Natrag

(P)likovi

Izaziva li Vučić građanski rat?

Nudi sve - za ništa

Normalnim ljudima rat je rat. Aleksandru Vučiću je rat brat. Nesposoban da funkcioniše u uređenom sistemu, u zakonima definisanim okvirima, svesno izaziva krize i sukobe. Kao taoce, građane Srbije drži u uslovima haosa, svom prirodnom staništu. Dok je bio radikal, gorljivo je huškao na rat. Srbe, bolje od sebe, slao je na frontove, ponosan što ih spasava od starosti i prirodne smrti. U vreme bombardovanja, junačkim jurišom na državnu imovinu oslobodio je 117 kvadrata dobro parketiranog stambenog prostora u beogradskom luksuznom naselju. Šta nam sada sprema? Vučić nudi sve, da bi dobio ništa. Misli da će tako da ga ostave da vlada kao Kim Džong Un, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Oficirima, koje je u to vreme primao na sastanke u vladi i stranci, objašnjavao je da je poklonjeni stan prihvatio kako bi zbrinuo porodicu, da se ne muče ako on pogine. Tada su tuđe porodice ostajale bez kuća, imovine i svojih bližnjih. Za utehu su imale samo činjenicu da malom Aleku nije falila ni dlaka s glave.

Iako je bio tvrdi radikalski velikosrbin, Vučić je upravo na taj način, čineći najviše zla Srbima, dokazao da nije šovinista. Zato su mu američki i evropski mešetari dali ponudu da pređe na stranu pobednika, dojučerašnjih neprijatelja. Vučić je shvatio da su mu sve stvari koje je želeo - vlast, moć, novac - na dohvat ruke, bilo je dovoljno samo da povije kičmu. Ništa lakše od toga, navikao je. Sa strancima je postigao odličan kompromis: njima Kosovo, njemu neograničena vlast.

Vredno i predano, kao nekad one iz zemunskog Magistrata, sad izvršava naloge iz Vašingtona i Brisela. Učvrstio je državnost albanskog Kosova, uništio ono malo preostalih srpskih institucija, koje su opstale i posle 1999, odrekao se prava na elektroprivrednu i telekomunikacijsku infrastrukturu, na firme i ostalu imovinu Republike Srbije, rasturio nacionalne političke organizacije i instalirao naprednjački kartel, koji služi ostvarenju interesa Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja i ostalih političkih i poslovnih partnera s tog prostora.

Zauzvrat, dobio je dozvolu da od Srbije napravi lični feud. To je i uradio.

Zloupotrebom službenog položaja, pretnjama i nasiljem zaveo je strahovladu u kojoj su njegov interes i njegova reč jači od Ustava i zakona. Državne institucije ne postoje, policija i sudovi nisu ništa drugo do servisi zaduženi za zaštitu članova njegovog klana i progon protivnika. Sva moć je u njegovim rukama, samo on odlučuje o sudbini sedam miliona podanika. I, opet, nije srećan. Đavo mu ne da mira, ne da mu da opušteno igra svoju predstavu i uživa u patologiji kojom je zarazio sve oko sebe. Uslovljen karakterom, Vučić i sad, kad ima apsolutnu vlast, svakim svojim potezom izaziva sukobe u celom društvu. Može da se razume to što je posvađao opoziciju, to mu je u interesu, ali on kida šavove koji povezuju sve socijalne slojeve. Podelio je tajkune, penzionerska udruženja, radničke, policijske i vojne sindikate, medije, sportske klubove i njihove navijače, đake u školama i porodicama...Jednima otima što je njihovo, drugima daje što nije njegovo. Pritom, iskreno i neskriveno mrzi sve, jednako one koji mu se protive kao i kukavce koji ga podržavaju.

Sa svoje božanske visine, Vučić mržnju širi po naopakoj vertikali u čijem vrhu se nalazi naprednjački kartel. Na državne funkcije postavio je preparirane radikale.

Ne zbog starog drugarstva, nego zato što ih dobro poznaje, zna da su spremni na sve kako bi zadovolji lukrativne ambicije i sakrili tragove starih prevara. Maja Gojković i Igor Mirović se vode logikom „bolje biti 10 godina na vlasti, nego 10 godina u zatvoru". Bespogovorno izvršavaju svako Vučićevo naređenje, znaju da im nad glavom visi korupcionaška afera oko ATP „Vojvodina". Slični razlozi garantuju poslušnost Jorgovanke Tabaković, Miloša Vučevića, Jadranke Joksimović i ostalih lečenih radikala.

S njima je lako, ali Vučiću sreću kvari stanje u vrhu SNS-a. Koga god pogleda, svako mu liči na njega, svi su pohlepni konvertiti bez ikakvih moralnih principa. Dirljiv je način na koji ga kopiraju, recimo, Milenko Jovanov i Marija Obradović.

Ali, kako da u njih ima poverenja kad su dokazali da im je do lojalnosti stalo koliko njemu do Karlobaga? Uveren da im je već dao više nego što zaslužuju, Vučić namerno diže tenzije i raspiruje sukobe. Dok se međusobno glođu, ogovaraju i sabotiraju, nemaju vremena i snage da se njemu suprotstave. Taj model je primenjen u svim delovima naprednjačkog ganga, od Predsedništva do mesnih odbora. U stotinak opština SNS nema legalno izabrano rukovodstvo, a odluke se donose isključivo u Beogradu. U dobro režiranom haosu sve zavađene strane gledaju samo u Vučića, nadajući se da će doneti rešenje u njihovu korist; zato ćute i trpe.

Svaku izbornu kampanju finansirali su bogataši iz SNS-a, a na terenu su je izneli stranački aktivisti. Uložili su novac, vreme i energiju, sramotili se pred normalnim ljudima, rođacima i komšijama, nadali se da će dobiti određenu satisfakciju, a na kraju su ostajali kratkih rukava. Na poslednjim beogradskim izborima SNS je osvojila vlast zahvaljujući žestokoj kritici „žutog preduzeća" i novcu koji su uložili mnogi privrednici, kojima su poslove otimali ili uništavali razbojnici iz Demokratske stranke. Vučić im je uzeo novac i vlast, pa na čelna mesta postavio Sinišu Malog i Gorana Vesića, najmračnije simbole DS-a. Pred parlamentarne izbore, dok su autobusima špartali s kraja na kraj Srbije, niko od naprednjačkih sendvičara i njihovih sponzora, nije ni čuo za Anu Brnabić. I u vrhu stranke vladalo je ubeđenje da vođa neće opet ostaviti na cedilu i na najuticajniju funkciju postaviti nekoga ko nije ni član SNS-a. To više govori o njima nego o njemu.

Poštenje i poštovanje od Vučića mogu da očekuju samo kompletni kreteni. Prevareni su, ali ne smeju da puste glasa, da ne iznerviraju psihopatu koji ih vodi.Strah je opravdan. Vučić je to dokazao na tri primera. Kako to biva s diktatorima, najugroženiji su oni koji su mu najbliži. To najbolje zna Tomislav Nikolić. On je bio adresa kojoj su se obraćali strani manipulanti, domaći politikanti i njihovi tajkuni. Političku, medijsku i finansijsku podršku za razbijanje Srpske radikalne stranke nije dobio Vučić, nego Nikolić. Na talasu njegove izborne pobede Vučić je uzjahao Srbiju. Čim je zaglavio nogu u vrata, pokrenuo je dve paralelne akcije: da diže svoj rejting i obara Nikolića. U ratu nije birao sredstva. Preko svojih biltena detaljno je obaveštavao javnost o Nikolićevim švalerkama, vanbračnoj deci, bahaćenju pokondirene Dragice i korupcionaškim aferama u njenoj Fondaciji. Jeftinim trikovima, podržanim podmićivanjem i pretnjama, Vučić je lako i brzo razbucao bajčetinski klan, preuzeo stranku i državu i svog drugog političkog oca oterao na političku deponiju.

S obzirom da je njihov odnos i ranije bio obeležen isključivo sukobima, niko se nije iznenadio ishodom konačnog obračuna. Međutim, udarom na Dejana Anđusa, dugogodišnjeg iskrenog prijatelja, Vučić je pokazao da nema zaštićenih, biće uništen svako ko mu se suprotstavi. Don Alek je starom drugaru namestio prljavu aferu, odredio pritvor, napisao optužnicu i trajno ga kompromitovao, sprečivši mogućnost da jednog dana postane kredibilan svedok-saradnik. Svima je jasno da je Anđus pao u jamu koju je iskopao Vučić, ali nijednog naprednjaka, posebno ne one koji su i sami koristili priliku da preko jurodivog novinara dođu do diktatora, ne zanima istina i pravda. Uplašeni, sakrili su se u mišju rupu.

Na udaru diktatorovog besa trenutno se nalazi njegovo političko čedo Nebojša dr Stefanović. U klasičnom mafijaškom stilu, Vučić ga javno grli, miluje i ljubi.

Doktor glumi da mu je lepo, smeška se prislonjen na vođine oble grudi. Tako je pred novinarima. Kad se oni raziđu, Stefanović ostaje sam i zabrinut. Kako i ne bi bio kad ga je targetovao nemilosrdni predator.

Nebojša Stefanović je slab, slinav, mekan, nikakav... Milion puta je potvrdio tačnost takvog utiska. Međutim, nije samo takav. Obavljajući prljave poslove za gazdu Aleka, na osnovu 15-godišnjeg iskustva naučio je kako se unutar stranke prave paralelni centri moći, postavljaju „svoji" ljudi i širi uticaj. Naučio je i kako se arhiviraju podaci i dokumenti koje vođa, a i ostali članovi dvorske svite, ne žele da vide u medijima. Iako Stefanović javno ne narušava omertu, u poverljivim razgovorima s pojedincima za koje zna da će ekspresno preneti poruke vođi, sve češće priznaje da je nezadovoljan zbog izigranih obećanja i sabotiranih ambicija. Stefanović nije i neće televizijske nastupe koristiti kao Anđus, da preti - znam sve, vreme je za razgovor ili... Nije potrebno, i bez tih opomena Vučić zna šta sve njegov učenik zna i koliko bi mogao da bude opasan. Zato je smislio odličan način da ga disciplinuje.

„Reketaški list Kurir već 20 dana na naslovnoj strani iznosi najbrutalnije laži o predsedniku Vučiću..." „Reketaški list Kurir već 30 dana na naslovnoj strani iznosi najbrutalnije laži o predsedniku Vučiću..." Tom rečenicom Pink je 60 dana otvarao informativne emisije. Iznenada, kako je i počeo da objavljuje istinu o vođi, „Kurir"je s naslovnih, a i ostalih, strana skinuo Vučića i na njegovo mesto posadio Stefanovića. „Podnesi ostavku, Stefanoviću", „Da li spavaš mirno, ministre", „Ministar pobegao sa skupa o žrtvama nasilja", „Stefanović beži od odgovornosti", „Stefanović sam priznao da stoji iza linča Rodića", „Špijunirala za mafiju, ministar je unapredio", „Mafija preuzela policiju" - neki su od naslova kojima se „Kurir" obrušio na Nebojšu Stefanovića.

Vučić je na taj način udario tri muve istovremeno. Prvo, amortizavao je „Kurirove" napade na voljenog sebe. Drugo, odijum javnosti usmerio je na Stefanovića i njegove najbliže saradnice, Biljanu Popović-Ivković i Dijanu Hrkalović, stvarajući uslove da, ako zatreba, lakše objasni potrebu za smenama u vrhu Ministarstva unutrašnjih poslova. Treće, ali ne manje bitno, pružio je šansu Aleksandru Rodiću da podvije rep i održi svoje novine, pa da nastave sa saradnjom i prijateljstvom tamo gde su stali pre tri meseca. Stefanović je sam kriv za ovo što ga je snašlo. Već nekoliko meseci pokazuje znakove otpora Vučiću. Umesto da ignoriše novinske napise i oćuti optužbe za Savamalu, kako mu je predlagao vođa, na svoju ruku je odlučio da tuži NIN. Na suđenje je poveo pola rukovodilaca MUP-a, na čelu s državnim sekretarom Milosavom Miličkovićem. Dobio je presudu koja ga je zadovoljila. Međutim, Apelacioni sud ju je preinačio. Naravno, ne postoji sudija koji bi to uradio bez odobrenja diktatora, mislio je. Ali, pojavio se sudija Milenko Todorović i koji sudi u veću sudije Ivana Negića, koji su nezavisni u radu, koji su preinačili presudu. Zato gubitak spora nije podneo sportski, već je počeo da priča da ne prihvata odgovornost za Savamalu, da svi znaju ko je šef. I na širim sastancima, pred više svedoka, nekoliko puta se ponašao izuzetno drsko prema Vučiću. Da bi sačuvao autoritet, Vučić mu je odgovorio medijskom kampanjom koja je u toku.

U Vučićevim rukama su nož i pogača, samo on odlučuje koji naprednjak će dobiti neki delić vlasti i para. Ili nogu u donji deo leđa.

U još gorem položaju su naprednjački partneri u vladajućoj koaliciji. Njih kinje i Vučić i njegove sluge iz SNS-a. Kako to izgleda, najbolje zna Ivica Dačić.

Funkcije potpredsednika Vlade i šefa diplomatije, a naročito predsednika Socijalističke partije ne znače ama baš ništa Vučićevom ženskom jurišnom eskadronu, koji predvode Brnabićka, Zorana Mihajlović, Jadranka Joksimović i Aleksandar Vulin. Svaka Dačićeva primedba, bez obzira koliko bila bezazlena, predstavlja crvenu maramu pred zajapurenim vođinim ljubimicama.

Agresivnošću se posebno ističe tzv. premijerka. Nesigurna u sebe, svesna da nema ničiju političku podršku, umesto konkretnih odgovora na Dačićeva pitanja odgovara siktanjem: „Ako ti nešto nije jasno pitaj Vučića". Iako nasrće histerično, vitlajući Vučićem kao buzdovanom (u čemu ima simbolike), Brnabićka je oličenje samokontrole i tolerancije u odnosu na Joksimovićku. Kao nekad, još u radikalskim danima, kad je psiho-fizički zlostavljala malog Aleka, nekoliko puta je, izobličena od besa, onako bedevijasta, jedva obuzdala želju da išamara Dačića.

Pre ili kasnije, neće uspeti da se uzdrži, a onda teško Ivici. Teško mu je i kad ga verbalno demolira Mihajlovićka. Pored standardnih političkih diskvalifikacija, ona koristi svaku priliku da mu stavi do znanja da dobro prati i beleži sve što rade socijalisti i njihovi sponzori. Zla Zoka udara gde je Ivica najosetljiviji, tamo gde sukombinacije, avioni i kamioni. Četvrta Vučićeva dama, Vulin, Dačiću nije važan.

Iako su Vulinove provokacije ponekad duhovite, politički i finansijski potpuno su benigne.

Naprednjaci i socijalisti su srasli kao nokat i meso, zajedničkim snagama uništavaju Srbiju, ali to ih ne sprečava da se međusobno istrebljuju. Ostale parazitske stranke, okupljene oko SNS-a, nisu bitne; nemaju glasače, uticaj, ništa, samo Vučićevu dobru volju da ih trpi i izdržava parama građana.

Čim je došao na vlast, Vučić je krenuo u osvetnički pohod na Demokratsku stranku, koja ga je i stvorila. Medijskom hajkom, podržanom optužnicama i hapšenjima nekoliko viđenijih „žutih lopova", zaplašio je deo rukovodstva i članstva DS-a, kao i njene finansijere. Kroz blato je provukao Borisa Tadića, Dragana Đilasa i Bojana Pajtića, a ne štedi ni svog miljenika Dragana Šutanovca.

Iako se Šutanovac svojski trudi da dodatno zavadi opozicione lidere i žešće kritikuje Sašu Radulovića i Vuka Jeremića nego Vučića, nije pošteđen udara s naslovnih strana režimskih biltena. Da bi se obeshrabrili fanatici, koji podržavaju DS bez obzira ko je na njenom čelu, naprednjački mediji ih podsećaju na Šutanovčeve poslove s braćom Rutović, ušteđevinu od skromnih 300.000 evra i druge detalje koji ga kompromituju.

Zasad, diktator pobeđuje na svim frontovima. Ponizio je saradnike iz svoje stranke, koalicione partnere i opozicione lidere. S istim uspehom obračunao se sa celom Srbijom. Uništio je privredu i građane pretvorio u roblje tzv. stranih investitora.

Belosvetskim robovlasnicima dozvolio je da krše Zakon o radu i zlostavljaju zaposlene, čija mesečna plata je manja od ture piće, kojom prestolonaslednik Danilo u noćnim klubovima i na splavovima čašćava Arkanovog sina Veljka, Šijanovog Mirka i slične naslednike aveti devedesetih. Prava za koja su se proleteri izborili krajem 19. veka, u Vučićevoj Srbiji ne važe. Nedavno je u britanskom letovalištu Blekpul usvojena „Magareća povelja", kojom su magarci i konji koji vuku turističke fijakere kroz grad dobili radnička prava. Radno vreme im je ograničeno na sedam sati dnevno, svaki petak im je neradni dan, imaju pauzu za ručak, maršrute po plaži smanjene su im na 200 metara, a veterinari im redovno pregledaju zube, uši, kopita i krzno. O takvim uslovima srpski radnici mogu samo da sanjaju, njihovi poslodavci i vlastodršci iz tretiraju gore od magaraca. U firmama stranih investitora zaposleni moraju da vrše nuždu u pelene, kako ne bi napuštali radno mesto, u slučaju povrede ili oboljenja umesto odštete dobijaju otkaz, a ako se usude da štrajkom traže zakinute plate režimski mediji ih proglašavaju za državne neprijatelje jer šalju ružnu sliku u svet, kojom rasteruju investitore. Bez obzira na sve, robovi su srećniji od nezaposlenih nesrećnika, najvećih gubitnika tranzicije. Nikad se niko nije rugao svojim žrtvama kao naprednjačka vlast građanima koji su ostali bez posla.

Vučić je nedavno izjavio da u Srbiji više nema nezaposlenih, pa ćemo morati da uvozimo radnu snagu. U tom stilu zablistao je i Zoran Đorđević, novi ministar rada, koji tvrdi da je prošle godine preko Nacionalnog zavoda za zapošljavanje posao našlo 160.000 radnika. Koliko god izgledale besmislene te ludosti, u njima ima i istine. Broj nezaposlenih je smanjen primenom novih statističkih parametara, prema kojima se zaposlenim smatra svako ko primi bilo kakvu nadoknadu, u novcu ili naturi, za delatnost koju obavlja bar jedan sat dnevno. Dakle, ko na buvljaku prodaje svoje knjige ili nameštaj, ili opere prozore u svom stanu, taj se smatra pravim proleterom. Tragikomično, ali zgodno za upotrebu u politikantskim manipulacijama.

Ne po Vučića, ali po Srbiju je mnogo opasniji drugi uzrok smanjenja nezaposlenosti. Otkad je na vlasti naprednjački kartel, oko 30.000 uglavnom mladih i obrazovanih svake godine ode u inostranstvo. Ne želeći da ovde proćerdaju život, da služe kriminalcima i narkomanima iz vlasti, Srbi su shvatili da se najbolji izlazi iz krize nalaze u Horgošu, Kelebiji i Bezdanu. Umesto u srpskom Zavodu za zapošljavanje, eno ih na austrijskim bauštelama, u holandskim restoranima i nemačkim bolnicama.

U ratu protiv Srbije, Vučić uništava i seljake. Novim zakonom o poljoprivrednom zemljištu omogućio je stranim kompanijama da kupe najplodnije oranice i paore pretvore u kmetove. Samo u Vojvodini, ta odluka vlasti ugrozila je egzistenciju 15.000 zemljoradnika, koji su svoje porodice izdržavali obrađivanjem opštinske zemlje, koju su uzimali u najam, a koja će uskoro pripasti strancima.

Odnos prema penzionerima naprednjačka vlast je odavno odredila otimanjem penzija. Vremenom, cinizam je dostigao neslućene razmere, o čemu najbolje govori primer iz Vršca. Opštinska vlast, u kojoj su se nalazile SNS, SPS i GG „Vršačka regija", godinama je nezakonito penzionerima uzimala pare na ime samodoprinosa za izgradnju kanalizacije. Iako je u julu 2013. opomenuta da se samodoprinos ne može uvoditi na primanja izuzeta od oporezivanja, kao što su penzije, vršačka vlast je u junu 2014. donela odluku da se ne drži zakona kao pijan plota, već da nastavi sa skidanjem 1,3 odsto od svake penzije. Na inicijativu Pokreta „Dosta je bilo" Ustavni sud je u februaru ove godine utvrdio da je odluka vršačkih naprednjaka u suprotnosti sa zakonom i da penzioneri imaju pravo da traže povraćaj novca. Lokalni i ostali mediji nisu objavili tu vest, a gradonačelnica Dragana Mitrović je tek pod pritiskom aktivista DJB izdala saopštenje u kome je posredno optužila penzionere za „nezakonito davanje za samodoprinos". Uhvaćeni u kršenju zakona, naprednjaci su optužili penzionere da nezakonito uplaćuju pare u opštinski budžet. To je moguće samo u Srbiji. Vučićevoj.Samo u Srbiji je moguće da vlast pokreće kampanju za otcepljenje jednog dela svoje teritorije. Pritisnut od svojih vašingtonskih i briselskih sponzora, Vučić se upustio u svoju najriskantniju avanturu. U poslednjem činu američkog plana za kreiranje „postkosovske Srbije", koji se primenjuje od 1999, predviđena je promena Ustava i izbacivanje Kosova i Metohije iz Preambule. Kad se to obavi, Srbija i Kosovo potpisaće „sporazum o dobrosusedskim odnosima", kojim neće biti priznata nezavisnost albanske države, ali ugovorne strane razmeniće „diplomatske misije", a Srbija će se obavezati da ne predstavlja Kosovo u međunarodnim institucijama, što otvara put Republici Kosovo za članstvo u Ujedinjenim nacijama. Na osnovu tog „sporazuma" Beograd i Priština potpisaće pojedinačne ugovore kojima će se regulisati pravo vlasništva nad Trepčom, Gračanicom i ostalom doskora srpskom imovinom.

Da bi to ostvario, Vučić je kampanju počeo pozivom na unutrašnji dijalog. Veći deo prozapadne opozicije, koju predvode Šutanovac, Tadić i Saša Janković, tobož nevoljko prihvatiće učešće u igrokazu. Legitimitet će potvrditi tzv. intelektualci poput akademika Dušana Kovačevića, dr Miroljuba Petrovića i sličnih. Vučiću je to dovoljno da se nada uspehu na referendumu za promenu Ustava, koji namerava da raspiše na proleće. Šanse mu dodatno povećava činjenica da će sam odrediti referendumsko pitanje, u kome neće ni pomenuti Kosovo, kako glasači ne bi shvatili šta namerava da uradi.

Plan mu je solidan. Možda i prođe, ako se pokaže da u Srbiji ima više parazita bez dostojanstva i časti nego normalnih ljudi. Vučićevu izdaju mogu da podrže samo Srbi koji su zaista onakvi kakvima ih on opisuje - lenji mrzitelji, mrsomudi, ološ i šljam. Koliko ih ima, videće se na referendumu.

U svakom slučaju, Vučiću treba čestitati na hrabrosti. Nikad nijedan srpski vladar, pa ni okupator, nije tako ponižavao građane. Kosovo, za koje je i sam Vučić tvrdio da je kolevka srpstva, duže je bilo pod okupacijom nego u okviru Srbije, pa nijednom vladaru nije palo na pamet da ga se dobrovoljno odrekne. Nikad niko nije tako brutalno zlostavljao svoj narod, cepao ga i cedio.

Dokle je spreman da ide i kakvim će sve nasiljem da brani tron pokazaće se kad ojađeni građani dignu glavu i na protestima iskažu svoje nezadovoljstvo. U borbi protiv diktature pobeda je izvesna, samo je pitanje vremena. A, Srbija više nema vremena za bacanje na eksperimente Aleksandra Vučića i njegovog kartela.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane