Natrag

Nemačka

U čijim je sve rukama bila Angela Merkel

Na svakoj strani ulice

Angela Merkel stoji na pragu svog četvrtog mandata kao kancelarka Nemačke. Njene prethodne vlade su se odlikovale samo jednom konstantom: politički je sve moguće, ako nam je od koristi. Bilo je, po potrebi, saradnje i sa levicom i sa centrom i desnicom, a sama Merkelova je tokom života bila aktivista komunističke partije bivšeg DDR-a, zatim nekih opozicionih partija u vreme pada „Berlinskog zida", a interesovala se i za neo-naciste. Za demokratiju nikada nije dobro da jedna ličnost stalno vlada, posebno ako ta ličnost više nema nikakvih ideoloških stavova, smatra Fridrih Emke, dopsinik Magazina Tabloid iz Frankfurta

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Kroz svoju dugu istoriju Nemačka je prolazila kroz različite izazove i sticala brojna iskustva od kojih bi jedno od njih posebno moralo stalno da joj bude pred očima, ali je upravo ono gurnuto u zapećak i zaboravljeno. Šta sve može da se desi kada jedan političar ima ogromnu moć, ali istovremeno i puter na glavi?

Drugi predsednik Vajmarske republike (kako se Nemačka kolokvijalno naziva u periodu između dva svetska rata) bio je Paul fon Hindenburg koga ogromna većina Nemaca i danas smatra hrabrim ratnikom (u Prvom svetskom ratu je bio uspešni feldmaršal na Istočnom frontu), velikim državnikom i poštenim čovekom. Jedino što mu prebacuju da je poslednjih meseci svog života na mesto kancelara postavio Adolfa Hitlera, ali većina ga i u tom slučaju opravdava verujući da se radi o nenamernoj greški. Istorija, koju mnogi Nemci ne znaju niti žele da saznaju, pokazuje nešto sasvim drugo.

Paul fon Hindenburg je poticao iz dve stare istočnopruske plemićke porodice fon Benekendorf i fon Hindenburg, iako je u istoriji ostao upamćen samo po ovom potonjem prezimenu kojim se i potpisivao. Porodica je imala prostrana imanja u nekadašnjoj Istočnoj Pruskoj (danas uglavnom ruska provincija oko Kalinjingrada) i živela od agrara. Posle I Svetskog rata Istočna Pruska je Danciškim koridorom bila odvojena od ostatka Nemačke, zbog čega je život u ovoj pokrajini postao veoma težak. Ovaj deo Nemačke nije raspolagao značajnijim rudnim bogatstvima koja su morala da se dovoze iz ostalih nemačkih pokrajina, a jedva je proizvodio i dovoljno hrane da prehrani sopstveno stanovništvo.

Da bi sprečila iseljavanje stanovništva vlada Kraljevine Pruske (kojoj je pripadala Istočna Pruska) posle Prvog svetskog rata donosi niz zakona o subvencionisanju poljoprivredne proizvodnje u toj i u još nekim istočnim pokrajinama, a finansijski se ubrzo uključuje i savezna država, Vajmarska Republika. Sredstva su na raspolaganje stavljana funkcionerima lokalne samouprave koji su ista trebali da dele po prioritetima, ali su veoma brzo shvatili da faktički ne postoji nikakava mogućnost da više instance proveravaju ispravnost raspodele. Tada kreće deljenje para i „po babu i po stričevima", a sasvim je logično bilo da veliki deo sredstava pripadne porodici moćnog predsednika Republike, fon Hindenburg. Čak je i porodični posed Hindenburgovih, Nojbek, od bankrota spašen tako što je subvencije dobio njihov komšija i rođak koji je zatim navodno svoj novac pozajmio Hindenburgovima.

Oskar fon Hindenburg je bio jedini sin Paula fon Hindenburga i vršio je funkciju glave porodice dok je otac bio predsednik Republike. Njegov savremenik, novinar i pisac Kurt Tuholski je jednom ironično primetio, kako ustav Vajmarske Republike na žalost ne predviđa funkciju sina predsednika Republike. Oskar je, očigledno, imao veoma snažan uticaj na svoga oca kome je jedno vreme bio i ađutant.

Saborac Hindenburga iz „Velikog rata", penzinosani general Erih Ludendorf, objavio je u svom glasilu 27. novembra 1932. godine prvi članak o proneverama i zloupotrebama prilikom dodele takozvane „Istočne pomoći". U jednom članku je napao i Oskara fon Hindenburga da je 1930. lično primio novac koji mu ne pripada. Ostali mediji su se vremenom priključili kampanji i izbila je velika afera. Sredinom januara 1933. i odbor za pitanja agrara saveznog parlamenta, Rajhstaga, donosi gotovo jednoglasnu odluku da se sve optužbe detaljno ispitaju.

Vlada Vajmarske Republike je i bez toga u to vreme bila nestabilna i fon Hindenburg je razmišljao kome da poveri novi mandat kancelara. Adolf Hitler nije dolazio u obzir, jer ga je ostareli feldmaršal više puta javno ismevao kao običnog kaplara „koga ću da pošaljem u neku poštu da na pisma lepi markice sa mojim likom".

U kući Joahima fon Ribentropa 22. januara 1933. okupila se mala grupa uticajnih političara da dogovore kako da Hitler preuzme vlast. Sastanku su prisustvovali i Franc fon Papen, kasniji vicekancelar u prvoj Hitlerovoj vladi, Adolf Hitler i Oskar fon Hindenburg. Njih dvojica su u jednom od salona vile dva sata razgovarali u četiri oka. Do danas nije poznato šta su tačno dogovarali, ali je Hindenburg mlađi na odlasku sa sastanka svom pratiocu rekao: „Nemamo druge mogućnosti, osim da Hitlera dovedemo na vlast."

Veliki broj istoričara je siguran da je Hitler Oskara fon Hindenburga suočio sa dokumentima koji ga teško optužuju da je zloupotrebio „Istočnu pomoć" i da mu je tada obećao da će njegovim, Hitlerovim, dolaskom na vlast cela afera biti zaboravljena. Predsednik vlade Pruske u to vreme je bio čovek od Hitlerovog poverenja, Herman Gering.

Ostareli feldmaršal Paul fon Hindenburg, u želji da mu sin ne bude izložen sudskom postupku, a cela porodica sramoti, 30. januara 1933. za širu javnost neočekivano imenuje Adolfa Hitlera za kancelara, a zatim bez pogovora potpisuje sve vanredne zakone kojima je protivustavno kancelar dobio više ovlašćenja od predsednika Republike. Zauzvrat, Hitler porodicu Hindenburg daruje još nekim imanjima i kao u doba monarhije oslobađa te posede plaćanja poreza „dokle god njima upravljaju muški naslednici loze".

Svaka dalja istraga o „Istočnoj pomoći" bila je odmah obustavljena, a zabranjeno je bilo i pisanje u medijima o toj aferi.

Posle smrti Paula fon Hindenburga u leto 1934. Hitler raspisuje referendum kojim bi dobio mogućnost da spoji funkcije predsednika Republike i kancelara, a Oskar fon Hindenburg ga udvorički podržava lažnom tvrdnjom kako mu je otac na samrtnoj postelji poverio kako želi da upravo Hitler postane apsolutni vladar Nemačke.

Referendum je uspeo, Hitler je postao neprikosnoveni Firer, posle je došlo donošenje zakona o čistoti rase, izgradnja koncentracionih logora, hapšenja i ubijanja političkih protivnika, holokaust, genocidi, ratni zločini nezabeleženi u istoriji i Drugi svetski rat u kome je izginulo više desetina miliona ljudi, a Evropa pretvorena u pepeo. I sve to samo zato što je jedna ionako bogata porodica želela da nezakonito zaradi još neku marku, a onda i da tu sramotu sakrije od javnosti.

Nije dobro za demokratiju kada neki političar ima previše moći ili uticaja, posebno ako taj političar ima putera na glavi. Sadašnja kancelarka Angela Merkel se bori za svoj četvrti mandat i velike su šanse da će ga u septembru i dobiti. I ona je u životu bila ucenjivana, a pitanje je da li je to i sada.

Iz dosijea istočnonemačke tajne službe Štazi, koja je 2013. objavio nemački nedeljnik „Focus", vidi se da je ona najmanje jednom na čudnovat način izbegla hapšenja u tadašnjem DDR-u gde je bila prvo omladinski, a kasnije i partijski aktivista. Poljsku je Merkelova 1981. posetila tri puta, a pri jednom povratku je zadržana na granici, jer je kod sebe imala materijale koji su tretirani kao nedozvoljeni, jer su se odnosili na „Solidarnošć". „Focus" se u članku pozvao na hitnu depešu pogranične policije centrali, broj 04-32-293-31 kojom je Berlin obavešten o zadržavanju Merkelove na granici. Ona već u to vreme, očigledno, nije bila običan građanin DDR-a koji bi bez daljih provera momentalno bio uhapšen. Kakav je odgovor centrale bio nije poznato, ali je sadašnja kancelarka mirno nastavila svoj put. Čime je platila ovu uslugu?

Vreme je da se birači i političari u Nemačkoj zapitaju - „Da li je Angela Merkel već bila na razgovoru u četiri oka u nekoj novoj vili Ribentrop"? I šta joj je traženo?

Ruski, ali i pojedini mediji na engleskom i nemačkom su u aprilu objavili kako Merkelova nema više poverenja u nemačke obaveštajne službe, već se podacima snabdeva iz britanskih izvora, na prvom mestu od MI6. Ovu uslugu je ona, navodno, platila predajući Britancima tajna dosijea Štazija o Vladimiru Putinu, tadašnjem visokom oficiru sovjetskog KGB-a.

Moguće da je u „vili Ribentrop" od nje zatraženo nešto drugo, neka politička protivusluga na širem planu, a zauzvrat bi bili uništeni materijali koji kompromituju nju ili njenog misterioznog supruga kako su primali novac da bi Nemačka zaštitila pojedine istočno-evropske diktatore. Koju je cenu platila za svoj četvrti mandat, saznaćemo tek za nekoliko godina, kada akteri budu odlučili da napišu svoje memoare.

U svakom slučaju, za demokratiju je pogubno da jedna te ista ličnost stalno bude na vlasti, posebno jer svoju ideologiju i svoja politička ubeđenja menja onako kako vetar duva. U DDR-u je bila član vladajuće komunističke partije i aktivni saradnik Štazija. U dosijeu koji je objavio „Focus" navode se ocene njenih saradnika kako je ona izuzetno privržena tadašnjem režimu DDR-a. Krajem osamdesetih postaje aktivista jedne od novostvorenih opozicionih partija, zatim se pojavljuje na skupovima ekstremne, neo-nacističke desnice i konačno karijeru nastavlja u CDU-u gde je napredovala najviše zato što je partijska vrhuška smatrala da je marketinški korisno da kadar iz nekadašnje Istočne Nemačke dođe na visoke partijske funkcije.

Osoba sa ovakvom biografijom sigurno ima puno detalja u svojoj prošlosti za koje želi da zauvek ostanu sakriveni.Ali, zaklela se zemlja raju, da se svake tajne znaju!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane