Natrag

Književnost

Iz (ne)davne prošlosti: o vlastodršcima, proganjanim piscima i režimskim udvoricama (1)

Suvišni pisci u Srbiji

Termin Suvišni ljudi se pojavio u Srbiji na početku Dvadesetog veka, a pozajmljen je iz ruske literature. Kako su gotovo svi srpski pisci tog vremena bili pod uticajem ruskih pisaca (koje su često prevodili) i pod uticajem ruskih socijalnih mislilaca (koje je u Srbiju „doneo" Svetozar Marković), ovaj termin se u našoj logistici odomaćio. Tako smo dobili srpske Suvišne ljude, pod kojima su se podrazumevali intelektualci opoziciono usmereni prema vlasti. Budući da je srpska vlast nerado gledala na školovane ljude, pogotovo u inostranstvu, iako ih je ona tamo poslala i stipendirala da bi preuzeli upravu u Srbiji kad se vrate, skoro svaki intelektualac se u Srbiji, i pod Karađorđevićima i pod Obrenovićima, osećao suvišnim. O tom vremenu i tim prilikama, specijalno za Magazin tabloid u nekoliko nastavaka piše najstariji živi srpski književnik - disident Ivan Ivanović

Ivan Ivanović

Ja sam za Lišne (suvišne) ljude (Lišnij čelavjek) u ruskoj knjižvnosti čuo još u prokupačkoj Gimnaziji u prvoj polovini pedesetih godina Dvadesetog veka, kad sam bio gimnazijalac u Prokuplju. Sećam se da nam je profesor Buda Ilić nešto govorio o tome, ali mene to nije tada preterano zainteresovalo. Tek na studijama Svetske književnosti u Beogradu, u drugoj polovini pedesetih godina, više sam se zainteresovao za ovaj problem, na predavanjima profesora Dragana Nedeljkovića. Nisam ni slutio da ću i sam postati Lišnij spisatelj!

Da kažem nekoliko rečenica o problemu Suvišnih ljudi u ruskoj književnosti, onako kako je nama studentima govorio Dragan Nedeljković.

Kao prototip suvišnih ljudi u ruskoj književnosti profesor je isticao dva književna junaka: Puškinovog Evgenija Onjegina („Evgenije Onjegin") i Ljermontovljevog Pečorina („Junak našeg doba"). Oba ova junaka su nastala kao rezultat društveno-političke klime u Rusiji tog doba. Kasnije je dodao Gončarovljevog Oblomova („Oblomov"), Turgenjevljeve Ruđina („Ruđin") i Jevgenija Bazarova („Očevi i deca").

Profesor je u ovoj grupi književnih junaka video i Tolstojevog Pjera Bezuhova („Rat i mir") i Dostojevskijeve braću Karamazove: Grigorija, Ivana i Aljošu („Braća Karamazovi"). Isticao je da je pronašao da je prvi termin Suvišni ljudi upotrebio ruski kritičar Nikolaj Dobroljubov u članku Šta je to oblomovština, povodom Gončarovljevog romana.

Ovde moram da kažem da Dragan Nedeljković nije bio omiljen među studentima. Smatrali smo ga komunističkim profesorom (zvali smo ga Komesar, jer je stalno nosio partizansku komesarsku kožnu torbu). Na predavanja je dolazio na motoru sa korpom, u kojoj se baškarila jedna naša koleginica, plavuša. Takve motore su, inače, tih godina vozili udbaši. Ovome treba dodati i kožni kaput, pa u profesoru Draganu Nedeljkoviću videti udbaša Blaška Hemingveja iz čuvenog fima Živojina Pavlović „Zaseda", svojevremeno zabranjivanog, danas prećutanog. (Na televiziji Srbije partizanski filmovi „Užička republika", „Neretva", „Sutjeska"... reprizirani su možda i stoput, antipartizanska „Zaseda" možda jedanput!)

Kasnije je profesor otišao na Zapad, ne znam na koji univerzitet, gde je napravio veliku karijeru. U Srbiju se vratio u vreme Slobodana Miloševića i propagirao žestoki velikosrpski nacionalizam.

Ali, profesor Dragan Nedeljković nas je uputio na veliku rusku literaturu, jednu od najvećih u svetskoj istoriji. Stalno smo u pauzama predavanja raspravljali o suvišnim ljudima. Pronašao sam kako je jedan od autora iz naše generacije, profesor slavista Miodrag Sibinović, kasnije definisao problem suvišnih ljudi u ruskoj književnosti, u tekstu Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina. „...Suvišan čovek je tip ljudi koji ne nalaze mogućnosti za primenu svojih natprosečnih potencijalnih sposobnosti zbog toga što im to ne dozvoljavaju objektivni uslovi u društvu na koje gledaju kritički. Suvišan čovek se prema ljudima odnosi visokomerno. Potcenjuje ih i drži se nadmeno. U odnosu prema ženi je egoista: uživa u igri ženskim srcima, ali ne prihvata obaveze i, po pravilu, izbegava bračnu vezu. Obrazovanje suvišnih ljudi je površno. Njihov odnos prema radu je nesistematičan. Nedostaje im upornost. Zbog toga su, iako mnogo šta u svojoj sredini ne prihvataju i negiraju, nesposobni za delotvornu, konstruktivnu akciju, radi otklanjanja nedostataka u ime pozitivnih promena u društvu".

Da se osvrnemo na istorijske prilike u Rusiji tog vremena. Godine 1785. Katarina II je Podarenom poveljom propisala prava i dužnost plemića. Za vreme njene vladavine visoko plemstvo, koje je činio prosvećen i obrazovan stalež, dostiglo je najviši stepen u svom razvoju. Za vreme vladavine cara Aleksandra I plemićka klasa je bila glavni predstavnik društva i nosilac njegove prosvećenosti. Najvažniji književni kritičar tog vremena, Bjelinski, ovako je definisao problem suvišnih ljudi u ruskoj književnosti:

Dvadesetih godina 19. veka ruska književnost, koja je bila podražavalačka, počinje težiti za originalnošću: pojavio se Puškin. On je voleo stalež u kojem se skoro isključivo ispoljio napredak ruskoga društva, kojem je i sam pripadao - i odlučio je da nam u „Onjeginu" prikaže duševni život toga staleža, a zajedno sa njim i društvo, onakvo kakvo je bilo u eposi koju je izabrao, tj. dvadesetih godina 19. veka".

Dok je Puškin kroz Onjeginov lik dao sliku plemića dvadesetih godina, Ljermontov je kroz glavni lik svog romana „Junak našeg doba" - Pečorina dao sliku tridesetih godina, kad su se pojavili dekabristi. Pečorin je bio aristokrata, vojnik, čovek političke prakse.

Četrdesete godine je prikazao Turgenjev. Njegovi „suvišni" junaci su obrazovani plemići na Moskovskom univerzitetu, kakav je bio Ruđin.

Vrhunac te promašenosti predstavlja Oblomov iz romana Gončarova. Ovaj plemić je obrazovan, uman, ali nesposoban da praktično dela, jer je izgubio svako poverenje u rusko društvo. Danas je ovaj lik pojam lenjosti.

Autorka Dušica Čukić ovako je dala zajednički portret suvišnih ljudi u ruskoj književnosti:

„...Oni su razmaženi egocentrici, koji misle da su centar sveta koji se oko njih i zbog njih okreće, pa, s tim u vezi, sebi daju za pravo da povređuju ljude koji to uopšte ne zaslužuju, i to isključivo radi ličnih nezadovoljstava, hirova i kompleksa....Suvišni ljudi nisu samo po svojoj prirodi lišeni sposobnosti da se kreću i delaju po sopstvenoj volji - njihova apatija i splin rezultat su njihovog vaspitanja, neostvarenih težnji i sredine u kojoj se kreću. Svi članovi porodice suvišnih ljudi imaju sličan odnos prema ljudima - preziru njihov 'sitan' rad i njihove skučene težnje, iako ni sami ne uspevaju da ostvare svoje. Oni vrlo dobro znaju za čim ne teže, ali uopšte ne znaju šta žele i kakav je njihov cilj (ako ga uopšte i imaju) i smisao njihovog delanja, što ih, između ostalog, čini aktuelnim i danas.

Oni ne znaju šta treba tražiti u životu, kao ni u ljubavi - plaše se gubitka slobode koju i ne poseduju, pa ne uspevaju da se vežu ni za žene, a ni za prijatelje. Vođeni idejom o slobodi, a ne i samom slobodom i emocijama koje su im na putu do samoostvarivanja zakržljale, nikada ne dosežu do potpune slobode. Svi su oni puni samoljublja i potpuno su svesni taštine društva koje ih okružuje. Međutim, njihove reči nikada ne postaju dela; oni imaju svoje principe, ali ne i snažne unutrašnje potrebe koje bi, zajedno sa tim principima, predstavljale njihovu pokretačku snagu, koja bi im, pre svega, stvorila potrebu i cilj, a potom i put do ostvarenja istih."

No da napustimo Rusiju, da fokusiramo Srbiju. Godine 1904, posle Majskog prevrata, u jednoj beogradskoj kafani (da li "Takov", gde su se obično skupljali politički nezadovoljnici?), 13. novembra, okupila se jedna grupa ljudi i izdala proklamaciju o svom nezadovoljstvu političkim stanjem u Srbiji. Taj njihov protestni proglas objavljen je sutradan, 14. novembra, u beogradskoj Pravdi, u rubrici Važne vesti, pod naslovom Suvišni ljudi u Srbiji.

„...Sinoć je jedna grupa ljudi, koji su u Srbiji postali suvišni, održala konferenciju na kojoj su rešavali šta da rade kad su ovde postali suvišni. Posle poduže debate, rešeno je da se obrate Branislavu Nušiću - koji je prvi postao u Srbiji suvišan te otišao u Novi Sad, da hleb zarađuje - da im on, ako može, izradi od Patrijarha, da dobiju jedan od srpskih manastira u koji bi se mogli smestiti..."

Ne znam ko je sve učestvovao na tom skupu, ali izvesno je da su tu bila dva pisca, Janko Veselinović i Borisav Stanković, pa se može naziv ovog teksta malo korigovati, prepraviti u Suvišni pisci u Srbiji.

Učešće Veselinovića i Stankovića na opozicionom skupu gotovo da je razbesnelo Radoja Domanovića, koji je posle Majskog prevrata odjednom postao činilac novog režima, pa je u Samoupravi 15. novembra napisao kritički osvrt na ovaj skup, u formi pisma Književnicima Janku Veselinoviću i Borisavu Stankoviću.

U tom pismu, Domanović sumnja da je takav skup uopšte održan, a ako jeste, Janko Veselinović i Bora Stanković nisu mogli biti na njemu. A ako jesu, nisu mogli biti saglasni sa deklaracijom o Suvišnim ljudima u Srbiji, koja je, navodno, na njemu doneta. Pre će biti da je sve to izmislila Pravda, i konferenciju i odluku. „Njom se, očigledno je, ide na to da se današnji režim predstavi svetu kao nazadan i svirep prema ljudima od knjige, a u tom su slučaju imena vas dvojice vrlo netačno upotrebljena."

Kako pomenuti pisci na Domanovićev tekst nisu odgovorili, Radoje je našao za shodno da ih još jednom prozove u Samoupravi 17. novembra i dopuni svoj iskaz. „Ta beleška u Pravdi , opet ponavljam, nije naivna. Očigledno je šta se s njom hoće, a ja nikako ne mogu da budem ravnodušan da neko upotrebljava vaša imena za tako rđave smerove. Vama je ovom beleškom Pravda nanela nepravdu, ovim vas Pravda denuncira, a ja vas upozoravam na to."

Na čaršijsku priču da Radoje kao čovek nove vlasti mrzi stare pisce, Radoje odgovara: „...Nikoga ja ne mrzim, a vas dvojicu ne samo što ne mrzim, već imam razloga da vas volim..." Stoga Domanović traži od Stankovića i Veselinovića da se ograde od Pravdinog teksta, a ako to ne učine, „svojim ćutanjem priznaju da je ona odluka tačna, i da vi imate za to razloga".

Što Pravda o Domanoviću nepovoljno piše to ga ne ljuti, jer ona je i pokrenuta da ljude „piljarski grdi"! To je njen zanat!

U istom broju Samouprava je ponudila Veselinoviću i Stankoviću da odgovore Domanoviću. Janko se nije odazvao, a Bora je u kratkoj belešci pitao Domanovića u kakvom svojstvu ga je prozvao, „da li kao ovlašćeni branilac 'današnjeg režima' ili kao privatno lice?" Od toga će zavisiti njegov odgovor.

To je tek razbesnelo Domanovića, pa je nastavio sa dopisivanjem u Samoupravi 18. novembra 1904. godine:

„...Kad već pitaš, onda ti moram i to reći. Ja se nikad ne bih stideo da branim današnji režim kad ga ko nepravedno napadne, niti bih se ustezao da ukažem prstom na mane, ako ih ima. Danas su na vlasti radikali, a ti valjda znaš, da sam i ja radikal. To ti je bar jasno."

„...Ovlašćeni branilac niti sam bio, niti sam sada, niti mogu biti. Ta ti je reč čudnovatija i nerazumljivija za mene nego i celo tvoje pitanje. Valjda hoćeš da me dovedeš u sumnju pred javnim mnjenjem?! To tek ti ne možeš, jer svi oni čijeg bi se suda strašio bili su sa mnom zajedno u borbi protiv prošlih režima, a ti s nama nisi bio. Ne zameram ti, ali bar onda budi politički skromniji. Ako si me često oduševio tvojim pričama kako šušte šalvare, i žubore potoci, to ti nimalo ne daje prava da ovako neskromno pitaš mene: jesam li ovlašćeni branilac režima."

„...Ja sam ti uputio pitanje kao čovek, kao prijatelj, kako tebi tako i Janku. Pobude su moje prijateljstvo i ljubav prema ljudima koji rade isti posao kao i ja, s jedne strane, a ljubav prema zemlji, s druge strane. Vas ste dvojica onom noticom Pravdinom kompromitovani, i ja vas na to upozoravam. To je jedno, a drugo: onom noticom, sem toga, Pravda želi da neoravedno i ružno karakteriše današnje prilike u zemlji, a ja i to ne dam, ne kao ovlašćeni, već kao čovek, ako baš hoćeš i kao radikalac, jer za ovo današnje, bolje stanje, nisu se borili saradnici Pravde, nego mi. Je l ti sad jasno?"

Odgovor Bore Stankovića sledio je u Samoupravi 23. novembra 1904. godine. To je u stvari Borina ispovedna proza, pa ću ja taj tekst da navedem kao Stankovićevu pripovetku.

„Pisac pomenute beleške u Pravdi nisam, pošto do sada nisam bio saradnik nikakvog političkog lista. O „konferenciji" nije mi poznato, kao ni o odluci. Ali, sada, izazvan, pomenutu belešku o „Suvišnim ljudima u Srbiji" primam, slažem se s njome i odobravam upotrebu moga imena u njoj. A razloga zato evo...

...Kad sam za vreme bivšeg Kralja i Kraljice bio izabran za njihovog pitomca, radi upoznavanja strane literature, pred polazak bio sam denunciran. Denuncijacija je bila u ovome: da mislim da idem u Ženevu i potajno stupim kod današnjeg Kralja. I tad a i sada, kada bih imao računa da ovako šta priznam, odbio sam i odbijam. To moj posao nije, niti će biti. Posle 29. maja privremena vlada poslala me je na stranu. Čak sa većim dodatkom nego što bih pre imao: sa stipendijom iz Ministarstva prosvete i iz Ministarstva finansija, pored moje plate još i jednom pomoći u vidu mesečnog honorara za Finansijski pregled.

I sada evo šta se dešava:

G. Milić Radovanović, ministar finansija oduzima tu pomoć iz F. pregleda. Ali ne samo da se ja o tome na vreme u Parizu ne izveštavam, već za to ne zna moj načelnik g. Sava Kukić. Kad sam ga pred novu godinu, čuvši za to s privatne strane, upitao i potužio mu se, on mi odgovara: da to on prvo od mene čuje i da o tome on ne zna. I kad sam, na osnovu takvog odgovora svoga nadležnog, u Parizu i dalje ostao, i dalje zadržao sve izdatke na račun moga prihoda, posle dva meseca, mesto novca, dobijem izveštaj: da mi je zaista pomoć oduzeta i da je zaista o tome postojalo g. Radovanovićevo rešenje još pre četiri meseca. Odmah sam na ovakvo ponašanje, ne zbog samog oduzimanja pomoći, već zbog neizveštavanja o tome, poslao g. ministru finansija ostavku na državnu službu. Ostavku nisu uvažili, već mi se načelnik izvinio, uveravajući me kako zaista o tom rešenju nije znao. Pomoć mi je poslata još za dva meseca. U tome je i nov budžet donesen i u njemu partija na Finansijski pregled je bila ukinuta, i tako sam ostao na cedilu. I sada, neka se zamisli moj položaj u Parizu, pa još i sa porodicom!

Dalje:

Kad sam se današnjem ministru finansija g. Paču (Lazi) obratio s molbom za produženje odsustva da bih dovršio započeti posao, jer usled ovakvog nenadnog oduzimanja pomoći, usled trzavica, ispraćaja porodice, koju sam morao natrag da vraćam, morao se svaki posao da napušta - na tu molbu mesec i po dana nije bilo odgovora. Onda sam mu se obratio drugom molbom kojom sam ga, pošto sam izložio sve ovo, molio: da, ako on ne može i nema kredita, neka ovu stvar iznese pred Ministarski Savet, i onda da mi se pošlje izvesna suma kako bih mogao platiti dugove koje sam učinio na osnovu pisma svoga načelnika zadržavajući se i dalje u Parizu. I, uopšte da mi se reguliše ovaj dvogubi položaj: pisar Ministarstva finansija sa stipendijom Ministarstva prosvete!

Na ovu drugu molbu dobio sam jedno zvanično pismo državnog pravobranioca g. Mih. St. Dinića. Nenadležno, pošto on moj šef nije, bez numere, bez žiga i u kome mi se pored ostalih razloga, zbog koji se ne može g. ministar odazvati mojoj molbi, navodi još i ovaj pravni razlog: zato što mi on tu pomoć „nije ni dao ni oduzeo"!

Posle desetinu dana dobija naše poslanstvo depešu ministra spoljnih poslova g. Nikole Pašića, da se imam repatrirati. Od poslanstva za to dobijem pismo za konzulat. U konzulatu mi se napismeno saopšti da mi se više od 80-100 dinara ne može dati, a usmeno mi rekoše: da je i to suviše, jer kad se repatriram, onda dobijam samo kartu, i to onda kada bude voz polazio. Odmah sam po drugi put poslao ostavku na državnu službu, a u isto vreme i javan protest preko ovd. Dnevnog Lista. I ovo moje ponižavanje i kao državnog činovnika i kao književnika ni tvoju, niti ičiju tolikih prijatelja i poznanika bar pažnju da svrati!

Pa dalje:

Vratio sam se u raskućenu kuću, ne svršiv ništa sa dugovima bez svoje krivice i ponižen. Otišao sam u Min. finansija da i lično protestvujem. Odgovoreno mi je: da je zato morao ministar spoljnih poslova da me repatrira što je ministar prosvete g. Ljubomir Davidović odgovorio mome ministru, kad ga je ovaj upitao o meni: „kako ja nikakva posla nemam sa Ministarstvom prosvete". Dakle, prema tome, izišlo je da sam bez ičijeg znanja i bez ikakva posla dunuo u svet!

Ministar prosvete g. Ljubomir Davidović posle dužeg odupiranja kad sam mu otišao uzeo spisak pitomaca, pa kad je međ ostalim pitomcima video i moje ime počeo mi se izvinjavati, obećavši da će se zauzeti da se sve popravi.

Ali, posle toga, ne samo da nije ništa popravljeno, nego kad sam se ovome ministru g. Paču-u javio, da ga uverim kako stoji sa tvrđenjem Ministarstva prosvete, a da mu celu stvar objasnim, ne samo što me nije hteo primiti već mi je poručio: „da neće da me primi, i da idem onamo i da se javljam onome ministru čiji sam pitomac i bio"

Po treći put sam podneo ostavku. Posle toga zvat sam u Ministarstvo, gde mi je saopšteno da ću biti premešten u Ministarstvo pravde u sud. Odbio sam, navodeći: da sam svršio ekonomsko-politički odsek, dakle da je moja struka administrativna a ne sudska, i ponova zamolih da mi se ostavka uvaži. I ova treća ostavka mi je vraćena i tražena druga, prosta, bez ikakve motivacije. Na to nisam mogao pristati, već sam zamolio da budem otpušten iz državne službe.

Ti si Radoje, za sve ovo znao. Znao je i g. Aca Stanojević, i g. Stojan Protić, i g. Ljubomir Stojanović, i g. Ljubomir Davidović, i g. Jaša Prodanović, i g. Dobra Ružić, i toliki drugi. Dakle, uglavnom predstavnici sadašnjeg režima. Od svih dobio sam iskreno saučešće i obećanje. I onda, ovakvu i ovoliku nedaću, a pored mojih kvalifikacija, pored imena i pored tolikih prijatelja, ja ne mogu ničim drugim da objasnim, do da sam postao zaista - suvišan! I eto zašta pomenutu belešku u Pravdi O suvišnim ljudima u Srbiji primam i slažem se s njome..."

Radoje Domanović je replicirao Bori Stankoviću u Samoupravi 25. novembra 1904. godine.

„...Veliš javno i otvoreno da si ti izlišan Srbiji, a to zato što ti nije u ovoj zemlji dobro, što si zapostavljen, što nisi nagrađen itd. Otprilike to izlazi iz tvoga pisma upućenog meni. Kad ti tako javno napišeš i potpišeš, to je i suviše drsko, da ne kažem da je razmaženost.

Književnik živi od književnosti. Priznajem da su prilike u nas za književnost još takve da je hleb književnikov gorak. Ko ti je tome kriv? Taj si poziv tako mučan za naše prilike izabrao sam, izabralo ga tvoje osećanje. Na to te nije niko primorao, niti te je mogao primorati. Priznajem da se bolje rentira trgovati jarećim i jagnjećim kožama nego pisati priče, i ako hoćeš ono što se rentira ti biraj to, to je tvoja volja. Niko ti neće stati na put. Ali, reći ćeš, ili će ko drugi reći: 'Znam, znam, prijatelju, u tom slučaju država je dužna da podiže i pomaže talente'. Jeste. Tebe je pomagalo i ovo doba pre 29. maja i zato mu hvala. To jedno dobro ne opravdava mnoga zla onog režima, ali ja mu to, možda jedino dobro, priznajem.

Dolazi 29. maj i revolucionarni kabinet šilje te u Francusku s platom kao pisara Ministarstva finansija, sa štipendijom Ministarstva prosvete i dodatkom iz Finansijskog pregleda. To ti je država mogla učiniti i učinila, a za naše prilike to nije malo. Veliš oduzet ti dodatak iz Fin. pregleda. Jeste, al zato što je Narodna skupština izbrisala tu partiju iz budžeta. To priznaješ sam. I sad posle odsustva od godine dana, kao činovnik po zakonu ne možeš uzastopce odsustvovati još godinu. Valjda nećeš tražiti da se svi zemaljski zakoni udešavaju prema tebi. Sem tvojih priča ima ova zemlja i drugih važnih, pa i važnijih potreba. Davao si ostavke, koje kako po tvom pismu izgleda, imaju ružnu motivaciju. Prema tebi se ima obzira, ne uvažava se i ti primaš platu, koju još nisu dobili tvoji školski drugovi, koji su stručniji, spremniji od tebe kao pravnici. Sem toga niko ti ne zabranjuje da naplaćuješ honorare. Knjiž. zadruga te prihvata i izdaje tvoje priče. Vodi se o tebi računa. Što država i društvo može to čini, a ostalo je tvoje. Ti dakle nisi zališan, pa kad to tvrdiš, opet ti ponavljam izgledaš suviše neskroman, ćudljiv, razmažen.

Zar je zališan Janko, koji danas prima sa državne kase oko 5.000. Zmaj je primao 4.000, Lj. Nenadović 4.000, a danas Milovan Glišić, a valjda tek on ima i godina i zasluga, prima 4.800. Ti u tim godinama ne možeš biti predsednik kasacije, niti možeš tražiti da se donese zakon po kome svaka poreska glava u Srbiji mora kupiti po jednu tvoju knjigu.

Pa baš da te i vlasti i današnji režim istinski gone, ti moraš imati ljubavi prema zemlji, ti se moraš tome muški odupreti, verovati u tom slučaju još pre, ne samo da nisi zališan, već potreban. Puškin i Dostojevski nisu kukali, već se borili. Toliko zasad..."

Na ovo Domanovićevo, u osnovi političko i režimsko (novog režima) pismo, Bora Stanković je u Samoupravi, 26. novembra 1904. godine, južnjački rezigirano i fatalistički odgovorio jednom jedinom rečenicom:

„Jučerašnjim tvojim pisanjem ti: ili ne znaš šta hoćeš ili zaista imaš kakvu ulogu i onda je čoveku nemoguće da s tobom ima posla."

Ovim je ova polemika o Suvišnim piscima u Srbiji na prvi pogled bila završena. Janko Veselinović se nije uopšte oglasio, a Bora Stanković više nije hteo da ima posla s neuračunljivim piscem koji je postao advokat prevratničke zavere i branilac kraljoubica. No ta stvar je mnogo dublja, pokazala je sve protivurečnosti književničkog poziva.

Radoje Domanović, koji je bio više nego suvišan pisac pod Obrenovićima i njihov najoštriji kritičar, sad brani vlast od svojih kolega pisaca. Šikaniran i maltretiran od vlasti, dvaput otpuštan iz državne službe, pisac osuđen na odstrel, sad se odjedanput izmetnuo u vlastobranitelja, kad su njegovi došli na vlast.

Bora Stanković, za koga se mislilo da je miljenik režima, koji se kao pisac afirmisao još kao student i sa „Koštanom" doživeo od glavnog književnog arbitra Jovana Skerlića pohvale kao nijedan pisac dotle, došljak iz Južne Srbije kome su se u Beogradu otvorila glavna književna vrata, na čiju su premijeru „Koštane" došli Kralj i Kraljica, odjednom se osetio suvišnim i ugroženim u Srbiji, mada ga nova vlast nije dirala.

Janko Veselinović, čovek koji je uz Milovana Glišića bio pokrovitelj srpskih pisaca, pružao im utočište u svojoj Zvezdi kad im je bilo najteže (pomogao je Domanoviću da sa porodicom nekako živi u Beogradu), takođe se našao među suvišnim piscima i došao pod udar kritike pisca Stradije.

Postavlja se pitanje da li je tu bilo nečeg ličnog? Poznato je da Radoje i Bora nisu bili u dobrim odnosima (jednom su se čak u kafani potukli!), a da je Janko Veselinović bio prijatelj sa obojicom i možda najzdušniji srpski pisac. Radoje je bio otvoreni radikalac i nepotkupljivi kritičar srpske države. Janko je takođe bio svetozarovac, ali je kasnije od Obrenovića dobio odlikovanje. Za Boru se smatralo da je apolitičan, ali da je u milosti kraljice Drage. Između ostalog, objavljivao je radove u časopisu Kolo Danila Živaljevića, koji je osnovan kao antipod Srpskom književnom glasniku u kojem se Domanović sa svojom „Stradijom" visoko kotirao, i bio obilato pomagan iz dvorske kase.

Kako shvatiti ovaj trogao, kako otkriti njegove koordinate? - pokušaću da to učinim u jednom od narednih poglavlja...

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane