Natrag

Pogled iz Moskve

Lavovski deo finansijske pomoći iz centra, regioni su prinuđeni da daju komercijalnim bankama

U zamci duga

Na jednom savetovanju, ministarka obrazovanja i nauke Ruske Federacije Olga Vasiljeva predočila je premijeru da 2.700 škola u Rusiji nije opremljena potrebnim sadržajima (toaletima, kanalizacijom, centralnim grejanjem), da je potrebno izvršiti velike popravke u oko 5.000 škola. Prosečna plata nastavnika, suprotno optimističkim prognozama, uopšte nije visoka - 33 hiljade rubalja. Saopštenje ministarke je veoma iznenadilo Dmitrija Medvedeva i on je naložio da se pažljivo prouče podaci. I - podaci su potvrđeni...

Piše: Jurij Aleksejev

Nema ničeg iznenađujućeg u onome što je govorila ministarka Olga Vasiljeva. Mnogi regioni danas imaju posebnu potrebu za novcem: nemaju sredstava čak ni za hitne potrebe. Glavni razlog za to analitičari vide u tome što većina subjekata federacije živi sa neuravnoteženim budžetima i ogromnim dugovima.

Kreditni vrtlog

Iz godine u godinu lokalne (opštinske) vlasti pokušavaju da se dogovore sa Sberbankom i VTB bankom o produženju rokova za vraćanje kredita. Oni im obično izlaze u susret. Ali, dolazi trenutak kada će se istopiti strpljenje banaka sa državnim udelom i tada će morati da se obrate komercijalnim bankama i da pristanu na ropske uslove.

Država, naravno, pomaže onima koji se nalaze u nepodnošljivim uslovima. Ali, ne treba računati na veliku pomoć. Sredstva koja se izdvajaju iz centra obično su dovoljna samo za pokrivanje kamata na komercijalne kredite, dok za otplatu kredita ne ostaje ništa.

Kreditni vrtlog guta budžetski novac. Dužničke obaveze regiona premašile su dva biliona rubalja i izjednačile se sa deficitom federalnog budžeta.

Ovim povodom, nedavno se oglasila Računska komora Ruske Federacije (parlamentarni organ finansijske kontrole RF) koja je ukazala na to da takva tendencija „negativno utiče na održivi ekonomski razvoj i socijalnu stabilnost države".

Državni kontrolori smatraju da ne mora da bude tako i navode primer Jaroslavske oblasti koja je u januaru 2015. godine iz sredstava budžetskog kredita prevremeno otplatila dug na ime bankarskih kredita po stopi od 7,88 procenata godišnje, a četiri dana kasnije uzela je nove bankarske kredite koji su već imali kamatu od 13,6 procenata godišnje. Slična situacija bila je i u Čeljabinskoj oblasti i u drugim oblastima. Šta da se radi? Ne mogu se ostavljati lekari i profesori bez plate.

Posle provere, regionima su smanjili jeftine budžetske kredite i povećali subvencije uz garancije o donošenju mera za ozdravljenje regionalnog finansijskog sistema. Za pomoć regionima skupili su 300 milijardi, ali to nije spaslo situaciju. Uostalom, obim duga komercijalnim bankama nedavno je premašio bilion rubalja.

Federalne vlasti su predložile da se kasa popuni iz dodatnih izvora, dozvolivši da se, posebno, deo sredstava dobije od uvećanja akciza za gorivo u regionalnim putnim fondovima, a da zadrže za sebe dobitak prihoda od poreza na dobit. U izvesnoj meri je to pomoglo da se ne padne u ambis, ali su lokalne administrativne jedinice kao i pre siromašne i moraju da se zadužuju kod banaka pod izuzetno nepovoljnim uslovima.

Posebno su u teškom stanju teritorije koje se oslanjaju na automobilsku industriju, proizvodnju vagona, tekstilnu industriju. Oni su aktivno pozivali investitore i nudili im perspektivne inovativne projekte. Među tim oblastima, posebno je teška situacija u Kalužskoj oblasti u kojoj drugu godinu zaredom dolazi do pada proizvodnje automobila za 20-30%, ljudi ostaju bez posla.

Da li će država pomoći?

Kod mnogih subjekata Federacije javila se napetost povodom ispunjavanja pet pravaca razvoja koje je zadala vlada: u građevinarstvu, industriji, poljoprivredi, trgovini na malo i u sektoru usluga. Kao što je navedeno u izveštaju Instituta za kompleksna strateška istraživanja (IKSI), samo u osam regiona (Belgorodska, Pskovska i Tjumenska oblast, Krasnodarska i Primorska pokrajina, u Mordoviji, Dagestanu i Ingušetiji) zabeležen je rast na svih pet frontova. U isto vreme, u više od polovine regiona došlo je do pada u izgradnji.

Relativno uspešna ostaje ekstraktivna industrija (vađenje sirovina), kao i preduzeća koja u gradovima obezbeđuju struju, gas i grejanje, tako da je još rano govoriti o kvalitetnom rastu industrijske proizvodnje i socijalnom blagostanju koje je u vezi sa njim. Uostalom, o kakvom razvoju se može govoriti kada u 50 regiona dug premašuje polovinu sopstvenih prihoda, a u osmini čak i više?

Nivo duga je predsednik Rusije na zasedanju Državnog saveta u Uljanovsku nazvao „apsolutno kritičnim". Situacija je takva da oko trećine (!) sopstvenih prihoda regiona ide na otplatu kredita.

Ukupan iznos duga je i dalje veliki (1. januara 2017. godine premašio je 2,3 biliona rubalja).

Analitičari smatraju da je glavni problem destabilizacija regionalnih budžeta. Za borbu sa tim problemom, od 1. januara 2018. godine pripremljen je veliki program restrukturiranja regionalnih kredita, sa rokom dospeća od minimum sedam godina.

Pritom, šef države nije isključio mogućnost da za određenje regione taj program bude još povoljniji, rastegnut na 12 godina. Ne radi se o teritorijama koje zaostaju, već o onima koje su u periodu 2018-2019. sposobne da obezbede rast poreske osnovice i neporeskih davanja u budžet po stopi koja nije manja od inflacije. Njima će se dati dodatna pomoć iz državne kase.

Kalužskaja oblast će 2018-2019. uspeti da oslobodi dodatnih 15,7 milijardi rubalja, Smoljenska - 12 milijardi rubalja, Krasnodarska pokrajina - 10,7 milijardi rubalja. Faktički, to je dodatna pomoć regionima od strane federalnog budžeta.

Velikodušno

Milijarde date regionima, naravno, neće smetati. Ali, glavni problem sa budžetima neće rešiti. Došlo je vreme kada ozbiljno treba razmisliti o tome zašto jedni regioni nemaju novca za isplatu mizernih dečjih dodataka (50 rubalja mesečeno), a drugi ne žale milijarde za unapređenje javnih usluga. Tako, na primer, Moskva samo na uređenje parkova troši 50 milijardi rubalja - to je sedam puta više od godišnjeg budžeta Omska i jedan i po put više od budžeta Smoljenske oblasti! Zato se u Omsku ceo grad raduje što su uspeli da zakrpe nekoliko rupa na lošim putevima, a u Moskvi umesto betonskih ploča postavljenih pre tri godine postavljaju granitne.

Prestonicu, naravno, treba ulepšavati. Ali, postavlja se pitanje: zašto je to ulepšavanje tako skupo?

Odgovor je prost: ono što sebi može da dozvoli Moskva, ne može nijedan drugi region. Na svakog žitelja Moskve danas dolazi 150 hiljada rubalja budžeta, istovremeno kada u proseku to u drguim gradovima iznosi 25 hiljada. U Samari je to 12 hiljada, u Volgogradu 16, a u Voronježu 15 hiljada.

Smatra se da Hanti Mansijski i Jamalo Nenecki okruzi leže na velikim parama, tamo su koncentrisani svi resursi nafte i gasa. Tačno je da su ti regioni daleko od siromaštva, ali osnovni resursi nafte i gasa u vidu rente se povlače i centralizuju na federalnom nivou - svi prihodi se sakupljaju u Moskvi.

Izvori moskovskog blagostanja svima su pred očima. Pre svega, to je status prestonog grada. Otuda i velika naplata poreza na dobit. Ko to plaća? Iste te naftno-gasne kompanije (njihove kancelarije nalaze se u Moskvi). Prema podacima Rosstata, 23 procenta svih preduzeća i organizacija je registrovano u glavnom gradu, na njih otpada gotovo trećina ukupnog prometa organizacija u Rusiji. Ako se uzme u obzir promet kompanija sa stranim učešćem, cifra je još i viša - 46%. Prema nekim podacima, u Moskvi je koncentrisano 75% predstavništava stranih firmi. Pritom, najveći poreski obveznici zarađuju svoj novac ne samo u prestonici.

Dobro hrane prestonički budžet i prihodi fizičkih lica. Zarade u Moskvi su najviše, a veoma veliki je nivo „belih" plata: ovde se nalazi ogroman broj državnih službenika, snaga bezbednosti, velikih kompanija. Stanovnici Moskovske oblasti koji rade u glavnom gradu (više od milion ljudi), takođe plaćaju poreze u Moskvi.

Ukratko - Moskva se pretvara u posebnu državu sa svojim impresivnim budžetom.

Problem je u tome što kod postojanja takvih disproporcija ne može ozbiljno da se govori o teritorijalnom planiranju širom zemlje. Ruski regioni su lišeni svih tih blaga. Oni i „pritiskaju" socijalne programe, smanjuju broj radnih mesta.

Decentralizacija kao panacea (lek za sve)

Tridesetak regiona već je smanjilo svoje nominalne, čak i bez učešća inflacije, rashode za obrazovanje, petnaestak za zdravstvenu zaštitu, desetak za socijalnu zaštitu. To će dovesti do toga da će se rast očekivanog životnog veka usporiti ili zaustaviti. On je delimično bio uslovljen time što su se u regionima pojavili visokotehnološki centri, u bolnicama - lekovi, a „hitna pomoć" je počela da stiže do pacijenata. Ali, u uslovima budžetskih problema, kvote za besplatno lečenje će biti smanjene, dobri uvozni lekovi biće zamenjeni lošim.

Neravnomerni razvoj stvara rizike za socijalnu nestabilnost na teritorijama. Oni žive na dotacijama, međubudžetskim transferima. „Postojeći mehanizam centralizacije finansijskih resursa koji dovodi do njihove preraspodele u cilju nivelisanja budžetske obezbeđenosti subjekata, ne doprinosi snižavanju zavisnosti bužeta većine regiona od federalnog centra i stvara uslove za neefikasno korišćenje tog novca", zaključuje Računska komora Ruske Federacije.

Drugim rečima, kako savetuje direktor regionalnog programa Nezavisnog instituta za socijalnu politiku Natalija Zubarevič, ne treba se bojati stvaranja decentralizovane ekonomije. Smanjivanje vertikale vlasti i biznisa, državnih korporacija i najvećih naftno-gasnih kompanija - nema drugog recepta. Potrebno nam je učešće gubernatora u donošenju rešenja o osvajanju novih nalazišta. Sve je to, u stvari, i predviđeno u Osnovama državne politike regionalnog razvoja do 2025. godine, koji je početkom ove godine potpisao predsednik.

Sada državne programe i investicione programe državnih kompanija treba pažljivo povezati sa federalnim dokumentima o strateškom planiranju, a do sada „preskakani" gubernatori treba da snose finansijsku odgovornost.

Ipak, realizacija dokumenta je odložena do boljih vremena. U svakom slučaju, do donošenja Strategije socijalno-ekonomskog razvoja do 2035. godine, koju priprema Centar za strateški razvoj pod rukovodstvom Alekseja Kudrina, posao neće napredovati.

Nepotpisani komentar povodom ovog teksta na sajtu Stoletie.ru

U prirodi nema drugog novca, osim novca poreskih obveznika. Otuda pitanje: zašto 10% stanovnika Rusije ima 90% bogatstva? Odgovor je jednostavan: zato što se događa zakonita pljačka naroda. To je posledica nemoralnog kapitalističkog sistema. Ljudi rade u surovim uslovima severa, a rukovodstvo industrijskog sektora sedi u Moskvi, u toplim kancelarijama i za svoju dobrobit uplaćaju visoke poreze u budžet Moskve. Sebe ne zaboravljaju: milioni mesečnih prihoda, zlatni kišobrani koji prevode ove ljude u kategoriju „vlasnika kuća, brodova". Kako je skromno klasik definisao bogatstvo buržoazije. Naše flote imaju mnogo velikih jahti, opremljenih heliodromima i mini podmornicama, tu su eksadrile aviona, dvorci. I sve to oni drže u inostranstvu. Tako izvor vlasti u našem društvu postaje narod, ali neki čudan narod: kada dobije vlast, on stvara uslove za bogaćenje tajkuna, svojih eksploatatora. Otuda i paradoks: bogata država i siromašan narod. Gubernatori-milijarderi (ima mnoštvo primera) i bedne gubernije.

Šta tu nije jasno? Jedina nada je u obnovi sastava gubernatora, moguće je da će biti savesniji. Putin je predložio restrukturiranje dugova, ali nije dodirnuo finansijske tokove. Oni, ti tokovi, takvi teku u džepove tajkuna, produžava se pljačka naroda i prisvajanje rada radnika. Tako se ne eliminiše disbalans, naprotiv tako se jača ekonomska neravnoteža i polarizacija društva.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane