Natrag

Da se ne zaboravi

Početak kraja SFRJ: decentralizacija pa dezintegracija (26)

Sedam projekata, za glavu druga Marka

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Ako učešće razmene sa SSSR i drugim istočnim socijalističkim zemljama prelazi tu granicu, odmah treba menjati spoljnotrgovinske instrumente i sprečiti takav obim razmene sa Istokom, a sve iz straha da nam sutra te zemlje ponovo ne bi zatvorile slavine kao što je bila 1948., posle Rezolucije Informbiroa. Lično se dobro sećam iz neposrednih kontakata , kao novinar-komentator „Ekonomske politike", a i kasnije, kako su „strepeli" ministri za spoljnu trgovinu Hasan Brkić, Nikola Džuverović, u SIP-u Stana Pavlič, čiji je resor bio: spoljni ekonomski odnosi Jugoslavije.

Kad je reč o investicijama, posebno privrednim, pomenuću i jednu „pozornost" Kardeljevu. On se nikada nije izravno bavio privrednom problematikom, ekonomijom, ali je još kako neke stvari „nadzirao" u toj oblasti.

Kardelj je uvek budno motrio da recimo privredne investicije na području takozvane uže Srbije ne budu veće od 24 odsto ukupnih privrednih investicija u Jugoslaviji, a na celom području Srbije (dakle i autonomnih pokrajina) ne budu veće od 34 odsto ukupnih privrednih investicija u Jugoslaviji.

Sa tolikim učešćem 24 odsto i 34 odsto bilo je učešće nacionalnog dohotka u Srbiji, užoj, odnosno zajedno sa pokrajinama, u ukupnom (100) nacionalnog dohotka Jugoslavije. Ukoliko učešće privrednih investicija u Srbiji i Srbiji sa pokrajinama bude veća od pomenutih postotaka-to znači da se sredstvima drugih republika, pre svega Slovenije, pa i Hrvatske, finansiraju privredne investicije u Srbiji.

Srbija je po broju stanovnika, po veličini teritorije, po prirodnim uslovima (tri-četiri reke bogate vodom, velike površine kvalitetnog zemljišta) okruženju itd, ispred drugih republika. Ako još bude imala nadprosečne privredne investicije, to će značiti i njen brži privredni razvoj-u tim uslovima neizbežna je hegemonija Srbije, bez obzira na regule političkog, pravnog, ustavnog rešenja. Opsednutost Srbijom!

Kao što su Hasan Brkić, Nikola Džuverović i Stana Pavlič smesta reagovali na Titovo upozorenje ako obim spoljnotrgovinske razmene sa SSSR i drugim istočnim zemljama premaši učešće od 36% ukupnog obima spoljne trgovine, tako su ljudi u Sekretarijatu za opšte privredne poslove SIV-a Kiro Gligorov, Nikola Balog, Vojo Rakić, Vlado Cerić i drugi, trebalo da reaguju na Kardeljeva upozorenja za ovo, za ono, pa eto i ako privredne investicije na području uže Srbije prelaze 24 odsto, odnosno na području cele Srbije 34 odsto ukupnih privrednih investicija u Jugoslaviji. Bio sam tako reći non-stop u toku tih „operacija" kao komentator „Ekonomske politike" i kasnije , jer sam , i lično, vrlo dobro, poznavao pomenute osobe.

I sećam se da mi je Vlado Cerić posebno imponovao svojom hladnokrvnošću u tim situacijama. Vlado je govorio, ne samo meni, nego i drugim novinarima: „...Pustite šta Bevo govori i predlaže. Čekamo ga na bilansima! Po instrumentima koje on predlaže ne može da se sastavi Savezni budžet, a budžet se mora sastaviti. Onda će predlozi druga Bevca biti devalvirani, a možda i u savezni budžet ugrađena određena stopa inflacije, da bi i koze i vuci bili siti!"

I zaista, tako je skoro redovno svake godine bilo: kad se sastavlja savezni budžet uvek je moralo da se angažuje veći obim sredstava, nego se u početku ili sredinom tekuće godine predviđalo.

Istina je, ovakva praksa nije bila karakteristična samo za našu zemlju, skoro svuda apetiti za većim budžetskim sredstvima bili su redovna pojava i kod vojske, i kod policije, i drugih funkcija opštedržavnih budžeta. Obično je bilo u nas: sredstva koja za svoje potrebe očekuju od saveznoga budžeta armija i policija, a i Titov kabinet. O tome se malo diskutovalo, prihvatalo se šta je predloženo!

I stavovi i komentari Vlade Cerića uvek su bili osnovani i u praksi manifestovani.

Bilo je i drugih sličnih kvalifikativa, posebnih obaveza Srbije, što je sve skupa, po mome mišljenju, u zbiru dalo povoda- Lazaru Koliševskom da jednom u ozbiljnoj situaciji posle Brionskoga plenuma kaže: "...Da, bila je politika: Slaba Srbija-Jaka Jugoslavija!"

Još da spomenem društvenu i privrednu reformu koja je proklamovana uz velika zvona, posebno od Tita, 1965. godine. I kakva je posledica ta reforma trebalo da ima i imala, jednostavno kazano-posebno stezanje Srbije, zbog mnogih okolnosti. Pa u okviru toga i sistem privrednih investicija i položaj i obaveze na tome polju, da ponovim „zaobilazno", i na prilike u Srbiji, proširenoj reprodukciji u Srbiji.

Detaljisao sam ukratko mnoge aktivnosti, pa i odluke, „liniju" koja je vođena od 1960. Godine pa sve do Brionskoga plenuma, a sve u cilju da bi se jasnije shvatio položaj i borba Srbije u tom periodu na području privrednoga razvoja, posebno u vezi sa tzv. Kapitalnim objektima, koje je Srbija planirala i kandidovala u okviru tzv. Prethodnih investicionih odluka. Bili su to sledeći objekti: hidroelektrana „Đerdap", pruga „Beograd-Bar", rafinerija nafte u pančevu, završetak radova na kanalu „Dunav-Tisa-Dunav", Železara u Smederevu, Rudarsko-topioničarski basen Bor (borski rudnici, i zaobilaznica Auto-puta Đevđelije-Jesenice-oko Beograda (mislim da je bilo u pitanju oko 40. Kilometara toga dela nezavršenoga autoputa).

U finansiranju tih objekata mora da učestvuje Federacija svojim fondovima, dakle pre svega Opštim investicionim fondom, pod istim uslovima pod kojim su iz toga fonda finansirane izgradnja kapitalnih objekata u celom posleratnom periodu, a kojim je sredstvima doprinos Srbije bio veoma, veoma veliki.

Ukupna investiciona sredstva koja bi trebalo da obezbede završetak pomenutih sedam kapitalnih objekata koje je Srbija kandidovala kao neosporni prioritet za dalji uspešan razvitak republike Srbije, ali i za otklanjanje proizvodnih disproporcija u privredi Jugoslavije- iznosila su oko 60-70 odsto od ukupnih privrednih investicija u Jugoslaviji u periodu do 1970. godine. Dakle, znatno više od „Kardeljeve granice"! Drugi problem: Srbija predlaže veliku centralizaciju investicionih sredstava i dalje postojanje Opšteg investicionog fonda, a to je u suprotnosti sa orijentacijom koja je postepeno usvajana: i preko uloga saveznoga društvenoga plana, obima investicija u raspodeli dohotka, naglašenih u materijalima Osmoga kongresa, posebno Kardeljevom referatu, pa i Rezoluciji Kongresa. Politike koja je proklamovala tzv. Društvena i privredna reforma! Dakle, opšta protivurečnost, dva jarca na brvnu!

Izvršno veće Srbije, predsednik Slobodan Penezić, kasnije (posle njegove pogibje u čudnim okolnostima i nedovoljno jasnih uzroka tog događaja) Dragi Stamenković, potpredsednik RIV-a zadužen za privredu, Mihajlo Švabić, članovi Veća: Bogoljub Stojanović (predsednik odbora veća za plan i finansije) i Trifun Nikolić (predsednika odbora veća za privredni sistem i raspodelu dohotka) odlučno su izjavljivali, neprestano. U celom posleratnom periodu iz Opšteg investicionog fonda , u čijim je sredstvima participirala svojim doprinosom Srbija u velikom procentu-finansirani su slični privredni objekti širom Jugoslavije, pa i na razvijenom području: Slovenija, Hrvatska. Više je nego politički opravdano, a i ekonomski u krajnjem, do sada, kad su na red došli pomenuti objekti, koje kandiduje Srbija - i njih finansira cela zajednica pod istim ranijim uslovima i kriterijima. Molim, neka se totalno promeni privredni sistem, pa neka se kasnije ukine i Opšti investicioni fond, ali tek pošto se ovaj i politički i ekonomski opravdani zahtev Srbije ispuni!

Bilo je dramatičnih situacija prilikom višegodišnje konfrontacije političkih i ekonomskih principa Srbije (sa jedne strane) i vodećih ljudi u saveznim organima (sa druge strane). Posebno Borisa Krajgera. Jednom prilikom na sastanku kod Krajgera, uzbuđen, iznerviran „sitničavim kalkulacijama" Slobodan Penezić je demonstrativno napustio sastanak i pri izlasku snažno zalupio vrata Krajgerove kancelarije, da je sa zida oko vratiju otpao malter. Taj detalj došao je do Titovih ušiju, i on je to, i mnogo koje drugo, apostrofirao u svojim rečima na Proširenoj sednici Izvršnoga komiteta i kasnije jednom plenumu CK SKJ.

Godinama bitka između Srbije i saveznih organa, ne svih, trajala je oko pomenutih objekata, investicija u Srbiji.

Miloš Minić je tada bio predsednik Odbora SIV-a za plan i finansije. On nije direktno branio predloge, ali je stalno zakazivao nove sastanke, da se sve još bolje raspravi.

Petar Stambolić-Srbin, bio je tada predsednik Saveznog izvršnog veća, nije se neposredno involvirao u ovim dvobojima, što je i razumljivo-zbog funkcije na kojoj je bio. Što je intimno mislio, osećao, ne znam; desetak puta sam s njim duže razgovarao, bio je vrlo iskren u tim razgovorima, ali ja se direktno nisam raspitivao o njegovom mišljenju i željama. Da li se ili uopšte nije neposredno angažovao u ovim „sukobima" Aleksandar Ranković-ništa mi poznato nije. Čuo sam, pomenuo je to jednom dr. Vladimir Dedijer, da Ranković i Penezić godinu dana pre Krcunove pogibije, njih dvojica nisu ni govorili! Uzgred, Ranković je jedini visoki funkcioner s kojim nikad ni o čemu nisam razgovarao sa svima drugima, uključvši tu i Tita, Kardelja, Bakarića, Vukmanovića, Đilasa itd. Jesam, a nekima po više puta, uvek vrlo otvoreno, i mislim iskreno i s njihove strane. Veselinov Jovan je bio tada sekretar CK SK Srbije, inače dobar poznavalac i stanja u privredi, i sa rezonom za poimanje ekonomskih zakonitosti, razume se, i istorijom i stanjem međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji-nije se neposredno, javno izjašnjavao, angažovao u ovom „dvoboju" Srbije i drugih. Ali, intimno je bio za stavove Izvršnog veća Srbije. Krcun mi je jednom rekao: „Ne mora drug Žarko da nas javno podržava, dovoljno nam je da se od naših stavova ne distancira, ne ograđuje!"

U produžetku ja da ukratko po koju rečenicu kazati o svakom od pomenutih kandidovanih objekata, a u tri slučaja i moj položaj-ponašanje, e samo da bi se i tim mojim „slučajevima" osetilo raspoloženje u pojedinim republičkim izvršnim većima, i ne samo njima.

Prvo, bio sam 1962. kad je počelo žešća debata o tzv. Prethodnim investicionim odlukama da kažem projugoslovenski orijentisan. Koreni toga su još iz ratnih, SKOJ-evskih dana, kasnije rad u „Ekonomskoj politici"... Sve nas u redakciji toga lista zanimala je samo Jugoslavija, skoro da smo republike osećali kao nešto suvišno, i bili smo dušom i telom svi kad je počelo da se priča o „odumiranju republike" krajem pedesetih godina. No, jednom prilikom Bogoljub Stojanović, predsednik Odbora za plan i finansije Izvršnog veća Srbije-ja sam tada bio sekretar toga Odbora-mene je ljutito upitao: "...Od koga ja primam platu? Od Izvršnog veća Srbije, ili od Saveznog izvršnog veća? Sa takvim stavovima da si u Izvršnom veću Slovenije, ili Hrvatske druže sekretare-ti ne bih mogao ni jedan dan da opstaneš!"

Nisam imao nikakve posledice , niti „popreki pogled" zbog tih mojih rezonovanja. Šta više, Krcun je veoma cenio iskrenost, i ako čovek za svoje mišljenje , stavove ima neke argumente. Veselinov pogotovu. To je moje iskustvo, da li su njih dvojica uvek, prema svakom tako reagovali-ne znam!

Po koja rečenica o svakom od pomenutih sedam objekata. Posle dvogodišnjih razgovora , razmatranja brojnih detalja, delegacija Jugoslavije (nju je predvodio član Izvršnog veća Srbije Bogoljub Stojanović) i Rumunije , uspešno je sve privedeno kraju, uglavljen je termin potpisivanja međudržavnog ugovora o izgradnji „Đerdapa". U našoj delegaciji za tu svečanost bili su brojni visoki funkcioneri na čelu sa Titom. Na sastanku naše delegacije -pitanje: Ko će potpisati ugovor u ime Jugoslavije? Tito odmah: "...Ja imam naliv pero. Verujem da će imati i drug Dež. Potpisaćemo nas dvojica..."

Koča Popović, tada ministar inostranih poslova Jugoslavije reče: "...To je u diplomatskoj praksi, spoljnoj politici, neuobičajno i nezgodno je da šefovi država potpisuju ugovor o jednom konkretnom objektu, investicionom zajedničkom poduhvatu!"

Tito jednostavno manu rukom, i bilo je jasno da ne uvažava Kočina objašnjenja. I zaista, ugovor su potpisali Tito i Dež, šefovi dveju država. Taj detalj je kasnije imao naglašenu specifičnu težinu. Međudržavni ugovor , potpisao ga drug Tito-pa to se mora izgraditi, realizovati. I zaista, kasnije nije bilo nikakvih „klečki" kad je bilo pristupanju izgradnji „Đerdapa" i finansiranju te izgradnje iz Opšteg investicionoga fonda , pod istim uslovima pod kojima je taj fond finansirao izgradnju drugih hidroenergetskih objekata.

Kad je bilo izvesno da će početi izgradnja „Đerdapa" Bogoljub Stojanović mi predloži: "Pešak, ti i dalje redovno objavljuješ tekstove u 'Ekonomskoj politici', napiši i objavi predlog da se na 'Đerdapu' sagradi rezidencija predsednika republike druga Tita. Blizina homoljskih planina, čist vazduh i od Dunava, idealno mesto za ribolov, u toj rezidenciji Tito bi mogao redovno da se sastaje sa kolegama iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, a i drugih istočnoevropskih zemalja".

Ja sam mu odgovorio: "...Dosta sa tim Titovim rezidencijama na svakom ćošku!" Stojanović meni odgovara: "...Pa zar ne vidiš da svi drpaju, pa da drpnemo malo i mi. Koliko se investira na Brionima, na Bledu, Brdu kod Kranja, oko Bugojna-lovište Titovo-sada će se graditi i velika vila-lečilište za Tita u Igalu, ima nešto i na Ohridu. Pa kad se rasturimo, sve će ti objekti da ostanu Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji. Pa neka i nama nešto ostane!"

Nisam tekst napisao niti objavio, niti sam bio prekoren što ne slušam predloge drugih, iskusnijih. Ja zaista nisam tada ni u snu zamišljao da se nekada „možemo rasturiti"! A, to se, na moju žalost, ipak, desilo. Kasnije sam čitao da je Ivan Krajačić „na svoju ruku" započeo i završio jugoslovenskim parama izgradnju vile „Zagorke" u Zagrebu, kao "rezidencija za druga Tita", za njegove penzionerske dane...". Ta je vila, po izjavi Mike Špiljka, progutala pet milijardi dinara iz YU kase.

Postupak Krajačićev spadao bi u rubriku "zloupotreba, kriminal", ali sada i mnogo godina kasnije ta vila ulepšava Zagreb, jer osim raskošnosti ima i originalnih „vladarskih" elemenata. I u tome će ubuduće generacije uživati, zar ne? Dok ovo pišem, sećam se jedne pouke, koju sam čuo od carinika na železničkoj stanici Cop, od bivšeg ruskog Komsomolca: "...Život je protivurečna stvar"!

Nešto slično je i sa izgradnjom stadiona „Crvena Zvezda" na Marakani, koji je finansiran „preko donetom odlukom" predsednika Izvršnog veća Srbije Slobodana Penezića! To bi sve spadalo u onaj slogan: „Korisne malverzacije!"

Sa svojim šefom Jovanom Veselinovim-Žarkom proveo sam tri dana na gradilištu hidroelektrane „Đerdap". On je od ranije dobro poznavao svoga Banaćanina Pantu Jakovljevića, koji je bio direktor gradilišta na „Đerdapu". Jakovljević je bio zaglavio na Golom otoku, ali ga je Slobodan Penezić brzo oslobodio, i kao vrsnoga hidrograditelja, vratio sa Golog otoka.

Bio sam usplahiren, zadivljen šta sam video i doživeo na gradilištu hidroelektrane „Đerdap" za ta tri dana boravka na gradilištu. Dobio sam i pesničko nadahnuće i napisao pesmu: Na Đerdapskom frontu! Ispisujem najkraće par detalja. Svako jutro, Panta Jakovljević održava kratki sastanak sa nekoliko rukovodilaca pojedinih pogona na gradilištu. Slušao sam i Pantu i njegove inženjere. Svaki sastanak Panta završava: "Drugovi, juriš na kubike!" Sve je podređeno planu što više kubika betona stropoštati u Dunav, pregraditi deo po deo reke, i tako napraviti celu branu!

Desilo se jednog dana-otkazao jedan deo postrojenja mešalice betona, Jakovljević u stilu komandanta fronta: „Drugar, sedaj u helikopter, leti do aerodroma u Surčinu, na aerodromu će te čekati kola, juri u tu i tu prodavnicu opreme, uzimaj pokvareni deo, i hitno-nazad". Celo to putovanje trajalo je 3,5 sata! Bio sam zadivljen kad sam video da na gradilištu postoji i helikopter, kojim Jakovljević komanduje! Panta mi je objasnio kasnije: "...Ako mi mešalica betona bude van pogona sat-imam toliko i toliko kubika betona manju proizvodnju, podbacujem plan, dinamiku izgradnje brane! Let helikoptera i drugi troškovi su manji od jednoga sata mešalice van pogona!" Kasnije sam saznao-imaju svoj helikopter za slučaj da se neki radnik povredi, da ga hitno prevezu u neku beogradsku kliniku. A i za potrebe slične ovoj, da se hitno nabavi deo mašinerije koji je otkazao u radu mešalice!

Pruga „Beograd-Bar". Bilo je dosta otpora izgradnje te pruge. I političkih i ekonomskih, naročito iz Hrvatske. Bio je slogan: "...Nikako Srbija na Jadransko more preko Crne Gore!" Izgradnjom te pruge doći će do velike cirkulacije stanovništava iz Srbije preko Crne Gore, na Jadran, ali i iz Crne Gore u Srbiju. To može sutradan da dovede do ujedinjenja te dve republike, a to bi remetilo političku simetriju u Jugoslaviji, Srbija bi još više dobila šansi za faktičku hegemoniju.

Tome strahu-da pruga može da dovede do ogromne cirkulacije ljudi iz jedne u drugu republiku, završilo bi se ujedinjenjem tih republika, dakle nestankom samostalne Crne Gore. Zbog toga i nisu i svi crnogorski „glavari" bili u svemu oduševljeni izgradnjom te pruge. U takvim okolnostima Penezić je rezonovao, dva puta sam ga o tome neposredno slušao, jednom na sastanku, drugi put u razgovoru u četiri oka: "...U redu , ako ne napravimo prugu 'Beograd-Bar' i Crnogorci ne budu jedinstveni u tome, Srbija će sama završiti prugu širokoga koloseka od Beograda do Užica!"

Iz Hrvatske je bilo ozbiljnijih , stručnih mišljenja: "...Umesto pruge 'Beograd-Bar' bolje da se napravi magistralna pruga: Zagreb-Banja Luka-Sarajevo-Kosovska Mitrovica-Skoplje, ili da se rekonstruiše pruga od Beograda do Sarajeva preko Slavonskoga broda, a onda da se izgradi pruga Sarajevo-Split. Srbija bi u toj kombinaciji imala na raspoloaganju i splitsku luku!

Rafinerija nafte u Pančevu. Ja sam jednom pitao čemu tolike rafinerije, a ako se već ide na rafinerije u Pančevu, onda mi izgleda logično, ekonomski opravdano da se ta rafinerija snabdeva naftovodom od Rijeke, preko Slavonskoga Broda, do Pančeva. Opet mi je prigovorio Bogoljub Stojanović: "...Pa zar ne vidiš da se rasturamo! Srbija je jedina republika koja na svojoj teritoriji nema rafineriju nafte. Šta ćemo tada da radimo? A i taj predlog snabdevanja naftovodom od Rijeke preko Slavonskoga Broda - pa sutra dan Hrvatska može da nam zavrne slavine! Otkuda onda nafte? Zato moramo da predvidimo alternativni put: cisternama, brodovima da dovlačimo naftu od Crnoga mora Dunavom do Pančeva!"

Ja ni ovom prilikom nisam verovao da ćemo se rasturiti. Ali, ipak jesmo i to u krvi kako sam dva tri puta slušao prognozu Slobodana Penezića, kao predsednika Republičkog izvršnoga veća. Govorio je: "...Više u Jugoslaviji niko nikome ništa ne veruje. Gotovo je s nama. U Hrvatskoj danas ima više katoličkih popova nego pre rata. Šta su popovi radili za vreme rata, šta oni danas propovedaju pre svega u Hrvatskoj!? Na našem podneblju svake dvadesete godine bili su neki ustanci, bune , ratovi. Naša krv je inficirana tim, uzavrela je već. Rata nema, niti ga ima na vidiku. Poklaćemo međusobno!"

Kanal-Dunav-Tisa-Dunav. Nije bilo spora da li Kanal Dunav-Tisa-Dunav treba konačno završiti, ni investicije u taj poduhvat nisu bile enormno visoke, pa ni učešće pojedinih republika ako bi se izgradnja finansirala iz Opšteg investicionog fonda. Argumenti Srbije u vezi Kanala DTD bili su, uglavnom: natežemo se već dve decenije oko izgradnje Kanala, a on je više nego neophodan za povećanje prinosa žitarica; eto pšenicu smo ponovo počeli da uvozimo. Konačno, to je i moralna obaveza prema poljoprivrednicima Vojvodine, koji su u celom posleratnom periodu podneli najveće žrtve. Problem je bio što je i Kanal bio u paketu od sedam objekata, koje je Srbija kandidovala kao neophodne u tzv. Prethodnim odlukama o investicijama, do donošenja novog plana razvoja-sedmogodišnjeg, za period 1963-197.

Železaru u Smederevu. Argumenti Srbije: železare su locirane zasad u svakoj republici, u posleratnom periodu napravljene su železare u Crnoj Gori (Nikšić) i u Makedoniji (Skoplje). Jednostavno kazano: železara je simbol državnosti jedne republike, kao na primer i zastava, pa bi i po tom osnovu trebalo da se izgradi železara u Srbiji. U ovom slučaju u Smederevu, jer je u Smederevu prerada železa, postojala u malome i pre rata. Pogon pod nazivom: "Vlada Ilić i kompanija!".

Dalji argument Srbije: neophodan je specijalni lim za proizvodnju automobila u Kragujevačkoj industriji. Takav lim ne proizvodi ni jedna od postojećih železara u Jugoslaviji. Nerentabilno je da taj proizvod uvozimo!

Da napomenem: moj šef Jovan Veselinov-Žarko bio je intimno, naglašeno za izgradnju te železare, jer je on početkom dvadesetih godina, kao vrlo mlad radnik-proleter radio u kompaniji Vlade Ilića u Smederevu. Tamo je i učlanjen u KPJ 1925. godine, a sledeće godine upućen je na četvorogodišnje školovanje u Moskvu na Kominternin univerzitet.

Borski rudnici. Osim neophodnosti za rudom bakra, i njenom preradom, Srbija je podsećala kako je za vreme okupacije borski rudnik nemilice eksploatisan od okupatora-Nemaca. A i odmah posle rata, bila je i mobilizacija radnika koji su upućivani na rad u borski rudnik, jer nam je ta rudača bila jedan od osnovnih artikala za izvoz.

Obilaznica oko Beograda-nezavršeni deo na celoj trasi autoputa od Đevđelije do Jesenica. Pod istim uslovima finansiranja red je da se okonča i obilaznica oko Beograda. Posebno i zbog činjenice da je Srbija znatno participirala u investicijama za izgradnju autoputa i činjenice da su radne brigade omladine Srbije bile najbrojnije na izgradnji toga autoputa, na celoj trasi.

Izgradnja pomenutih sedam objekata u narednim godinama, tačnije u periodu sedmogodišnjeg perioda do 1970. godine, bila je od interesa za ukupnu privrednu strukturu u Jugoslaviji.

Skoro godinama vođena je tako da kažem, mrtva trka na ovom polju: odluke nisu donošene, pa ni odluka-federacija neće učestvovati u finansiranju objekata na kojima insistira Srbija, tačnije Izvršno veće Srbije! Partijski organi, organi socijalističkoga saveza i saveza sindikata nisu se neposredno aktivno uključivali u ovu „bitku".

Dugo traje „pet" situacija. Odjednom preokret poput one maksime: Deus ex machina! Kako je poznato, u starogrčkim dramama pesnici su zaplet često rešavali dolaskom nekoga boga: takav se bog spuštao pomoću scenske mašinerije. Tako se desilo i u Jugoslaviji 16. jula 1966. godine. Toga dana Savezna skupština je usvojila ostavku Aleksandra Rankovića na položaj potpredsednika republike Jugoslavije (Ranković nije bio prisutan-duga je priča: Zašto?)

Istoga dana, dakle 16. jula 1966. godine, Savezna skupština usvaja odluku o angažovanju federacije u izgradnji svih sedam pomenutih objekata! Kad sam preko radija čuo za ovu odluku, budući sam dobro poznavao priču i oko objekata i oko Rankovića i Brionskoga plenuma, prokomentarisao sam odluku Savezne skupštine kao prećutni džentlmenski sporazum između Tita i srpskoga naroda! Tito je tačno znao šta je istina, a šta laž, u vezi sa Brionskim plenumom, znao je da će tim odlukama biti povređen ponos i dostojanstvo srpskoga naroda (Posle Žujovića i Neškovića sada Ranković) i da bi koliko toliko neutralisao taj gnev srpskoga naroda, donosi se odluka da federacija učestvuje u realizaciji svih sedam projekata koje je Srbiju kandidovala u okviru prethodnih investicionih odluka!

Pomenuću samo komentare na ovaj preokret još dva, po mome sudu, vrlo kvalifikovana čoveka, ako hoćete i državnika, ljudi sa velikim iskustvom.

Kad je preko radija čuo za pomenutu odluku Savezne skupštine, Stanoje Simić, ministar spoljnih poslova u poslednjoj vladi kralja Petra drugog u Londonu, i prvi ministar spoljnih poslova u Titovoj vladi posle rata, uskliknuo je: "Pokvarena politika! Pare ćemo da damo, ali vlast nećemo da damo!"

Dragi Stamenković, koji je posle pogibije Slobodana Penezića, postao predsednik Izvršnog veća Srbije, i nastavio Krcunovu borbu oko sedam pomenutih objekata, napisao je u svojim memoarima: "...Mislio sam da je moja zasluga velika da je doneta odluka da se naši objekti grade i da se u njihovom finansiranju angažuje federacija. Kasnije sam se uverio da je to bila kompenzacija za glavu druga Marka!" (čitaj: za glavu Aleksandra Rankovića).

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane