Natrag

Postdemokratija

Unutrašnji dijalog za spoljnu upotrebu

Vučić je pritisnut sa Zapada, posebno od SAD, da konačno prihvati nezavisnost Kosova. On im je to obećao još kad je dolazio na vlast, ali je ipak zatečen ubrzanjem tog zahteva. Zato kroz takozvani unutrašnji dijalog , želi da dobije na vremenu, više nego što računa na podršku od važnijih aktera na političkoj i javnoj sceni Srbije. Zna on vrlo dobro da blagoslov za to neće dobiti, čak ni od onih koji su na to pristajali dok su bili vlast, ali nisu smeli, između ostalog i zbog njega. On, siguran u svoju nadmoć i svoj nacionalistički pedigre, nema taj strah i uradiće što mora, a poziv svima na dijalog samo je poruka gazdama spolja da je poslušno počeo da radi na tome, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Mile Isakov

Nije nikakva tajna da je priznanje Kosova, odnosno prihvatanje njegove nezavisnosti makar i bez formalnog priznavanja, uslov za evropske integracije Srbije, na koju je pristajala svaka vlast u ovoj zemlji, sve verujući da to neće morati da se obavi baš u njenom mandatu. Svi su mislili da će to biti aktuelno tek na kraju evropskog puta, pred sam ulazak u EU, a dotle ko živ ko mrtav.

Nije tajna ni da je upravo zbog toga što to nije uradio, Boris Tadić pušten niz vodu od strane zapadnih mentora. A nije da nije hteo, nego nije smeo upravo od Vučića i kompanije, koji su pretili svim sredstvima i na svašta bili spremni, ako se usudi. Nije tajna ni da su Toma i Vučić dobili zapadnu podršku da ga zamene, upravo zato što su obećali da če oni to uraditi računajući da njima nema ko da pravi probleme, kakve bi oni pravili Tadićevoj demokratskoj vlasti Toma je, kao pravi student, to obećanje shvatio sasvim fakultativno, kao i sva predizborna obećanja, pa je morao biti sklonjen da ne smeta Vučiću, koji je rešen da ga ispuni ne bi li sebi produžio rok trajanja.

A rok mu je istekao, bar kod Amerikanaca, onog trenutka kad je odlučio da se umeša u njihove predsedničke izbore, pa još pogrešno, finansijski i ličnim učešćem u kampanji podržavajući Hilari Klinton. To Tramp ne prašta i zbog toga je prilikom poslednje posete Vašingtonu dobio zadatak da se pitanje Kosova ubrza i konačno reši. Otud, naprasno, poziv na unutrašnji dijalog odmah po povratku iz Amerike, čime je zapravo poslao poruku Beloj kući, da je revnosno pristupio izvršenju domaćeg.

To je jedna strana medalje. Druga je iznuđena, više smišljena na odlaganje i odugovlačenje, što mu je već postao zaštitni znak, nego na podelu odgovornosti sa opozicijom, kao što mnogi sumnjaju. Zna on da oni neće prihvatiti ni da razgovaraju sa njime, a kamoli da ga podrže, ali baš zato im i nudi dijalog jer natezanje o tome da li ga treba prihvatiti, ili ne, može da potraje. Kao i razgovori sa onima koji će ipak doći na kanabe, naravno iz različiith razloga i sa raznim izgovorima. Inače, njega uopšte ne zanima šta će ko reći, jer on zna šta mora da uradi. Štos je u tome da bar još malo odloži ono na šta se obavezao Beloj kući, u nadi da će Angela Merker, kad dobije izbore u Nemačkoj, možda moći više da mu pomogne u daljem prolongiranju. U to ime Vučić je već proglasio njenu pobedu, nadajući se da će sad imati više sreće nego sa Hilari. I to poltronstvo, čak i ako pogodi, osvetiće mu se, jer je nedopustivo da se jedan državnik tako javno meša u izbore šefa druge države, otvoreno navijački stajući na jednu stranu. A nije ni pametno, jer i ako izgube tu trku za kancelara, njeni suparnici će zadržati snažan uticaj u Bundestagu, koji je i dosad imao najoštrije zahteve prema Srbiji povodom Kosova i našeg ulaska u EU.

Ne treba sumnjati da će ih posle ovog gafa našeg predsednika dodatano radikalizovati, a to ni Merkelova, bez obzira na rezultate izbora, neće moći, ni smeti, da spreči, čak i kad bi htela. Pri tom, uopšte nije izvesno da i ona voli malog Aleka, kao što on voli nju. Sve u svemu, svojim nezrelim ponašanjem proizveo je sebi, ali i Srbiji, dva najveća moguća protivnika, u Americi i Nemačkoj, a onda se čudi šta ga je snašlo.

Za tu neprijatnu obavezu da se preseče Gordijev čvor Kosova, nikad nije pogodno vreme i pravi trenutak, ali sad Vučiću baš ne odgovara. Tek je postao predsednik države, nije se još ni aklimatizovao na proređen vazduh na Andrićevom vencu, zbog proređenog kalendara obaveza , a nije ni razradio mehanizam preko kojeg će i dalje upravljati Vladom, pa se s razlogom plaši da mu nešto ne izmakne kontroli. Protesti protiv Beograda na vodi i njegove inauguracije su se primirili, ali ne zna se hoće li se povampiriti posle letnje pauze, a uskoro će i izbori u glavnom gradu. Protesti su pokazali da baš u Beogradu ima najviše nezadovoljnih njegovom vladavinom, pa mu uopšte ne bi odgovaralo da im se pred izbore pridruže i oni koji bi rešenje za Kosovo doživeli kao nacionalnu izdaju. Poznato je da dosadašnje iskustvo govori, ko izgubi Beograd, vrlo brzo gubi vlast i u Srbiji.

Inače, problem Kosova nije samo, pa čak ni prevashodno, pitanje istorije i teritorije, kao što Vučić očigledno misli kad traži da se okanemo mitova. Pitanje Kosova je pre svega pitanje principa i budućnost Srbije. Ne mislim, pri tom, na "srce Srbije" i "najskuplju srpsku reč", nego na nedopustiv način na koji nam je oteto, suprotno međunarodnom pravu, rezoluciji UN 1244, pa čak i Kumanovskom sporazumu. Ako pristanemo na taj presedan, nikad više nas niko neće ozbiljno shvatiti kao državu i vrlo je verovatno da će nastaviti da nas ponižavaju, gaze i čerupaju, kako se kome ćefne.

Nisam, dakle, od onih koji veruju da Srbija bez Kosova ne postoji, ali sam siguran da država koja prihvati takav odnos prema svojim vitalnim interesima i pravima, neće postojati . Većinski, Srbija se već pomirila sa gubitkom Kosova, bar onog većeg dela, izuzimajući Sever gde Srbi još uvek čine ogromnu većinu, država Srbija ne može i ne sme da prihvati način na koji je izvedeno otcepljenje, ne sme dati legalitet tim metodama, jer ako to učini sutra joj se to može, na isti ili sličan način, ponovo dogoditi. Ako pristane na nasilno samoproglašenje nezavisnosti Kosova, kojim argumentima bi sutra branila svoje interese i pravo u slučaju sličnih pokušaja, recimo, u Preševskoj dolini, Sandžaku ili na severu Vojvodine. Kako da to ne da ako se sa ovom otimačinom saglasi. Kako će bilo šta moći ozbiljno da brani i zahteva, ako na taj način prizna moćnima da mogu da joj rade i uzmu šta hoće. Oni to zaista i mogu, dok mogu, ali mi ne smemo sa time da se pomirimo i da to još overimo svojim pečatom i potpisom. Čak i da zahvaljujući tome uđemo u EU, tamo nas niko neće fermati, bićemo večito poslednja rupa na svirali.

Znaju zapadne sile dobro šta znači to što traže od Srbije i zato pristaju na mogućnost da Srbija, ipak, formalno ne prizna Kosovo, što naša vlast neprestano ističe kao svoju veliku hrabrost i zaslugu, mada je reč samo o igri reči. Neće morati to da kažu eksplicite, ali će morati da odustanu od sprečavanja Kosova da postane suverena država i kao takva član Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija. Nije šija neg je vrat. Znaju oni kakav je to hendikep i iz svog iskustva sa Krimom, koje im se vratilo kao boomerang. Ne smeju ni da pisnu povodom njegovog otcepljenja i pripajanja Rusiji, jer su to isto oni uradili sa Kosovom. Kako da ospore pravo Krima na samoopredelenje, kad su to priznali Kosovu. Dakle, pogazili su princip i to će im se svetiti i svetiće im se u svim sličnim slučajevima na svim meridijanima, jer više nigde neće moći da se pozivaju na principe suvereniteta i teritorijalnog integriteta međunarodno priznatih država i bla-bla-bla. Zato je njima stalo da se problem Kosova reši uz saglasnost Srbije, jer to je jedini način da se bar koliko toliko vrati u okvire međunarodnog prava, čime bi i sami povratili moralno pravo da se mešaju u sve i svašta i svima dele lekcije.

Da bi se problem Kosova rešio, na relativno pravedan i legalan način, neophodno je da se Srbija saglasi sa rešenjem, a da bi se saglasila mora nešto dobiti. Pre svega pravo da bude uvažena kao država, da bude pitana o stvarima koje se nje tiču i da o tome odlučuje ravnopravno sa drugima.

A, onda i nešto konkretno, recimo da sever Kosova ostane u Srbiji i da joj imovina na Kosovu i Metohiji, u koju je ulagala više od pola veka bude priznata ili kompenzovana.

Da bi stvorio privid kako je njegov predlog za unutrašnji dijalog opšteprihvaćen Vučić je dodatno potplatio je nekoliko "objektivnih analitičara", da to hvale. Tu je preduzeće Krstić &kompani, za prevoz žednih preko vode i naravno Džej, pardon, Miljacka. Ivica Dačić je odmah obnovio ideju za razgraničenje, predstavljajući to kao svoj stari predlog. Da se ne lažemo, jeste to stara ideja, svakako starija od ovog kantautora, i naravno nije njegov izum. Prvi ju je javno izneo Dobrica Ćosić, a zvanično Zoran Đinđić. Bio sam u toj vladi i dobro se sećam kako je, po povratku iz Nemačke, samo nekoliko meseci pre atentata, bacio pred nas u kolegijumu papir sa redosledom poteza koje moramo hitno povući, jer Kosovo, kako su ga upozorili prijatelji u Berlinu, polako ali sigurno klizi ka nezavisnost. Najpre treba da tražimo da se tamo vrati naša vojska, pa policija, kao što je predviđeno Kumanovskim sporazumom, a kad to odbiju, a odbiće, onda da kažemo OK, ako ne može ništa od onoga što piše u sporazumu o prekidu sukoba, onda nema druge nego da se podelimo i mirno raziđemo. Tamo gde su Srbi apsolutna većina, pripada Srbiji, ostalo Albancima, uz posebnu zaštitu kulturnih i istorijskih spomenika. Mi smo se sa time saglasili, a Đinđić je dao i nekoliko intervjua stranim medijima razrađujući to rešenje, što su neki svetski moćnici doživeli kao prst u oko. Dačić je tada bio mali od kužine u partiji koja je Srbiju i dovela u tu situaciju, pa prirodno manji od makovog zrna.

O podeli Kosova, sada u modernijoj verziji razgraničenju, počeo je da govori tek nekoliko godina kasnije, pa bi bio red da se ne kiti tuđim perjem, nego da jasno i glasno kaže odakle mu to, da ne bi mene i ostale pristalice te ideje od ranije, dovodio u situaciju po kojoj ispada da sad podržavamo njega i SPS. Dakle, ja i dalje mislim da je podela Kosova jedini izlaz iz inače bezizlazne situacije, jedino zrno pravičnosti u potpuno bespravnom poduhvatu, jedino rešenje koje bi Srbija mogla da prihvati, a da ne bude potpuno ponižena. Mislim, doduše, da bi to trebalo dogovarati sa Tiranom a ne Prištinom, ali šta je tu je.

Propustili smo brojne prilike da to uradimo, ali još nije kasno. Nažalost, ne verujem da Vučić to ozbiljno razmatra kao opciju. On je Dačiću dao zadatak da to pomene tek da bi imao izgovor da je i to probao, a pristaće na sve što mu se naredi jer njegova guzica je u pitanju. Nema on ni taj ugled u svetu, kojim se hvališe, niti je drčan kako se predstavlja, niti spreman da se žrtvuje za Srbiju, kao što govori.

Imajući sve to u vidu, poziv na unutrašnji dijalog sa svojim poslušnicima, samo je priprema svekolikog srpstva za bezuslovnu predaju, stilska vežba Vučića, koji traži način kako da to saopšti narodu. A narod je nepredvidiv!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane