Natrag

Kontranapad

Vezivanje sporta gde mu gazda kaže

Jedan čovek, jedna diktatura

Nije jednostavno ni lako kritički opservirati prilike u sportu, tvrditi da sistem ne valja, da su kadrovi u sportskim forumima nesposobni, da su mafijaši ili kriminalci u fudbalu, da je loša materijalna osnova sporta, da su pokradeni klubovi i da ih svojataju likovi koji nemaju veze sa sportom ili sportskom institucijom, da su pogažene vrednosti...U okolnostima učestalih vrhunskih ostvarenja sportista, čak i onda kada najmanje očekujemo, očito je da odudaraju takvi pogledi i stavovi. Poneti Vođom i opčinjeni politikom režima pojedini „eksperti", kritičare sportskih prilika vide u ludačkoj košulji. A to ko je zapravo lud, ne određuju rekordi i medalje kojima se ponosi nacija, već zdravorazumsko sagledavanje stanja u našem sportu, zaključuje Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

Nakon Viktora Nemeša koji je osvojio zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u rvanju u disciplini grčko rimskim stilom, novi sportski junak Srbije postao je džudista Nemanja Majdov! On je na Svetskom prvenstvu poneo naslov planetarnog šampiona, koji je u jednom danu savladao sedmoricu rivala i oko vrata okačio zlatnu medalju. Prvu za naš džudo. Posle Aleksandra Kukolja, Nemanja Majdov je novi simbol uspešnog džudo sporta, koji je dugo živeo na lovorikama velikana ovog sporta, Slavka Obadova i Radomira Kovačevića osvajača bronzanih medalja na Olimpijskim igrama 1976 (Montreal) i 1980 (Moskva). Kukolj i Majdov najavljuju medalju za džudo na predstojećoj Olimpijadi u Japanu 2020.

Veliki peh Ivane Španović na Svetskom atletskom prvenstvu, gde je ostala bez medalje, arhiviran je u istoriji ovih takmičenja. Već posle par nedelja Ivana je zasijala zlatnim sjajem na prestižnoj „Dijamantskoj ligi" u Cirihu. Nadskočila je sve svoje rivalke koje su podelile među sobom medalje u Londonu. Bila je to mala satisfakcija za nepravdu koja joj je učinjena i uteha njenim pristalicama, ali i najbolji odgovor onima koji su je neprimereno vređali nakon Svetskog prvenstva.

Pobede fudbalske reprezentacije Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2018, nad Moldavijom i u Irskoj su s razlogom slavljene u fudbalskim krugovima. Nakon plasmana Partizana i Crvene zvezde u Ligu Evrope, prva pozicija u kvalifikacionoj grupi, širom otvara vrata Rusiji. Posle osam godina odsustva sa velikih takmičenja, Srbija ima veliku šansu da bude deo svetskog fudbalskog krema. Bar po statusu. Da li i po vrednosti, vreme buduće pokazaće da li su na sceni slučajnosti u srpskom fudbalu ili su Vučićevske mere u FSS i beogradskim rivalima donele zaokret u srpskom fudbalu. Teško da Njegova volja može postati sistem u ozbiljnoj državi. Ako Srbija želi da postane ozbiljna i odgovorna država, onda njeno funkcionisanje ne može da se zasniva na jednom čoveku!

U nizu kontraverzi između stanja u našem sportu i vrhunskih dostignuća pojedinaca i ekipa, svakako je uspeh odbojkaške muške reprezentacije koja je osvojila bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Poljskoj. Opravdali su izabranici Nikole Grbića poruku iz odbojkaške himne, da se „svet čuva plave čete". Korak ih je delio do finala i - moguće zlatne medalje! Sudar u polufinalu sa upornim Nemcima me je podsetio na prvi međunarodni klupski uspeh po ukidanju međunarodnih sankcija prema SRJ. Te, 1996 godine na finalnom turniru Evropskog kupa šampiona u Bolonji, moja Vojvodina je u polufinalu sa Dahauom imala 2:0 u setovima i 13:7 (igralo se do 15) u četvrtom setu kod 2:1 za nas. Utakmicu smo izgubili sa 3:2! Nemci su igrali finale, a mi smo u meču za treće mesto nadigrali najbolji svetski sastav, Sisli iz Treviza 3:1! Sa Nemcima se nikada ne zna. Taj kompleks nas prati u mnogim značajnijim sportskim disciplinama.

Aktuelno rukovodstvo Odbojkaškog saveza Srbije u nadmetanju sa opcijom Aleksandra Boričića koju je oličavao Vladimir Grbić za novi mandat, imalo je na svojoj strani političku podršku vladajućih. Potom je ono uzvratilo svojom podrškom Aleksandru Vučiću u kampanji za predsedničke izbore. Uzajamna podrška je ojačala odnos i komunikaciju odbojkaša i naprednjaka. Onda je logično usledio prijem za osvajače bronzane medalje kod predsednika države. A preCednik je po Palminom modelu, servirane potrebe za OSS, svom pisaru diktirao: „Piši, treba sponzor! Piši treba trenažni centar! Piši..." Dakle, sve im je obećao što su istakli kao potrebu organizaciji i odbojci. Penzionerima i građanima što je obećao, slagao je!

Pojedini analitičari kažu da su sva Vučićeva obećanja lažna. Kada se radi o državotvornim pitanjima, toga je svestan svaki misleći građanin. Međutim, vidimo u fudbalu je dosta toga ostvario u Crvenoj zvezdi, pa i Partizanu. Zvaničnici ovih klubova ističu uspehe na planu finansijskog poslovanja, što dokazuju podacima o značajno smanjenim dugovima.

Ovih nedelja, proteklih meseci pa čak i par godina, slične probleme ima i FK Vojvodina. Njeni razni predsednici su upirali prstom i optuživali državu da ne pomaže druge, osim Crvenu zvezdu i Partizan. Džaba tradicija i istorijske činjenice koje svedoče da je FK Vojvodina proizvod borbe srpske mladeži u Austro Ugarskoj državi za nacionalni identitet, srpski narod i duhovnost, da je Klub bio odgovor dominantnoj mađarskoj i jevrejskoj zajednici u Novom Sadu 1914. Vojvođani su bili i ostali za Srbiju prečani, manje važni, manje vredni bez obzira što su nedrili krem srpske inteligencije. Ujedno, oni su posle Ustava 74, kao i tada kada su davali najviše dobrovoljaca u ratovima devedeseti, bili optuživani kao separatisti. Tako je i sada, kada u Pokrajini živi možda i celih 80% Srba. Danas su oni za patri(J)ote sa crveno belog severa i crno belog juga „mađarske p...e!". Onda im „mađaroni" uzvraćaju drugom uvredom nazivajući ih „Turski cigani". Takav antagonizam pospešuje i ponašanje predstavnika vlasti za koje u fudbalu osim naša dva najtrofejnija kluba, drugi ne postoje.

Fudbalski klub Vojvodina je pred bankrotom. To je utisak novosadske javnosti, imajući u vidu da su procurele informacije o 7 - 8 miliona evra duga, da Klub ostvaruje prihode uglavnom od transfera igrača o kojima zna samo jedan ili dvojica ljudi. O Vojvodini ne postoji ni društvena briga ni odgovornost onih koji je predstavljaju nakon obračuna interesnih grupa ili pojedinaca. Klub je prepušten nemuštim Skupštinarima čiju većinu čine navijači, mladi i drugi, mahom nezaposleni ljudi. Oni „poveravaju" funkciju nekom od bogatih pojedinaca, od koga očekuju povratni interes ili „zahvalnost". Pokazalo se međutim, da pobednici u izbornoj trci za mesto odakle se raspolaže klubom, svoj kapital nikako ne investiraju u klub. Ako ga plasiraju u klupsku kasu, onda su to pozajmice. Ali, njihov stvarni ili pretpostavljeni kapital je „argument" Skupštinarima da ih favorizuju u izbornoj tuči.

Nijedan kapitalista ili tajkun, sačuvaj Bože mafijaš, koji je bio na čelu Vojvodine u protekle dve decenije nije ulagao svoj novac u Klub. Svi su oni dolazili na čelo Kluba i bivali predstavljani kao ljudi „koji znaju da stvaraju kapital". Oni nisu imali nikakve veze sa vrednostima vekovnog Kluba. I umesto očekivanih ulaganja, oni su eksploatisali resurse Vojvodine u materijalnoj osnovi, baštinili njenu kredibilnost, dolazili do društvenog statusa...

Podsetimo se nekih imena o kojima se saznalo tek kad su postali predsednici Vojvodine: Miodrag Kostić (kao predsednik Kluba je imao prvo pojavljivanje u medijima, što je inače jako voleo u ranoj fazi rasta svog kapitala), Srđan Mihajlović (direktor Brodogradilišta „Begej", kasnije nekih banaka, pa RTV), Dragan Marković (bio direktor u DDOR NS - najsmešniji, sa pompeznim obećanjima i ostavkom nakon dva meseca), Ratko Bata Buturović (mnogo napravio, ali ga i danas optužuju za ostavštinu velikih dugova među kojima je i presuda u korist „Karin komerca" po kojoj Klub mora da plati iznos od 1,5 miliona evra), Vojislav Gajić (vlasnik Građevinske kompanije „Aleksandar") i Mirko Dubroja (vlasnik kompanije „Karin Komerc"), obojica su došli u Novi Sad devedesetih u vreme ratova u Hrvatskoj i svrstali se među najbogatije o kojima je šira javnost saznala upravo preko FK Vojvodina.

Zatim, Balša Buturović (mlad i nedorastao da vodi Klub, ali po „nasleđu" svog pokojnog oca Ratka, bio nekoliko meseci na čelu Vojvodine), Zoran Šćepanović (još uvek pod udarom zakona zbog navodnog učešća u malverzacijama u kojima je oštećena država) i konačno Dragoslav Vuković (doduše kao predsednik Nadzornog odbora, bio sportista, atletičar, ali u javnosti se za njega najviše čulo kada je kidnapovan od Veterničkog klana, pa pušten na slobodu uz zamašnu svotu). Poslednji predsednik je bio bivši fudbaler i član šampionskog sastava 1988/89 Dušan Mijić. Izuzev Mijića, svi su oni imali neograničena ovlašćenja. Kako je koji dolazio na poziciju, kritikovao je prethodnike i sebe predstavljao kao spasonosno rešenje. A zapravo, niko nije napravio računice kako i koliko je igrača prodavano, kupovano i pod kojim uslovima.

Poslednji događaji sa neopozivim ostavkama Vukovića i Mijića, ishodište je vanredne sednice Skupštine Kluba, održane 8. septembra. Klub je ni na nebu ni na zemlji! Nenad Vanić je kao peti trener koji je prošao kroz Vojvodinu tokom ove godine, povukao potez i napustio kormilo. Uprkos svemu tome, Vojvodina u prvenstvu zauzima visoku poziciju na tabeli. Promene čelnika i ozbiljna konfuzija nije pomerila članove Skupštine Kluba. Skupštinari su i dalje tu, nesposobni bilo šta da reše i urade, izuzev da dižu i spuštaju ruke prilikom glasanja.

Nisu tražili odgovore na pitanja: Zašto se Vuković (apsolutni gazda) "kamuflirao" u predsednika Nadzornog odbora, zašto nije podneo Izveštaj Nadzornog odbora već je držao slovo prisutnima, da li je i zašto svojatao Klub, zašto Klub nije imao regularnu Upravu, zašto nije donošen program, zašto nije postojala politika, šta se zapravo događalo sa igračkim i stručnim kadrom... Kakve su gluposti rađene sa pozicioniranjem "ambasadora" Vojvodine, bivšim reprezentativcem Nemačke Andreasom Bremeom ili kakva se planirala saradnja sa Dragomirom Karićem? Ni reči o Vojvodini u Gradu i odnosima sa gradskim institucijama, medijima, fudbalskom organizacijom...Vojvodina je daleko od organizovanog i gospodskog kluba. Ostalo je samo ime. Sve ostalo je ispod svakog nivoa.

Nedavne izjave Aleksandra Vučića o plasmanu Crvene zvezde i Partizana u Ligu Evrope u kojima je komentarisao pomoć države ovim klubovima i nagovestio „da razmišljaju o pomoći" Vojvodini i Radničkom (Niš) u novosadskim fudbalskim krugovima se tumače kao „rešenje dugotrajne krize u klubu". Vučićev „blagoslov" znači „zakon" i srećniju budućnost. To je sve potkrepljeno činjenicom da je jedna kredibilna ekipa članova Skupštine i veterana, bila primljena kod Gradonačelnika Miloša Vučevića, kojom prilikom je ispoljena spremnost da se pokrenu stvari sa „mrtve tačke". Zanimljivo je da su „pozudani izvori" do nedavno tvrdili da je Vojvodina „potrošila" spremnost Gradske uprave da joj priskoči u pomoć. Bilo je to u slučaju kada su Skupštinari odbili uslove u vođenju kluba od garniture u čijem kompletiranju je ostvaren uticaj Grada, koja je prethodila Vukoviću i Mijiću. No, indicije govore da je takav stav na staklenim nogama. U Vojvodini se kaže „Veži konja gde ti gazda kaže"!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane