Natrag

Feljton

Razbojnička država: Kosovo u svetskoj politici (3)

Zločinom do vlasti

Zašto je Zapad, pre svega SAD, izabrao baš Kosovo i Metohiju taj delić balkanske zemlje istorijske postojbine Srba (prvi srpski državni oblici potiču upravo sa teritorije Kosova u IX veku) za ulogu razbojničke države? Zašto Zapad i njegovi saveznici, u prvom redu Turska, Saudijska Arabija i Katar, aktivno doprinose rađanju mafijaške, narkoterorističke države u ovom regionu Balkana i na svaki način se trude da ga uvrste u svetsku politiku, da ga legalizuju putem priznavanja, pa čak i priključivanja Ujedinjenim nacijama? Ova i mnoga druga pitanja, postavila je dr Elena Ponomarjova, poznati ruski politikolog i profesor Univerziteta u Moskvi, u svojoj knjizi "Razbojnička država, Kosovo u svetskoj politici". Izdavačka kuća Evro Book iz Beograda, ustupila je srpski prevod ovog dela "Magazinu Tabloid" za feljtonizaciju odabranih delova u nekoliko nastavaka.

dr Elena Georgijevna Ponomarjova

Posle dolaska mirovnih snaga i „demilitarizacije" OVK, iseljavanje srpskog stanovništva povećalo se dva puta, što se može okarakterisati kao genocid, to jest kao smišljeno stvaranje životnih uslova za određenu grupu, koji dovode do potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja. Taj genocid bio bi nemoguć bez planova „sinova kapitala" (V. Blam), i „rekonstrukcije" jugoslovenskog prostora, bez vojne, diplomatske, organizovane i obaveštajne podrške Zapada.

Mnogi članovi OVK su radili na revitalizaciji svoje vojske putem Kosovskog zaštitnog korpusa, nastavljajući pritom da deluju u sastavu terorističkih organizacija. Najpoznatiji nastavljači dela OVK bile su Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB) i Oslobodilačka nacionalna vojska (Makedonija).

Verna kopija OVK bila je OVPMB, osnovana u leto 1999. godine. Posle NATO bombardovanja značajan deo boraca OVK iz neutralne zone teritorije između KiM i centralne Srbije koju u tom trenutku nisu kontrolisale ni srpska policija ni vojska, stvorila je nekoliko baza. Sa te „neutralne" teritorije vršeni su napadi. Na teret OVPMB stavljaju se mnoga ubistva, čiji je cilj zastrašivanje albanskog stanovništva. Baš takav primer je i ubistvo zamenika predsednika Socijalističke partije Srbije u Bujanovcu, Albanca Džemaila Mustafe.

Prema srpskim podacima, „ćerka" OVK imala je do 1.500 boraca. Minimum koji je po programu OVPBM trebalo dostići bilo je odvajanje teritorije srpske opštine Preševo od Srbije i njeno prisajedinjenje „nezavisnom" Kosovu. Treba spomenuti da Albanci taj deo Srbije uporno nazivaju Preševska dolina, iako takav geografski pojam ne postoji, i da u tom delu pretežno žive Albanci. Maksimum iz programa podrazumevao je stvaranje Velike Albanije u koju bi bilo uključeno i albansko stanovništvo centralne Srbije. Krvavi pir OVPBM zaustavljen je tek kada je NATO očigledno shvatio da je razvoj događaja prethodne tri godine došao do kritične tačke, te je 24. maja 2001. dozvolio povratak srpske vojske i uspostavljanje poretka u toj zoni. Razoružano je 459 terorista koji su odlukom međunarodne misije dva dana kasnije, 26. maja 2001. godine, pušteni na slobodu.

Ne otkrivajući identitet svog izvora, novinari BiBiSija su u martu 2000. godine pisali da su u Tetovu, Gostivaru i Skoplju već potpuno oformljene kosovske odbrambene brigade direktno povezane sa Kosovskim zaštitnim korpusom, koji je delovao pod patronatom UN. Njihovi logori za obuku nalazili su se u Debru i Strugi, na granici sa Albanijom, a štabovi brigada dobili su odobrenje da vode šifrovane prepiske. Prema podacima BiBiSija „zapadne specijalne snage i dalje obučavaju gerilce".

Posebnu pomoć zapadne specijalne službe su pružale KZK za formiranje „6. operativne regije" u Južnoj Srbiji i Makedoniji. S druge strane, dnevni list „Dnevnik" iz Skoplja pisao je kako je Korpus formirao „6. operativnu zonu" u južnoj Srbiji i Makedoniji.

U februaru 2001. godine došlo je do oružanog konflikta u Makedoniji, koji je inspirisala još jedna „ćerka" OVK. Albanski borci su u Makedoniji, očigledno kao i 1999. godine, osnovali strukturu pod nazivom Ushtria Zlirimtare Kombetare, to jest Oslobodilačka nacionalna vojska (ONV). „Pomirenje" u tom oružanom konfliktu organizovano je po već ustaljenoj šemi iz Bosne, poznatoj kao Dejtonski sporazum. Makedonija je naterana da potpiše Okvirni sporazum po kojem praktično postaje protektorat pod upravom NATOa i SAD. Borci Oslobodilačke narodne vojske razoružani su i vraćeni „mirnom" životu.

Među stranim plaćenicima koji su 2001. godine u Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji (BJRM) ratovali u redovima Oslobodilačke narodne vojske bilo je mudžahedina, migranata sa Bliskog istoka i srednjoazijskih republika bivše SSSR.

Po ugovoru koji je Pentagon zaključio s privatnim kompanijama, pri Oslobodilačkom korpusu u Makedoniji nalazili su se američki vojni savetnici visokog ranga, kao i „plaćenici" najamnici iz Velike Britanije, Holandije i Nemačke. Neki od njih su ranije ratovali u redovima OVK i vojske bosanskih muslimana.

Američka vlada i „mreža militantnih islamista" radili su ruku podruku, naoružavajući i finansirajući ONV, koja je učestvovala u terorističkim napadima na teritoriji BJRM. Ta činjenica je nadaleko poznata makedonskim medijima, pa čak i makedonskim vlastima. Sa druge strane, OVK i Kosovski zaštitni korpus, pod pokroviteljstvom UN, identične su tvorevine, sa istim komandantima i sastavom. Komandanti KZK dobijaju novčanu naknadu iz kase UN i ratuju u okviru ONV i drugih ekstremističkih grupa uporedo sa mudžahedinima.

„Mreža militantnih islamista" praktično je sastavni deo tajnih obaveštajnih operacija Vašingtona u BJRM i južnoj Srbiji. Tako se uz učestvovanje američke vlade finansira međunarodni terorizam protiv kojeg se SAD navodno bori.

Pokolj počinjen na Kosmetu od 17. do 20. marta 2004. godine svedoči ne samo o očuvanju vojnog i organizacionog jedinstva OVK već i o tome da kosovski Albanci nikada neće odustati od ideje stvaranja etnički čistog Kosova.

...Za tri dana je uništeno i spaljeno više od 800 srpskih domova, 36 pravoslavnih crkava i manastira, od kojih su neki proglašeni za spomenike kulture iz 1214 veka, i pod zaštitom su Uneska. Ubijen je 31 građanin, ranjeno njih 800, nekoliko je nestalo, a 4000 njih je prinuđeno da pod zaštitom KFORa napusti svoje domove.

Od 1999. do 2004. godine, u pokrajini je srušeno 149 crkava i manastira. Bajram Redžepi, prvi premijer Kosova pod međunarodnom upravom (20022004) vrlo jasno je izrazio albanski stav. Kada je posle toga, pod pritiskom stranih diplomata, morao da obeća da će obnoviti sve razrušene građevine, bržebolje je izjavio: „to se ne odnosi na crkve i manastire". Praktično je pod međunarodnom kontrolom 1999. godine počeo proces namernog uništenja svih tragova Srba, ne samo njihovog fizičkog prisustva u pokrajini nego i srpskih kulturnoverskih, pravoslavnih objekata. Zapad ravnodušno gleda na rušenje pravoslavnih hramova. Zanimljivo je da li bi tako spokojno reagovali i kada bi Albanci počeli da uništavaju sinagoge i katoličke crkve?

NATO oficiri višeg ranga, koji su uvek na strani kosmetskih Albanaca, posle ovih pogroma, bili su prinuđeni da priznaju „da su Albanci počinili etničko čišćenje". Prema rečima šefa misije UN Dejvida Mičela: „antisrpsko nasilje u pokrajini bio je pokušaj etničkog čišćenja", a napadi Albanaca bili su ozbiljni i koordinisani. Da su neredi bili dobro isplanirane akcije, potvrdio je u intervjuu za austrijski radio i Erhard Busek, koordinator UN za primenu Pakta stabilnosti za jugoistočnu Evropu. Prema njegovim rečima, antisrpske nemire u pokrajini isprovocirali su albanski političari; bili su to masovni pogromi, istovremeno započeti u celoj pokrajini, „isplanirani iz jednog centra".

Zato se ne može govoriti ni o kakvoj demilitarizaciji OVK. OVK je promenila ime i postala KZK, a policijske snage pokrajine su sa svojim komandantima kamuflažne uniforme zamenili civilnim odelima i umešali se u vojske svojih mentora: Hilari Klinton, Angele Merkel, Nikole Sarkozija i Ketrin Ešton.

Sada ćemo pažljivije da se pozabavimo tim „komandantima"...

Istorijat aktera vođe kriminalne grupe OVK: Adem Jašari

Adem Jašari (28. novembar 1955 7. mart 1998) prava je legenda u ratu Albanaca protiv Srba. Smatra se jednim od osnivača, ideologa i istaknutih oblasnih komandanata Oslobodilačke vojske Kosova. U Republici Kosovo A. Jašari je nacionalni heroj. Posmrtno je nagrađen ordenom „Heroj Kosova". Po njemu je u Prištini naziv dobio međunarodni aerodrom, dotad poznat kao „Slatina".

U Srbiji je Jašari proglašen za teroristu. Jedanaestog jula 1997. godine jugoslovenski sud je osudio u odsustvu Jašarija i još četrdeset boraca OVK za terorizam na 20 godina zatvora.

Jašari je sa svojom mnogobrojnom porodicom likvidiran u toku operacije jugoslovenske specijalne službe 7. marta 1998. godine u oblasti sela Drenica. Toj akciji je prethodilo nekoliko neuspešnih pokušaja. Po navodima N. J. Čuksina, 22. januara 1998. godine u zoru grupa policajaca je opkolila Jašarijevu kuću, ali je on zajedno sa budućim komandantom zone Šaljom Rahmanom Ramom već bio u Ačarevu.

Dvadeset osmog februara 1998. godine, nedaleko od naselja Likošan, pucano je na policijsku patrolu i pritom su ubijena dva policajca. Kao odgovor, usledila je kaznena operacija, poznata kao „Bitka kod šest hrastova" u kojoj je učestvovalo oko četrdeset oklopnih transportera i borbeni helikopteri policije. Borci OVK pod komandom jednog od šefova Operativne zone Drenica, kasnije poginulim Rasimom Kičinom, očajnički su se suprotstavljali. Veći deo stanovništva sela Likošan i Čiraz sakrio u planine, a oni koji su ostali u svojim domovima, poginuli su, uglavnom od vatre iz automatskog oružja. Ubijeno je 24 ljudi uzrasta od 20 do 50 godina, među njima i dva starca, sedamdesetogodišnji Muhamed Dželi i šezdesettrogodišnji Redžep Redžepi.

Policijske specijalne jedinice ponovo su 5. marta 1998. godine opkolile dom porodice Jašari. Doslovno dan ranije, tu su se okupili rukovodioci OVK: Redžep Seljimi komandant operativne zone Drenica, kasnije komandant policije OVK i ministar unutrašnjih poslova, Rahman Rama, komandant Operativne zone Šalja, Rustem Mustafa, komandant Operativne zone Lab i drugi. Kada je stigla policija, svi su već uveliko bili odmakli od kuće Jašarija.

Adem Jašari i njegovi saradnici borili su se neravnopravno, jer je u kući ostala cela Jašarijeva porodica, uključujući i maloletnu decu. Tog dana poginulo je 59 ljudi, 18 žena i desetoro dece uzrasta od pet do šesnaest godina, kao i devet staraca od 60 do 70 godina. Čak 46 poginulih nosilo je prezime Jašari. Srbi tvrde da je policija predlagala starcima, ženama i deci da napuste opkoljenu kuću, ali sami teroristi im to nisu dopustili.

Posle tih događaja svetski mediji pokrenuli su talas histerije zbog okrutnosti srpskih policajaca. I niko nije pisao o tome da je upravo srpska policija u Prekazu u to vreme uhapsila trideset naoružanih boraca OVK. Takođe, nikoga nije zanimalo što je Jašari organizovao kaznene ekspedicije protiv policajaca i koliko je srpskih civila lično ubio. Zapadu je još manje bilo važno što je baš u Prekazu i okolnim selima Drenice SS divizija „Skenderbeg" 1942. godine sprovela etničko čišćenje, proteravši oko 40.000 Srba, posle čega je ta oblast postala isključivo albanska. Adem Jašari je sa svojom mnogobrojnom porodicom sahranjen u Dreničkoj dolini.

Hašim Tači

Hašim Tači je rođen 24. aprila 1968. godine u selu Bročni severozapadno od Drenice, u centralnom delu srpske pokrajine Kosovo i Metohija. Podaci o njegovoj mladosti prilično su protivrečni. Tako lokalni stanovnici pričaju da „srednju školu Tači nije završio. Zato je bio poznat po pijankama i tučama u kafanama. Na pijaci u Kosovskoj Mitrovici pljačkao je i prodavce i kupce", kako navodi V. Truhačov.

Međutim, ako je verovati zvaničnoj biografiji, Tači je završio ne samo srednju školu već i istoriju i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Prištini. Tu je, tokom studija, počeo svoju političku karijeru i bio jedan od glavnih opozicionara „marksista". Sa kolegama studentima osnovao je nov, „čisto albanski" univerzitet koji je odbijao da radi po programima iz Beograda.

Nije imao ni 20 godina kada je ušao u redove lokalnih albanskih nacionalista, a od 1992. godine Tači je potpuno napustio političku borbu, i otišao na obuke u logore na sever Albanije. Od 1992. godine, prema podacima srpske štampe, Tačijeva grupa poznata kao „Drenička grupa" (DG) vršila je terorističke napade, bavila se krijumčarenjem oružja i cigareta, krađom automobila i naftnih derivata, prodajom narkotika i žena, otvaranjem javnih kuća.

Prema mnogobrojnim podacima, „Drenička grupa" je bila povezana sa kriminalnim grupama u Albaniji, Češkoj i Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji. Prvi ozbiljan napad na srpsku policijsku stanicu izvršili su Tačijevi borci u maju 1993. godine u selu Glogovac. Tada su u eksploziji poginula tri srpska policajca.

Po nekim podacima, posle te „borbene provere" Tači je dospeo u uzan krug Jašarijeve mafijaške porodice, koja je zauzimala visoko mesto u svetu kriminala i bavila se trgovinom oružja, narkotika i organizacijom prostitucije. Potom kriminalni klanovi šalju Tačija na studiranje u Švajcarsku. Zvanična verzija kaže da je Tači 1993. godine studirao na Univerzitetu u Cirihu. Nezvanična da je „studiranje" služilo kao maska za nelegalnu trgovinu oružjem i prikupljanje finansijskih sredstava za separatiste. Tu je i ušao u radikalni marksistički kružok „Narodni pokret Kosova", iz kojeg je kasnije nastala OVK.

Već tada je zbog svojih posebnih sposobnosti, ispoljene okrutnosti i snalažljivosti Tači dobio nadimak „Zmija", a sredinom devedesetih godina Tači je postao jedan od najtraženijih ljudi u Srbiji. Kao vođi bande „Drenička grupa" pripisani su mu organizovanja sabotaža, trgovina narkoticima, oružjem, krijumčarenje nafte i cigareta, prostitucija, krađa automobila. U leto i jesen 1996. godine Tači je lično učestvovao u nizu napada na srpske policajce. Prema podacima MUPa Srbije, DG je umešana u najmasovnije i najokrutnije zločine na Kosmetu. Kako je već ranije zabeleženo, 1997. godine srpski sud je osudio Tačija u odsustvu na deset godina zatvora za terorizam, a 1998. godine SRJ je objavila međunarodnu poternicu za njegovo hapšenje.

Od sredine devedesetih godina Tači stvara i lične veze s najvišim krugovima albanskog kriminala. Naime, 1996. godine njegova rođena sestra se udala za Sajdija Barušija, „kuma" albanske mafije. Prema nekim podacima upravo on kontroliše sve tokove narkotika u Evropi. Međutim, na rodnom Kosovu, Tači kao i ranije ima sporednu ulogu. Nesumnjivo vođstvo u borbenom krilu albanskih separatista pripadalo je Tačijevom prijatelju, harizmatičnom Ademu Jašariju, koji je imao apsolutni autoritet u OVK. To nije moglo da ne smeta Tačiju.

Prema jednoj verziji, upravo je Tači u jesen 1998. godine srpskoj policiji otkrio gde se nalazi njegov brat po oružju, koji je ubijen u operaciji MUPa Srbije u selu Donji Prekaz.

Bivši saradnik MUPa Srbije je o tome detaljno govorio novinaru RBK A. Pomorcovu. „...Da će u Prekazu biti sastanak komandanata OVK, saznali smo od Tačijevih ljudi. On naravno tamo nije došao, ali je i njemu u interesu bilo da se eliminiše Jašari, kojeg je doživljavao kao konkurenciju, i tu smo našli zajednički jezik. Nama je bilo svejedno koga ćemo prvo razoružati. Činilo se da je Jašari jači, jer su ga smatrali vođom terorista, manjeviše kao vaš Basajev. Ali po okrutnosti nije zaostajao za njim".

Da li je bilo tako ili nije, ne možemo sa sigurnošću tvrditi, ali zna se da je posle te specijalne operacije Tači postao jedini lider boraca. Nešto kasnije, uz pomoć američke administracije, Tači postaje ključna figura kosovske drame.

Jedna od najupečatljivijih i najzagonetnijih epizoda iz Tačijevog života i celog vrha „boraca za nezavisnost Kosova" povezana je s njihovom bliskom bratskom vezom sa Al Kaidom i njenim liderom Osamom bin Ladenom. Prema podacima specijalne službe evropskih država Bin Laden je još 1995. godine posetio Albaniju kao gost predsednika Saljija Beriše. Upravo tada je formirana baza logističke i finansijske podrške Al Kaide i organizovano stvaranje njenih ćelija na KiM. Sastanku Saljija Beriše i Bin Ladena je, pored šefa albanske tajne policije Baškima Gazideda i drugih zvaničnih lica, prisustvovao i budući vođa OVK, Hašim Tači.

O učestvovanju Al Kaide u borbi za nezavisnost Kosova detaljno je u svojoj knjizi govorio Dž. R. Šindler.

Direktni dokazi veza albanskih separatista sa Bin Ladenom pojavili su se u decembru 1999. godine, kada je u Tirani uhapšen agent Al Kaide Klod Šeik Abdel Kader zbog ubistva albanskog prevodioca. U toku sudskog procesa Abdel Kader je priznao da je on visoko rangirani komandant Al Kaide i da je lično regrutovao više od 300 mudžahedina za oružanu borbu na Kosovu.

Prema podacima Volstrit džornala za komandanta operacije na Balkanu Bin Laden je postavio drugog čoveka Al Kaide, Ajmana el Zavahirija. Osim toga, izraelski mediji su pisali o ozbiljnom finansijskom doprinosu Osame bin Ladena stvaranju OVK i njegovom uticaju na albanske komandante.

Još jedan zanimljiv detalj iz Tačijevog života: prilikom pregleda prtljaga lidera kosovskih Albanaca, koji je došao avionom iz Prištine na pregovore u Rambuje, pronađeno je nekoliko kilograma heroina. Čak i u jeku političke borbe Tači ni na trenutak nije zaboravljao svoj osnovni „posao", a to je trgovina narkoticima, koja mu je omogućavala da kupuje oružje za albanske razbojnike i plaća usluge američkim i evropskim lobistima i političarima. Upravo je sa Tačijevim imenom povezan rast ilegalne prodaje droge sa KiM u Zapadnoj Evropi. Sadašnji premijer RK (od 17. 02. 2008.) kontroliše proizvodnju i transport heroina u pokrajini a rođaci njegove žene, koja zajedno sa decom živi u Švajcarskoj, bave se prodajom van granica pokrajine.

Ulazak NATO vojske na Kosovo i Metohiju i komandovanje jedinicama OVK, Tači je iskoristio za obračun s političkim protivnicima. Prema informaciji koju je 2002. objavila nemačka obaveštajna služba BND, samo u julu i avgustu 1999. godine ubijeno je više od stotinu Albanaca koji su skeptično gledali na budućeg pokrajinskog vođu. Međutim, Tači nije mogao da postane prvi čovek pokrajine odmah posle uspostavljanja međunarodne kontrole UNMIKa na Kosmetu. Premijer je postao drugi ratni zločinac Ramuš Haradinaj, pripadnik suparničkog kriminalnog klana. Ali Haradinaj se ubrzo našao na optuženičkoj klupi Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, sa optužnicom za ratne zločine.

I opet kao u slučaju sa A. Jašarijem, bivšeg brata vojnika OVK, izdao je Hašim Tači. Dokumenta u kojima se Haradinaj okrivljuje za ubistva, krađe i silovanja Hagu su predali Tačijevi ljudi. Odmah posle toga na teritoriji pokrajine ubijen je jedan od braće Haradinaj, a kontrolu nad njihovim delom kosovskog narkotržišta preuzeli su „Zmijini" ljudi. Prema mišljenju predstavnika policijske misije UN na Kosovu „praktično možemo govoriti da su Tačiju Amerikanci obezbedili imunitet. Funkcioneri njegove Demokratske partije više puta su 'padali' zbog transporta narkotika, ali bi predstavnici SAD momentalnom reakcijom poništili sve napore istrage". Znači, američki zvaničnici ne samo da politički podržavaju svog „kučkinog sina" već su i saučesnici u njegovim kriminalnim radnjama.

Na premijerskom položaju nije se dugo zadržao ni Haradinajev naslednik, bivši načelnik štaba OVK Agim Čeku. Posle pobede Tačija na izborima u jesen 2007. godine i formiranja nove vlade, Čekua su prisilili da napusti Kosovo i okrene se porodici koja je živela u Hrvatskoj. Mišljenje srpskog politikologa G. Popovića je da „Tačijevi ljudi pritiskaju Čekuov klan ne samo zbog politike već i zbog biznisa...sada na Kosovu vlada samo jedan monopolista Hašim Tači, koji je u potpunosti pod kontrolom Vašingtona".

Tako šef „nove nacije i nove države" postaje ubica, krivokletnik i narkodiler koji ne preza ni od ubistava svojih sunarodnika i istomišljenika. U takvim okolnostima veoma komično zvuče Tačijeve izjave o nameri njegove vlade da „na slobodnom Kosovu uspostavi demokratsko i multietničko društvo".

(Nastavak u sledećem broju)

A 1. Srećeni zbog dolaska zločinca u Brisel

U junu 2011. godine bivši pripadnik obaveštajne službe RK Nazim Blaca priznao je da je bio član tajne grupe egzekutora koja je aktivno sarađivala sa Tačijevom „Dreničkom grupom", i imala podatke o neposrednoj umešanosti u ubistva 450 ljudi, koji su sarađivali sa Beogradom i bivšim političkim Tačijevim protivnicima, počinjena u prvih šest meseci posle rata. Sada se Blaca nalazi pod stalnom zaštitom EULEKSa, u svojoj kući 20 kilometara južno od Prištine, kao svedok i zločinac, ali najvažnije je da aktivno sarađuje u istrazi. „Ja sam spreman da svedočim do kraja", rekao je Blaca.

On danas svedoči protiv drugog potencijalnog pripadnika grupe, Fahredina Gašija, i zato se mnogi analitičari nadaju da će njegova svedočenja dovesti i do onih na višim položajima u vladi RK, ali i da će otkriti Tačijevu direktnu povezanost sa zločinima. Blaca je prvi koji je prekršio zakon ćutanja OVK, ali nadamo se da nije i poslednji.

Izveštaj Dika Martija sadrži veliki broj informacija o slučajevima ozbiljnog kršenja ljudskih prava pred početak NATO kampanje bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, za koje su odgovorna lica na visokim položajima samoproglašene Republike Kosovo. Osim toga, Marti tvrdi da je po završetku oružanog konflikta na Kosmetu OVK izvršila mnoge okrutne zločine u vezi s nasilnim operacijama uklanjanja organa u klinici, koja se nalazi nedaleko od Firše Kruže na teritoriji Albanije. Marti konstatuje da zločinačka delatnost OVK, tačnije njenih „demilitarizovanih" delova do danas ne jenjava.

U dokumentima koji su predstavljeni Savetu Evrope nalaze se mnogobrojni dokazi da je Hašim Tači glavni šef kriminalne organizacije pod nazivom „Drenička grupa", jedne od centralnih struktura OVK i organizovanog kriminala u RK i Albaniji. Usled odluke Zapada da diplomatski prizna Republiku Kosovo, zakonski je nemoguće sprovesti istragu o Hašimu Tačiju i drugim vladinim funkcionerima, koji uživaju međunarodni imunitet. Tači i drugi rukovodioci RK slobodno se kreću po svetu, učestvuju u raznim pregovorima na visokom nivou, i spremaju se da uskoro zauzmu mesto na zasedanjima Saveta Evrope i Generalne skupštine UN.

U svom izveštaju Marti tvrdi da su ostali članovi „Dreničke grupe": Džavit Haljiti, Kadri Veselji, Azem Sila i Fatmir Limaj, zajedno sa Tačijem umešani u organizovanje naručenih ubistava, trgovinu ljudima, prisiljavanje na prostituciju, kao i u trgovinu ukradenim automobilima. Nije manje značajna ni figura Šaipa Muje, glavnog „medicinskog koordinatora" u štabu OVK. Osim što iznosi veoma teške optužbe na račun Tačija, Marti tvrdi i da su NATO i službe bezbednosti najmanje četiri države, Nemačke, Italije, Velike Britanije i Grčke, godinama vrlo dobro informisane o zločinačkom radu OVK i samog Tačija.

S obzirom na to da Tači i njegovi saradnici imaju tako jake zaštitnike, nimalo ne čudi što je uprkos svim otkrićima u izveštaju Dika Martija i materijalima koje su dostavili srpski, nemački, italijanski, švajcarski novinari, političari i javni radnici, 4. jula 2011. godine Visoki predstavnik EU za visoku politiku i bezbednost i potpredsednik Evropske komisije, baronica Ketrin Ešton, izjavila da će "...zaista biti srećna da primi premijera Tačija u Briselu". (Kurziv J. P.)

Istini za volju, ne dele svi Evropljani baroničino ushićenje. Nedugo posle Tačijeve posete Briselu, poslanica nemačkog Bundestaga Sevim Dagdelen obratila se vladi Nemačke radi pokretanja istrage o zločinačkim poduhvatima kosovskog premijera. Odgovor nije dugo čekao. „U skladu sa međunarodnim pravom pitanje garancije imuniteta šefa vlade u nadležnosti je Republike Kosovo". Lično nemam sumnji da je savest onih koji prikrivaju čudovišne zločine crna kao „transplantacije na crno". I takvi ljudi pretenduju na položaj svetskih vođa. Jasno je koje će boje biti taj svet. Crne. Jasno je i kakav će biti. Razbojnički.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane