slobodno spustite most na zamku, ja neću na njega još jednom naići. Shvatio sam lekciju iz Vaše kritike. Nažalost, pola veka je čitam i nikako da je naučim, opet sam pogrešio. Ne brinite, neću Vam dosađivati. A svoju lekciju iz estetike čuvajte za nekog mladog pisca, koji će svakako tu da naiđe. Njemu objasnite šta je to tendenciozna književnost. Kažite svojim naprednjačkim poslodavcima da ste sredili pisca malicioznog ogleda „Disidentsko pismo", u kojem je opisana korupcija u Službenom glasniku.

Disidentsko pismo

Pošto sam nekoliko puta pomenuo ovaj moj spis, koji je sagrađen na neuspehu mog prvog pokušaja da uđem u Zamak Službeni glasnik, da predstavim i njega.

Godine 2012. pojavio se jedan novi izdavač, činilo se van kontrole sistema, Centar za kulturu u Požarevcu, sa bibliotekom Braničevo. U ovom provincijskom feudu glavnu reč su vodili braća Lukići iz tog kraja, pesnik Aleksandar i prozaista Miodrag. (Koji je najveći srpski pesnik? - Miodrag Lukić: Moj brat Aleksandar! - Koji je najveći srpski prozni pisac? - Aleksandar Lukić: Moj brat Miodrag!)

U to vreme je Aleksandar Lukić, kao kadar Demokratske stranke, postavljen za direktora požarevačkog Kulturnog centra. Preduzimljiv i radan, objavio je neke vredne pisce, da istaknem dva: Predraga Čudića: „Vejači ovejane suštine" i Marinka Arsića Ivkova „Zapisi književnog patologa". Buntovničke, kritičke, polemičke, disidentske knjige, iz tog razloga odbačene od Beogradske centrale i prećutane. Bojim se da nema danas tog kamena koji može da zatalasa mrtvo more Srbije.

Od Aleksandra Lukića sam preko Marinka dobio poziv da bi me rado video u ediciji koju uređuje. Možemo li da dođemo u Požarevac sa projektom moje nove knjige?

I tako, sedamo nas dvojica u autobus i idemo u Požarevac. Ranije sam se tog puta pribojavao, jer je to put za Zabelu. Posle je Požarevac postao zabranjeni grad, zamak novih gospodara Srbije Mire i Slobe! Ali sad je to prošlost, „Crveni kralj" je oslobođen, a nema ni Mire i Slobe, otišli su u istoriju. U gradu su dojučerašnji moji na vlasti, Demokratska stranka. Nemam čega da se bojim, kao slobodan pisac mogu da štampam gde hoću, čak i u Požarevcu. Službeni glasnik je ružna epizoda!

Aleksandar nas prima kao važne pisce, vodi nas na ručak. U kafani, Marinko i ja izlažemo projekat „Disidentsko pismo", Aleksandar trlja ruke, to se traži! Provincija mora da se otrgne od Beograda, Srbija da se „decentralizuje i demetropolitizuje". Za povratak, od demokratskog direktora Kulturnog centra dobijamo kola, veliki smo mi pisci (kao što su veliki pisci braća Lukići!) da bismo se vozili autobusom.

Razume se da sam, čim sam stigao u Beograd, poslao mejlom rukopis „Disidentskog pisca" Aleksandru Lukiću u Požarevac. Izgleda da objavljivanje ide brzovozno. Dobijam lektorisan i korekturisan probni primerak da odobrim. Dobro sam im sve rekao, čak i njegovim!

No, ne lezi vraže, odmah potom stiže mejl da Centar za kulturu Požarevca odustaje od štampanja moje knjige. Mali su oni izdavač za veliki lom! Šalju mi pripremu za štampu, moram da potražim drugog izdavača.

Drugog izdavača nalazim u Alteri, koju sam nekad sa Marinkom osnovao, a sad je vodi Milan Arnaut. Sa Milanom se lako dogovorim, po sistemu Slobodana Mašića: pola para on, pola ja, za 300 primeraka treba da uplatim 17.000 dinara. To nije velika suma za državne pisce (nacionalne penzionere koji pored zarađene penzije dobijaju svakog meseca doživotno po 50.000 dinara kao zaslužni umetnici), ali za mene starosnog penzionera sa penzijom od 25.000 dinara ogromna. Jedva sam nekako namakao te pare, knjiga je odštampana.

Treba li da kažem da je „Disidentsko pismo" potpuno prećutano, prošao sam kao Predrag Čudić i Marinko Arsić Ivkov pre mene. Dole Domanović! Čak nisam mogao da dobijem ni prikaz u Heretikusu, koji sam, kao i Alteru, osnovao. Istina, urednik Heretikusa Jovica Trkulja je napisao cirkularno pismo s molbom za prikaz i poslao ga na više adresa, ali nijedan adresat nije na njega odgovorio. Mrtav pisac!

Da zaključim. Tekst „Državni zamak" je nastavak teksta „Disidentsko pismo". Novi dokaz da sam u Srbiji suvišan pisac i da bi za moju otadžbinu najbolje bilo da me nema! Nažalost, trajem! Lutam još vitak po gorama našim! (Crnjanski)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane